Почетна / Култура / BESA Plemeniti stranci i palanački Srbi – Balkanci

BESA Plemeniti stranci i palanački Srbi – Balkanci

Piše Marko Tanasković

Srđan Karanović, autor koji je prononsirani jugonostalgičar i liberal čiji filmovi propagiraju multikulturalnost, romantizuju mešanje nacija i promovišu građanske vrednosti evropske levice, i svoje novo filmsko delo – „Besa“ savršeno (i očekivano) uklopio je u svoj dosadašnji opus

Film „Besa“ delo je koje obeležava povratak našeg proslavljenog reditelja Srđana Karanovića. Sa izuzetkom njegovog (razočaravajućeg) ostvarenja „Sjaj u očima“ (2003), Karanović je gotovo dve decenije odsutan iz bioskopskih sala. Tvorac antologijske televizijske serije „Grlom u jagode“, jedan od veterana i najistaknutijih predstavnika takozvane praške škole, koja je krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih dominirala jugoslovenskom kinematografijom, poznat je i kao autor koji inspiraciju za svoja dela često pronalazi u sukobu unutrašnjih poriva i zabranjenih želja pojedinaca sa tradicionalnim stegama i rigidnim običajima svojih uskogrudih sredina. Pored toga, ovaj umetnik je prononsirani jugonostalgičar i liberal koji u filmovima propagira multikulturalnost, romantizuje mešanje nacija i uglavnom zastupa građanske vrednosti evropske levice. U tom pogledu, delo „Besa“ savršeno se uklapa u njegov stvaralački opus. To je inače filmska priča o ljubavnom trouglu, smeštenom u sam osvit i prve godine Prvog svetskog rata i na jugu tadašnje multietničke Kraljevine Srbije, između Srbina Filipa, direktora seoske škole, njegove supruge Slovenke Lee, učiteljice muzičkog, i školskog domara i poslužitelja Albanca Azema.

„ENGLESKI PACIJENT“: NOVO „ČITANJE“
Sve počinje kada Filip, po proglašenju rata, biva prinuđen da hitno ode za Beograd po svoj ratni raspored, ostavljajući svoju mladu i naočitu suprugu samu u napuštenoj zgradi škole. Strahujući za bezbednost supruge, kako zbog njenog austrougarskog porekla tako i zbog atraktivnog izgleda, Filip obavezuje domara Azema da je čuva, a ovaj mu daje besu – „tvrdu, zadatu reč“, odnosno obećanje koje se po albanskim običajima mora ispuniti i po cenu života – da će tako i učiniti.
Iako se u početku odnos Azema i Lee odvija po principu zatvorenika i tamničara, vremenom se između njih gradi uzajamno poverenje i poštovanje, kasnije i nežnost, da bi na kraju sve preraslo u neobjašnjivu naklonost i ljubav koja preti da pređe granicu dozvoljenog. Na dinamici neobičnog, emotivnog približavanja između ta dva civilizacijski prilično udaljena lika, Karanović, koji je izuzetno vešt pripovedač sa izoštrenim okom za detalje koji daju uverljivost, kreira jedan izuzetno intiman, gotovo kamerni, filmski ugođaj koji u svojim najboljim momentima dostiže poetične trenutke ostvarenja poput „Engleskog pacijenta“ ili „U raspoloženju za ljubav“. Scena u kojoj Azem rukom prelazi tik iznad Leinog tela, ne želeći da je dodirne i na taj način prekrši datu reč, specifičan je prikaz uzdržane ljubavi i prigušenih strasti kakav se retko viđa na filmskom platnu, pogotovo u današnje vreme. Ma šta mislili o ideološkoj pozadini „Bese“, mora se priznati da je to ipak pošten film, u onom staromodnom smislu, odnosno da ima određenu ljudsku priču koju želi da ispriča, jasno postavljene i razrađene likove, poruku koju nastoji da prenese, prepoznatljiv, elegantan stil pripovedanja i dosledan, kontrolisan rediteljski postupak koji vodi računa i o najmanjim pojedinostima unutar svakog kadra. Drugim rečima, Besa već na prvi pogled liči na ozbiljan umetnički film koji biste mogli da pogledate u užem izboru nekog velikog evropskog filmskog festivala, a da pri tome ne pomislite da je naš, jer većina srpskih filmova u poslednje vreme, nažalost, odiše amaterizmom, nedostatkom fokusa, ekstremnim prostaklukom i trećerazrednom glumom.

Miki Manojlović, trenutno možda i ponajbolji glumac koga ova zemlja ima, u centralnoj roli Albanca Azema, ostvaruje, naročito za njegove standarde, jednu prilično neuverljivu i nedorečenu kreaciju

POLITIČKI KOREKTNA KARAKTEROLOGIJA
Da je autor ovih redova, kojim slučajem, filmski kritičar iz Finske, dakle potpuno neobavešten o krvavoj istoriji i prljavoj politici brdovitog Balkana, i da je pri tome i slučajno naleteo na „Besu“ na nekom festivalu istočnoevropskog filma u Helsinkiju, teško da bi mu bilo šta mogao zameriti. Kako je danas, u eri sveopšteg relativizovanja, gotovo sve i pitanje konteksta (a autor ovih redova nije „slučajno zalutali Finac“, već solidno obavešteni Srbin), ostaje uverenje  da se mora reći i nekoliko važnih zapažanja. Pre svega, teško je oteti se utisku da je snimanje baš ovakvog filma, sa Albancem kao glavnim protagonistom, u baš ovakvom istorijskom trenutku, a delimično finansiranog sredstvima našeg ministarstva za kulturu (reč je o koprodukciji pet zemalja), nameran prst u oko sopstvenom narodu, možda ne baš onih razmera kao svojevremena pop-art izložba sa lutkom Adema Jašarija, ali svejedno, sračunata i ideološki motivisana provokacija patriotskih osećanja većine.
Drugo, takođe treba istaći da je Karanovićeva karakterizacija odnosno karakterologija izuzetno problematična. Dvoje glavnih junaka, Slovenka i Albanac (Srbin Filip najveći deo filma je odsutan), prikazani su u izuzetno pozitivnom svetlu. Ona je krhka i rafinirana austrougarska dama, pomalo svojeglava i hirovita, ali svejedno jedna plemenita, evropska duša zalutala u ovdašnji tamni vilajet. A Azem, samo naizgled sirovi i patrijarhalni Albanac, zapravo je jedan beskrajno odan, častan, dostojanstven, pravdoljubiv, pa čak i senzualan, lirski tip. Nasuprot tom uzvišenom dvojcu, stoji većina Srba iz pomenutog južnjačkog sela, koji su u filmu prikazani kao lopovi, silovatelji i nepopravljivi malograđani, taoci sopstvenih palanačkih predrasuda i nazadnog nacionalnog mentaliteta.
Naročito je uvredljiv prikaz srpskih oficira, koje oličava poručnik Jevrem, slatkorečivi, sujetni ljigavac koji koristi svoju poziciju i moć kako bi pokušao da zavede i seksualno iskoristi nezaštićenu Leu. Treba istaći da u toj ulozi briljira Radivoje Bukvić, glumac naročite pojave i harizme, kod nas gotovo nepoznat, ali sa već izgrađenom i zapaženom karijerom u prestižnim evropskim produkcijama („96 sati“, „Koko Šanel“ i „Igor Stravinski“), koji od nezahvalne epizode pravi jednu izuzetno upečatljivu minijaturu. Sa druge strane, Miki Manojlović, trenutno možda i ponajbolji glumac koga ova zemlja ima, u centralnoj roli Albanca Azema, ostvaruje, naročito za njegove standarde, jednu prilično neuverljivu i nedorečenu kreaciju.

Teško je oteti se utisku da je snimanje baš ovakvog filma, sa Albancem kao glavnim protagonistom, a delimično finansiranog sredstvima našeg ministarstva za kulturu, nameran prst u oko sopstvenom narodu, sračunata i ideološki motivisana provokacija patriotskih osećanja većine

BEZ UOBIČAJENE „PORCIJE“ PONIŽENJA
Stiče se utisak da se Miki nije naročito studiozno pripremao za ovaj film, oslanjajući se više na bogato glumačko iskustvo i specifičan minimalistički izraz, ali svejedno iznenađuje to što ovaj vrsni glumac, poznat po tome što često glumi na stranim jezicima i u stranim produkcijama, podbacuje pre svega na planu akcenta, pa njegov Azem često zvuči kao Miki Rubiroza koji iz zafrkancije pokušava da priča albanski. Njegova mlada partnerka u filmu, slovenačka glumica Iva Krajnc, vrlo se dobro snašla u ovakvoj podeli i generalno predstavlja osveženje, kako estetski tako i profesionalno, naročito u odnosu na Hrvaticu sličnog glumačkog senzibiliteta i izgleda, Natašu Janjić, koja je poslednjih godina neobjašnjivo bila pretplaćena na mnoge važne uloge u prestižnim srpskim projektima. Šteta je što sjajni pozorišni glumac Nebojša Dugalić nije dobio priliku da se više razmaše u ulozi Filipa, naročito zbog toga što njegov lik kultivisanog patriote i brižnog supruga donekle balansira lošu sliku o Srbima koja je prisutna u filmu.
Kada se sve sabere (i oduzme), može se zaključiti da Karanovićevo ostvarenje ostavlja pomešan utisak: Oni koji filmu priđu bez političkog i ideološkog naboja, biće u prilici da uživaju u jednoj solidnoj ljubavnoj drami iz minule epohe koja ih, iako sigurno neće dovesti do preporoda posrnule bioskopske kulture u Srbiji, na kraju verovatno ipak neće ostaviti sa osećajem pretrpljenog poniženja i intelektualne uvrede koji su tako karakteristični za domaći film. Drugi pak, koji u filmu budu tražili znake i tragove antisrpske zavere i mondijalističkih poruka, verovatno će lako biti u stanju da ih pronađu, pa ja za njih bolje da ga i ne gledaju, jer će im ta, uslovno rečeno, ideološka pozadina onemogućiti da u filmu na pravi način uživaju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *