Turci, izvinite za Srebrenicu!

Piše Aleksandar Pavić

Nema veze što Međunarodni sud pravde nigde ne traži od Srbije da se samoosudi: mi ćemo to uraditi sami, „učitaćemo“ tu nepostojeću obavezu u odluku Suda, naravno, na neizmernu štetu države Srbije i budućih generacija. Za ovakvo ponašanje, presedana jednostavno nema!

Oni koji prate dešavanja vezana za najavljenu skupštinsku rezoluciju o Srebrenici setiće se da se Tužilac za ratne zločine Republike Srbije Vladimir Vukčević pre nekog vremena oglasio u nedeljniku „Vreme“ i tražio da Skupština Srbije uputi „izvinjenje svim članovima porodica žrtava zato što Srbija 1995. godine nije učinila dovoljno da spreči genocid u Srebrenici“ („Deklaracija o Srebrenici – jedinstvena prilika za poruku pomirenja“, 11.2.2010).

PROPAGATORI REZOLUCIJE I – RATNIH ODŠTETA
Osim što se usudio da još uvek nerasvetljena dešavanja u Srebrenici pokuša da stavi u istu ravan sa ustaškim zločinima u Jasenovcu, Tužilac je ovakvom formulacijom praktično osigurao Srbiji višemilionske (milijardske?) zahteve za obeštećenjem. Jer, nedugo posle njegovog obraćanja javnosti, na okruglom stolu posvećenom rezoluciji o Srebrenici, u organizaciji „Centra za kulturnu dekontaminaciju“, „predstavnici Helsinškog odbora, Moje inicijative i holandske organizacije ‘Impjuniti voč’ su istakli da bi osudom, kako su ocenili, genocida počinjenog u Srebrenici, Srbija stradalima priznala status žrtava i tako zaustavila dalju negaciju počinjenih zločina i broja ubijenih. Oni su ocenili da porodice žrtava imaju pravo, ne samo na simboličku, već i na materijalnu naknadu štete, napomenuvši da Srbije ima obavezu da utvrdi istinu o počinjenom zločinu i prihvati odgovornost“ („Mladi za osudu Srebrenice“, Glas javnosti, 22.2.2010.). Nastojanja svog šefa je nešto kasnije, kao što je i red, podržao i njegov portparol, Bruno Vekarić. „Nema smisla da se donosi ta deklaracija ako u njoj ne piše da je to bio genocid. Treba poštovati odluku Međunarodnog suda pravde i njihovu definiciju našeg nečinjenja u odnosu na Srebrenicu,“ izjavio je Vekarić za Televiziju B92 („Bruno Vekarić: Srebrenica mora biti definisana kao genocid“, 10. mart 2010).
Ovde je neophodno još jednom istaći sledeće: da Vekarić uistinu želi da „poštuje odluku Međunarodnog suda pravde“, on uopšte ne bi ni pominjao donošenje nekakve deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije, jer Međunarodni sud pravde nigde nije pomenuo obavezu Srbije da donese takvu rezoluciju – niti da se „odredi prema zločinu“, kako neprestano ponavljaju sponzori i propagatori predložene rezolucije o Srebrenici. Dakle, ono što Vukčević, Vekarić i ostali rade i zahtevaju daleko je izvan okvira koje je i sam Međunarodni sud pravde odredio. U pitanju je, dakle, još jedan „jednostrani“ postupak od strane post-petooktobarskih vlasti – postupak koji nigde nije pravno definisan i pretočen u obligaciju, tj. obavezu. I, primetiće se, državni zvaničnici Srbije, za razliku od zvaničnika u „normalnom svetu“ kojem Srbija navodno teži, upinju se iz sve snage da nađu ne najpovoljniju već najnepovoljniju konstrukciju za državu čije interese navodno zastupaju. Dok se „sav normalan svet“ pri vođenju bilo kakvih pregovora trudi da u svakoj zapeti nađe povoljnost za sopstvenu stvar i izvuče maksimalnu korist, državni zvaničnici Srbije se trude da urade upravo suprotno. Drugim rečima – nema veze što Međunarodni sud pravde nigde ne traži od Srbije da se samoosudi: mi ćemo to uraditi sami, „učitaćemo“ tu nepostojeću obavezu u odluku Suda, naravno, na neizmernu štetu države Srbije i budućih generacija. Za ovakvo ponašanje, presedana jednostavno nema („jednostrana“ primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju jeste presedan, ali se njegove, mada po privredu pogubne, posledice ipak ne mogu porediti sa ovim).
A, poučeni iskustvom neprekidnog propagandnog rata koji se protiv Srbije vodi već skoro dve decenije, možemo biti sigurni da će bilo kakva skupštinska rezolucija u kojoj Srbija na bilo koji način „prisvaja“ dešavanja u i oko Srebrenice u julu 1995. u svetu biti tumačena na, po Srbiju, najnepovoljniji i najštetniji način, a da će neke eventualne „ograde“, „ublažavanja“ deklaracije i slično od strane zainteresovanih mas-medija i država jednostavno biti ignorisane. Najnoviju potvrdu toga nam je dao zastupnik države koja i te kako ume da vodi računa o sopstvenim interesima, Ahmet Davutoglu, Ministar spoljnih poslova Turske (onaj isti koji smatra da je Balkan svoje najsvetlije trenutke doživeo upravo pod otomanskom okupacijom). Kako prenosi jermenski novinski portal news.am, prema Davutogluu, sledeći rezultat turske diplomatije na Balkanu biće (doslovce!) „srpsko izvinjenje za ubijanje Turaka u Srebrenici“ (članak, inače, nosi za Jermene izuzetno „ohrabrujući“ naslov: „Turski ministar spoljnih poslova: Jermenima možemo učiniti isto što i Srbima“, 3.19.2010. http://news.am/en/news/17035.html). Sada, dakle, znamo da je najavljena rezolucija „zasluga“ ne samo Jelka Kacina, već i Ahmeta Davutoglua, a poslanici Skupštine Srbije sada imaju crno-na-belo da bi bilo kakva rezolucija koja se odnosi na Srebrenicu bila, bar u Turskoj (ali sigurno ne i samo tamo), protumačena kao „srpsko izvinjenje za ubijanje Turaka“. Pri tom niko od „rezolucionaša“ ne razmišlja, poput Miroslava Lazanskog („Ko je režirao Srebrenicu“, „Politika“, 20.3.2010.), da bi „Srbija mogla da tuži Tursku zbog genocidne radnje oduzimanja dece“ jer je, „po definiciji, i to bio genocid“. To bi, ipak, bilo odstupanje od zacrtane državne politike „jednostranosti“ (uvek na štetu Srbije).

