Tršćanski zapis o Momi Kaporu

Piše Darko Tanasković

Momino poslednje zamicanje za jednim neimarskim ćoškom, nepogrešivo je, kao lakmusov papir, odvojilo građane Grada od onih koji su samo trajnim ili privremenim prebivalištem registrovani kao Beograđani, Sarajlije ili Zagrepčani

Vest o smrti Mome Kapora pogodila me je u Trstu. Na ulici. Tačnije, kod čuvenog mosta Ponteroso, kraj spomenika koji su Tršćani podigli Džejmsu Džojsu, svom znamenitom sugrađaninu s početka prošlog veka. S jednom rukom u džepu, Džojs korača prema danas praznom trgu ka kome su se od šezdesetih do osamdesetih godina tog istog stoleća slivale reke jugoslovenskih „turista“ u lovu na jeftinu italijansku robu kojom je kupovana i preprodavana iluzija pripadanja slobodnom i raskošnom svetu Zapada. Kako je samo Momo Kapor umevao da istovremeno vedro i nostalgično u nekoliko pripovedačkih poteza dočara taj izgubljeni raj negdašnjeg Ponterosa i naših mladosti! Skitao je i pričao, kao tršćanski Džejms Džojs, s jednom rukom u džepu, smišljajući svoje „Dablince“ i skicirajući „Portret umetnika u mladosti“, s pogledom na uličnu vrevu i živopisne likove nekadašnje kosmopolitske, imperijalne austrougarske luke. Nije morao da bude u Irskoj, da bi bio u svom Dablinu. Svaki veliki pisac, umetnik i maštar živi samo u jednom, svom Gradu, u gradu koji neprestano stvara, gradi i dograđuje, a u kome se zrcale i prelivaju oblici, boje, svetlosti, mirisi, ukusi, zvuci i, nadasve, ljudi gradova usrećenih njegovom pažnjom ili bar letimičnim pogledom. „ U Trstu mi je ostalo srce“, natpis je na metalnoj pločici ispod Džojsove statue.

ČUVAR ADRESE
Razlog mog boravka u Trstu ovoga puta bilo je predavanje, odnosno razgovor na temu „Islamski činilac na Balkanu“. U Palati Gopčević, na samo koji minut hoda i koju desetinu metara od mesta gde je poput groma udarila bolna vest i gde je u dugu šetnju krenuo bronzani Džejms Džojs, bilo je toga popodneva nemoguće odoleti podsećanju na Momino Sarajevo koje bi, i da naš čudesni šetač, crtač i pripovedač nije toga jutra završio svoju ovozemaljsku šetnju, već i zbog samog predmeta razgovora moralo biti pomenuto. Setih se, i podelih svoje sećanje s prisutnima, kako sam od Mome Kapora u nekoliko navrata čuo da bi mu žarka želja bila prometnuti se u pticu i bar još jednom nadleteti grad u kome je rođen, srećno preživeo svoje prvo bombardovanje, stasao kao mladić koji obećava, a kome ništa nije bilo obećano, grad koji je duboko proživeo, upio, pa prvo hteo, a zatim i morao, pokazalo se, zauvek napustiti. Kao čuvar adrese, ostao je „Poslednji let za Sarajevo“, dirljiva knjiga gorke ljubavi, a nikako mržnje, kako je vide oni koji ne umeju istinski da vole. Svemu uprkos. Da bi, uz skromnu zaradu u Berlicovoj školi stranih jezika, nekako izdržavao sebe i porodicu, Džejms Džojs je i pisao za tadašnji tršćanski „Večernji Pikolo“. Sadašnji „Pikolo“ je 4. marta objavio vest da je u Beogradu preminuo srpski književnik Kapor, rođen 1937. godine u Sarajevu, „prvi jugoslovenski pisac bestselera u zapadnom smislu reči, blizak stavovima srpskih nacionalista i potpisnik peticije protiv hapšenja Radovana Karadžića“. Da se ne zaboravi, za svaki slučaj! Što smo stariji, sve manje verujemo u slučajnosti.

Pored biste koja šeta Trstom, Džejms Džojs ima i jednu koja obilazi dablinske ulice, s kojih je veliki pisac gotovo utekao. Momo Kapor svoju u Sarajevu zadugo, a možda i nikada neće dobiti. Dobiće je, najavljuje se, u Beogradu. Kažu, na Adi Ciganliji. Možda bi bolje bilo na Čuburi, kod Kalenića pijace, čiji je mladi luk i rotkvice ovekovečio, u parkiću, preko puta mesta na kome se nalazila legendarna kafana „Tabor“. No, svejedno, Moma je svoj neuništivi spomenik, horacijevski „trajniji od bronze i viši od kraljevskih gradova i piramida“, već podigao, ispričao, napisao i naslikao. Dobrica Ćosić je s razlogom, opraštajući se od Mome Kapora, rekao da samo dva grada u Srbiji imaju svoje pisce, Vranje Boru Stankovića, a Beograd Momu Kapora, dok je Miloš Šobajić učinio da Beograd Savom  tiho zaplovi kao neponovljivo izobilni Momin opanak. Da, Momo Kapor je verovatno jedan od najbeogradskijih beogradskih pisaca. To je neosporno i služi na čast Beogradu. Mirne, međutim, mogu biti i duše mnogih drugih gradova koje je, uprkos svesrdnom mrziteljskom trudu nekih tamošnjih žitelja,  ovaj strasni i mudri zaljubljenik u život i u lepotu nepogrešivo spoznao u najvrednijim riznicama njihove neprolazne vrline. Svima je on u svom Gradu podigao spomenike. Jer, u Mominom Beogradu su i njegov Dubrovnik, i njegov Zagreb, i njegov Njujork, i Mostar, i Rim, i Pariz… i, naravno, Sarajevo. Te spomenike, srećom, niko ne može srušiti ili oskrnaviti. Oni čekaju neka bolja vremena, i bolje ljude, ako i kad ih bude. Dotle, zjapi i zjapiće veliki i nepremostivi nesporazum između ljubavi i mržnje, između vrline i niskosti, između velikodušnosti i sitničavosti…

JERGOVIĆ I SVI JERGOVIĆI
Momu ni od koga ne treba braniti, jer mu niko ništa ne može, pogotovo sada, dok u svom Gradu igra nebeske školice, osmehnuto nadlećući sve svoje voljene gradove. Momo Kapor nas je rečju, slikom i primerom godinama učio dostojanstvenom, otmenom i časnom življenju, a i ozarenom uživanju u velikim malim stvarima koje nemaju cenu. Poučan je, već, i njegov odlazak. Kapela na Novom groblju postala je na trenutak moćna metafora nade u opstajanje Vrline, svojevrsni kamerni produžetak veličanstvenog ispraćaja patrijarha Pavla. Istovremeno, Momino poslednje zamicanje za jednim neimarskim ćoškom, nepogrešivo je, kao lakmusov papir, odvojilo građane Grada od onih koji su samo trajnim ili privremenim prebivalištem registrovani kao Beograđani, Sarajlije ili Zagrepčani. Iz svoga Grada je, tako, da isprati prijatelja, i sugrađanina, stigao gospodin Igor Mandić, dok se istog dana u „Jutarnjem listu“ od njega oprostio, i s njim razračunao, zagrebački Sarajlija (ili sarajevski Zagrepčanin?) Miljenko Jergović. Na velikoj muci, osvedočeno inteligentni i peru vični, neretko i ikonoklastično principijelni Jergović grčio se da istovremeno oda poštu ljudski simpatičnom piscu, od koga je učio, i otpiše ga prekorom zbog navodne izdaje Sarajeva i privrženosti Beogradu.

Da bi svom rastrzanom nekrologu obezbedio uverljivu okvirnu priču, Miljenko Jergović se priseća da je pre dva meseca u restoranu „Mala fabrika ukusa“, na Neimaru, „jednom od ljepših beogradskih kvartova“ (važan je komparativ!) video Momu Kapora kako sedi s dvojicom ljudi „čija su lica djelovala kao da se u životu nisu nagledali gradskih fasada“. Iako su se u malom lokalu „skoro kucnuli laktovima“, odlučio je da mu ne priđe i ne predstavi se, zbog one dvojice „preko čijih lica nije prešao neki dobar neimar, niti su kao djeca čitali Kapora“. Jergović očito ono glavno nije mogao razumeti, da se građaninom Mominog Grada ne postaje gledanjem gradskih fasada, pa ni samim čitanjem Kapora. Mnogi seljaci, recimo iz Hercegovine,  žitelji su toga Grada, a mnogi građani beznadežno daleko od njega. Dvojica Sarajlija, beogradski i zagrebački, u njemu se, očigledno, nisu mogli sresti i zato Jergović nije prišao Kaporu, ni na Neimaru, a ni pre ni posle toga. Nema to veze s navikom da se jutarnja ili popodnevna kahva, kava ili kafa ispija na Baščaršiji, na Jelačića placu ili na Neimaru. Razlika je u načinu na koji se tamni napitak srkuće, s kakvim mislima u glavi i s kakvim osećanjem u srcu se to čini. A svako o svemu i o svakome, na kraju krajeva, misli iz svoje glave i oseća iz svoga srca. S punim pravom, naravno, ali i s odgovarajućim učinkom. Za Jergovića (i sve jergoviće) je, tako, „Poslednji let za Sarajevo“ roman „destilirane mržnje, kakav je mogao napisati samo rođeni Sarajlija“. „Dragi pisac je, ispisujući mržnju o Sarajevu, gubio dušu“, presuđuje nemilosrdni nekrologičar, jer je, kako se njemu čini, Kapor „tom knjigom ratovao, i to ne protiv nečega tuđeg, što ne poznaje, nego je ratovao protiv svoga, a onda i protiv sebe samoga“. Nesrećni, mržnjom otrovani Jergović nije shvatio da je Kaporova plemenita duša bila iznad svake mržnje, da nije bila sposobna za mržnju, to „mračno osećanje nedostojno otmeno rođene ljudske duše“, kako još davno zapisa Anatol Frans. Indikativno je da je za navodnu mržnju na sličan način od uglavnom istih ljudi optuživan pokojni Dragoš Kalajić, Kaporov bliski prijatelj, čovek drugačijeg kova, ali od iste plemenite kovine.  Bolje bi bilo da Jergović nije ni protraćio deo mladalačkih dana čitajući Momine knjige, čim je posle svega mogao da napiše, hvaleći mu spisateljski talenat i umeće, „da ničeg mudrog ili preterano ambicioznog u njegovom pisanju nije bilo“. A upravo su između privlačnih, lepršavih  redova ovog „lakog pisca“, kako su godine prolazile, pravi čitaoci sve više otkrivali duboku životnu mudrost koja, kao i svaka prava mudrost, sebe ne smatra mudrom. Kako, pak, izgleda spoj preteranih ambicija i odsustva mudrosti, u to se čovek može osvedočiti kod nekih drugih.

„KRIVICA“ BEOGRADA
Tipološki je posebno zanimljiva, jer nije usamljena, nategnuta i nakaradna Jergovićeva konstrukcija suštine motiva navodnog Kaporovog bekstva od triju svojih gradova, Sarajeva, Zagreba i Dubrovnika. Čineći sve da „od građanina postane seljak“, Momo je, veli ovaj građanistički presuditelj, žrtvovao ta tri grada, „e ne bi li konačno osvojio srce tog jednog Beograda“, u čemu, smatra on, nije uspeo, jer „Beograđanin nije nikada do kraja postao“. Sledi, za svaki slučaj, i onaj podatak iz tršćanskog „Pikola“, o Kaporovoj podršci Radovanu Karadžiću. Momu, stoga, „na drugi svijet ispraćaju oni koji su daleko od njegovih dobrih knjiga i od senzibiliteta i sentimenta s kojim ih je pisao, dok crnog đavla u njemu vide, i baš nimalo ga ne žale, urbana, građanski orijentirana djeca, čiji je upravo on, prije trideset i koju godinu bio predšasnik“. Posle ove provale bestidne, najčistije ideološke ostrašćenosti i kvazimondijalističke zaslepljenosti, Jergović, negde s visine Bara ili Mirogoja, samoubilački poentira: „Kao da Kaporova smrt s njegovim životom nema previše veze“! Ne, sve što je u ovom saznajno veoma korisnom nekrologu izrečeno, nema ama baš nikakve veze s Momom Kaporom, ali i te kako ima s Miljenkom Jergovićem i s njegovim istomišljenicima, i u Sarajevu, i u Zagrebu, a bogme i u Beogradu. Ne smeta njima Momin Beograd, već njegov Grad, Grad u koji nemaju pristup i pored široko raskriljenih kapija. A znaju da on u njihove, uprkos zamandaljenim vratima, ima.  „Krivica“ Beograda je samo u tome što je jedini među bezbrojnim Kaporovim gradovima imao nosivosti za taj njegov večni Grad, kao i za neke druge takve Gradove. Ne bi trebalo sumnjati u to da će većina Beograđana tu „krivicu“ i dalje doživljavati kao srećnu, obogaćujuću privilegiju i nositi s dostojanstvenim ponosom, prkosnom vedrinom, blagonaklonom otvorenošću i najčistijom ljubavlju.  Onako kako je živeo Momo Kapor.
Ko zna, on možda danas o svemu ovome i o mnogo čemu drugome u istom Gradu  razgovara baš sa Džejmsom Džojsom. Uvek je birao društvo.