Почетна / Регион / SUĐENJE RADOVANU KARADŽIĆU Majorizacija srpskog naroda

SUĐENJE RADOVANU KARADŽIĆU Majorizacija srpskog naroda

Piše Anja Vujević

Suđenje prvom predsedniku RS počinje baš 1. marta. Na taj datum, 1992. godine, započet je ratni projekat – 100 odsto vlasti na 100 odsto teritorije. Poruka Srpskoj je jasna – na dan kada ste se suprotstavili projektu razbijanja SFRJ i majorizacije srpskog naroda u BiH, stiže odmazda

„Tužilaštvo nastavlja ratno lukavstvo koje su ispoljili moji ratni protivnici…„, komentar je prvog predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića u Haškom tribunalu na pokušaj Tužilaštva da njega i srpsku stranu okrivi za slučaj Markale, jedan od brojnih masakra za koje je potvrđeno da ih je iscenirala muslimanska strana, kako bi bio kažnjen srpski narod.
„Zbog čega Tužilaštvo nastavlja da se koristi ovim ratnim lukavstvom i zbog čega se svrstava na jednu stranu?“, upitao je Karadžić.
Odgovor se mogao nagovestiti upravo u njegovom uvodnom izlaganju, u delu kada je govorio o raspadu SFRJ i ulozi zapadnih zemalja u paljenju „trećeg požara na Balkanu“. Ništa nije prepušteno slučaju. Ni rasturanje SFRJ, ni intenzitet sukoba, ni ishod rata, ni izbor žrtvi i krivaca. Ratno lukavstvo nastavljeno je 1. marta u sudnici Haškog tribunala, tačno na osamnaestutu godišnjicu, kada je uz blagoslov Zapada održan referendum o samostalnosti BiH na kojem je preglasana volja čitavog jednog naroda.

SAMOSPALJUJUĆA SUĐENJA
Slobodan Milošević isporučen je Haškom tribunalu na Vidovdan. Srbija kao da je dobrovoljno pristala da demonizuje sebe i krene putem samouništavanja. Taj dan nije samo isporučila svog predsednika, taj dan postala je aktivni učesnik samospaljujućeg suđenja Srbiji, ne samo onoj iz 1989. već i onoj iz 1389. Pristala je da u nekom već odavno skopljenom mozaiku ubaci nedostajuću kockicu na kojoj će pisati: „sve je počelo i završilo se na Vidovdan – sa ‘krivcem’ Miloševićem“.
Suviše je mala verovatnoća da suđenje prvom predsedniku RS dr Radovanu Karadžiću počne baš 1. marta. Ratni projekat, zvanično započet 1. marta 1992. godine – 100 odsto vlasti na 100 odsto teritorije – preselio se u hašku sudnicu. Otvoreno, neskriveno. Poruka je i ovaj put jasna – na dan kada ste se suprostavili projektu razbijanja SFRJ i majorizacije srpskog naroda u BiH, stiže odmazda. Ciljani ratni ishod – „BiH je suverena država na koju su Srbi izvršili agresiju, zbog čega je jedino pravedno rešenje 100 odsto vlasti na 100 odsto teritorije“ – treba da bude realizovan u Hagu.
Tog 1. marta 1992. godine, muslimansko i hrvatsko rukovodstvo organizovalo je referendum o secesiji BiH. Ustavotvornost srpskog naroda izbrisana je. I ne samo ustavotvornost, istog dana jasno mu je poručeno kakva ga sudbina očekuje u nezavisnoj BiH, utemeljenoj na principu – 100 odsto vlasti na 100 odsto teritorije. U popodnevnim časovima, oko 14.30 sati, ispred Stare crkve na Baščaršiji, Ramiz Delalić Ćelo, jedan od osnivača paravojne fundamentalističke formacije SDA („Zelenih beretki“), ubio je srpskog svata Nikolu Gardovića i ranio sveštenika Radenka Mikovića. Na Baščaršiji je gorela srpska zastava. Svedoci su na licu mesta prepoznali i Suada Šabanovića iz Zvornika i Muhameda Švrakića iz Sarajeva, inače sina osnivača „Zelenih beretki“ Emina Švrakića.
Suština krize u ratu u BiH, koja i danas traje, kako primeti Karadžić, želja je muslimana za 100 odsto vlasti u BiH, što je pokazala i makijavelistička slika od 1. marta ove godine.

„Braniću svoj narod i njegov pravedni i sveti cilj“, rekao je prvi predsednik RS dr Radovan Karadžić. Prazne ulice širom RS, 1. marta, pažnja s kojom se pratilo suđenje, kažu da važi i obrnuta relacija – i narod će braniti njega

DAN NASILJA
Dok je u Hagu Karadžić imao uvodno izlaganje, u Sarajevu je reinterpretiran 1. mart 1992. godine. Iste ličnosti ponovo su nasrnule na institucije i državu. Jer, udar na bazični princip ravnopravnosti, ma koliko on simboličan bio, predstavlja udar na državu. „Forum parlamentaraca 1990 – Utemeljivača suverenosti i nezavisnosti BiH“, i predstavnici Skupštine Kantona Sarajevo, koji 1. mart obeležavaju kao Dan nezavisnosti, nasilno su provalili u Veliku salu Parlametna BiH. Pokazali su da je 1. mart ostao Dan nasilja i preglasavalja. Predratnim parlamentarcima nije se svidelo da sednicu održe u Plavoj sali, nego su insistirali na Velikoj sali gde su organizovane predratne sednice parlamenta, a za čije korišćenje je bila potrebna dozvola predsedavajućih oba veća parlamenta BiH – Sulejmana Tihića i Milorada Živkovića. Pošto Živković nije dao saglasnost, nekadašnji parlamentarci provalili su u salu. U prvom redu obijene sale bili su najviši predstavnici bošnjačkog naroda u BiH.
Upitan da prokomentariše obijanje sale, Haris Silajdžić rekao je: „To je čisto tehničko pitanje. Ne može neki ključar stajati ispred političke volje jednog naroda“.
Volja jednog naroda, očito, Silajdžiću je i danas nebitna, baš kao i pre 18 godina.
Ma koliko apsurdno bilo, politički nosioci 1. marta 1992. i onog 2010. godine, u svom fanatizmu postali su najdosledniji rušitelji BiH. Jer, sporeći političku volju i konstitutivnost jednog naroda, ruše temeljni princip opstojnosti BiH. Fundamentalističko jezgro sarajevske političke scene i danas, kao i pre 18 godina, sanja o džihadu u kojem će, uz pomoć svoje „daleke braće muslimana“, izbrisati jedan narod, i u kojem će BiH postati islamska enklava. Mesta skepsi kod ove tvrdnje nema, jer ona je upravo i potvrđena 26. februara 2010. godine.
Iz Silajdžićevog kabineta taj dan saopšteno je da je „član Predsedništva BiH Haris Silajdžić prisustvovao obeležavanju mevluda u gradu Bengaziju, na poziv lidera Libijske Arapske Džamahirije Muamera el Gadafija“. S ovog skupa Gadafi je pozvao muslimane na sveti rat, džihad, protiv Švajcarske.
„Svaki musliman koji sarađuje sa Švajcarskom je otpadnik, protivnik Muhameda, Boga i Kurana“, poručio je Gadafi.
Umesto očekivanog distanciranja od ovakve izjave, iz Silajdžićevog kabineta saopšteno je kako je on tokom razgovora sa Gadafijem „izrazio zadovoljstvo razvojem ukupnih odnosa dve zemlje”.
I dok srpska strana nastoji na sve načine i svuda da se samodemonizuje, utrkujući se ko će više podupreti tvrdnje da su samo Srbi činili zločine, ko će sročiti što kitnjastiju deklaraciju o Srebrenici i „priznati“ veći broj stradalih (a sve zarad toga da Zapadu pomognu da opere ruke od zločina koje je počinio na Balkanu) 1. mart je konstanta muslimanskih političara.
Ne skrivajući očaj zbog hapšenja Ejupa Ganića u Londonu, Haris Silajdžić je, na prijemu povodom obeležavanja 1. marta, rekao:
„Ovo nije prvi pokušaj relativizovanja i izjednačavanja u ratu sukobljenih strana, ali oni koji to rade treba da budu uvereni u to da ćemo se i mi boriti svim sredstvima da odbranimo pravo naših građana i da odbranimo dostojanstvo otpora agresiji koja je izvršena na BiH“.
JNA, legalna i legitimna vojska u BiH, 2. i 3. maja 1992. godine, koja je mirno nastojala da napusti Sarajevo, u postulatima muslimanskih političara – agresor je.

Jugosloven Ejup Ganić koji je naredio „Čim Alija izađe iz auta, pobij sve„ – žrtva je, a ne čovek koji je direktno odgovoran za smrt 42 vojnika, a ranjavanje 73 i 215 zarobljenih

PRAVOSUDNO-POLITIČKA MAŠINERIJA
Jugosloven Ejup Ganić, koji je naredio „čim Alija izađe iz auta, pobij sve“ – žrtva je, a ne čovek koji je direktno odgovoran za smrt 42 vojnika, a ranjavanje 73 i 215 zarobljenih.
Čitava državna mašinerija, od ministarstva inostranih poslova do Predsedništva BiH, pokrenuta je i stavljena u službu nekadašnjeg člana Predsedništva BiH, Jugoslovena Ejupa Ganića, kada je zadržan na londonskom aerodromu. Depeše su prestizale jedna drugu. U Srbiju je stigla ona u kojoj Predsedništvo BiH traži da se obustave sve „politički motivisane istrage“. Silajdžić i njegov ministar inostranih poslova Svena Alkalaj, formirali su krizni štab kako bi Ganića spasli od „agresorske pravosudno-političke mašinerije“. Nije im bilo teško, jer servisiranje ratnih zločinaca potka je sarajevske politike. Državni vrh bio je servis Ilije Jurišića, Rasim Delić primao je platu kao savetnik tadašnjeg člana Predsedništva BiH dok je ležao u Hagu, Naser Orić je pravo iz Haga otišao u Predsedništvo BiH na prijem kod Sulejmana Tihića…
A, Srbi? Srbi ne samo da rado isporučuju one koji su sebe žrtvovali da bi čitav narod spasli od uništenja, i ne samo da im ni ime ne smeju naglas izgovoriti (a kamoli pomoći njima i njihovim porodicama) – nego sve ono što je sačuvano u ratu, spaljuju i na pladnju predaju Hagu. Bivši predsednik RS Dragan Čavić revnosno je sastavio spisak od osam hiljada nestalih muslimana u Srebrenici, stavljajući na njega i one davno pre rata umrle, stradale prilikom brojnih napada na srebrenička i bratunačka sela. Borisu Tadiću žuri se da kaže „Jeste, to je bio genocid“, a Milorad Dodik u Sarajevu poručuje: „U Srebrenci se dogodio lokalni genocid koji su počinili delovi vojske i policije RS“.
Esencijalni princip kojem teže srpski političari tako je postao – ispuniti domaći zadatak, osloboditi Zapad svake odgovornosti, zataškati ponudu američkog predsednika Bila Klintona Aliji Izetbegoviću.
„Traži mi Klinton da u Srebrenici bude 5.000 mrtvih, pa će onda uslediti NATO bombardovanje srpskih položaja“, govorio je Izetbegović.
U želji da što više demonizuju sopstveni narod, srpskim političarima nije ni na kraj pameti da postave pitanja: kako je moguće događeje u Srebrenici okarakterisati kao genocid kada su sve žene i deca pušteni; kako je moguće govoriti o genocidu a ne napraviti genezu zločina od Drugog svetskog rata; kako je moguće iz zaštićene zone pobiti preko 3.500 Srba?
Odnosom prema Srbima optuženim pred Haškim tribunalom i Sudom BiH, RS ispisuje svoju budućnost. Nažalost, taj odnos sve do danas bio je sramotan – isporuči, operi ruke, ni slučajno ih ne brani, i prepusti ih samim sebi. Može li neko i zamisliti kakvu bi finansijsku, državnu i instuticionalnu logistiku iza sebe imao Alija Izetbegović da se kojim slučajem obreo u Hagu?
„Braniću svoj narod i njegov pravedni i sveti cilj“, rekao je prvi predsednik RS dr Radovan Karadžić. Prazne ulice širom RS 1. marta, pažnja s kojom se pratilo suđenje, kažu da važi i obrnuta relacija – i narod će braniti njega. Ali, za odbranu onog što Karadžić nazva „sveti cilj“, za odbranu Srpske, neophodno je i nešto više – odbrana od samodemonizujuće politike njenih institucija koja se u kontinuitetu vodi poslednjih 12 godina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *