SPASOJE SMILJANIĆ Kako smo se branili od NATO agresije

Razgovarao Uglješa Mrdić

„Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju je nepravedan (osvajački) rat u svakom pogledu asimetričan, izveden po konceptu vazdušno-kosmičke operacije udarima sa distance, bez upotrebe kopnenih snaga uz stalnu pretnju da će do iste doći. Planiran da traje dva do tri dana trajao je 78 dana, sa višestrukim povećanjem početno angažovanih snaga. Upotrebom zabranjenih i oružja visoke razorne moći Srbiji su naneti ogromna šteta i velika razaranja“, ističe u razgovoru za „Pečat“ general-pukovnik Spasoje Smiljanić, nekadašnji komandant Raketnog vazduhoplovstva (RV) i Protiv-vazdušne odbrane (PVO) Vojske Jugoslavije, koji je tu funkciju obavljao i za vreme odbrane naše otadžbine od aviona Severnoatlantske alijanse (NATO) 1999. godine.
Prema Smiljanićevim rečima, u odnosu na međunarodno ratno i humanitarno pravo agresor je počinio zločin protiv mira i civilnog stanovništva. Naš sagovornik podseća i na najavu NATO agresije od strane generalnog sekretara te Alijanse Havijera Solane.

Kako je tačno glasila uvodna naredba NATO agresije?
23. marta 1999. godine, generalni sekretar NATO Havijer Solana obratio se međunarodnoj javnosti rečima: „Dobro veče dame i gospodo, upravo sam naredio komandantu NATO-a za Evropu, generalu Klarku, da inicira vazduhoplovnu operaciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Namera je da ovom vojnom akcijom podržimo političke ciljeve međunarodne zajednice. Mi dalje želimo da podržimo međunarodne napore da obezbede Jugoslaviji sporazum o jednom prelaznom političkom rešenju. Dozvolite mi da objasnim, NATO ne vodi rat protiv Jugoslavije. Mi nismo u sporu sa jugoslovenskim narodom. Naš cilj je da sprečimo veće humanitarne žrtve i još veće represije i upotrebu sile protiv civilne populacije na Kosovu“.
Dan pre Savet NATO-a doneo je političku odluku za oružanu agresiju iz vazdušnog prostora na SRJ i preneo ovlašćenje generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da izda naređenje za početak Vazduhoplovne operacije. U večernjim satima 23. marta 1999. godine, Solana je preneo na generala Klarka ovlašćenje da izda izvršno naređenje za početak vazduhoplovne operacije. General Vesli Klark, vrhovni komandant NATO-a za Evropu, uz prethodnu saglasnost vrha američke Komande, oko 17.30 sati 24. marta naredio je početak vazduhoplovne operacije NATO-a. U operaciji svoje vazduhoplovne snage angažovalo je 13 zemalja (Amerika, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Kanada, Nemačka, Belgija, Španija, Turska, Italija, Danska, Norveška i Portugalija). Tri zemlje, tada članice NATO-a, (Grčka, Island i Luksemburg) nisu angažovale svoje snage. Grčka se pre početka agresije izjasnila da neće staviti veto na eventualnu agresiju. Odlučila je da pripadnici njenih oružanih snaga ne učestvuju u agresiji. Izjasnila se da neće dozvoliti korišćenje svojih baza za potrebe snaga NATO-a koje učestvuju u agresiji, izuzev onih koje je NATO do tada koristio.
Oružana agresija na SRJ izvedena pod šifrovanim nazivom „Saveznička snaga“, u stvari je nastavak svedimenzionalne agresije koja se protiv srpskog naroda i države sprovodila od kraja 80-tih i u toku 90-tih godina.

Kao što je poznato agresija je izvršena bez dozvole Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Izvršena je bez mandata SB OUN. Agresijom su prekršene sve norme međunarodnog prava i odnosa uspostavljenih Poveljom UN, Helsinškim dokumentom iz 1975. godine, Ženevskom konvencijom iz 1949. i dopunskim protokolom iz 1977. godine. Prekršene su i odredbe osnovnog akta Severnoatlantskog saveza iz 1949. kojim se NATO definiše kao odbrambeni vojni savez. U suštini ovakvo ponašanje bio je jedan od bitnih ciljeva agresije na planetarnom nivou. Trebalo je izvršiti negaciju SB UN i drugih međunarodnih institucija, pri sprovođenju operacija vojne prinude nad nezavisnim državama, na putu gubitka nezavisnosti i suvereniteta. Pored ovog cilja, na planetarnom nivou Amerika je nastojala da u praksi: 1) afirmiše ulogu NATO-a i promoviše novu vojnu doktrinu; 2) ostvari potpunu kontrolu nad Evropskom unijom i proveri moguće modele širenja NATO-a na istok u cilju vojnog zaokruživanja Rusije; 3) proveri i dogradi novi model vazdušno-kosmičkog rata i u realnim uslovima ispita moć modernizovanog oružja i napadnih sistema; 4) proveri sadržaj i moć doktrine „sukoba niskog intenziteta“ 5) obezbedi uslove za prebacivanje dela snaga iz centralne Evrope na prostor Balkana i zemalja koje su do raspada Varšavskog pakta bile u zoni uticaja SSSR. Krajnji cilj na planetarnom (globalnom) nivou bio je proveriti mogućnost i model kojim se može obezbediti potpuna dominacija i kontrola zemaljskog bogatstva (gas, nafta, minerali) posebno u prostorima koji su bili van njene kontrole i dominacije.

Kakve su aktivnosti od strane Severno-atlantske alijanse, prema vašim saznanjima, vođene pre NATO agresije?
Pre početka oružane agresije, protiv SRJ vođena je izrazito snažna i organizovana obaveštajno-subverzivna, propagandna i teroristička aktivnost, realizovana kroz operacije iz arsenala doktrine „niskog intenziteta“: 1) obaveštajno-subverzivna operacija, čiji nosilac je bila misija OEBS-a i NATO-a, sa Vokerom na čelu; 2) operacija pritisaka i pretnji silom, provođena kroz operaciju grupisanja snaga NATO-a i izvođenje vežbanih aktivnosti u neposrednom okruženju SRJ; 3) psihološko-propagandna operacija, čiji je osnovni cilj bio rušenje morala snaga odbrane, zastrašivanje naroda i prisiljavanje državnog rukovodstva da prihvati zahteve iznete u Rambujeu i Parizu; 4) terorizam i teroristička dejstva, koja su izvodili teroristi tzv. OVK na Kosovu i Metohiji. Suprotno stvarnim ciljevima agresije, NATO je kao tobožnji cilj zbog kojeg je izvršena agresija na SRJ proglasio „sprečavanje humanitarne katastrofe“. Nije mali broj analitičara u svetu koji dokazuju i tvrde da je taj proglašeni cilj bio samo maska za svetsku javnost. Oni stoje na stanovištu i ukazuju da se humanitarna katastrofa, ako je i postojala nije mogla sprečiti, pa čak ni umanjiti, već naprotiv, povećati dejstvom iz vazdušnog prostora.

Koji je bio stvarni cilj agresije?
Stvarni cilj agresije bio je razbijanje SR Jugoslavije i komadanje Republike Srbije i uvođenje novonastalih državnih celina u interesnu sferu Zapada. To je podrazumevalo smenu aktuelne vlasti u Republici Srbiji i uspostavljanje novog ekonomskog i političkog sistema. Vojni cilj je bio razbijanje i uništenje Vojske Jugoslavije. Poseban cilj u razbijanju Srbije bio je (i još uvek je) nastojanje Amerike da se Kosovo i Metohija osamostali kao još jedna država Albanaca na Balkanu.
Dolaskom drugi put na čelo Amerike Bil Klinton je obećao, onima koji su mu omogućili dolazak na vlast, da će učiniti sve da napravi prolaz Zapadu do istočno-evropskih nalazišta nafte. Kako je SRJ bila prepreka na tom putu Klinton je pod šifrom „Roots“ (Koreni) pokrenuo plan za razbijanje SR Jugoslavije. To je tajni plan CIA koja je pripremala rat, sa ciljem da se uništi Jugoslavija gubitkom Kosova, Crne Gore i Vojvodine. Cilj „Korena“ je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju, kroz veliku autonomiju, albansku aneksiju ili potpunu nezavisnost, zatim otcepljenje Crne Gore, njenog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, i dislokaciju Vojvodine, njene žitnice i još jednog jugoslovenskog izvora sirovina, koji bi doveli do potpunog kolapsa Jugoslavije, kao samodovoljne industrijske države.
Za opravdanje pripremane agresije vršena je sveopšta satanizacija Srbije i srpskog naroda, kao na primer: Srbi provode brutalnu represiju na Kosovu nad albanskim narodom; Srbija predstavlja opasnost za širi region Balkana; srpske snage su izvršile egzekucije velikih razmera na Kosovu i napravile brojne masovne grobnice u pokrajini. Najdalje su otišli vodeći ljudi u britanskoj vladi. Oni su Jugoslaviju videli kao genocidnu tvorevinu. Sekretar odbrane Džordž Robertson konstatuje da se NATO suočava sa režimom koji je spreman „da počini genocid“, te da je jedina svrha vazdušnih udara da se „spreči genocidno nasilje“. Sekretar spoljnih poslova Robin Kuk ima isto viđenje i ocenu: „Jedinstvo NATO-a, zasnovano je na našem zajedničkom uverenju da oživljava fašizam, kojem smo svedoci na Kosovu, kojem nema mesta u modernoj Evropi. NATO je rođen posle poraza fašizma i genocida u Evropi. NATO neće dozvoliti da se ovaj vek završava trijumfom fašizma i genocida.“

Paralelno sa aktivnostima pojedinih državnih funkcionera, koji se ne oglašavaju javno kada treba osuditi NATO agresiju, sprovode se aktivnosti u vezi sa donošenjem rezolucije o Srebrenici. Kako gledate na te aktivnosti dela državnog vrha Srbije?
Ovih dana se u državnom vrhu Srbije vode žučne polemike o eventualnom donošenju rezolucije o Srebrenici. Može se dogoditi da se srpskom narodu na teret stavi „genocid“. Bilo bi od velike koristi da se izvrši sveobuhvatna procena i oceni da li pripisivanje genocida danas ima veze sa pokušajem da se još 1999. godine srpski narod proglasi genocidnim. Bilo kakva rezolucija kojom se genocid stavlja na teret srpskom narodu neće biti ništa drugo već opravdanje agresije i zločina nad Srbima. Moguća konstrukcija može biti: počinili ste genocid u Srebrenici, morali smo da vas sprečimo da isto ne uradite na Kosovu.
Važan i vrlo bitan cilj koji je imao pogubne posledice po srpski narod na Balkanu je razaranje pravoslavlja. Za ostvarenje ovog cilja trebao je da posluži međuverski sukob u kome su glavnu ulogu imale specijalne službe zemalja NATO-a, masonske lože i Vatikan. I na ovom frontu kao i na svim drugim Srbi su ostali sami, boreći se odlučno protiv zlih namera da budu lišeni tradicije, vere, kulture tj. pravoslavne duhovne suštine. Brojni napadi na verske svetinje i njihovo potpuno uništenje ovo nepobitno potvrđuju i dokazuju.

Kakva je u stvari bila osnovna zamisao NATO agresije?
Osnovna zamisao za realizaciju ciljeva agresije, bila je da se masovnim udarima avijacije i krstarećim raketama za dva do tri dana onesposobi i razbije Vojska Jugoslavije i stvore preduslovi za sledeći korak – ostvarenje političkog cilja. Sa početkom NATO udara iz vazdušnog prostora, planirana je masovna oružana pobuna Albanaca u okrilju terorističke OVK.

Koju je ulogu imala takozvana Oslobodilačka vojska Kosova (OVK)?
Teroristička OVK je u ostvarenju cilja dobila „ulogu“ kopnenih snaga NATO-a, sa obećanjem, ako dobro „odigra ulogu“ da će po principu „usluga za uslugu“ dobiti nezavisnu državu „Kosovo“. Prema analizi zapadnih vojnih analitičara, a i prema izjavama pojedinih oficira NATO-a, snage tzv. OVK imale su zadatak da označavaju koncentracije vojnih trupa SRJ za vazdušne udare NATO-a i da „uvlače“ jugoslovensku vojsku u borbu na otvorenom prostoru i tako ih potpuno izlože udarima avijacije NATO-a radi uništenja. O sadejstvu terorističke OVK sa NATO avijacijom izjasnili su se i vođe terorista. Agim Čeku: „Zahtevam od međunarodnog faktora da prizna da je borba NATO-a i OVK na Kosovu bila zajednička, kao i da su ciljevi te borbe bili zajednički.“ Ramuš Haradinaj: „Odnosi ovih dveju snaga su bili odnosi saveznika. Bilo je zajedničkih interesa. Ja sam imao koristi od bombardovanja, a i oni jer smo primoravali srpske snage da se otkriju.“

U vreme agresije, neposredno po okončanju rata, pa i danas postavljeno je pitanje, zašto NATO nije izvršio agresiju kopnenim trupama i da li je agresija kopnenim putem uopšte bila planirana.
Iako je prema „Vašington postu“ od 18. septembra 1999. godine, na samom početku agresije na SRJ 24. marta 1999. godine, predsednik SAD-a Bil Klinton izjavio: „Ja ne nameravam da pošaljem naše trupe na Kosovo da tamo vode rat“, dileme o kopnenoj invaziji su postojale i kod mnogih svetskih državnih lidera, ali i kod našeg vojnog vrha.
U planiranju i pripremi snaga za kopnenu operaciju postojala je velika razlika u gledištima SAD-a i saveznika u Evropi. Kako se izjasnio i sam general Klark, SAD je težio uspehu bez upotrebe kopnenih trupa. Saveznici u Evropi su bili voljni da angažuju svoje snage u kopnenoj operaciji, u čemu je prednjačila Velika Britanija.
Koliko su bile velike suprotnosti u odnosu na angažovanje kopnenih snaga u agresiji na SRJ, najbolje potvrđuje činjenica da je ministar Koen, generalu Klarku predočio američki stav, da na samitu 50-togodišnjice NATO-a 23. aprila ne pominje kopnene snage. U pripremi samita je vođena burna rasprava o kopnenim trupama između predsednika Klintona i premijera Blera. Kao rezultat te rasprave zaključeno je da na samitu neće biti diskusije o kopnenoj opciji. Međutim, kako je agresija NATO-a iz vazdušnog prostora, u to vreme, već imala neplanirani tok, kao i to da se sveukupno situacija nepovoljno razvijala po NATO i Ameriku, posebno zbog osude međunarodne javnosti i jako narušenih odnosa sa Rusijom, ministar Koen je na uporno insistiranje generala Klarka: „Zar smemo da dozvolimo da nemamo plan nastavka operacije?“, dao saglasnost da NATO napravi „procenu“ mogućeg angažovanja kopnenih snaga.
Klark je posle samita otpočeo procene angažovanja kopnenih snaga u agresiji na SRJ. U definisanju i proceni modela agresije, prema gledištima različitih struja, bilo je u opticaju više opcija. Prema jednoj trebalo je ići pravo na Beograd iz Mađarske i Hrvatske. Zagovornici su varijantu branili da je „Beograd Miloševićev centar gravitacije“ preko koga treba usmeriti glavni napad. Ali otvorilo se pitanje „šta raditi sa Beogradom kad stignemo do njega“. Posle opsežnih analiza prihvaćena je opcija napad sa „ciljem da se oslobodi Kosovo“. Planeri su procenili da je potrebno pripremiti i u Albaniju dovesti „do 100.000 vojnika iza kojih će stajati skoro isto toliki broj pripadnika jedinica za podršku i obezbeđenje tehničkog održavanja“. Izvršena je procena rokova mogućeg angažovanja i došlo se do vremena „60 dana za planiranje i 90 dana za raspoređivanje snaga“. Zaključeno je da se uz takav raspored vremena, u napad ne može krenuti pre 1. novembra. General Klark je zaključio „Nismo spremni da organizujemo kopnenu operaciju, ne samo da nemamo pravi plan angažovanja kopnenih snaga, nego ni potrebnu organizacionu strukturu“. Nedovoljno obaveštajnih podataka o agresiji NATO kopnenim snagama: kojim snagama, kojim pravcima i u koje vreme, koja je u vrhu VJ procenjivana i očekivana, stvarala je velike nedoumice i probleme u dovođenju i grupisanju snaga za odbranu od očekujućeg napada i u borbi protiv terorista OVK na Kosovu i Metohiji.

Kada je započeto planiranje NATO bombardovanja?
Planiranje vazduhoplovne operacije NATO je započeto u leto 1998. godine i završeno do kraja avgusta. Plan za vazduhoplovnu operaciju, razrađen je u dve varijante: 1) plan za udare na teritoriji KiM (vazduhoplovna operacija ograničenih razmera – LAO), kojim su predviđeni udari krstarećim raketama, uz mogućnost upotrebe borbene avijacije; i 2) plan za udare na široj teritoriji Srbije (vazduhoplovna operacija širokih razmera, radikalna varijanta – RAO), koji obuhvata raketne udare i angažovanje avijacije. Planom su bili određeni i objekti raketnih i vazdušnih udara na teritoriji Srbije koji su svrstani u tri zone: zona 1. Kosmet i deo južno od 44. paralele (linija: Zaječar – Ljubovija); zona 2. deo Srbije južno od 44. paralele, isključujući KiM; zona 3. deo Srbije severno od 44. paralele.
Prema izjavi Koen-Šelton, „o Kosovu“ pred Senatom SAD-a, planirano je da se izvede operacija vazduhoplovnih snaga NATO-a u pet faza: „Razmeštaj vazduhoplovnih snaga po Evropi je predstavljao fazu 0. Faza 1. se odnosila na uspostavljanje nadmoći u vazduhu i postepeno slabljenje komande nad celom SRJ. Faza 2. je podrazumevala napade na celom prostoru SRJ i na snage koje se nalaze južno od 44. stepena geografske širine, koje su obezbeđivale pojačanja srpskim snagama na KiM. Faza 3. je proširivala operaciju iz vazduha na veoma veliki broj vojnih objekata i snaga širom SRJ. Faza 4. je predviđala ponovno razmeštanje snaga, ukoliko se ukaže potreba. Krstareće rakete su predviđene za nosioca udara po odabranim objektima tokom cele prve faze.“ U trećoj fazi planirano je dejstvo po objektima podrške „snagama represije“ koji se nalaze u Beogradu i oko njega. To su po proceni planera NATO-a bile politički osetljive mete: glavna sedišta, komunikacijske i televizijske stanice, predsedničke rezidencije i skloništa, elektronski sistemi i druge.

Šta je bio cilj prvog prioriteta NATO-a u pomenutoj operaciji?
Razbijanje glavnih snaga Vojske Jugoslavije i smanjenje njene moći do nivoa nesposobnosti za izvođenje vojnih operacija i stanja koje neće ugrožavati planove Amerike na teritoriji SRJ i Balkana, bio je cilj prvog prioriteta. Brojne su analize i izjave koje nedvosmisleno to potvrđuju, a možda najupečatljivije izjava generala Klarka u razgovoru s generalom Ojdanićem 15. marta 1999. godine: „Želim da Vam prenesem jedan ozbiljan problem, a to je da će Vojska Jugoslavije biti uništena ako bude u sukobu sa NATO-om. Ako se to od NATO-a bude tražilo, biće uništena skladišta, kasarne i snage Vojske Jugoslavije.“ Naglasio je, da želi da bude jasan: „Ako se to dogodi Vojska Jugoslavije će za par dana da izgubi sve ono što se u nju ulagalo 50 godina“. Želim da shvatite: „Ako NATO bude primoran da primeni silu on će uništiti Vojsku Jugoslavije, Vojska neće preživeti to je činjenica.“ Uz vaskršnju čestitku Klinton ukazuje i od svojih bojovnika traži: „Naš zadatak je da naplatimo Miloševiću što veću cenu za njegovu politiku represije i da vrlo ozbiljno smanjimo vojni kapacitet koji sprovodi ovakvu politiku.“
Operacija je planirana da se izvede u vremenu od dva do tri dana, po načelima „blic-kriga“, uništavanjem i neutralisanjem određenih objekata (ciljeva) za napad, čime bi se državno rukovodstvo SRJ prisililo da prihvati ultimatum iz Pariza.
Lideri i planeri vazduhoplovne operacije NATO-a verovali su da će vazdušni udari biti kratkotrajni. Pored generala Klarka i gospođe Olbrajt to uverenje delio je i ministar inostranih poslova Italije Lamberto Dini, koji je rekao da očekuje da će nakon početnih udara nastati predah i da će početi pregovori. Nekadašnji državni sekretar Amerike Džejms Bejker ukazuje, da je loše u tom ratu bilo to što se mislilo „da će jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević popustiti posle samo nekoliko bombi“. O dužini trajanja agresije, gospođa Medlin Olbrajt je imala mišljenje, da će Milošević kao i svaki drugi „siledžija u školskom dvorištu“ posle dva-tri šamara, odnosno vazdušna naleta, dići ruke u znak predaje.

Kakve su bile procene u Vojsci Jugoslavije?
I u vojnom vrhu Vojske Jugoslavije postojale su različite procene o modelu izvođenja vazduhoplovne operacije, angažovanim snagama, njenom trajanju i prostoru na kome će se izvoditi. U februaru 1999. godine u GŠ VJ je urađena procena koja zaključuje da će prva faza „opominjući udar“ obuhvatiti nekoliko selektivnih i krajnje ograničenih udara, isključivo po vojnim objektima, nakon čega bi usledila pauza i ultimatum da Jugoslavija ispuni postavljene zahteve. Pored ovoga, procena zaključuje da će ti udari težišno biti izvođeni na teritoriji Kosmeta i južno od 44. paralele. Ovakvoj proceni suprotstavljao se deo generala u GŠ VJ, pa i sâm lično, ukazujući da će agresija iz vazdušnog prostora otpočeti snažno na celoj teritoriji SRJ i da će pod udar staviti, osim vojnih, i široku lepezu civilnih i objekata infrastrukture. Da je bila ispravna procena „dejstva u kontinuitetu i na celom prostoru SRJ“, potvrđeno je u samoj agresiji. Za izvršenje cilja vazduhoplovne operacije određene (dimenzionirane) su snage: 464 aviona, od čega 330 borbene i 134 pomoćne avijacije i oko 450 krstarećih raketa. Do kraja rata snage su uvećane na 1040 vazduhoplova (124%) od kojih je bilo 639 borbenih aviona (uvećanje za 121%) i 401 za obezbeđenje dejstava borbene avijacije (uvećanje za 319%). Planirani broj krstarećih raketa od 450 do kraja rata narastao je (utrošeno) na 1.000 raketa. Podrška dejstvima avijacije i krstarećih raketa (izviđanje, vođenje, mapiranje, komandovanje) pružana je i iz kosmosa. Iznad teritorije SRJ, sve vreme agresije, prosečno dnevno bilo je angažovano 8 – 12 satelita. Bila je to tehnika 21. veka, tehnološki za oko 30 godina ispred naših sredstava. Brojčani odnos i mogućnost zanavljanja resursa u svakom pogledu bio je na strani agresora. Sva oružja koja je agresor upotrebio imala su ogromnu razornu moć koja se približavala razornoj moći nuklearnog oružja. Sofisticirani sistemi izviđanja i otkrivanja objekata dejstva, kao i sistemi vođenja oružja lansiranog sa distance omogućavali su agresoru precizna pogađanja objekata (ciljeva) na teritoriji SRJ, bez većeg izlaganja riziku snaga koje nanose udar.

Kako su bile raspoređene snage NATO-a?
Vazduhoplovne snage NATO-a za agresiju na SRJ raspoređene su na teritoriji 12 država u 59 baza. Najbrojnije snage raspoređene su na teritoriji Italije (59%). Mornarička (palubna) avijacija bazirala je na američkom nosaču aviona „Enterprajz“, nosaču helikoptera „Nasa“ i francuskom nosaču aviona „Foš“ raspoređenim u Jonskom i Jadranskom moru. Na brodovima ratne mornarice bilo je raspoređeno oko 250 krstarećih raketa.
Snage NATO-a za agresiju na SRJ grupisane su u skladu sa osnovnom zamisli i opštim modelom za agresiju u četiri grupacije: 1. snage za nanošenje udara: lovačka, lovačko – bombarderska, bombarderska avijacija i avijacija za dejstvo po radarskim i raketnim sistemima; 2. snage za izviđanje i elektronska dejstva; 3. snage za neposredno komandovanje iz vazdušnog prostora; 4. snage za logističku podršku: avioni za punjenje u vazdušnom prostoru (aviocisterne) i snage za traganje i spašavanje.
Na zahtev NATO-a i SAD-a, parlamenti vlada svih susednih zemalja SRJ dali su saglasnost za korišćenje vazdušnog prostora, vazduhoplovnih baza i pomorskih luka za potrebe vazduhoplovnih i kopnenih snaga NATO-a. Ovakvim odnosom suseda, obezbeđeni su uslovi za napad na SR Jugoslaviju sa kružne osnovice. Pored toga, ovakvo postupanje, prema Rezoluciji Generalne skupštine OUN 3314/29 od 4. decembra 1974. godine, svrstalo je sve naše susede u agresore na SR Jugoslaviju.
NATO agresija 1999. godine je neravnopravan rat u kojem je oružana borba započeta i završena vazduhoplovnom operacijom snažno podržanom iz kosmosa. Udari sa distance, takođe sa razdaljine na kojoj naše snage kao branilac nisu mogle značajnije protivdejstvovati, sofisticirani napadni sistemi i vrlo razorna oružja skoro potpuno su imobilisali naš sistem PVO. Civili i civilni objekti su najveće žrtve agresije. Jedini moguć model naše odbrane bio je: izbegavanje udara, tj. njegova fragmentacija uz primenu različitih taktičkih postupaka i mera: obmanjivanja, maskiranja i manevra u prostoru. Kreativna preduzimljivost naših ljudi, posebno u sistemu PVO, znatno je umanjila naše gubitke. Naša vojska sprečila je nasilno dovođenje NATO snaga na teritoriju SRJ i obezbedila usvajanje Rezolucije 1244.

Kakav je bio model agresije i na koji način su upotrebljavane NATO snage?
Globalno to je bila vazdušno – kosmička operacija, koja je izvedena udarima sa distance ili drugim rečima skoro bez kontakta sa našim snagama odbrane. Znatan broj angažovanih aviona NATO nije ulazilo u naš vazdušni prostor, a oni koji su ulazili izbegavali su zonu dejstva naših sistema protivvazdušne odbrane. Doletali su do zona ili preletali iznad zona našeg mogućeg protivdejstva, lansirali krstareće rakete, vođene rakete i bombe velikog dometa, lansirali ih i vraćali se u baze. Krstareće rakete su lansirane sa aviona, plovnih objekata na moru i podmornica sa daljina od 500 do 800 km, a rakete i bombe sa aviona na daljini od 10 do 120 km. Napadi su se odvijali preko Albanije i Makedonije (južni pravac), Mađarske (severni), Bosne i Hercegovine (zapadni). U drugoj polovini aprila otpočeli su napadi preko Bugarske i Rumunije.
U početnoj fazi agresije udari po objektima na zemlji vršeni su u grupama do 20, a u daljem toku i do 60 aviona. Grupe za udar bile su mešovitog sastava, formirane su iznad teritorije susednih država na pravcima napada i uz prethodno punjenje goriva otpočinjale napad. Njihova dejstva obezbeđivala je lovačka avijacija iz prostora susednih zemalja i specijalne grupe za udar po radarskim i raketnim sistemima, koje su na zadatak neutralisanja – uništenja snaga PVO polazile od 10 do 15 minuta pre udarne grupe, a naš prostor napuštale tek kada cela udarna grupa izađe iz njega.
Bombarderska avijacija (strategijski bombarderi B-1B, B-2 i B-52) dejstva su izvodili po posebnom planu, najčešće u grupi do dva aviona. Poletali su sa aerodroma u Americi (B-2) i Velikoj Britaniji (B-52 i B-1B) i sa zapadnih i severnih pravaca vršili dejstvo krstarećim raketama po celoj teritoriji Srbije. Bombarder B-52 vršio je i bombardovanje površinskih objekata metodom „tepih bombardovanje“, pri čemu je jedan avion izbacivao od 40 do 50 balističkih bombi. Udari krstarećih raketa prethodili su udarima avijacije, u cilju „otvaranja prolaza“ udarnim grupama. Njihov let se izvodio do 500 metara iznad terena, na pravcima nalete udarnih grupa, duž dolina većih reka (Dunav, Sava, Morava, Drina). Njihovi objekti dejstava uglavnom su bili raketne i radarske jedinice i tačkasti objekti velike otpornosti u naseljenim mestima. U modelu agresije značajnu ulogu imale su bespilotne letelice (posebno na prostoru KiM) i sateliti namenjeni za vojne potrebe.
Komandovanje vazduhoplovnim snagama NATO angažovanim u agresiji vršio je američki general Majkl Šort iz operativnog centar u Vićenci. Komandovanje avijacijom na zadatku vršeno je iz vazdušnog prostora (po pravcima angažovanja) sa letećih komandnih mesta (aviona): E-3 „awaks“, EC-130 i E-8 „joint stars“, koji su bili u stalnom radu.

Kako je izvršen prvi udar na SR Jugoslaviju 24. marta 1999. godine?
Izvršen je u dva talasa od 19.41 sati 24. do tri sata 25. marta. Bio je to sinhronizovan napad krstarećih raketa i avijacije istovremeno. Za isti general Klark kaže: „Napravili smo plan napada na srpsku protivvazdušnu odbranu, aerodrome i komunikacije. Hteli smo da oslepimo jugoslovensku vojsku eliminišući radare i da je onesposobimo uništavajući joj protivraketne sisteme. Osećao sam da će nas to glatko odvesti do sledeće etape operacije, ako to bude neophodno.“
Sa oko 200 aviona i 50 krstarećih raketa napadnut je 51 objekat, na celoj teritoriji zemlje, od kojih je 34 bilo u strukturi strategijske grupacije RV i PVO. Interesantno je da su te prve noći napadnuti i civilni objekti, među kojima i društveno preduzeće „Beogradska pekarska industrija“ u Rakovici. Verovatno kao potvrda tvrdnje da se agresija izvodi zbog zaustavljanja „humanitarne katastrofe“!
Suprotno namerama i osećanjima generala Klarka, u tom prvom udaru nije uništena „srpska PVO“, nije čak pogođena nijedna raketna jedinica PVO, zbog čega NATO nije mogao „glatko“ da pređe na „sledeću etapu operacije, ako to bude neophodno“. Ovo neophodno tumačim kao očekivanje generala da će Vojska Jugoslavije kapitulirati posle prvog udara. Nije kapitulirala ni posle 78 dana. U celini gledano, očekivani veliki efekti prvog udara nisu se ostvarili, više su zabrinuli planere NATO, nego što su stvorili uslove da se otpočne napad po snagama Kopnene vojske na prostoru Kosmeta.

Na koji način se odvijao dalji tok NATO agresije?
Odvijao se po uspostavljenom modelu u prvom udaru, sa skoro potpuno istim načinom upotrebe, ali sa stalnim povećanjem angažovanih snaga i proširenjem liste objekata za dejstvo, pri čemu se kako je vreme odmicalo težište napada prenosilo na civile, civilne objekte i objekte infrastrukture, od kojih najveći broj nije imao veze sa ratom i nije bio u funkciji naše odbrane.
Sredinom aprila, kada je došlo do ozbiljne krize u dinamici izvođenja operacije Klark dobija odobrenje da sam bira objekte za dejstvo, odobreno mu je zahtevano povećanje broja angažovanih aviona, upotreba najsavremenijih oružja i znatno su pojačana propagandno-psihološka dejstva protiv Vojske i naroda SRJ. Od 18. aprila, po ličnim izjavama Klarka, otpočeo je totalni rat protiv Srbije u kojem on traži: „Sistematski i progresivno napadati, degradirati, opustošiti i konačno uništiti srpsku vojsku.“ U borbena dejstva uvedena je i avijacija Italije i palubna avijacija sa američkog nosača „Teodor Rousvelt“. Klark je u drugoj polovini aprila raspolagao sa 800 aviona za napad na Jugoslaviju, ali i pored toga nije bio siguran u krajnji ishod zbog čega upozorava: „Trebaće nam mnogo više aviona u vazduhu i još nekoliko sedmica da bi vazdušna kampanja imala izgled na uspeh. Pa čak ni onda nema garancija.“
Krajem aprila NATO je izvršio analizu prethodnih dejstava i zaključio da nisu postignuti postavljeni ciljevi, a kao razlog za takav zaključak navedeno je: 1) bombardovanje SRJ, umesto da razbije jedinstvo naroda dovelo je do njegovog ujedinjenja, a VJ odlično se prilagodila uslovima dejstva; 2) političko rukovodstvo SRJ preuzima inicijativu u rešavanju krize; 3) oslobađanje američkih vojnika je uverilo svetsku javnost da je SRJ opredeljena za mir; 4) mobilizacija i obuka terorista sa KiM u Albaniji ne daje očekivane rezultate.
U ovakvoj situaciji planeri NATO ponovo su bili prinuđeni da koriguju početni plan. Dalje su ojačavane angažovane snage i do kraja maja dostigle su brojku od 1040 aviona. Znatno je povećan broj letova borbene avijacije. U maju je borbena avijacija izvršila 9.393 leta ili 71% od ukupno izvršenih. Znatno je povećano angažovanje bespilotnih letilica (od 10 do 15 dnevno). Od 10. maja prestaju dejstva po snagama i objektima na teritoriji Crne Gore, a znatno je proširena lista objekata na teritoriji Srbije naročito u širim rejonima Beograda, Novog Sada i centralnom delu. Setimo se samo napada i razaranja: zgrada RTV Srbije, poslovnog centra „Ušće“, TV tornja na Avali, bolnice „Dragiša Mišović“, toplane na Novom Beogradu, rezidencije u Užičkoj 15, kompleksa zgrada GŠ VJ i SMO u Kneza Miloša, Komande RV i PVO u Zemunu, rafinerije nafte Pančevo i Novi Sad, mostovi na Dunavu, termoelektrana Veliki Crljeni, Obrenovac, Kostolac, elektrorazvodnih postrojenja, objekata vodoprivrede i drugih.

Da li je intenzitet angažovanja udarne avijacije, posebno u trećoj dekadi maja, prevazišao Vaše procene i očekivanja?
Dnevno je u zemlju ulazilo prosečno 250 aviona, a bilo je i dana kada je ulazilo i do 500 (26. maja 535, 28. 500, 27. 458) aviona. Intenzivirana je i upotreba krstarećih raketa, a u taktici dejstava po snagama i objektima na prostoru Kosmeta uvedene su nove metode i sredstva: 1) avijacija počinje dejstvo sa visine ispod 5.000 metara, sve više koristeći municiju sa osiromašenim uranijumom; 2) avioni B-52 izvode „tepih bombardovanje“ sa velikih visina po položajima Vojske (slučaj na Košarama); 3) noćna dejstava po položajima VJ počinje da izvodi avion AC-130H „spectre“ (poznat pod nazivom „Topovnjača“). Avio je naoružan opremom za noćna dejstva, sa ugrađenom haubicom kalibra 105 mm i šestocevnim topom „vulkan“ kalibra 20 mm. To je do sada u svetu jedini avion naoružan haubicom; 4) udarne grupe avijacije za dejstvo po snagama VJ dobijaju odobrenje za dejstvo po otkrivenim snagama odmah po otkrivanju bez prethodne provere o čemu i o kome se radi. Ovakav odnos, kojim su ignorisane odredbe ratnog prava u smislu provere verodostojnosti objekta dejstava, izazvao je više dejstava po kolonama i koncetracijama civila.
Pentagon se nije slagao sa strategijom NATO-a, a posebno ne sa koncepcijom izvođenja operacije „Saveznička snaga“, koju je zastupao general Klark. Bio je nezadovoljan rezultatima koje je agresija na SRJ postigla i smatrao je da bombardovanje što pre treba okončati, suprotno generalu Klarku koji je imao stanovište da se ono mora intenzivirati. Američka nacionalna komanda je bila vrlo kritična prema greškama koje je Klark činio, potencirajući kao najveću „grešku“ bombardovanje Kineske ambasade. Neslaganja i kritike na račun Klarka, doveli su do toga da su svih 19 članica NATO-a, sredinom maja, zatražile da se izbor ciljeva (objekata za dejstvo), ponovo vrati na političke institucije NATO-a i zemalja članica.
Oružana agresija na SR Jugoslaviju, koja je otpočela 24. marta 1999. godine u 19.41 sati, završena je 10. juna 1999. godine u 16 sati. Trajala je 78 dana, umesto 2-3 kako je početnim planom NATO-a planirano. Iste večeri je Savet bezbednosti OUN usvojio rezoluciju 1244 o Kosovu i Metohiji. Prethodnog dana (9. juna) u Kumanovu je potpisan Vojnotehnički sporazum između predstavnika SR Jugoslavije i zvaničnika NATO-a, koji su nastupili u ime organizacije UN. Povodom završetka agresije NATO-a na SRJ, u širem obraćanju javnosti, predsednik Amerike Klinton je istakao, da je „19 zemalja NATO-a sa preko 700 miliona stanovnika radilo zajedno na jednoj operaciji, što je prvi put u istoriji“. Obratio se i Srbima rečima: „Sve dok vašom nacijom vlada osumnjičeni ratni zločinac, mi nećemo pružiti nikakvu podršku za rekonstrukciju“.
Za 78 dana agresije, registrovano je da je avijacija NATO-a ukupno izvršila 26.095 letova. Borbena avijacija je izvršila 18.168 (69,60%), a pomoćna 7.927 (30,40%) letova. Prosečni dnevni nalet bio je 334 leta: borbene avijacije 232, a pomoćne 101 let. Od izvršenih 18.168 letova borbene avijacije, američka avijacija je izvršila 12.854 (70,75%) , a avijacija ostalih 12 zemalja izvršila je 5.314 (29,25%) letova. Procena je, da je avijacija za dejstvo, po objektima na zemlji sprovela 14.191 let, pri čemu je izvršeno oko 2.300 napada i 8.200 vatrenih dejstava. Izvršeno je i oko 600 vatrenih dejstava krstarećim raketama. NATO je na teritoriju SRJ lansirao oko 415.000 projektila različite vrste, mase i ubojne moći. Lansirano je: oko 350.000 kasetnih bombi – podprojektila „bombica“; oko 50.000 komada (granata) municije sa osiromašenim uranijumom i oko 15.000 velikih projektila (nevođene i vođene bombe i raketa), ukupne mase oko 22.000 tona. Od ukupnog broja 15.000 tzv. velikih projektila, oko 30% pripadalo je univerzalnom oružju za direktne napade (JDAM). Po snagama i objektima Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane registrovano je 512 napada na 171 lokaciji. U 512 napada, izvršeno je 2.266 vatrenih dejstava, što je 25,8% izvršenih vatrenih dejstava na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije.

Možete li nam nešto više reći o municiji sa osiromašenim uranijumom koje je NATO koristio prilikom agresije na našu zemlju?
U agresiji je upotrebljena široka lepeza vođenih i klasičnih ubojnih sredstava, uključujući i ona poslednje generacije, koja pripadaju univerzalnom oružju za direktne napade (JDAM). Oružja ove vrste su vrlo velike preciznosti (vođena laserski, televizijski, termovizijski i primenom globalnog pozicionog sistema), velike razorne moći, sa mogućnošću upotrebe noću i u složenim meteorološkim uslovima. Za raketne jedinice PVO poseban problem su bile rakete za dejstvo po radarskim izvorima zračenja (AGM-88 „HARM“ i „ALARM“). Navode se pasivno na izvor zračenja, što je za pilote NATO-a značilo – lansiraj i zaboravi. NATO je u agresiji upotrebljavao i municiju sa osiromašenim uranijumom U 238, što je ustanovljeno povećanom radijacijom na mestima dejstva. Topovskim granatama sa američkog aviona A-10 izvršeno je 112 vatrenih dejstava na 91 lokaciji. U Srbiji van Kosmeta izvršeno je 12 dejstava na 9 lokacija (Pljačkovica severno od Vranja, Borovac južno od Bujanovca – dve lokacije, Čerenovac jugozapadno od Bujanovca – dve lokacije, Bratoselce severoistočno od Preševa i Reljin istočno od Preševa. Na teritoriji Crne Gore dejstvo je izvršeno u rejonu tvrđave „Arza“ na poluostrvu Luštica. Na teritoriji Kosmeta izvršeno je 98 dejstava na 81 lokaciji, a najveći broj dejstava je izvršen u rejonima Prizrena, Uroševca, Ćakovice, Dečana, Đurakovca. Intenzivno su korišćene kasetne avio-bombe. Na oko 1.072 lokacije bačeno je oko 350.000 podprojektila (bombica). Poznate „žute ubice“ u toku agresije odnele su oko 200 života, a ranjeno je više od 450. One i danas „čekaju“ na mnogim prostorima, posebno na prostoru KiM. Prvi put upotrebljena je i bomba za onesposobljavanje elektroenergetskih sistema kod nas poznata kao grafitna bomba.

Pored pomenutih koje su još posledice NATO agresije?
Ogromna razaranja, pogibija civilnog stanovništva i potpuno zaustavljanje privredne aktivnosti i ekonomskih tokova opšta je posledica brutalne agresije. NATO oružja su po, uslovno rečeno, civilnom sektoru izvršila 3.381 (39%) vatreno dejstvo. Usmrtila su oko 500, a teže ranila oko 900 civila. NATO oružja ubila su 271 pripadnika odbrane (249 vojske i 24 MUP Srbije), pa se otvara pitanje da li su civili bili „kolateralna šteta“ kako su tvrdili zvaničnici NATO-a. Više nego užasavajuća je činjenica da su NATO oružja ubila osamdeset osmoro dece. U rušilačkom pohodu uništeno je: 87 objekata infrastrukture (38 mostova), 7 velikih industrijskih i 58 privrednih objekata, 11 objekata energetskih postrojenja, 28 radio i TV repetitora i predajnika, oštećeno je 470 km puteva i 595 km pruga. Veća ili manja oštećenja učinjena su na 907 objekata infrastrukture. Uništeno je ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata. Velika razaranja i uništenja učinjena su i na objektima VJ. Samo u RV i PVO napadnuto je 958 (68%) objekata od kojih je 577 uništeno, a 431 teže ili lakše oštećeno. Ukupna materijalna šteta Vojske procenjena je na 7.707 miliona američkih dolara, a zemlje u celini na oko 100 milijardi dolara, po kursu od 30. juna 1999. godine. Procena štete na Kosmetu nije izvršena.

RV i PVO, kojim ste komandovali bio je glavni nosilac odbrane. Na koji način ste izvodili sistem odbrane?
U krajnje nepovoljnom odnosu snaga u potpuno asimetričnom ratu snage strategijske grupacije RV i PVO bile su nosilac odbrane od napada iz vazdušnog prostora. Organizovale su i izvodile odbranu primereno sopstvenim mogućnostima sa osnovnim ciljevima: 1) minimalni gubici u ljudstvu; 2) opravdani gubici u sredstvima ratne tehnike; 3) realno mogući efekti borbe protiv agresora. Završne pripreme jedinica RV i PVO za odbranu otpočele su sredinom februara 1999. godine, a intenzivirane su posle završetka prve runde pregovora za mirno razrešenje Kosmetske krize u Rambujeu. Pripreme su u osnovi imale za cilj da se smanji inferiornost naših sistema oružja, što više istrenira ljudstvo i poboljša pripremljenost teritorije za izvođenje borbenih dejstava. U ovom periodu vršeno je i raseljavanje ratnih materijalnih rezervi pri čemu je pokrenuto oko 50.000 tona materijalnih sredstava. Operativni razvoj snaga RV i PVO otpočeo je sredinom marta i završen do početka agresije.
U funkciji ostvarenja ciljeva, pre svega minimalnog gubitka u ljudstvu, čelni ljudi u RV i PVO shvatili su, a celokupno ljudstvo prihvatilo, da primenom posebnih mera i postupaka u pripremi za odbranu i izvođenju borbenih dejstava moraju biti vrlo kreativni i da primenom ratnog lukavstva moraju nadmudriti neprijatelja. Gotovo na nivo kanona,  postavljeni su neki principi pripreme i vođenja borbe: manevriši, maskiraj se, ne izlaži se dejstvu neprijatelja, laži i obmanjuj, ne dejstvuj kada ne postoje izgledi za uspeh, ne budi šablonista, budi kreativan, razmesti snage na širokom prostoru, materijalne rezerve na celoj teritoriji zemlje…
Vrlo vešto su maskirana sva sredstva ratne tehnike, ali i aerodromi i drugi veliki površinski objekti. Vršena su dekorativna bojenja i protivradarska maskiranja poletno-sletnih staza, izrada lažnih kratera, prekrivanje staza za voženje aviona na aerodromu, maskirnim mrežama i zemljom. Zaštitnim maskirnim prekrivačima menjana je slika pojedinih objekata od posebnog značenja (komandna mesta i centri veze) što je imalo izuzetnog uspeha u borbi protiv krstarećih raketa.
Može ući u istoriju ratovanja kao primer kako se dobro organizovanim i smišljenim manevrisanjem uspešno čuvaju snage i obezbeđuju povoljni uslovi za izvođenje borbe na projektovanom prostoru. U toku rata jedinice RV i PVO ranga četa i bataljon su izvršilo 689 manevara. Nijedan manevar nije otkriven i po jedinicama u manevru nije izvršeno nijedno vatreno dejstvo. Obmanjivanje agresora, kao i manevar, imalo je bitan uticaj na smanjenje gubitaka ljudstva i ratne tehnike. Neimari RV i PVO, potpomognuti pojedincima i radnim organizacijama, pravili su makete aviona, radara, lansirnih rampi i drugih sredstava toliko uspešno da je napadač vrlo često gađao makete misleći da gađa prava sredstva. Ovo neka potvrdi podatak da su NATO avioni napali 33 puta (27,5%) lažne vatrene položaje RJ PVO. U odbrani RV i PVO izvršavali su dva zadatka: 1) PVO teritorije i snaga i 2) vazduhoplovnu podršku kopnenim snagama na prostoru Kosmeta.
Osmatranje vazdušnog prostora vršile su jedinice vazdušnog osmatranja i javljanja (VOJIN) i artiljerijsko-raketne jedinice (ARJ) PVO radarskim i vizuelnim osmatranjem. Sve vreme trajanja agresije jedinice VOJIN su izvršavale svoj zadatak shodno mogućnostima i raspoloživim sredstvima. Radarski su otkrile i predale na talas obaveštavanja 34.398 formacija-grupa  aviona u vazdušnom prostoru SRJ i na njenim prilazima. Vojska Jugoslavije, a samim tim i RV i PVO, u odbrani zemlje ispunila je planirani zadatak. Najveća ratna dobit je to što je Vojska svojom borbom sprečila nasilno dovođenje NATO snaga na teritoriju SRJ i obezbedila povoljne uslove našoj diplomatiji za usvajanje Rezolucije 1244 SB UN kojom je rešenje kosmetske krize vraćeno u nadležnost UN, a Amerika naterana da prihvate nadležnosti UN, koje je pre početka agresije u potpunosti ignorisala i odbacila.

Један коментар

  1. Mislim da se moglo više uraditi..izgubili smo previše vazduhoplova,a nijedna akcija kakvu smo mogli izvesti npr.napad na aerodrom Tuzla, Rinas sa grupom vazduhoplova.Bili smo pod presijom da moramo poleteti po svaku cenu i izgubili nekoliko aviona i odličnih pilota, pravih heroja.Bilo je jako teško ali duša i srce bi mi bili puni do neba samo da smo dobro raspalili po njihovim bazama u susedstvu.Mislim da bi nam svi odali priznanje a posebno umni bolesnik od Vesli Klarka.Neznam šta bi bilo posle ali trebali smo odraditi rizično – takav je rat.Ne ulazim u sferu da li smo uopšte morali kao država ulaziti u sukob bez saveznika i slabe osnovice ali kad smo već bili u njemu trebali smo ostaviti za buduće knjige bar dve akcije koje bi ostavili nekim budućim oficirima kako se treba nositi prema onima koji siluju po svetu sve one koji drugačije žele živeti. A za Rusiju nemam komentara osim da smo spoznali šta je interes. Više smo mi uradili za njihov interes nego oni za naš.A kad to nije bilo ?

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *