Почетна / Друштво / Albanska spomenica, učesnik NOR-a i Veliki brat

Albanska spomenica, učesnik NOR-a i Veliki brat

Piše Dragomir Antonić

Nasleđu iz oblasti morala sa kojima se eksperimentisalo u jednom društvenom sistemu ili vremenu, mora se kritički prilaziti u drugom društvenom sistemu. U protivnom imaćemo iracionalni sukob između važećih normi i pojedinaca koji te norme ne razumeju

Prvog oktobra 1912, Tanasije Ilić, trgovac iz grada Čačka, a države Kraljevine Srbije, odazvao se naredbi ministra vojnog i krenuo u rat. Ostavio je kuću, bakalnicu sa kolonijalnom robom i četiri kćeri. Sve što je imao ostavio je na čuvanje, svojoj ženi Stani, devojačko Milikić. Takva su bila vremena i običaji rata. Vojni put ga je vodio pravcem koji će opisati istorija.
Kad se sredinom decembra 1918. godine pobednik Tanasije, srpski borac, vratio u Srbiju, zatekao je sve – osim Srbije.
Da Srbije nema saznao je slučajno. Otišao je u opštinsku zgradu, onu istu iz koje je stigla naredba za odlazak u rat, da izvadi uverenje da će nastaviti posao sa  trgovačkom radnjom. Nije hteo da iskoristi pobedničko pravo i ode u državne činovnike. Neće on svojoj Srbiji biti na teretu. Na zvaničnom uverenju kojim mu se dozvoljava nastavak trgovačkog poslovanja stajao je veliki crveni pečat na kome je latinicom i ćirilicom pisalo: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Nije mu bilo jasno gde se izgubi i to u njegovom Čačku, Kraljevina Srbija. Otkud sad tu Hrvati i Slovenci? Ono jeste da su neki od njih bili gradska vlast u Čačku, i to u švapskim uniformama – viđala ih njegova Stana kada je išla po austrijsku okupacionu ličnu kartu – dok se on oporavljao u Bizerti od rana stečenih u prolazu kroz Albaniju.
Tanasije, po prirodi nije bio sklon propitivanju, a čekalo ga je mnogo posla oko bakalnice te samo reče sebi: „Zna, valjda, Kralj šta radi. Moje je da opravim radnju“.

GENETSKI KOD
Nasleđe ili baština mogu se podeliti u dve grupe. Jedna je individualna – ono što nasleđujemo od svojih bioloških predaka. Druga je kolektivna i obuhvata nasleđe od jedne šire zajednice, matice kojoj pripadamo kao pojedinci.
Obe grupe u nasleđe ostavljaju materijalna i duhovna dobra. To im je zajedničko. Ono što im je različito to je da se primalac kolektivnog nasleđa može u potpunosti odreći kao što se može odreći i individualnog, ali samo u pogledu materijalnih dobara, dok po pitanju biološkog nasleđa, naslednik je bespomoćan. To se jezikom moderne nauke zove genetski kod ili genetsko nasleđe. Ovo nasleđe ostaje zauvek.
U principu nasleđe je nešto o čemu primalac ne odlučuje. Nasledstvo ne možemo birati. O tome odlučuje ostavilac. U tome se ogleda odgovornost onoga koji nasleđe ostavlja.
Nasleđe ne mora niti je uvek pozitivno. Može biti i negativno. Može se naslediti imanje sa hipotekom ili dugovima, kao što se u biološkom pogledu mogu naslediti negativne osobine i predispozicije za određene bolesti.
Ono što je manje poznato to su negativnosti nasleđene iz oblasti morala za koje ostavilac i ne mora snositi krivicu. Ako ostavilac provede svoj životni vek u vremenu gde je poremećen osnovni sistem moralnih, pravnih i običajnih normi, on će takav princip ponašanja preneti naslednicima. Princip društveno opravdan u vremenu ostavioca, biće negativan u dobu kad će živeti njegov naslednik. To je princip nesvesnog prenošenja – podstaknut najboljim namerama – negativnog nasleđa koje će naslednika opteretiti. Zato je pogubno eksperimentisati sa  reformisanjem osnovnih moralnih sudova i vrednosti.

NOVO VREME, NOVI MORAL
Globalističko „Novo vreme, novi moral“ biće pogubno za mnoge generacije. Moralnih odluka sadržanih u Jevanđelju ne treba se olako odricati. One nisu u suprotnosti sa tehnološkim razvojem. Nasleđu iz oblasti morala sa kojima se eksperimentisalo u jednom društvenom sistemu ili vremenu, mora se kritički prilaziti u drugom društvenom sistemu. U protivnom imaćemo iracionalni sukob između važećih normi i pojedinaca koji te norme ne razumeju.
Već smo došli u situaciju da uz pojedina imena mladih momaka, devojaka umesto profesije navodi, sasvim ozbiljno: Učesnik, učesnica „Velikog brata“ ili nekog drugog „istinitog“ odnosno „realnog“ televizijskog programa.
Prepisana je matrica: „Učesnik ratova za oslobođenje 1912-1918 godina“, nosilac „Albanske spomenice“, preko učesnika Narodnosolobodilačkog rata, učesnika Ravnogorskogpokreta i nosilaca „ Spomenice 1941“. O odlikovanjima i medaljama da ne govorim.
U prošlim vremenima učesnici i nosioci su, sa pravom, uživali i određene privilegije: od beneficiranog staža do posebnih penzija. Sve je bilo regulisano zakonom ali i društvenim i moralnim normama koje su podržavale zakonsku regulativu.

VITEZ OD PRDEŽA
Primenjujući nasleđene norme sadašnje mlade generacije kad prostim biološkim putem dođu na vlast, po ugledu na svoje pretke, osmisliće spomenice i medalje „Velikog brata“, „Farme“, „Preživeti se mora“.
Titula pobednika nekog od ovih programa već uključuje pozamašna finansijska sredstva. Vremenom će „borcima i učesnicima“ pripadati i privilegije: stanovi, kola, penzije. Možda i prave farme. U ovom trenutku sve deluje fantastično ali ne valja se zavaravati. Vrlo brzo imaćemo „viteza od prdeža“ ili medalju „ona mu je prva javno dala, pa se pokajala“. Titule će vredeti više nego nekadašnje sedmojulske, oktobarske i prvomajske nagrade. Nagradu Avnoja i nagrađene neću pominjati.
Primer sa početka teksta, opisan u dnevniku počivšeg Tanasija, pokazuje da se nasleđeno može izgubiti za života a da se to i ne primeti. Važno je znati. Svako od nas u životu se nađe u obe uloge. Prvo je naslednik, a zatim ostavilac.
Mislimo na vreme.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *