REPUBLIKA SRPSKA Zaboravljene srpske žrtve

Piše Anja Vujević

Zahvaljujući rezolucijama o Srebrenici i BiH, kao i haškim presudama, Republiku Srpsku deli još samo korak od potpunog nestajanja

Odnos prema Srebrenici, Kosovu i NATO-u, krupnim nacionalnim pitanjima srpskog naroda u celosti, razgolitio je i potvrdio nikada gore odnose Beograda i Banja Luke koji putem neizvesnosti, novih popuštanja i gubitaka vode dve srpske zemlje.
Usvajanje deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije, prema pisanju sarajevskih medija, dogovorili su ministri inostranih poslova Srbije, BiH i Turske – Vuk Jeremić, Sven Alkalaj i Ahmet Davutoglu. Zauzvrat, Haris Silajdžić bi prvi put trebalo da poseti Beograd.

IZVINJENJE SRBIJE
Ipak, zahtev novopazarskog muftije Muamera Zukorlića da se u deklaraciji Skupštine Srbije o Srebrenici navede reč „genocid“, kao i njegova tvrdnja da su „Bošnjaci do sada doživeli 11 genocida i da više ne prihvataju izvinjenje Srbije“, te da bi im ovog puta trebalo dati „hedije i darove“, ne ostavljaju mesta sumnji da ništa što učini Beograd neće zadovoljiti zahteve Sarajeva.
Posebno treba imati na umu da nije slučajno da Srbima u Srpskoj godinama stižu iste poruke, prvo od res-l-uleme Mustafe Cerića, onda od Sulejmana Tihića, i na kraju od Harisa Silajdžića – kome se ne sviđa u BiH može da ide, ali ni grumen zemlje ne može poneti. Poslednja Zukorlićeva izjava da Bošnjaci treba da budu privilegovani na uštrb srpskog naroda razotkriva nameru da deklaracija o Srebrenci i u budućnosti bude korišćena za političke pritiske na RS i Srbiju. Cerićev, Zukorlićev, Silajdžićev i Tihićev cilj i nije pomirenje i uspostavljanje poverenja, nego prebacivanje kolektivne odgovornosti na srpski narod i stvaranje pravnih pretpostavki za neke buduće političke odluke. Republika Srpska, neminovno, jednog dana će se naći suočena sa brojnim haškim presudama, rezolucijama o Srebrenici i BiH koje su usvojili američki Kongres i Parlamentarna skupština Saveta Evrope. Najveću težinu među tim presudama imaće deklaracija o Srebrenici Skupštine Srbije. Ona će nositi pečat: „Šta hoćete, sami ste priznali!“
Srpskim političarima, s obe strane Drine, ne samo da nedostaje drčnosti, istrajnosti i posvećenosti zacrtanim ciljevima kojima odiše sarajevska politička scena, već, na žalost, pokazalo se da oni imaju bilo kakvu viziju niti bilo kakav cilj. Naročito, nemaju kičmu da se ne poviju kada preko leđa srpskog naroda i onog što se zove srpski nacionalni interes, neko drugi pokuša da ostvari sopstvene.

LAŽIRANJE
Jer, da imaju, pre svega bivši predsednik RS Dragan Čavić ne bi prihvatio Izveštaj komisije za Srebrenicu koja je na volšeban način za samo mesec dana rada došla do spiska od preko osam hiljada nestalih Bošnjaka, za koji se kasnije ispostavilo da je gotovo u potpunosti lažiran. Kada je već urušena verodostojnost ovog spiska, institucije RS morale su zatražiti njegovu reviziju. Zarad skidanja strašne hipoteke, Vlada RS morala je ispuniti svoje obećanje iz 2006. godine i formirati Institut za istraživanje ratnih zločina, s akcentom na Srebrenicu, umesto što je popustila pritisku američke ambasade i zaboravila ovo obećanje. O genocidu, pa makar i lokalnog karaktera, ne može se govoriti bez geneze kompletnih događaja. O julu 1995. godine ne može se govoriti a da se ne zna istina o Srebrenici iz 1942. i 1992. Srebreničke žrtve iz jula 1995. godine, ne mogu biti oni koju su umrli pre rata ili koji su i sada živi; ne mogu biti ni oni koji su stradali dok su ubijali srpske civile u selu Skelani, u januaru 1993. godine, a čije majke je predsednik Srbije primao kao majke žrtava iz jula 1995. godine.
Kada je Ustavni sud BiH godinama dosledno odbijao da se izjasni o apelaciji srpskog člana Predsedništva BiH o oceni ustavnosti nelegitimne tužbe BiH protiv Srbije (tužbu nisu podneli organi BiH, op.a) svi srpski kadrovi morali su se povući iz Sarajeva dok se Ustavni sud ne izjasni o apelaciji. Sud je mogao reći samo jedno – institucije BiH ne stoje iza tužbe BiH protiv Srbije.
Neko u zvaničnom Beogradu izgleda misli da put u EU vodi povijanjem kičme, preko Ankare i Sarajeva. Ipak, moraju znati da će u tom slučaju voz EU čekati onoliko dugo koliko ga već čeka Ankara, pa makar pristali i na amnestiju svih zločina počinjenih nad srpskim narodom.
Šokantno je u RS odjeknula izjava predsednika Srbije Borisa Tadića da „Srbija nema ništa protiv da Ejup Ganić bude izručen Sudu BiH, odnosno svojoj matičnoj državi“.
„Ono što je od odlučujuće važnosti je da svako ima fer i pošteno suđenje“, rekao je Tadić i dodao da Srbija želi da veruje da će pravosudne institucije BiH dokazati da su u stanju da obezbede fer i pošteno suđenje.

RETROAKTIVNO SUĐENJE
Predsednik Srbije smatra da Ganić može imati fer suđenje pred Tužilaštvom BiH koje predmet Dobrovoljačka već sedam godina čuva u ladici i čiji glavni tužilac (Milorad Barašanin) savetuje optuženim za ratne zločine da ne napuštaju zemlju jer mogu biti uhapšeni! Fer suđenje Tadić očekuje pred Sudom BiH čija je predsednica (Medžida Kreso) Sud pretvorila u štab za oslobađanje Ganića i koja je poručila: „Svi smo mi Ganić“. Reč je o Tužilaštvu i Sudu po čijim su optužnicama i presudama Srbi dobili skoro hiljadu godina robije, a Bošnjaci 43! Reč je o pravosudnim institucijama u kojima se samo Srbima sudi retroaktivno, pa dobijaju po 15 godina zatvora jer su nekome u ratu opalili šamar što se tretira kao „deo šireg udruženog zločinačkog poduhvata“. S druge strane, ni desetine objavljenih video-zapisa o stravičnim zločinima Arifa Dudakovića još uvek nisu dovoljan dokaz za podizanje optužnice; pet hiljada sarajevskih Srba je verovatno izvršilo kolektivno samoubistvo, kao i preko 3.200 onih sa područja Birača. Sijekovac, Konjic, Bradina, Tuzla, prema Sudu BiH, ne nalaze se u BiH.
Treći događaj koji se zbio u poslednje vreme pokaza je da RS i Srbija vode neslavnu trku – ko će kome pre zabiti nož u leđa i pokazati više nezainteresovanosti za ono što se zove srpski nacionalni interes. Nakon što se premijer Srpske Milorad Dodik otvoreno založio za podelu Kosova, tvrdeći da je to „jedino realno održivo rešenje koje bi moglo da bude prihvatljivo za Srbe i Albance“, predsedavajući Saveta ministara Nikola Špirić uzeo je učešće na skupu održanom na Brdu kod Kranja na kojem je usvojena Deklaracija u kojoj se navodi da „sve prisutne zemlje i njihovi lideri pozivaju EU da pospeši ulazak svih zemalja u EU“.
Na ovaj način, potpuno nepotrebno i nesrećno, predstavnici BiH, što je najgore kroz osobu koja predstavlja srpski kadar, učestvuju u potvrđivanju nastojanja jednog broja zemalja predvođenih SAD-om da deo Srbije dobije status države i da ta tvorevina jednog dana nađe svoje mesto u EU.
Zaista je čudno zašto lider SNSD-a Milorad Dodik ovog puta nije imao čvrst državnički stav kakav je imao po pitanju promena u Sudu BiH koje su se ticale i njega.

NATO LOBIRANJE
Umesto čvrstog državničkog stava, javnosti je priređena sapunica –predsedavajući Saveta ministara napustio je salu dok je govorio Tači. Onda se ispostavilo da je Špirić samo nakratko napustio salu, izvinivši se zbog odlaska u toalet, ali i da se vratio dok je još uvek govorio Hašim Tači. Na tome mu se posebno zahvalio slovenački premijer Boruz Pahor, rekavši da je „uprkos velikim pritiscima Špirić preuzeo odgovornost i prednost dao dijalogu“. Sastanak na Brdu kod Kranja, Špirić je iskoristio i da dogovori zajedničku sednicu Vlade Hrvatske i Saveta ministara BiH. Zanimljivo je da mu tokom poseta Beogradu nije palo na pamet da uputi inicijativu za sastanak sa Vladom Srbije.
Međutim, odgovarajući na prozivke opozicije u RS zbog lobiranja za ubrzan put BiH u NATO, i dobijanje statusa MAP, Špirić je otkrio da i Srbija lobira da BiH dobije Akcioni plan za članstvo u NATO, čudeći se opoziciji što se buni da RS uđe u NATO bez Srbije.
Njegove tvrdnje implicitno je potkrepeo lično predsednik Srbije Boris Tadić koji je na marginama „Brisel foruma 2010“ rekao da se „Srbija ne protivi integracionim procesima BiH koji vode članstvu u NATO, jer su to njena unutrašnja pitanja u koja se Srbija ne meša, a i to članstvo se ne protivi interesima Srbije“.
Ovakva izjava iza sebe može imati samo jedan motiv – vlast u Beogradu računa da će lakše promeniti stav javnog mnjenja i uvesti Srbiju u NATO ukoliko se tamo prethodno nađe RS, odnosno BiH. Druga mogućnost, još poraznija, koja budi strah jeste da Srbija zaista smatra da ne treba da vodi računa o volji preko 70 odsto građana RS koji su protiv članstva u NATO-u, i da ne smatra da interese Srbije i srpskog naroda u celosti ugrožava to što će RS od Srbije odvajati NATO zid.
Predsednik Srbije morao bi hitno da razreši ove dileme i da Srbima iz RS objasni koji je to njihov nacionalni interes da se nađu u NATO-u čija članica Hrvatska ima vojne planove o agresiji na RS i njenom vojnom uništenju. Predsednik Srbije, koja je garant Dejtonskog mirovnog sporazuma, trebalo je makar da uputi protestnu notu Hrvatskoj zbog otvorenih pretnji i planova o agresiji na Brčko; trebalo je od NATO-a da zatraži da se izjasni o ovoj pretnji i da se zapita da li je baš slučajno leglo islamskog terorizma u BiH smešteno u okolinu Brčkog, tamo gde je RS najosetljivija. Umesto toga, predsednik Srbije odlučio je da lobira za NATO granicu na Drini.