Čovek po imenu – Lula

Piše Zoran Milošević

Brazil je od siromašne zemlje postao lider u Južnoj Americi i dostigao poziciju sa koje može da pozajmljuje novac MMF-u. Meksički novinar, Davida Tare, zbog toga je konstatovao: „Nadahnuće i snaga ovih uspeha nalazi se u veoma značajnoj svetskoj ličnosti našeg vremena: čoveku po imenu Lula“

Lula da Silva je aktuelni predsednik Brazila. Teče mu drugi mandat, koji ističe ove, 2010. godine, a po Ustavu on ne može biti biran na ovu funkciju tri puta. Ovaj izuzetni i daroviti političar iza sebe ostavlja ekonomski oporavljeni Brazil, zemlju koja se od siromašne pretvorila u respektabilnu ekonomsku i vojnu silu. Danas Brazil ima osmu ekonomiju po snazi u svetu. Zbog dobre ekonomske politike Brazil je poslednji ušao u svetsku ekonomsku krizu, a među prvima izašao. Predsednik Izraela, Šimon Peres, smatra, čak, da je Brazil sada „ekonomski gigant“. To je postignuto „politikom državne kontrole“ u ekonomiji. Lula je napravio izbor u smeru poreske discipline, makroekonomske politike, uključenja države u regulisanje tržišta, a uz osnaživanje demokratskog sistema. Sve to se pokazalo kao dobitna karta jer su se u državu slile velike investicije, 25 milijardi dolara u 2007. godini, a prvi put u trgovinskoj razmeni sa SAD-om Brazil ima suficit od 40 milijardi.
Krajem 2009. godine Ekonomska komisija OUN za Latinsku Ameriku i države Karipskog basena (CEPAL) objavila je prognozu prema kojoj će svetska ekonomija sporije rasti, u odnosu na poslednje godine, a pri čemu će nezaposlenost vidno porasti. Istovremeno, zaključuje Komisija, u Brazil se sliva ogromni novac, koji snaži tamošnju nacionalnu valutu, finansijske institucije i daje novi zamah rastu unutrašnjeg bruto produkta, mnogo više od očekivanih rezultata.

„MNOGOPOLARNI“ SVETSKI POREDAK
Interesantno je da se Evropska unija, Indija, Kina i Rusija otimaju ko će više da trguje sa Brazilom. Zapaženo je, između ostalog, da je brazilski predsednik Lula nosio glavni teret globalizacije južnoameričkog kontinenta, odnosno da je stajao na čelu osnivanja Zajednice južnoameričkih država i država Karipskog mora, čiji je cilj oslobađanje ovog regiona od američke hegemonije i (polu)okupacije. Inače, Lula da Silva je od kako se bavi politikom, kritikovao „grabljivu politiku SAD-a u Latinskoj Americi“. Da bi sprečio da SAD ponovo zauzme njegovu zemlju, Da Silva posebnu pažnju poklanja vojsci, pa je nedavno (2009), iako je sam Brazil zauzeo peto mesto u svetu po izvozu naoružanja, kupio od Francuske oružja i vojne opreme u vrednosti od 14 milijardi dolara. Osim toga, pod rukovodstvom Lule, Brazil je dostigao poziciju sa koje može da pozajmljuje novac MMF-u (krajem 2009. pozajmio je 10 milijardi dolara). Drugim rečima, Brazil je postao nezavisan od ove finansijske institucije, koja promoviše drugačije političke vrednosti.
U Brazilu je ogroman broj ljudi izvučen iz siromaštva, pre svega obrazovnim i socijalnim merama. Brazil je danas važan član G-20, grupe najmoćnijih država planete. Zatim veoma je važno njegovo učešće i rad na stvaranju grupe BRIK  (Brazil, Rusija, Indija i Kina) čiji je glavni cilj razbijanje hegemonije SAD-a i jednopolarnog međunarodnog poretka. (Termin BRIK je inače stvorila banka „Goldman i Saks“. u oktobru 2003. godine, da bi označila grupu država koje će u narednih 40 godina postati u ekonomskom smislu najprosperitetnije) Naime, polovinom 2009. godine održan je prvi samit grupe BRIK koji se zaključio deklaracijom koja poziva na stvaranje „mnogopolarnog svetskog poretka“, što na diplomatskom jeziku znači negiranje statusa jedine supersile, SAD-a. Zato je Da Silva jedan od najpopularnijih političara ne samo u Brazilu, nego i u Južnoj Americi. Drugim rečima Brazil postaje lider u Južnoj Americi. Meksički novinar, Davida Tare, je zbog toga konstatovao: „Nadahnuće i snaga ovih uspeha nalazi se u veoma značajnoj svetskoj ličnosti našeg vremena: čoveku po imenu Lula“.