Da li Srbija treba da se izvinjava i žrtvama genocida nad Jermenima

„KONTINUITET DISKONTINUITETA“
A kako bi se pomenuta „jednostranost“ mogla zgodno koristiti u sledećim etapama uništavanja Srbije i njene državnosti – na primer u Raškoj oblasti – može se videti na veb stranici Mešihata islamske zajednice u Srbiji (http://www.islamskazajednica.org), tj. u izveštaju „Predavanje o genocidu nad muslimanima Balkana“. Naime, „delegacija Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava iz Sarajeva u sastavu prof. dr Smail Čekić, prof. dr Muhamed Šestanović i prof. dr Rasim Muratović boravila je u subotu 26. decembra 2009. godine na dan Jevmu-Ašure u Sandžaku. Prilikom boravka u Novom Pazaru ova delegacija je posjetila Internacionalni univerzitet i sa rukovodstvom Univerziteta dogovorila naučnu i svaku drugu saradnju u pogledu istraživanja i publikovanja saznanja o genocidima koji su se dogodili nad muslimanima na Zapadnom Balkanu… Nakon obilaska Univerziteta u Novom Pazaru uvaženi profesori su u prepunoj Velikoj sali Mešihata islamske zajednice u Srbiji, za studente FIS-a, učenike Medrese i zaposlene u Islamskoj zajednici, kao i za druge građane, održali predavanje o genocidu nad muslimanima Balkana, prevashodno nad Bošnjacima. Profesor Smail Čekić je u svojem izlaganju rekao da je na pozornici kontinuitet diskontinuiteta i da se govori o 11 genocida počinjenih nad Bošnjacima, a da je u stvari to samo jedan genocid koji se dešava u nastavcima kao plod Velikosrpske politike i doktrine. Prvi genocid nad Bošnjacima-muslimanima desio se krajem sedamnaestog stoljeća, nakon Bečkog rata u oblastima od Budima do Zadra i od Beča do Herceg Novog, gdje su živeli muslimani koji  nisu bili Turskog već su bili Slovenskog porijekla. U kasnijim stoljećima su se ti genocidi nastavljali, da bi u 19. a posebno krajem 20. stoljeća i genocida u Srebrenici doživjeli svoju eskalaciju.“
Da slučajno ne bude neke zabune o „individualizaciji krivice“ postarao se Profesor Muhamed Šestanović, koji je, između ostalog rekao:
„Genocid je najteže krivično djelo koje je pravno definisano. Da bi se genocid tretirao kao genocid mora postojati mentalna spremnost nekog kolektiviteta, državnog, nacionalnog, etničkog, vjerskog ili rasnog, da potpuno ili djelimično uništi neki drugi kolektivitet.“ A Slobodan Antonić nas je već prethodno podsetio („Izvorna i projektovana ‘Druga Srbija’“, „Pečat“, br. 104-105) na reči Sonje Biserko u zagrebačkom „Feralu“ (17. avgust 2002), u kojoj optužuje „srbijansko društvo“ tj. „njegovu elitu“, „da sve organizovanije čine napor da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje“. Naime, prema S. Biserko, reč je o „’srpskim zločinima’ koji se tako moraju i nazivati, a svaki pokušaj da se oni individualizuju (tj. osuđuju kroz individualne krivce) jeste njihova ‘relativizacija’ i ‘deetnifikacija’“.
Dakle, neka znaju predsednik Srbije i „rezolucionaši“ u Skupštini Srbije – ako uopšte razmišljaju o bilo čemu – da će bilo kakva njihova formulacija vezana za Srebrenicu biti tumačena na najgori mogući način, od strane medija i grupa na koje ni oni ni država Srbija ni na koji način ne mogu da utiču, a koji će biti i te kako zgodno oružje u rukama onih sa daljim opasnim namerama prema ovom prostoru. Ako se „izvinjavaju“ za „jedanaesti genocid“ nad Turcima-muslimanima-„Bošnjacima“ – onda se posredno izvinjavaju i za „prethodnih deset“, oduzimajući, pri tom, Srbima kao „kolektivitetu“, moralno i svako drugo pravo da vrše vlast svuda gde žive „žrtve genocida“, uključujući i Rašku oblast.

Fotografski putopis kroz zemlju jada i čemera: spaljena srpska kuća u Srebrenici

„JAVNOST“ I SUOČAVANJE S ISFABRIKOVANIM ISTINAMA
Ali, zašto se više pretvarati da inicijatori ovog (samo)ubilačkog projekta ne znaju šta rade. Znaju. Još pre više od mesec dana, svim poslanicima u Narodnoj skupštini podeljena je brošura „Šta se stvarno dogodilo u Srebrenici“, štampana u (zasad) 30.000 primeraka i besplatno deljena širom Srbije, u kojoj su na 80-ak stranica sažeti svi argumenti koje su čitaoci ovog cenjenog časopisa imali priliku da pročitaju u poslednjih nekoliko meseci. Pisac ovih redova je lično dostavio brošuru u sedište LDP-a u Siminoj ulici u Beogradu, sedište novoosnovane Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića u Dečanskoj, i sedište „Fonda za političku izuzetnost“ Sonje Liht, takođe u Dečanskoj, zajedno sa primercima svoje knjige „Zabranjena istina o Srebrenici“, sa posvetama čelnicima sve tri organizacije. Niko od pomenutih – kao ni bilo koji drugi sponzor-propagator rezolucije o Srebrenici – nije se od tada oglasio sa bilo čim što bi ličilo na protivargument. Jednostavno, „javnost“ van „poslaničkih klubova“ i novouspostavljenih „radio i tv-Bastilja“ jednostavno ne postoji – ili bar tako misle oni koji su u njima zabarikadirani.
Zapravo, očigledno je su se zabarikadirali upravo zato što kontra argumente i nemaju i, mada navodno imaju hrabrosti da se „suočavaju“ sa isfabrikovanim „istinama“, nemaju petlju da se suoče sa istinom – bez navodnika. Umesto toga, portparol Demokratske stranke Jelena Trivan, izveštava nas da su se u njenoj stranci „potrudili da politički lideri stranaka u prethodnih mesec dana živo i intenzivno komuniciraju, kao i mi u poslaničkim klubovima, kako bismo došli do najbolje moguće deklaracije za Srbiju i njene građane” („Skupština o Srebrenici 30. marta“: „Politika“, 20.3.2010). Problem je u tome, međutim, što „njih u poslaničkim klubovima“ niko nije ovlastio da dođu do „najbolje moguće deklaracije za Srbiju i njene građane”. O tome, jednostavno, nije bilo ni reči u izbornom programu bilo koje stranke koja čini sadašnju vladajuću koaliciju, tako da nijedna od njih nema mandat od naroda za donošenje bilo kakve rezolucije o Srebrenici. To bi trebalo portparola Demokratske stranke i te kako da zanima, jer će svaka uzurpacija kad-tad biti kažnjena, koliko god neverovatno to sad izgledalo.
No, jedini koji u stvari ima jasan mandat u vezi sa ovim, i to u smislu utvrđivanja istine i primene pravde, jeste već pomenuti srpski Tužilac za ratne zločine Vukčević, koji se, u međuvremenu upravo na tu temu ponovo oglasio, ovog puta u nedeljniku „NIN“ („Pravda je dostižna“, 18.3.2010). U svom autorskom članku se g. Tužilac pohvalio kako njegovo tužilaštvo i Haški tribunal imaju jedan zajednički imenitelj: „nadležnost za ratne zločine na teritoriji cele bivše SFRJ, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. I – sprečavanje nekažnjivosti: niko neće biti pošteđen odgovornosti, bez obzira na funkciju koju obavlja ili je obavljao pre deset godina“. S obzirom na izraženu spremnost tužioca Vukčevića da Srbiji pripiše nepostojeću odgovornost za još uvek nerasvetljeni zločin u Srebrenici, a u kontekstu svoje sveobuhvatne nadležnosti za celu teritoriju bivše Jugoslavije, neka Tužilac objasni sledeće: kako je moguće da do dana današnjeg nije digao optužnicu protiv saučesnika koje je imenom i prezimenom obznanio jedini dosad pravosnažno osuđeni neposredni počinilac zločina u Srebrenici, bosanski Hrvat Dražen Erdemović? Prošlo je, naime, skoro 14 godina otkako ih je Erdemović prvi put imenovao, a Vukčević i njegov agilni portparol Vekarić još nisu našli vremena da dignu optužnice protiv njih.
Da im pomognemo, sledeću sedmoricu je Erdemović u nekoliko različitih iskaza imenovao kao saučesnike u streljanju „između 1.000 i 1.200 ljudi“ na poljoprivrednom dobru Branjevo kod Pilice: Brano Gojković, Aleksandar Cvetković, Marko Boškić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, Vlastimir Golijan, Franc Kos. Gde je optužnica protiv njih, gospodo tužioci? Isto se već neko vreme pita i bugarski novinar i haški istraživač Žerminal Čivikov. I to ne samo u svojoj knjizi „Srebrenica – Krunski svedok“, već i u nedavnom intervjuu nemačkom listu „Neues Deutschland“ (15.3.2010). Prema navodima „Dojče velea“, koji prenosi delove razgovora, „Čivikov piše da je Erdemović prije 14. godina pred Haškim tribunalom potvrdio da mu je 16. jula 1995. godine u Srebrenici u ubistvu 1.200 muškaraca pomoglo još sedam ljudi. Čivikov navodi da je skandalozno što do danas nijedna od tih osoba, koje je Erdemović naveo imenom i prezimenom, nije odgovarala pred tribunalom u Hagu.“ A, dodajmo, ni pred Sudom za ratne zločine u Srbiji – upravo zato jer Vukčević i Vekarić nikad nisu digli optužnicu protiv njih. Kao ni protiv Milorada Pelemiša, kojeg je u nekim verzijama (a ima ih više, i to kontradiktornih) Erdemović imenovao kao nalogodavca zločina. Naime, preko „Dojče Velea“ saznajemo i to da „Žerminal Čivikov u razgovoru sa novinarom lista „Neues Deutschland“ navodi da je samo mjesec dana nakon predstavljanja svoje knjige, u Novom Beogradu izvršen pretres stana Milorada Pelemiša koji je prema Erdemovićevom svjedočenju izdao naredbu za ubistva izvršena 16. jula 1995. godine“. Da ovde napomenemo da je Čivikov svoju knjigu srpskoj javnosti predstavio u jesen 2009. I da je tom prilikom dao intervju „Politici“ koji, za razliku od intervjua nemačkim novinama, do danas nije objavljen. Ali, mimo toga, ostaje pitanje: zašto se Vukčević i Vekarić nikada nisu setili da podignu optužnicu protiv Pelemiša, iako je on poslednjih 10 godina proveo u Beogradu, na poznatoj adresi, i pri tom davao intervjue raznim novinama?

Potpuno uništena srpska kuća u Srebrenici (fotografija iz monografije Stradanja srpske Srebrenice 1992-1995, autora dr Ljubiše Simića)

NEZGODE ZA „ZVANIČNU VERZIJU“
Odgovor može biti samo jedan: zato što znaju da bi svedočenje svih ovih ljudi – za koje se ovde nipošto ne tvrdi da su saučesnici ili počinioci, već da su samo kao takvi imenovani od jednog jedinog osuđenog počinioca – moglo da bude vrlo nezgodno po „zvaničnu verziju“ Srebrenice, po kojoj Srbi kao „kolektivitet“ moraju jasno i nedvosmisleno da budu etiketirani za sva vremena. Drugog objašnjenja jednostavno nema – a za svako objašnjenje, posle tolikih godina nečinjenja, odveć je kasno. Zato je Vukčeviću i Vekariću toliko i stalo da se zločin u Srebrenici deklarativno etiketira upravo tako da ta buka (dodatno) prikrije zahteve za saznavanjem pune istine.
Uzgred – mada uopšte nije uzgredno – Tužilaštvo BiH je 26. januara 2010. uhapsilo trojicu od gorepomenutih lica: Vlastimira Golijana, Zorana Goronju i Stanka Savanovića. Zašto baš sada, a ne mnogo ranije? Biće da je to ipak zbog javnosti koja se uzbunila i aktivirala posle prvih nagoveštaja donošenja rezolucije, i to kao nikad u prethodnih 15 godina. No, ostaje da se vidi šta će s njima da se učini, i dešavanja oko njihovog privođenja ćemo sigurno pomno pratiti, dok Vukčević, Vekarić i skupštinski „rezoluciinaši“ nastavljaju sa svojim pokušajima odvraćanja pažnje od svih još uvek nerazjašnjenih pitanja vezanih za jul 1995. u Srebrenici. I ostaje da se vidi šta će biti sa još nekim imenovanim saučesnicima, čija su kretanja takođe poznata. Evo, uostalom, šta je o tome, tokom dvodnevne Međunarodne naučne konferencije „Genocid u BiH – posljedice presude Međunarodnog suda pravde“, održane 10. i 11. jula 2009. u Potočarima u Tvornici akumulatora (bazi pripadnika Holandskog bataljona UN-a tokom 1995), rekao Avdo Huseinović, autor knjige „Dželati naroda mog“ (dostupno, sa neznatim izmenama na sajtu „Patriotske lige“ – http://www.plbih.info/cms/Vijesti): „Želim da ovom prilikom skrenem pažnju i da sa ovog mjesta pošaljem ‘verbalnu i pismenu potjernicu’ koja me često proganja. Ta potjernica se odnosi na ljude koji danas slobodno šetaju BiH, Srbijom i Crnom Gorom, Evropom…, a lično su pritiskali obarače u krvavom poduhvatu strijeljanja hiljada srebreničkih Bošnjaka tokom krvavog jula, prije 14 godina. O njima se danas ne priča. Kao da su nas ‘natjerali’ da ih šutnjom amnestiramo za najveće evropske zločine, nakon Hitlerovih. Oni su pripadali jedinici koja se nazivala Deseti diverzantski odred… Od nekoliko desetina pripadnika ove zločinačke jedinice… do sada su uhapšena samo dva zločinca, i to dvojica bosanskih Hrvata. Prvo, Dražen Erdemović koji je u Haagu osuđen na pet godina i Marko Boškić, koji je uhapšen krajem avgusta 2004. godine u Americi, a 22. novembra 2006. godine osuđen također na pet godina pred američkim sudom. Tužioci su rekli da je Boškić priznao da je bio pripadnik vojske bosanskih Srba i da je pomogao u pogubljenju 1.200 muslimanskih muškaraca u Srebrenici. Oni također kažu ‘da vjeruju da je Boškić lično odgovoran za ubistvo 100 ljudi’, što znači da je za svakog strijeljanog dobio po 18 dana zatvora… Egzekutore je toga dana predvodio Brano Gojković. Gojković se danas slobodno šeta Vlasenicom, Bijeljinom, Bratuncem, Srebrenicom… Slovenac Franc Kos, bio je također jedan od istaknutih pripadnika ovog ‘odreda smrti’. Ovaj krvolok – plaćenik iz Celja, danas slobodno živi i radi u Novom naselju kod Bijeljine. Ima autolimarsku radnju, lažne BH dokumente na ime Branimir Manojlović…
Aktivni pripadnik Desetog diverzantskog odreda bio je i stručnjak za eksplozive Zijad Žigić Žiga iz Bijeljine. Donedavno je koristio lažne dokumente na ime Živko Mićić. Danas živi u Bijeljini…“
U nastavku teksta Huseinović navodi još nekoliko desetina imena ljudi za koje tvrdi da su bili pripadnici 10. diverzantskog odreda, jedinice koja je, prema „zvaničnoj verziji“ koju zastupaju Vukčević i Vekarić, odgovorni za „najteži zločin na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata“. U svom autorskom tekstu, Vukčević se potrudio da citira i poznatu izreku da „pravda ne samo da mora da bude sprovedena već mora da se vidi i njeno sprovođenje“. On i njegov pomoćnik Vekarić ne samo da su na tom ispitu pali, već aktivno učestvuju u sprečavanju izvršenja pravde, tj. utvrđivanju istine o jednom teškom zločinu. A, treba ponoviti, njihovi saučesnici su svi koji, bez nepobitno utvrđene istine, žele da donose nekakve „rezolucije“.

SNAGA „SENTIMENTALNIH RAZLOGA“
Ima, razume se, još mnogo toga što tek sad izlazi na videlo. Kao na primer, činjenica da je, kako navodi Ratio televizija Republike Srpske („Srebrenica: potvrđene manipulacije žrtvama“, 19.3.2010) „Direktor Memorijalnog centra Mersed Smajlović potvrdio da je u Potočarima ukopano oko 50 osoba koje nisu stradale jula 1995. godine uz obrazloženje da je to rađeno ‘iz sentimentalnih razloga’ te da je riječ o srodnicima srebreničkih žrtava“. Ili da se, prema izjavi Rukovodioca Operativnog tima za traženje nestalih Republike Srpske Gorana Krčmara za banjalučku televiziju „Bel“,  „više od 200 lica stradalih u Zvorniku ili Bratuncu 1992. vodi kao da su stradali u julu 1995. u Srebrenici, iako su za te događaje iz 1992. godine Srbi već odgovarali, a spisak stradalih prebacuje se na 1995. godinu“ („Nema istine bez tačnog spiska imena stradalih u Srebrenici“
12.03.2010, „Srna“). U istom članku Direktor Centra za istraživanje ratnih zločina RS Janko Velimirović rekao je „da se ne zna broj niti spisak imena ljudi koji su u julu 1995. izašli iz Srebrenice u Tuzlu, a posebno onih među njima koji su kasnije poginuli u borbama, najvećim dijelom u zapadnokrajiškim opštinama.
‘U spiskovima stradalih u julu 1995. nalaze se i oni koji su iz Srebrenice tada izašli i poslije poginuli u Sanskom Mostu u jesen 1995. godine’, naveo je Velimirović. Prema njegovim riječima, ogroman prostor za manipulacije davali su podaci o broju stanovnika srebreničke enklave kojih je bilo 35.000, ali na samom tom dokumentu je preporuka da se međunarodnoj zajednici treba govoriti da tu živi 45.000 ljudi. ‘Podaci o broju ljudi u kolonama od 10.000 do 15.000 ili o broju ljudi na nekoj livadi između 1.500 i 4.000 takođe su otvarali ogroman prostor za manipulisanje’, naglasio je Velimirović dodajući da na taj način postaje razumljiv utisak međunarodne javnosti o navodno stradalih 8.000 dječaka ili civila. On smatra da je u priči o Srebrenici sve moguće. ‘Moguće je da su se skupljali leševi sa terena i da su predstavljani kao leševi iz jula 1995. godine’, naglasio je Velimirović.“ A u istom članku, član Operativnog tima za traženje nestalih RS Slobodan Škrba rekao je da „postoje dokazi o brojnim malverzacijama žrtvama iz Srebrenice i da te podatke imaju i haški istražioci, ali da o njima ne govore“.
Možda Škrba misli, između ostalog, na skandal sa spaljivanjem oko 1.000 ličnih dokumenata i posmrtnih ostataka ljudi koji se vode kao srebreničke žrtve, o čemu je pisao sarajevski „Dnevni avaz“ („Udruženja Srebreničana: Tužba protiv ICTY zbog spaljivanja dokaza“, 20.07.2009). Prema članku, „svi uništeni predmeti, njih oko 1.000, pronađeni su u masovnim grobnicama koje su iskopavane neposredno nakon rata, a iskopavanja su rađena pod nadzorom predstavnika Haškog tužilaštva“. O ovome se saznalo „nakon što je Odbrana Vujadina Popovića, bivšeg šefa bezbjednosti Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, zatražila ponovno otvaranje svog dokaznog postupka… Argument za ovaj zahtjev bila im je tvrdnja da su došli do informacija o uništavanju dokaznih predmeta pronađenih u masovnim grobnicama na području Srebrenice, koji su, tvrde, tokom postupka uvedeni u sudske spise.“
Dakle, možda g. Škrba misli na ovo, a možda na sijaset drugih pojedinosti koje celu „zvaničnu verziju“ dovode u pitanje, a kojih ima dovoljno da ispune ne samo stranice ovog broja već toma koji bi se po dužini mogao ravnati sa „Ratom i mirom“. Ne objašnjava li sve ovo žurbu ljudi koji su očigledno rešili da, pošto su to uradili materijalno, sada i moralno likvidiraju Srbiju kao državu i Srbe kao narod? Dok ne izađu još neki izveštaji, poput izveštaja „Srne“ od 16. marta 2010: „U manipulaciji sa identitetima i brojem ubijenih Bošnjaka u Srebrenici, u julu 1995. godine, koriste se razne tehnike – od dvostrukih rođendana do dvostrukih dana smrti?! ‘Srna’ je dobila uvid u deo slučajeva koji
pokazuju da su neka lica proglašena za nestala ili ubijena u Srebrenici,
a zapravo su živa. Admira Sejdić, rođena 1. januara 1972. u Skelanima kod Srebrenice, koja je navodno nestala 12. jula 1995. godine na putu od Srebrenice ka Tuzli živi danas u Arilju kao Slavica Stefanović!…“ („Zloupotreba broja žrtava u Srebrenici“). I tako dalje…
Šta činiti? Ukratko: posredi je pokušaj još jednog atentata – ovog puta atentata na istinu, na moralni temelj svih nas. Argumenti su izneti. Na njih nije odgovoreno – jer odgovora očigledno nema. Samo tupa rešenost da se izvrši zadatak, iza utvrđenih zidina više desetine medijskih i institucionalnih bastilja koje su u Srbiji iznikle u poslednjih deset godina. Ostaje nam sada da, ako dođe do glasanja o rezoluciji o Srebrenici koja bi bila štetna po sadašnjost i budućnost srpske države i naroda, uradimo jedino što nam u ovom trenutku preostaje: da lično pokažemo koliko nas ima koji nismo spremni da ovaj zločin prihvatimo, i da podvučemo crtu preko koje se više ne može preći.

3 коментара

  1. Avatar

    Колико пара $ толико музике,распевао се добро плаћени хор.

  2. Avatar

    Fantastican clanak..bravo za g.-dina Pavica,istinski glas razuma u svom ovom konglomeratu histerije i neistina kojima je nas medijski prostor zatrovan!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *