Da li je Srbiji potrebna književnost?

Култура | | april 11, 2010 11:41

Piše Ljiljana Bogdanović

Književni život i književnost ponovo se izrazito ideologizuju, na delu je svojevrsno „nivelisanje“ i preuređivanje stvaralačke scene u skladu sa pravilima koja literaturu čine nemoćnom da unutar sebe same istraži svoju subverzivnost – tvrde učesnici razgovora na temu „Da li je Srbiji potrebna književnost“, na 44. Borinoj nedelji u Vranju

Savremenici ne pamte vreme kada se u Srbiji o književnosti razgovaralo posvećeno i staloženo, a da ideološka optika nije bila svojevrsni ključ za razumevanje rasprave. Tako je bilo i nedavno, kada su se, kako višedecenijska tradicija nalaže – jednom godišnje, s ranog proleća, u Vranju, na manifestaciji „Borina nedelja“, sjatili eminentni domaći pisci, kritičari i teoretičari   književnosti.
U završnoj sedmici marta, u kojoj se u rodnom gradu velikog pisca, književnost živi na mnogo načina – od  prigodnih i opuštenih „deklemovanja“ i ceremonija, pa do precizno kodiranih višeznačnih poruka neuvijenog političkog govora, kao razumljivo, više nego neočekivano, sada je postavljeno pitanje „Da li je Srbiji potrebna književnost“?
Izborom ove teme, organizatori su, razume se, potvrdili da temeljna vrednosna, a  po duhu prevaratnička, preispitivanja i samoposmatranja nacije, ne mimoilazi ni kulturu, a posebno književnost, kao njen središnji i najvažniji deo.
Pojašnjavajući zašto 44. po redu, Borinu nedelju kruniše upravo „obračunom“ sa statusom književnosti u demokratskom i postranzicionom društvu savremene Srbije, dugogodišnji urednik i organizator Borine nedelje, pesnik Miroslav Cera Mihailović , za „Pečat“, kaže:
„U godini u kojoj se obeležava vek od pojave ‘Nečiste krvi’, jednog od najzna­čajnijih romana u srpskoj književnosti, čije je objavljivanje Bora sam finansirao, te nemajući dovoljno novca za štampu, morao da na licu mesta, u štampariji krati i izbacuje čitave delove romana, nije bilo zgodnije prilike nego da se u Vranju, na Borinoj nedelji“, načne ovakva tema i ukaže na suštinski, vitalan problem za našu nacionalnu kulturu. Jedna od „tekovina“ tranzicije i globalizacije, pored opšteg pada morala, poremećaja i izmeštanja vrednosti, očigledno je i nesporno potpuno bagatelisanje osnovnih, bazičnih vrednosti nacionalne kulture. Partitokratsku državu očito to ne zanima; ima ona preča posla, te za takve, „marginalne“ pojave i probleme ona nema vremena. To demonstrira, kako odnosom prema knjizi, tako i prema autorima, izdavačima, listovima i časopisima, književnim manifestacijama, i književnosti uopšte. Ovim izborom teme, pokazujemo da nismo ni slepi, ni gluvi, još manje nemi, ali i spremni da, otvarajući ovu priču, istrajemo do kraja u nastojanju da vratimo dostojanstvo i piscu i knjizi, književnoj periodici i izdavaštvu.
Nedoumicu koja je ovako udarila na samosvest srpske književnosti, malo ko je, verovatno, razumeo kao puko retoričko zanovetanje, ili plačevno gubitničku rugalicu – iz raspoloženja „na kraj srca“!
Savremena književna scena, ili kako u inače uspeloj i od brojne publike pomno praćenoj raspravi na temu nacionalne potrebitosti za književnošću, neko reče – „savremeni književni poredak, tako nalik na širi društveni poredak“,  svojevrsna je slika raširenog bagatelisanja književnosti. „Ni slepi, ni gluvi“,  mogli su, između ostalog, upravo u martu da prate urnebesno duhovite odjeke jedne glasovite rasprave, koja je na svoje ključno pitanje: „Šta čita Srbija?“, dala  odgovore zabrinjavajuće za elitnu, a afirmativne za trivijalnu književnost. Ne spominjući  fenomene inflacije knjige i književnog populizma, kao ni mnoge druge pojave idejno i personalno do karikaturne jasnoće profilisane književne scene, učesnici razgovora u Vranju, složili su se u  jednom: novi „bog i cenzor“ srpske literature eminentno je ideološki i njegovo ime je – politička korektnost.
Književnost i književni život ponovo se izrazito ideologizuju, na delu je svojevrsno, „glajhšaltovanje“, odnosno „nivelisanje“ i preuređivanje kulturnog i književnog života u skladu sa pravilima koja literaturu čine nemoćnom da „unutar sebe same istraži svoju subverzivnost“, ili dovodi u sumnju onaj model sveta za koji se – politički dakako – zalaže društvo u kojem živimo. Analizirajući nastojanje da se  širim i programiranim društvenim delovanjem zapravo izmeni samo biće one moćne književnosti, koja ima „mnogo načina da prodre do svesti onih ljudi koji imaju makar malo sluha za ono što umetnost ima da kaže“, jedan od govornika bio je sasvim određen: prisustvujemo prvi put u srpskoj književnosti, jednom sistematski vođenom dugotrajnom programiranom ratu, koji toj književnosti treba da izmeni ne samo lik, nego i suštinu.


_______________________
Milo Lompar

Savremeni srpski roman „utamničen“ korektnošću

Danas se politički diskurs pojavljuje unutar književnog dela prvenstveno preko regulativnog pojma koji nazivamo „političkom korektnošću“

Sa padom Berlinskom zida i sa odlaskom u prošlost jednog sistema koji se nazivao komunističkim, vremenom se ustalilo mišljenje da je prostor slobode koji je obeležen kao prostor političke slobode, takav da se od književnosti ništa više nije očekivalo u smislu neke vrste ideološke funkcije i da je ona prepuštena svojim unutrašnjim podsticajima i mogućnostima.
Bilo je potrebno da prođe dosta vremena da bismo se uverili da je onaj svet koji je nestao pred našim očima, svakako bio više nego ideološki svet, ali u isto vreme da ovaj svet koji nastaje sada i ovde takođe zadržava ideološku optiku, samo je ona na drugi način oblikovana. Nekada se govorilo o idejnosti i o „partijnosti“, kako čoveka tako i književnog dela, a danas se može reći da se politički diskurs pojavljuje unutar književnog dela prvenstveno preko regulativnog pojma koji nazivamo „političkom korektnošću“. Možemo videti da je osnovna politička pozornica u vidnoj meri kako bi se to kazalo „glajšalhtovana“ odnosno preuređena i da u izvesnom smislu načelo političke korektnosti uređuje prirodu književnosti kod nas. Praktično, ne postoji nijedno književno delo koje bi se sada pojavilo, a da na izvestan način ne vodi računa o tzv. političkoj korektnosti. Politička korektnost ima svoje različite oblike, ona podrazumeva istorijski diskurs, dakle izvesnu vrstu procene istorijskih događaja i okolnosti u kojima se književno iskustvo ispoljava zatim podrazumeva jednu vrstu novih diskursa kao što je na primer polni diskurs ili rodni diskurs, dakle statusa žene unutar političkog govora pa onda status pola i književnog iskustva. Kada se to sve pogleda, vidi se da su ideološki obrisi našeg života na izvestan način opstali i da se ponovo nalazimo u situaciji kada književnost nema dovoljno mogućnosti da unutar sebe same istraži svoju subverzivnost, i sadašnji trenutak savremene srpske književnosti odlikuje izrazito odsustvo subverzivnosti u odnosu na političku korektnost.
Nasuprot onome što je očigledno, a to je da je opšti javni interes za književnost smanjen (priroda medijske kulture, promena koncepcije čovekove svesti, dominacija slike nad rečju, i tako dalje, uspeli su da promene očekivanja od književnosti), mi se u stvari istovremeno suočavamo i sa jednom manje vidljivom ali delotvornom neutralizacijom subverzivnog karaktera književnosti. To znači da  književnost izbegava da tematizuje sve teme koja dovode u pitanje, problem ili sumnju preovlađujući i u izvesnom smislu nametnuti model sveta kakav oblikuje društvo u kom živimo. Jednostavno nije moguće ispitati čitav niz stvari koje remete uspostavljenu ideološku sliku sveta čija je osnovna osobina da za sebe tvrdi da „nije ideološka“. I to je bitno određenje savremene srpske književnosti: ona ispituje forme i matricu oblikovanja književnog dela ali ne ispituje više ništa od onoga što bi moglo dovesti autora u određeni problem.
Autorski problem je nekada bio eminentno politički problem, dakle zbog knjige koja bi se sudarila sa svetom i stvarnošću u kojoj se pojavljuje, autor bi mogao da pretrpi političke sankcije većeg ili manjeg reda – od političkoga progona, ili do zatočenja, dakle posledica po njegovu materijalnu i drugu egzistenciju. Ali posledice koje se sada pojavljuju pred njegovim očima nisu manje i usled toga pritisak nije manje delotvoran. Dakle, na jedan način se suočavamo sa preokrenutim sadržajem sopstvenih života, samo što književnost, odnosno pisci na neki način sada idu u susret ispunjavanju osnovnih naloga ideologije i na taj način se ponovo vraćamo samo sa preokrenutim oblikom u godine kada književnost čini iskorak iz horizonta ideologije.
Podsetio bih na veliku raspravu o angažmanu i književnosti koja je kod nas vođena 1996. ili godinu kasnije, a obuhvatala je status pisaca koji su se tada određivali ili bili određivani kao postmodernisti: oni su kao ključnu odrednicu svog neangažovanja unutar jednog kritičkog potencijala, oglašavali jednu vrstu estetskog izolacionizma ili neku vrstu ideje da je književnost neideološka činjenica i da samim tim priroda njihovog angažmana nije potrebna. Nekoliko godina posle toga, a naročito posle uspostavljanja jednog drugog političkog poretka u nas, praktično su se isti pisci pojavili kao glasnogovornici, politički jasno definisanih pogleda na svet.  Možemo u ovom slučaju zaključiti da pisac, iako tvrdi da ne obavlja političku funkciju u nas – obavlja je, iako tvrdi da ne ide u susret očekivanju koje ima u korenu svoju ideološku osnovu – ide u susret tom očekivanju, iako na izvestan način svoje književno delo  proglašava slobodnom od unutrašnjih ideoloških podsticaja – on te podsticaje takođe uvažava. Jedina razlika je u tome što ima pisaca koji su spremni da otvrdnu ispod svoje političke naklonosti jednog novog razumevanja sveta i čoveka koji u mnogo čemu zahteva uniformnost i predodređenost i onih koji simuliraju da nisu baš tako spremni. To je malo i slično profilisanje književne scene kao što je profilisanje političke scene unutar jednog spektra alternativnih mogućnosti, izdvajaju se samo one mogućnosti koje odgovaraju privilegovanom pogledu na svet i onda se čoveku ostavlja da bira između njih kao što je to tako postavljano u političkoj sceni tako se postavlja i na književnoj sceni. Osnovna razlika u odnosu na prošli sistem je u tome što je tamo ova regulativna činjenica – ideologija. Sada se kao regulativna činjenica pojavljuje novac.
Možemo reći da književnost u ovom trenutku ne obavlja svoju subverzivnu dimenziju. Srpska književnost se odrekla svoje subverzivnosti. Celu svoju kritičku energiju usmerila je ka prošlosti, bilo da je u pitanju tradicija, bilo da je u pitanju prošlost nekog konkretnog perioda… To jako dobro pokazuje analiza savremenog srpskog romana gde nema nikakvih mogućnosti da se izađe izvan okvira političke korektnosti, niti se izlazi, niti neko pokušava….
_______________________
Bojan Jovanović

Vlasti nije stalo ….

Predsednik naše države odlazi na pogreb jednog pop-muzičara, a ne dolazi na sahranu najvećeg književnika

U pitanju „Da li Srbiji treba književnost?“ književnost ima više simbolični značaj, jer ona je simbol za ono što predstavljaju čitav niz drugih tema iz našeg kulturnog, društvenog, privatnog života. Svaka od pojedinih značajnih oblasti poput privrede, obrazovanja, odbrane, religije, duhovnosti i kulture i tako može da na neki način zameni ono što je u ovoj temi naznačeno kao „književnost“. Da li su nam potrebne sve te „stvari“ i nesumnjivo da je odgovor svakog, pa i odgovor koji bi se čuo sa stanovišta vlasti, da nam je to potrebno. U tom smislu nema nikakvog spora o tome da je pozitivan odgovor na postavljeno pitanje: da – potrebna nam je književnost.
Međutim velika je razlika između takvog, deklarativnog, odgovora i realnosti koja ukazuje na razliku između reči i dela, između planova i učinjenog, između namera i onoga sa čime se mi suočavamo…
Mi se u našoj stvarnosti suočavamo sa pojavom nacionalnih nihilista, dakle, možemo da navedemo i čitav niz autora koji nastoje da one najbitnije činioce vezane za nacionalni i društveni identitet ospore na radikalan način, uzimajući jedan negativan elemenat iz nekog konteksta da bi potom osporili čitav kontekst. Dakle, ukoliko u korpusu nacionalne književnosti postoji nešto što može da bude predmet kritike, onda se ta kritika radikalizuje i primenjuje na celokupni kontekst, odnosno tu književnost. Zato se često i nacionalna književnost negira, pa se i u njoj nalaze uzroci za ono što se smatra rezultatom pogrešne politike. To je i situacija u kojoj na sceni imamo upravo one pisce intelektualce koji, navodno iz jednog novog i radikalnog čitanja naše tradicije, nastoje da pokažu kako su pravi koreni naših zabluda i svih onih nevolja sa kojima se trenutno suočavamo upravo u našoj duhovnoj i književnoj tradiciji.
Književnost je složen fenomen, nije samo ono što postoji kao knjiga, a posle kao njena percepcija, ili autor koji stvara to delo, već znači i širi kontekst u kome se događa sagledavanje tog dela, a to je, između ostalog i mogućnost kritike.
Naravno, medijski odjek napisanih knjiga koji daje, čini mi se, u kontekstu politike i ideologije kao presudnih činilaca za vrednovanje tih dela, onaj značaj koji je, dakle, dominantan u našoj kulturi. Odgovornost za stanje književnosti upravo je u onom segmentu naše realnosti koja je vezana za kritički odnos prema književnim delima. Imamo izuzetne kritičare i mlađe i srednje generacije, ali njihov uticaj je nesrazmeran njihovom znanju. Dovoljno je primetiti samo da se kritika, tamo gde je ona najefektnija, gde bi trebalo da bude i najdelotvornija, dakle u najvažnijim i najtiražnijim listovima, gotovo i ne čuje. Tamo gde je bilo mladih kritičara, pogotovo akademski obrazovanih, oni su listom skinuti, došli su amateri, nesvršeni studenti i sada, na primeru našeg dnevnog lista „Politika“, vidimo kako jedan improvizovan odnos prema književnosti postoji u poslednjih nekoliko godina. Taj odnos je kompatibilan sa onim što se politički smatra korektnim i što zapravo sprečava bilo kakav kritički, pravi kritički odnos prema književnoj produkciji, a pogotovo mogućnost da se adekvatno vrednuju dela koja bi, imajući u vidu imanentne vrednosti u književnosti, bila možda i politički nekorektna. Slično je sa nedeljnicima. Primer je NIN, koji je isto tako izgubio (bar u najnovijem izdanju postoje velike promene), i onaj odnos prema književnosti koji je imao. Ostala je nagrada koja se dodeljuje za najbolji roman, ali ujedno i velika senka koja prati tu nagradu. Tu senku sada čini i najavljena mogućnost da sam nedeljnik postane izdavač novonagrađenog dela. Time se seče ona grana koja je nesumnjivo najbitnija za održavanje književnosti, a to je izdavaštvo. Kako jedan izdavač koji sanja da mu neka knjiga dobije tako prestižnu nagradu kao što je NIN-ova, može da pristane da mu se oduzme delo koje bi trebalo da bude zlatna poluga u njegovom postojanju.
Ovo su, dakle, samo neki od elemenata koji pokazuju kako se bitno narušava ono što bismo mogli nazvati književni poredak. Taj književni poredak upravo oslikava naš stvarni, realni društveni poredak koji je, dakle, u potpunosti izmenjen i svako pitanje i svaki razgovor o tome da li nam je potrebna književnost (imajući prvenstveno u vidu vreme kada je ta književnost imala neki značaj u ovom društvu) neminovno dovodi u pitanje okolnosti u kojima trenutno živimo. Književnost se sa stanovišta oficijelne vlasti zapravo proglašava nevažnom, jer imamo čitav niz simboličkih poruka koje ukazuju da vlasti upravo i nije stalo do književnosti. Dovoljno je samo podsetiti da predsednik države odlazi na pogreb jednog pop-muzičara, a ne dolazi na sahranu najvećeg književnika. Dovoljno je setiti se da je u odnosu finansiranja značajnih manifestacija kao što su književne nagrade ili književne kolonije, to sve sada svedeno na neku simboliku, ali da budžet maltene ostaje neokrnjen kada su u pitanju filmski susreti, filmske manifestacije, pozorišni festivali, pogotovo produkcija.
_______________________
Goran Maksimović

Ima li junaka „na crtu“ da izađe

Danas Srbi nemaju pisce koji su spremni da budu politički nekorektni

Koja to vrsta književnosti i šta je to što bi moglo Srbiju iz trenutne konfuzije, ideološke, političke i državotvorne da trgne i da je vrati na „normalne“  životne i idejne tokove? Slažemo se da je ovde danas najmanje potrebna politički korektna književnost. Potrebniji i korisniji bio bi pisac koji ima hrabrosti da bude politički nekorektan, ali Srbi danas nemaju pisce koji su spremni da budu takvi, odnosno koji su spremni da se suoče sa određenim sankcijama i neprijatnostima koje može da donese tekst i književno delo u kojem se razračunavaju i u kojim razobličuju pojedine anomalije i aktuelno teško stanje u ovom društvu. Ako bismo se osvrnuli na epohe koje su nam prethodile, ono što je savremenoj Srbiji potrebno u književnosti jeste satira.
Javna i književna scena naprosto vapi za žestokom, oštrom, beskompromisnom satirom, onom vrstom književnosti koja će analitički razložiti negativne strane našega života i razobliči sve naše iluzije – da bi narod dovela do neke vrste prepoznavanja, do spoznavanja trenutka u kojem se nalaze, i prepoznavanja sopstvenih zabluda kojima robuju. Možda je najneophodnija najpre neka vrsta blage anegdotske satire u kojoj će se iz šaljive, više humorističke nego kritičke opore i zajedljive, perspektive analizirati mane u mentalitetu, načinu razmišljanja, odnosu prema prošlosti, sadašnjosti, prema razlikama i unutar srpskoga naroda i razlikama prema susednim narodima ili drugim narodima koji žive u Srbiji. Naravno, danas je potrebna i direktna satira. Ona koja se na najneposredniji način razračunava sa našim manama i sebičnostima, slabostima, strastima koje nas, evo već gotovo vek i po razdiru i zaustavljaju normalan tok i život srpskoga društva. Ta direktna satira naravno podrazumeva pisce koji su spremni da sopstvene živote, sopstvene sudbine, sopstvene društvene pozicije, egzistenciju i sudbinu svojih porodica dovode u pitanje. Onako kako su to radili veliki satiričari srpske književnosti, mislim na Steriju, na Radoja Domanovića  delimično na Nušića To je ona vrsta satire koju na neki način prepoznajemo u tekstovima poput Domanovićevog „Mrtvog mora“, poput „Vođe“, „Stradije“, onim tekstovima koji su nastajali konkretnim povodima, nadahnuti konkretnim  ličnostima, političkim događajima, i kao takvi stvarali kritiku toga vremena i nudili određene univerzalne poruke i ideje koje su bliske i kasnijoj naciji čitalaca i onoj publici koja nije neposredno živela u vreme recimo Nikole Pašića ali potpuno razume alegoriju i simboličko značenje jednog Vođe.

_______________________
Radivoje Mikić

Opasno preuređivanje granica naše književnosti

Na delu je pokušaj da se svaki oblik svesti razori i da svi plutamo u jednoj praznini u kojoj zapravo nikakvih suštinskih vrednosti nema

Ova tema ima nekoliko dimenzija, ja ću detaljnije ukazati – na dve. Najpre, sa iskustvom pažljivog čitaoca novina, pomenuću „NIN“ od 25. marta ove godine, gde se na strani 59, može između ostalog pročitati i ova rečenica: „U okviru celokupnih dela Aleksandra Tišme koja će objaviti u 25 tomova novosadski izdavač „Akademska knjiga“ naći će se i neobjavljeni roman „Ženarnik“ velikog vojvođanskog i evropskog pisca“, kraj rečenice… Šta sad ovde nedostaje? Nedostaje jedan pridev, onaj pridev koji bi označio da je Tišma i srpski pisac? Da li je taj pridev izostao slučajno? Naravno da nije slučajno. Ako uzmete u ovom trenutku jedinu relevantnu istoriju srpske književnosti Jovana Deretića, u oba njena izdanja, i u onoj kraćoj iz 1983. i u onoj dužoj iz 2002, koja je zbog toga što je posebna i u ovom trenutku najpotpunija i najrelevantnija, videćete da je Aleksandar Tišma tamo označen kao srpski pisac, ali – u vizuri onih koji u ovom trenutku govore o njemu, on postoji samo kao evropski i vojvođanski pisac.
Kada su se nedavno u našem javnom životu vodile rasprave oko toga da li treba usvojiti tzv. „Statut Pokrajine Vojvodine“ ili ne usvojiti, oni koji su bili zastupnici mišljenja da je dobro da se usvoji, govorili su da to „nije strašno, to treba svakako usvojiti, da iza toga ništa konkretno neće uslediti, da se ništa neće promeniti“. A evo vidimo da se posle samo nekoliko meseci menja i to menja suštinski, na taj način što se prosto rečeno briše srpska književnost. Ona više ne postoji, postoji evropska, postoji vojvođanska, ali nema srpske. To pokazuje da živimo u jednom trenutku u kome se jednostavno rečeno sa srpskom književnošću događa nešto vrlo opasno, a to je preuređivanje njenih granica. Mi smo tokom proteklih godina, pa možda već i deceniju i po, bili suočeni sa činjenicom da je srpska književnost počela da se deli na neke regionalne oblike koji se polako uzdižu i otpadaju od onoga što bi se moglo nazvati stablom srpske književnosti. To se dogodilo sa književnošću u Bosni i Hercegovini, najvećim delom, zatim u Crnoj Gori, i evo sad imamo jedan novi proces koji pokazuje da se srpska književnost raspada i tamo gde je bilo njeno vajkadašnje uporište i njeno vajkadašnje tlo. Šta nam to pokazuje? Pokazuje zapravo da naš javni život, koji je sav u znaku destrukcije i različitih oblika nihilizma, dakle rušenje institucija, autoriteta koji omogućavaju da se koliko toliko ustoliči jedan sistem vrednosti u kome bi se znalo šta je šta, da se to sve prenosi i na književnost.
U godinama koje su iza nas, negde oko 2000. ili neposredno posle, jedan od prvih simboličkih gestova koji je pokazao da će doći do promene odnosa prema književnosti je bio akt Ministarstva prosvete kojim su, čak na predlog ljudi iz struke, smanjeni brojevi časova srpskog jezika i književnosti u našim osnovnim i srednjim školama. To je takođe bila jedna poruka koja je trebalo da pokaže da se negde u dubini dešava nešto što će svoje posledice tek ispoljavati, odnosno emitovati u godinama koje su usledile. I mi se sada sa tim suočavamo. Vidimo da je književnost došla u vrlo opasnu situaciju, koja s jedne strane preti da je marginalizuje, a sa druge strane, ako je baš sasvim i ne marginalizuje, da je pocepa i na taj način poništi njen živi organizam, odnosno njenu živu celinu.
Nije tako davno bilo kad smo čitali u našim novinama kako treba iznova koncipirati program lektire u osnovnim i srednjim školama, zbog toga što, eto naša deca više ne žele da čitaju epske pesme, jer je to nešto što je njima daleko, što ona ne razumeju, i na taj način vi vidite kako se još jedanput poseže za preuređivanjem srpske književnosti, i to tako što će se jedan vrlo važan deo te književnosti iz nje amputirati, isključiti i jednostavno rečeno, zameniti nekim pojedinim sadržajima.
Prisustvujemo, prvi put u srpskoj književnosti, i jednoj velikoj borbi, jednom sistematski vođenom dugotrajnom programiranom ratu, koji toj književnosti treba da izmeni ne samo lik, nego i suštinu. Tu je na delu i nastojanje da se od književnosti koja treba da doprinosi ujedinjenju rasporenih delova jednog naroda, pretvori u književnost pouke, zabave, igre, neobaveznosti, neke vrste prosto rečeno poigravanja i sa istorijom i sa tradicijom i sa svim onim oblicima koji, jednostavno rečeno, čine ono unutarnje lice srpske kulture. Kakve bi posledice iz tog procesa proistekle? Pa iste one posledice koje smo videli u dejstvu već u nekim oblicima života u našoj zemlji; u ekonomiji, u nizu nekih drugih delatnosti u kojima je razoreno upravo sve ono što je činilo životvorno tkivo zemlje i naroda, i onoga na čemu ta zemlja i taj narod treba da počiva. Jednostavno rečeno, cilj ovih pokušaja je da se književnost kao jedna vrlo stara umetnost koja ima dugu istoriju, koja ima dugu tradiciju i koja zbog toga ima mnogo načina da prodire do svesti onih ljudi koji imaju makar malo sluha za ono što ta umetnost ima da kaže, da se ona dakle odatle istisne, da nestane i da se zameni nekakvim oblicima koji su i u ovom trenutku, kako to kaže jedan teoretičar književnosti iz zapadnih zemalja, da se i ona pretvori u sredstvo marketinga, jer mi živimo u epohi u kojoj zapravo nije važna stvarnost, nego je važna slika o toj stvarnosti, ona slika koju će neko izgraditi i koju će vam neko nametnuti.
Danas je na delu jedan pokušaj da se svaki oblik svesti razori i da svi plutamo u jednoj praznini u kojoj zapravo nikakvih suštinskih vrednosti nema.

_______________________

Aleksandar Jovanović

Razgovori o književnosti nisu „samo to“

Odnos države prema književnosti je bedan, jer država ne oseća potrebu da neguje i snaži svoju književnost

Književnost je središnji deo srpske kulture, po mnogo čemu i najvažniji. Ona u sebi, i u skladu sa svojom prirodom, čuva jezičke, kulturne i civilizacijske  slojeve svog naroda… Čuvajući ono što je bilo, književnost snažno određuje vreme koje nam stiže iz budućnosti. Kao malo šta drugo, ona je bitan činilac srpskog identiteta. Zato se kod nas razgovori i polemike o književnosti gotovo nikada ne tiču samo književnosti, nego dopiru do svih bitnih kulturno-nacionalnih pitanja. Otuda toliko ostrašćenosti, čak mržnje, poricanja, ideološkog čitanja, napora da se kontrolišu književne redakcije, značajne nagrade… Uprkos tome, odnos države prema književnosti je bedan. Država ne oseća potrebu da neguje i snaži svoju književnost. Ne zna šta bi sa njom, a još manje šta bi sa identitetom. Državu, sva je prilika, više interesuju drugi vidovi umetnosti, recimo pozorište i film. Da li zbog toga što misli da više dobija kroz njih, ili zbog toga što oni zahtevaju više sredstava, ili se oba ova razloga stapaju u jedan – teško je reći. Opravdanje da pisac piše sam, a za pozorišnu predstavu i film radi više desetina ljudi, prosto ne stoji, jer i nije reč o tome, već o poslovima i projektima od nacionalnog značaja… Ne pamti se  takođe ni kada je vrhunski književni stvaralac bio ministar kulture, kao što je nezamisliv honorar za knjigu koji bi bio približan honoraru za režiju pozorišne predstave. Naravno da krivica za ovo stanje ne zaobilazi ni same književnike!

_______________________
Petar Pijanović

Priča je, dakle, mentalitetska

Paradoks je danas reći, ali je tako – književnost i književni život ponovo se ideologizuju, ponovo se u liku modernog doba pojavljuju novi usrećitelji, propagirajući ideje i vrednosti novog vrlog sveta

Stanje književnosti i srpske knjige danas nije zavidno: Ima mnogo knjiga, ali malo prave književnosti. Nije bolji ni položaj pisca, od kojeg – kako u jednom tekstu kaže Puškin – „zavisi i duh određene nacionalne literature“. Položaj pisca i književnosti, položaj knjige i čitalaca, stanje privatnih i javnih biblioteka – bitni su pokazatelji nacionalne kulture. Uz kolekcioniranje književnosti našeg naučnog nasleđa, zrelost kulture se iskazuje i odgovorom na pitanje: da li je ta kultura oposlila važne nacionalne poslove, kao što su izrada rečnika, bibliografije i velike nacionalne enciklopedije. Kod nas, na žalost, nijedan od tih poslova još nije završen. Narodi koji to nisu uradili, a imali su za to vremena, intelektualnih snaga i materijalnih sredstava, ukazuju na jednu pogubnu crtu u nacionalnoj karakterologiji. Priča je, dakle, mentalitetska. Ona se iskazuje u odsustvu sabornosti ili nacionalnog konsenzusa u onoj meri koja bi omogućila da se i drugi društveni projekti uspešno završe.
Paradoks je danas reći, ali je tako – književnost i književni život ponovo se ideologizuju, ponovo se u liku modernog doba pojavljuju novi usrećitelji, propagirajući ideje i vrednosti novog vrlog sveta. U takvom vrednosnom konceptu sve je osporeno i relativizovano. Elitna književnost i ozbiljni autori danas gube društveni prestiž i status, a sa margine na površinu izbija visokotiražna i agresivna trivijalna književnost, pa i književnost sa novim ideološkim i vrednosnim predznakom. Kada se ovo sabere, naoko paradoksalno pitanje: „Treba li Srbiji književnost“ dobija svoj puni racionalni smisao. Odgovor na to pitanje svakako je nužan: da, Srbiji treba književnost ukorenjena u evropsko i naše književno nasleđe i eliotovski shvaćenu tradiciju. Bitan deo, odnosno protagonisti tako shvaćene tradicije su veliki pisci: Borisav Stanković, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Momčilo Nastasijević, Vladan Desnica, Vasko Popa, Meša Selimović, Danilo Kiš, Miodrag Bulatović, Ivan Lalić, Borislav Pekić, Milorad Pavić… Oni su mera i vrednosna matrica izvan koje nema i ne može da bude srpske književnosti.

Tags: , , , , , , , , ,

Пошаљите коментар

Упозорење - коментари који садрже личне увреде или изазивају расну, националну, верску или било који други облик мржње неће бити објављени. Такође молимо читаоце да се приликом писања коментара придржавају теме текста који коментаришу.