„OTKRIVANJE“ DRŽAVE
Najbolji drug Lule je Fidel Kastro – predsednik Kube. Kastro mu je čak dao tri miliona dolara 2002. godine za kampanju, što se smatra važnim za njegovu pobedu. Takođe, njegovi prijatelji su predsednik Argentine, Venecuele (Nestor Kiršner, Ugo Čaves) i Evo Morales. Za svog zamenika, tačnije potpredsednika uzeo je, svog druga, velikog magnata, Žozea Alenkara, predstavnika Liberalne partije konzervativnog smera.
Uopšte, aktuelni predsednik Brazila se druži sa mnogo ljudi, što mu je omogućilo tokom izbora, podršku 650 lidera nacionalnog biznisa. Svima njima je obećao zaštitu interesa u uslovima globalizacije ekonomije. Drugim rečima, Lula je shvatio da je važno naći zajednički jezik sa svima.
Predsednik Da Silva se zalaže za tržišnu ekonomiju, ali gde država ima značajan udeo u kontroli i regulisanju ovih procesa i demokratsku formu upravljanja društvom. Međutim, to nije „demokratija radi demokratije“. To je sistem u kome država ima obavezu da deluje u interesu socijalne pravde. Uspeo je da ujedini Brazilce (radnike, inteligenciju i elitu) i stvori društveno jedinstvo i tako izleči „brazilsku bolest“ – nejedinstvo. Vojni režimi u Brazilu imali su zadatak da uguše komunistički pokret i ideju klasne borbe, u čemu su uspeli, pa je data ideologija ostala nepopularna do današnjih dana, bez obzira na veliku razliku u bogatstvu između radnika i „belih okovratnika“. Lula je govorio: „Mi smo svi Brazilci. Ne možemo se deliti na radnike i elitu. Beskrajno treba da budemo ponosni što živimo u Brazilu.“ Vlada ekonomiju posmatra, pre svega, sa aspekta nacionalnih interesa, a ne interesa međunarodnih finansijskih institucija. „Ako u završetku mog mandata, svaki Brazilac bude jeo tri puta“ – rekao je Lula – „onda je moja mašta ispunjena“! Naravno, to i mnogo više od toga je ostvareno, sve kako zaključuju njegovi prijatelji, a zato jer je veliki patriota i čovek koji je shvatio moć države.
Najveći politički neprijatelj Lule je SAD, odnosno vlada i predsednici ove države. Uvrstili su njegovu vladu i državu u „osu zla“. Takođe ga ne vole ni različiti međunarodni finansijski centri. Posebno je na njega kivan Džordž Soroš, kome je onemogućio određene finansijske malverzacije i time sticanje ogromne dobiti.
Njegov unutrašnji neprijatelj je, naravno, opozicija, a pre svega bivši predsednik Socijal-demokratske partije Brazila, Fernando Enrike Kardos. Tu je i Žoze Sera (socijal-demokrata) koji stalno pokušava da predstavi u crnim bojama rad sadašnjeg predsednika Brazila. Takođe, oni govore da je Lula alkoholičar kome ne treba verovati, jer ga alkoholizam ometa da vodi državu.
Najveća slabost Lule je nedostatak obrazovanja i nepoznavanje stranih jezika, što često ističu strani političari.

______________________
Biografija predsednika Brazila

Lula da Silva se rodio 27. oktobra 1945. godine, na severo-istoku Brazila u ekonomski i kulturno veoma zaostalom rejonu. Majka mu je dala nadimak Lula, koji je kasnije dodao imenu. Osnovnu školu je napustio posle petog razreda, da bi radio kao čistač cipela, raznosač, ulični prodavac… U 14. godini dobio je prvi posao u fabrici, gde mu je presa otkinula palac na levoj ruci, i tako povređen  išao je u tri bolnice i u nijednoj mu nije pružena pomoć. Zalečen je uz pomoć narodne medicine. Početkom osamdesetih godina 20. veka on je već opšteprihvaćeni radnički lider, koji je bio na čelu brojnih manifestacija protiv vojne hunte. Sa 18 godina završio je kurs za strugara-mehaničara, što mu je priznato kao srednja škola. Posle toga, on se zapošljava u fabrici čiji je vlasnik bila kompanija „Folks vagen“ (Sao Paolo) i  priključuje se „Svetskoj armiji rada“ (sindikalni pokret). Uskoro postaje vođa jednog velikog sindikalnog ogranka, gde se bori za prava radnika i za uspostavljanje demokratije u Brazilu. Zbog ovih aktivnosti više puta je hapšen i osuđivan. Tokom sedamdesetih godina Lula se zanosio idejom da osnuje političku partiju. To mu je pošlo za rukom tek 10. februara 1980. godine kada su se okupili njegovi istomišljenici na koledžu „Simon“ u Sao Paolu, gde je on lično pročitao manifest o osnivanju Partije rada. U ovu partiju su se uključili i sindikati i inteligencija. Za kratko vreme Partija rada postaje uticajna snaga. To je privuklo i tzv. Crveno krilo, odnosno u partiju su ušle tadašnje sve brazilske političke organizacije koje su ranije bile smatrane kao ultraleve organizacije, čija je ideologija, uglavnom bila marksistička, maoistička, lenjinistička, trockistička, ali i ona koja se vezivala za teologiju oslobođenja (hrišćanstvo isprepletano sa marksizmom). Iako je ideja socijalne pravde bila jedna od vodilja Lule, on je to svodio i na nacionalno pitanje, tako da Partiju rada možemo svrstati i u nacionalističku, tačnije, kako piše David Tara, u partiju koja promoviše levi „realistički nacionalizam“.
Posle pada vojne hunte, 1985. godine, Lula je na političkoj sceni veoma snažan političar, odličan orator, iako nije imao adekvatno obrazovanje. Godine 1986. Da Silva postaje federalni poslanik, a 1989. godine posle neuspelih predsedničkih izbora postaje kandidat za predsednika države, ispred svoje Partije rada. Tako je započeo njegov mukotrpni rad na osvajanju najviše vlasti u državi. Međutim, Lula je prve izbore izgubio.
Na predsedničkim izborima 1994. i 1998. godine Lula je pretrpeo poraze. Mnogi su smatrali da je to kraj političke karijere ovog čoveka. Kada je promenio, tačnije prilagodio program partije, tako da je postao umeren i realističan, a parole manje radikalne, situacija se promenila. U takvim uslovima dobio je podršku i bogatih i siromašnih ljudi. Novi izbori su bili 2002. godine i već posle prvog kruga niko nije sumnjao da će novi predsednik Brazila biti Lula. Poverenje Luli je dalo 52 miliona birača ili 63, 3 posto. Tako je Lula sa 58 godina postao predsednik države, u kojoj je, inače, na snazi predsednički sistem.
Kao i ranje Da Silva istupa protiv hegemonije SAD-a i druguje sa tzv. tiranima Latinske Amerike.
Brazilci Lulu smatraju časnim i poštenim čovekom, pa polažu velike nade da će se on uspeti izboriti sa korupcijom i kriminalom. Prema istraživanjima javnog mnjenja na nivou Južne Amerike, Lula je treći političar po popularnosti, odmah iza Fidela Kastra i Uga Čavesa.