Почетна / Друштво / OBRAZOVANJE Bekstvo u neizvesnu budućnost

OBRAZOVANJE Bekstvo u neizvesnu budućnost

Piše Nataša Jovanović

O čemu svedoči trka roditelja za upisom dece u preskupe strane škole, te da li nas učenje nacionalne istorije druge zemlje čini bližim obećanom životu



Beograd,  istorijska, prosvetna i kulturna prestonica Srbije, postao je jedno od najzahvalnijih istočno evropskih lovišta za zapadnjake. Savremeni lovci na pametne glave, pomisliće neko, spremaju svoje intelektualne janičare u specijalizovanim stranim školama zatvorenog tipa. Međutim, ovde nije samo reč o lovcima na glave, već neprosvećenoj potrebi novog staleža skorojevića da im deca budu „ulovljena“, i spremna za nametnutu ulogu člana visoke društvene klase. Čini se kao da je po sredi želja obezglavljene generacije da na ovaj način domakne nešto od obećanog života. Otuda po rođenju (ili pre?) nastaje u svim tačnim nijansama biznis plan za dete kome strano i elitno obrazovanje treba da olakša kreiranje društvenog statusa.
Neke od ovih škola koje, poput francuske ili ruske, trebalo bi znati, imaju tradiciju dugu i po pola veka i eksteritorijalni status što podrazumeva da je reč o omeđenoj teritoriji strane zemlje sa statusom koji imaju i ambasade. S druge strane postoje i one naizgled strane škole, koje se vode kao privatna preduzeća, ali sa zvučnim nazivom i van domaćeg sistema obrazovanja. Ambiciozni roditelji ne prave razliku.

KAD PORASTEM BIĆU STRANAC
U Francuskoj internacionalnoj školi u Beogradu nastavni program je usaglašen sa francuskim sistemom školstva, te tako ako u nekoj od 400 sličnih ustanova u svetu dete završi lekciju na 26. strani, već od 27. može nastaviti za vreme svog boravka u Zimbabveu, Moskvi ili Maroku. Koliko god delovalo da je ovakav sistem obrazovanja, prirodno rezervisan za visoke diplomate i činovnike Francuske koji po prirodi posla stalno menjaju „domovine“, začuđuje činjenica da internacionalnu školu u Beogradu od ukupnog broja učenika pohađa čak 48,5 odsto domaće populacije, dok svega 20 odsto učenika čine „čisti“ Francuzi, nastanjeni u našoj zemlji. Kako nam je rečeno u ovoj školi jedan od uslova da bi dete postalo štićenik ove ustanove  je odlično vladanje francuskim jezikom, te se kao obavezno pre prvih školskih knjiga nameće prolazak kroz malu školicu koja se nalazi u okviru ove ustanove, a koja je namenjena deci od tri do šest godina starosti. Nakon male školice sledi klasično obrazovanje do mature na francuskom jeziku kao maternjem i po kako smo naveli francuskom školskom programu, što podrazumeva izučavanje nacionalne istorije, geografije, književnosti. Ali da bi se dete našlo u klasi 430 „odabranih“ potrebno je i nekako ući na upisnu listu, a to pored ažurnosti, dobre volje i pristojnih primanja podrazumeva i nepredvidivi sticaj okolnosti, jer biti na listi prijavljenih nikako ne znači i ulazak na spisak upisanih. Otuda Srbi za svoju novorođenčad rezervišu odmah posle upisa u matičnu knjigu, konkurencija je oštra, borba neizvesna… A s obzirom na to da prednost imaju Francuzi, pa deca koja su se već školovala u nekoj od francuskih škola u svetu, domaća ambiciozna populacija može, izvesno, da računa i na neuspeh. Školarina je, kažu u ovoj školi, simbolična jer je, s obzirom na to da deo finansira država Francuska, reč je o privatno-državnoj školi za koju godišnja apanaža ne prelazi 4000 evra.

U Beogradu je prvo instalirana „Američka gimnazija“ a njenim primerom poslužile su se i druge savezničke gimnazije, koledži i škole, koje nose ime države iz koje dolaze

EPIZODA ZAGLUPLJIVANJA
Mada je u prošlosti, tokom najboljih godina socijalističke Jugoslavije osvajanje američkih stipendija, pre svega stipendija Fulbrajtove zadužbine, smatrano najvećim akademskim dostignućem, sredinom prošle decenije došlo je do raznih preobraćanja. Najpre je u Beogradu instalirana „Američka gimnazija“, a njenim primerom poslužile su se i druge „savezničke“ gimnazije, koledži i škole, koje nose ime države iz koje dolaze.
Zemlje izvoznice ovakvog obrazovanja, uprkos privatnom kapitalu koji je dominantan, delom su i vlasnice ovakvih satelitskih projekata.
Ali, američki imperijalizam ne bi bio to što jeste kad bi se samo na ovoj vrsti pedagoškog porobljavanja zadržao. Prošle, 2009. godine, bivši ambasador ove velike sile u Beogradu, Kameron Manter, doslovno je otvorio sezonu eksploatacije slavne Gimnazije u Sremskim Karlovcima, otvarajući „Dane američke kulture u Sremskim Karlovicima“ (zašto baš tamo, na izvorištu srpskog kulturnog i prosvetnog preporoda?) rečima: „…Ova manifestacija predstavlja sjajan spoj naših interesa za promocijom njihovog nespornog talenta!“. Kako god, ali američka internacionalna škola u Beogradu pravi je mamac, a za mnoge nedoškolovane, a imućne mame i pusti san o učešću njihove dece u armiji talentovanih. Nadrieskluzivni koledži tako su postali sinonim uspeha i društvene kotiranosti. Red za upis je predugačak, šanse male, a činjenica da je našim zakonom regulisano obavezno domaće obrazovanje malo da utiče na umanjenje želje.

KAO DIPLOMATA
Mogućnost da finansijska situacija ne dozvoli produžetak školovanja u ovakvim ustanovama ne uzima se u obzir, međutim od prevashodnog je značaja, jer u tom se slučaju, pored činjenice da mnoge ustanove ovog tipa po završetku nekog razreda ne daju potrebne sertifikate, samo menjanje jezičkog programa predstavlja za dete nepremostivi jaz. Ili, ako dete završi osnovnu školu na nekom od svetskih jezika i po planu i programu stranih zemalja sa kakvim profilom ulazi u naš srednjoškolski sistem?
Strane škole nekada su osnivane sa ciljem da deca diplomata i trgovinskih predstavnika mogu da nastave školovanje na svom jeziku. U Ruskoj školi tako su pored predstavnika diplomatskog kora ove zemlje svoju decu, kako nam je rečeno u ovoj ustanovi, rado upisivale i diplomate iz zemalja naklonjene nekadašnjem SSSR, pa su pored ruskih đaka, nastavu na ovom jeziku pohađala i deca iz Mongolije, Bugarske, Češke, Slovačke i Kube. Danas su diplomatske porodice iz ovih zemalja „prikladno“ obrazovanje potražile u britanskoj i američkoj školi, a na mesto njih stigli su srpski đaci, bez diplomatskog pedigrea, ali sa verom da će im ova diploma omogućiti posao u jednoj od ruskih firmi kojih je sve više na našem tržištu. Danas Srbi čine 45 odsto đaka ove škole.
U italijanskoj školi koja je verifikovana od strane našeg Ministarstva prosvete, a koja ne uživa status teritorije ove države. Već je osnovana od strane inostranog lica uz podršku italijanske ambasade, školarina ide do 7.000 evra godišnje.
Škole koje se nalaze na teritoriji država drugih zemalja ne prolaze sistem verifikacije u našem Ministarstvu prosvete i ako se na nju odluče, to je na nivou ličnog izbora.

Francuska i ruska škola imaju tradiciju dugu i po pola veka i eksteritorijalni status što podrazumeva da je reč o omeđenoj teritoriji strane zemlje sa statusom koji imaju i ambasade. Po našem zakonu postoji obaveza da se dete srpskog državljanstva školuje u našoj školi i pohađanje strane dozvoljeno je samo kao dodatno, što znači da bi naš učenik Francuske škole za školskom klupom morao dnevno da provede 16 školskih časova

PREDUZEĆA ZA PRUŽANJE USLUGA
Dozvolu za rad Ministarstva zatražila je američka internacionalna škola jer postoji saglasnost naše i Vlade SAD-a o regulisanju statusa, zatim nemačka i italijanska škola. Ostale škole poput Britanike, recimo, još uvek nemaju dozvolu za rad. Takve škole u svom prospektu nude „pružanje usluga u oblasti obrazovanja“!
Tako se dešava da pored italijanske, američke i nemačke škole, više nijedna od stranih prestižnih ustanova nije verifikovana. U italijanskoj školi deca italijanskih državljana, ali i naša deca uče po internacionalnom programu u koji je implementiran naš program. Nastava se odvija na srpskom jeziku, a tek u poslepodnevnim satima rad se nastavlja na italijanskom jeziku i po internacionalnom programu. Iz tog razloga deca iz škole, kako su nam rekli, mogu školovanje da nastave u bilo kojoj državnoj ustanovi. Godišnja školarina ide do 7.000 evra. Ovu školu osnovalo je privatno inostrano lice uz podršku italijanske ambasade i radi u zakupljenoj vili na Dedinju.
Kako nam je rečeno u službi za verifikaciju Ministarstva prosvete „mi ne posedujemo evidenciju koliko stranih škola ima, jer za neke znamo, a druge koje nisu u sistemu našeg školstva i ne podležu kontroli“.
Zanimljivo je istaći da po našem zakonu postoji obaveza da se dete srpskog državljanstva školuje u našoj školi i pohađanje strane dozvoljeno je samo kao dodatno, što znači da bi naš učenik Francuske škole za školskom klupom morao dnevno da provede 16 školskih časova! Ukoliko su roditelji prevideli ovu zakonsku meru ona će svakako isplivati na videlo prilikom nostrifikacije diplome u Ministarstvu, kada, kako nam je rečeno, na scenu stupa inspekcija.
U moru društvenih patologija koje svakodnevno isplivavaju na površinu ružne stvarnosti u demokratskoj Srbiji, trka za preskupim stranim školama, učinila je zbir kolektivnih bolesti još bogatijim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *