Почетна / Колумне / SLOBODAN ANTONIĆ Izvorna i projektovana Druga Srbija II

SLOBODAN ANTONIĆ Izvorna i projektovana Druga Srbija II

Obnova ideje „Druge Srbije“ (i, istovremeno, njena revizija) započela je 2002. godine kada je Helsinški odbor za ljudska prava objavio knjigu „Druga Srbija – deset godina posle (1992-2002)“. U prvom od tri predgovora, Aljoša Mimica navodi da je „jedan od dobrih razloga da se na uvid javnosti stave tekstovi izgovoreni i objavljeni na marginama ondašnjeg preovlađujućeg mišljenja“ taj što „tih starih knjiga odavno nema, čak ni u antikvarnoj prodaji“. Međutim, dodaje on, tu su i neke „značajnije pobude“ o kojima će, u dodatna dva predgovora, čitaoca da obaveste Latinka Perović i Radomir Konstantinović.

TOTALITARIZAM KAO SUDBINA
Latinka Perović u svome predgovoru, zatim, govori o „nacional boljševičkoj ideologiji u Srbiji“, koja je „do ludila fanatizovala mase“. Kao glavnog zagovornika te ideologije Latinka je imenovala svoj stari predmet fiksacije – Dobricu Ćosića. Nakon pada Miloševićevog režima, po Latinki Perović, Drugoj Srbiji se kao novi cilj na horizontu pojavljuje „preumljenje u Srbiji, koje znači i pokajanje i novo mišljenje“. Latinka zatim kaže da je Drugu Srbiju svojevremeno napadala ne samo vlast, već i „umerena opozicija“ („videvši u tome ‘apsurdnu i opasnu’ podelu na dve Srbije“), a zatim dodaje da je upravo „danas u Srbiji na vlasti ta `umerena` opozicija“. „Da li je totalitarizam sudbina Srbije?“, pita se već u sledećoj rečenici Latinka Perović, i tako, implicite, formuliše poznatu drugosrbijansku optužbu da nove vlasti, po pitanju srpskog nacionalizma i odnosa prema ratnim zločinima, nisu ništa bolje od starog režima.
To u trećem predgovoru direktno kaže Radomir Konstantinović. On kao najnoviji oblik koji je poprimio zloćudni srpski nacionalizam vidi „`demokratski nacionalizam` Vojislava Koštunice“. „Srpski nacionalizam ne pristaje na Haški tribunal onako kako ne pristaje na suočavanje sa sopstvenim zločinima“, veli Konstantinović, i zato je Druga Srbija „i dan-danas …jedina moguća budućnost Srbije“. „Ako vas pitaju šta je `Druga Srbija` (šta je bila, šta jeste, šta će biti)“, završio je svoj predgovor Konstantinović, „slobodno recite: `Druga Srbija` je Srbija koja se ne miri sa zločinom“.
Obnavljanje ideje „Druge Srbije“ u njenom radikalnom obliku tako je započelo ovim predgovorima Latinke Perović i Radomira Konstantinovića. Njima su tekstovi sa početka devedesetih stavljeni u novi kontekst. Iste godine, u nedeljniku Vreme, od 1. avgusta do 21. novembra, vođena je polemika tokom koje je došlo do konačnog izdvajanja i uobličavanja najradikalnije grupacije među nekadašnjim kritičarima nacionalističkog autoritarizma. Polemiku je izazvala izjava Sonje Biserko u zagrebačkom „Feralu“ (17. avgust 2002), u kojoj se optužuje „srbijansko društvo, ili da budem preciznija, njegova elita, da sve organizovanije čini napor da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje“. Reč je o „srpskim zločinima“ koji se tako moraju i nazivati, a svaki pokušaj da se oni individualizuju (tj. osuđuju kroz individualne krivce) jeste njihova „relativizacija“ i „deetnifikacija“. Biserkova je izjavila i to da je „totalitarni način mišljenja, nažalost, u srbijanskom društvu sada glavna opstrukcija demokratizaciji društva, što se najbolje vidi kroz interpretaciju bliske prošlosti“. Ona je optužila čak i B92 i ‘Vreme’ da učestvuju u „deetnifikaciji“ srpskih zločina.
Odgovorio joj je glavni urednik „Vremena“, Dragoljub Žarković koji je, u ime redakcije, spremno priznao „nastojanje da deetnifikujemo zločin. Mi radimo u najboljem uverenju da zločinci imaju ime i prezime i da je totalitaran svaki način mišljenja koji je spreman da čitav jedan narod optuži za zločin“. „Da sam zloban, rekao bih da iza ovoga stoji želja gospođe Biserko da otvori šalter na kome bi se prodavale indulgencije, a te oproštajnice mogli bismo samo kod nje da pazarimo i u globalnim tokovima pravde bio bi nedužan samo onaj kome to uverenje bude overeno pečatom Helsinškog odbora“.
U odbranu Sonje Biserko odmah je stala Latinka Perović. Ona je optužila njene kritičare da zapravo hoće „zaobilaženje mesta svežih zločina; […] prenebregavanje položaja manjina koje čine trećinu stanovništva Srbije; prećutkivanje antisemitizma […]; zatvaranje očiju pred širokom lepezom pojava socijalne patologije u Srbiji“. Latinka je Žarkovića upozorila da se „reagovanje na svaku, pa čak i neopravdanu primedbu na proces suočavanja s istinom o počinjenim zločinima […] pretvara u relativizovanje nasilja“. I Nataša Kandić je podržala Biserkovu. Ona je osudila „lavež iz medija koji su važili za nezavisne od politike Slobodana Miloševića“ i ta glasila optužila da su još u doba NATO agresije, 1999. godine, sklopila „đavolji savez“ sa Miloševićem, koji je „još uvek neraskinut“. I Svetlana Slapšak se priključila odbrani Biserkove, objašnjavajući da je jako malo intelektualaca ostalo verno borbenim idealima iz devedesetih: „Nataša Kandić obavlja istraživanja kojih se nisu sposobne latiti velike državne institucije, Sonja Biserko pokazuje šta može da kaže usamljeni aktivistički glas, a Petar Luković ismejava, i to samo one najodvratnije. […] To što u svojim tekstovima ponekog strelja ili veša spada u žanr i praksu karnevalizacije“.

TAČKA RAZLAZA
U polemici koja je u narednih nekoliko meseci vođena, kritičari nacionalizma i autoritarizma, iz devedesetih, definitivno su se podelili. Žarkovićevu umerenu poziciju, koja je podrazumevala odbijanje kolektivne odgovornosti, načelno su podržali Stojan Cerović, Ljubiša Rajić, Ljiljana Smajlović, Nenad Stefanović, Frano Cetinić, Milan Milošević, Mihajlo Mihajlov i drugi. Naspram njih, stav Sonje Biserko o kolektivnoj odgovornosti za „srpske zločine“ branili su Petar Luković, Srđa Popović, Lazar Stojanović, Bogdan Bogdanović, Nenad Daković, Svjetlana Rašić, Dragoljub Todorović i drugi. Ova podela je učvršćena kada je Helsinški odbor za ljudska prava objavio knjigu o ovoj polemici, sa karakterističnim naslovom: Tačka razlaza (2003).
Takođe, pošto se procenilo da srpski kritički intelektualci potcenjuju opasnost od „srpskog nacionalizma“, u oktobru 2002. godine, Mirko Đorđević, Milan Đorđević, Filip David, Dragan Velikić, Predrag Čudić, Vladimir Arsenijević, Bogdan Bogdanović, Radmila Lazić i Laslo Vegel uputili su „Pismo upozorenja srpskoj kulturnoj javnosti“. U pismu su tvrdili da je u Srbiji „sve prisutnije ponovno oživljavanje radikalnog nacionalizma“ i da „sprega struktura moći od SANU do Generalštaba i Crkve, uz učešće partijskih moćnika, stvara atmosferu (…)novog jednoumlja“. Zato su pozvali „intelektualnu javnost i intelektualnu elitu Srbije na suprotstavljanje populizmu i ekstremističkom nacionalizmu“. Pismo su podržali i Borka Pavićević, Mirjana Miočinović, Gorčin Stojanović, Nenad Daković i drugi. Tako se u Srbiji, ovoga puta bez ikakvih realnih osnova, ponovo počela stvarati atmosfera u kojoj se od srpskih intelektualaca zahtevalo da ustanu u odbranu „ugroženih nacionalnih manjina“ i da nastave sa ritualom neprestane osude „srpskog nacionalizma“ i „srpskih zločina“.
Toj atmosferi direktno se suprotstavila grupa intelektualaca okupljena oko teorijskog časopisa Nova srpska politička misao. Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić su, tokom devedesetih, objavili više studija u kojima su kritikovali agresivni autoritarni nacionalizam i izigravanje parlamentarizma, osuđujući ratne zločine počinjene u srpsko ime. Oni su, međutim, 2002. odbili da prihvate ocenu da je srpski nacionalizam ostao glavna društvena opasnost i da je primarni zadatak srpskih intelektualaca „preumljenje Srbije, koje znači i pokajanje i novo (evroatlantsko? – A. S) mišljenje“. Urednici NSPM su, oktobra 2002, pokrenuli sajt, preko koga su osporavali praksu da se svaki patriotizam izjednačava sa nacionalizmom, a svaki nacionalizam izjednačava sa ratnim zločinima.
Tako je, februara 2003, na sajtu NSPM, kao i u „Vremenu“, objavljen tekst „Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji“, S. Antonića. U njemu je kritikovano „novo mišljenje“, koje širi „deo inteligencije trenutno usredsređen oko listova Danas, Republika i Helsinška povelja“. „Osnovna ideološka matrica“ tog „novog misionarstva“, stajalo je u tekstu, sastoji se iz tvrdnji da je „narod u Srbiji, u suštini, primitivan, antimoderan i neevropski“, i da takvom „nacionalističkom“ narodu treba staratelj, bilo u vidu „svesnih intelektualaca“, bilo u vidu „stranih prijatelja“. Ovaj tekst je izazvao oštar napad kritičara „najnovijeg“ srpskog nacionalizma: Miljenka Derete, Nebojše Popova, Vojina Dimitrijevića, Velimira Ćurguz Kazimira, Tamare Kaliterne, Vladimira Pištala, Nenada Dakovića… Ovoj kritici su se suprotstavili Mirjana Vasović, Slobodan Samardžić, Marinko Vučinić, Slavko Živanov, Dragan Milosavljević, Slobodan Divjak…
Time je zapečaćena podela među opozicionom inteligencijom iz devedesetih. Štaviše, u narednim godinama, glavni idejni sukobi nisu bili oni između pristalica stare i nove vlasti, već unutar bloka nekadašnje intelektualne opozicije. Rasel je jednom prilikom ironično primetio da su se kod Staljingrada tukli desni i levi hegelijanci. Slično bi se moglo reći i za idejne borbe u Srbiji. Posle 2000. u Srbiji su se obračunavali, uglavnom, globalistički i suverenistički opozicioni intelektualci iz devedesetih.

RELATIVIZACIJA „ZAKONA TOPUZA“

Kada je 2007. godine pokrenut sajt „Peščanika“, na njemu je formirana i rubrika koja je nazvana „Druga Srbija“. Autori, koji su svrstavani u tu rubriku, na sajtu su opisani kao „intelektualci građanske orijentacije“, u koje su eksplicite uvršćeni: Vojin Dimitrijević, Biljana Kovačević-Vučo, Srđa Popović, Ivan Čolović, Mirko Đorđević, Dubravka Stojanović, Vesna Pešić, Vladimir Gligorov, Milutin Petrović, Miljenko Dereta, Petar Luković, Teofil Pančić, Nikola Samardžić, Nadežda Milenković, Biljana Srbljanović, Srbijanka Turajlić, Latinka Perović, Vesna Rakić-Vodinelić, Ljubiša Rajić, Svetlana Slapšak, Laslo Vegel, Marko Vidojković i drugi. Ovaj sajt i ocene koje su na njemu iznošene nailazili su na oštru kritiku sajta NSPM, a zatim, od 2008. godine, i „Pečata“. Naziv „Druga Srbija“ kritičari su ubrzo, sa „Peščanika“, proširili i na druge, ideološki i politički bliske grupacije: na LDP (kao na stranački izraz ovoga pokreta), na Helsinški odbor za ljudska prava i ceo „ljudskopravaški“ NVO sektor (kao na „narodnofrontovsku“ podršku LDP), i, najzad, na E-novine, „Danas“ i B92 (koji su medijska osnova celoga projekta).
Tokom 2007. i 2008. godine ova nova i radikalna „Druga Srbija“ dala je nedvosmislenu podršku secesiji Kosova. Kao što je sa odobravanjem pisao „Zidojče cajtung“, u tekstu pod naslovom „Druga Srbija“ (preneo „Deutsche Welle“ 20.12.2007), „ne protive se svi Srbi nezavisnosti Kosova“, već u Srbiji postoji i manjina – „Druga Srbija“ – čije se „viđenje statusa Kosova drastično razlikuje“ od većinskog. Tu manjinu čine „neki liberalni beogradski političari“, a od intelektualaca iz tog kruga autor članka prenosi mišljenje Nataše Kandić i Mirka Tepavca. Međutim, i drugi autori iz „Peščanikove“ rubrike podržali su secesiju kosovskih Albanaca. Tako je „Druga Srbija“ iz 2008. došla na poziciju da zahteva legalizaciju ratnog osvajanja i etničkog čišćenja izvršenog tokom rata. To je, mora se primetiti, u potpunom neskladu sa idealima izvorne Druge Srbije, iz 1992, koji su podrazumevali odbacivanje svakog „zakona topuza“ i rešavanje sukoba dogovorom. Ili je zakon topuza (tj. „načelo realizma“) neprihvatljiv samo onda kada je topuz u srpskim rukama, a savršeno plauzibilan kada je on, recimo, u rukama SAD-a?
Najpogubniji uticaj, međutim, „Druga Srbija“ je imala na širenje netrpeljivosti, isključivosti, pa i prostaštva u javnom prostoru Srbije. Njeni autori su proglasili kao vrlinu načelo da se u emisije ne zove niko ko misli drugačije, jer, „zašto biste zvali nekoga od koga, po vašem shvatanju, ništa istinito, tačno ni pametno ne možete čuti?“. Oni su javno zastupali stav da čak ni u medijima koji su u državnom vlasništvu „ne sme da cveta hiljadu cvetova“. Oni su ne samo sve svoje protivnike nazvali „fašistima“, već su ih zasuli izrazima koji su se ranije mogli naći samo na vratima staničnog klozeta (vidi primere navedene u mom tekstu „Psovačka strana `druge Srbije`“, Pečat, 3. oktobar 2008). Osnivači „Druge Srbije“, s početka devedesetih, bili su uglavnom ugledni univerzitetski profesori, pristojni, ozbiljni i staloženi ljudi. Danas, neki od njenih najistaknutijih predstavnika, prosto se takmiče u vulgarnostima, uvredama, cinizmu i seksualno-verbalnom egzibicionizmu. Zaista žalosna devolucija.

DOVRŠENJE DEVOLUCIJSKOG KRUGA
Na kraju, posebno licemernu, pa i nečasnu ulogu, „Druga Srbija“ je odigrala kada je reč o „suočavanju“ Srbije sa ratnim zločinima. Ona se sastojala u sistematskom relativizovanju ratnih zločina činjenih prema Srbima – od Knina do Kosova, i od Klečke do Dobrovoljačke, kao i u nekrofilskoj apsolutizaciji zločina koji su činili Srbi i u proširivanju odgovornosti za te zločine na sve Srbe – uključiv čak i na još nerođenu decu („U Srbiji samo kamen nije kriv!“ – Pavel Domonji, šef kancelarije Helsinškog odbora za Vojvodinu, na Okruglom stolu „Šta blokira proces suočavanja u Srbiji“, Beograd, 5. decembar 2006). Finale tog projekta trebalo bi da bude najavljena rezolucija Skupštine Srbije kojom se priznaje „genocid“ u Srebrenici i time, praktično, daje konačna legitimacija NATO agresiji na Srbiju, 1999. godine (koja je i preduzeta s opravdanjem da se njome sprečavaju Srbi da počine još jedan „genocid“). Ako imamo u vidu da je „Druga Srbija“ danas na čelu kampanje za ulazak Srbije u NATO, onda drugosrbijanski projekat
„suočavanja“ Srba sa svojom „genocidnom“ prošlošću dobija svoj jasan strateško-politički kontekst.
Tako će devolucijski krug biti završen. Nekadašnje pacifističko suprotstavljanje upotrebi sile u rešavanju konflikata, okončava se u apologetici militarističke mašinerije jedne Imperije i u propagandnom ubeđivanju svojih sunarodnika da nema alternative bezuslovnom prihvatanju svega što nam je ta Imperija činila u prošlosti ili što nam čini danas. „Bela reka“ postala je „Borska reka“. Čista planinska voda postala je otrovni kolektor. I treba li sada u Srbiji ikome zameriti što iz takve reke više neće da pije vodu?

9 коментара

  1. Какав мора бити ум који сатанистичко оргијање назове “Милосрдни анђео“, који сурово убиство једне земље подметне нападнутом народу,а своје помагаче прогласи жртвама? Невероватно и с ону страну памети, али има и горе.Шта рећи за припаднике нападнутог народа који се сврстају на страну српских крвника и свим силама им помажу у њиховим неделима? То је нешто што нормалног човека остави без речи, згроженог!Ко сте ви људи, шта сте ви?




    0



    1
  2. Квислинзи и њихов начин размишљања постаје популаран у једном делу нашег друштва, рецимо Милан Недић. Слично се сличном радује.




    0



    0
  3. Nije li *drugarica* Latinka, samo nastavila dalje, odande gde je bila zaustavljena zajedno sa Savkom Dapcevic Kucar…uz *obrazlozenje* da je Broz*izmislio* krivicu *srpskih kadrova*..ili su, tada *liberali*…radili isto sto i Savka…igrali *Argentinski tango*..?




    0



    0
  4. @lune: who gives a fu**?




    0



    0
  5. Pa, zavisi, neko trci u krug oko bandere i vice *bezis mi za jedan krug*…




    0



    0
  6. mozda tako treba?




    0



    0
  7. *nemoze da skodi, ako neskodi moze da koristi*…*jedan probo pa se ….*, bolje *ne probati*




    0



    0
  8. Postovani Antonicu, oduvek volim da citam vase poglede i u svemu se slazem s Vama (mislim da mnogo cinite za svoj narod), ali ovaj opis nasih „intelektualaca“ i njihovih delatnosti od devedesetih pa naovamo mi isprevrta zeludac. Vrlo informativno ste sve opisali, mnoge stvari sam tokom ovih godina propustila, jer mi je takodje oduvek bilo tesko da se bavim studioznim citanjem novina i prosipanjem pameti raznoraznih „novinskih“ individua. Ne vredi Vam da za njih nalazite IJEDNU rec opravdanja, nisu oni naivni, mozda ste Vi bili i ja. SVAKI nepismeni seljak (koje oni tako preziru) bi za 3 sekunde shvatio ko su i sta su i da ce se njihove price bas ovako zavrsiti, i sto je najgore, da KRAJA NEMAJU. Dovoljno je bilo videti ko im stampa knjige. Znaci, naucih jedno: nije vazno sta govori, nego KO govori. Gledaj majku, uzmi cerku, sto kaze nas narod. Neke ljude treba jednostavno ignorisati, ali 100-procentno. Nema price i tacka. NIKAD. O politicarima (svim) mislim sve najgore, ali o vecini „intelektualaca“ i „umetnika“ jos gore, jer truju okolinu na mnogo duze staze (a jos i manje zaradjuju). Stvarno budale. Svako dobro!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *