O FORWARDU S. VLADUŠIĆA Backward: traganje za novom velikom naracijom

Piše Aleksandar Dunđerin

Svojim debitantskim ostvarenjem, romanom „Forward“, Slobodan Vladušić je u značajnoj meri osvežio srpsku književnu scenu i pokazao da ona može da ide u korak sa savremenom (post)humanističkom misli koja je ispisala neke (nove) velike teme, primerene duhu epohe

Nikada se u srpskoj književnosti nije dogodilo da beletristički prvenac dojučerašnjeg člana žirija NIN-ove nagrade konkuriše kao najozbiljniji kandidat za roman godine (a da odmah zatim bude ovenčan jednom takođe značajnom nagradom – „Vitalovom“); redak je slučaj da se kritičar „bez dlake na jeziku“, jasnog i čvrstog političkog i poetičkog programa, uopšte usudi da svojim ostvarenjem izađe na crtu književnoj javnosti (zbog straha, naravno, da će ona pažljivo iščitati sva slaba mesta u njegovom delu); u poslednjih dvadesetak godina gotovo da i nije bilo primera da jedan književnik, a kamoli onaj koji to tek treba da postane, najpre u nekoliko značajnih tekstova obrazloži svoju „poetičku futurologiju“, a onda svoje (auto)poetičke stavove pretoči u roman, i to još debitantski; čest je slučaj da pisac ospe paljbu po „fondiranoj“ književnosti, tražeći vezu između stipendiranih knjiga i „NVO poetika“, povezujući njihove autore sa zastupnicima određenih političkih ideja koje stoje iza date stipendije, nije retko ni da potom taj isti pisac i sam postane stipendista neke fondacije, ali da pri tome ne izda svoja načela – to je ipak retkost.
Već i ove pobrojane pojedinosti, trebalo bi da budu dovoljan razlog da se kritička, i uopšte čitalačka javnost zainteresuje za jednog pisca, čije je dosadašnje delovanje na književnoj sceni nesvakidašnje, odnosno za njegovo prozno ostvarenje. Reč je, za one koji do sada nisu prepoznali pisca i delo, o Slobodanu Vladušiću, potpisniku tri kritičko-esejističke knjige, ali od prošle godine i romana „Forward“, koji je objavljen zahvaljujući stipendiji fondacije „Borislav Pekić“.

Backward, Temišvar, 2009.
Roman „Forward“ određen je u podnaslovu kao krimikomedija, dakle kao jedan žanrovski hibrid, koji, iako možda ima potencijal da privuče širu publiku, uopšte nije u skladu sa temom i strukturom samoga teksta, i veoma brzo će razočarati one čitaoce koji su u Vladušićevom ostvarenju očekivali kakav prepoznatljiv ili originalan kriminalistički zaplet ili rasplet, obogaćen nijansama (crnog) humora.  Jedina veza ovoga romana sa krimi pričom iscrpljuje se u informaciji da jedna od junakinja romana, „novinarka“ Suzana, odlazi u Rumuniju da snima kriminalistički rijaliti šou povodom ubistva „doajena novinarstva“ Maka Marina. Budući da je taj zabavni program unapred izrežiran, niti ona, niti bilo ko iz njene ekipe, nema ovlašćenja da istražuje ovaj slučaj, već da samo pred televizijskim kamerama ispituje ljude koji su potencijalno osumnjičeni za ubistvo. Čak i kada Suzanin kolega, tonski snimatelj Petrović, samoinicijativno, klasičnim šerlokovsko-poaroovskim metodama objasni, sebi i svetu, ko je ubio Maka Marina, ispostavlja se da njegova detetektivska bravura ima samo jednu, ali presudnu manu – nedostaje joj motiv, početak i završetak svakog slučaja. I tako se krimi priča u Vladušićevom romanu pretvorila u svoju pseudo varijantu, izvrgavši ruglu, uz obilje sarkastičnih zapažanja, stari dobri detektivski ep. Naravno, to je sasvim primereno savremenom dobu. U vremenu u kojem postoji mogućnost DNK pregleda mesta zločina, u kojem se slučajevi prenose uživo, „završavaju za deset minuta (a ostalo su reklame)“, krimi priča, kako primećuje narator, „pretvoriće se u viceve“, u priču „od koje svako mnogo očekuje, a ona se na kraju stropošta u ništa“.
Ali u romanu „Forward“ ona je, zapravo, podloga za jednu do sada u srpskoj književnosti nezabeleženu ironijsko-satiričnu kritiku totalno dehumanizovanog društva, obeleženog tehnonaukom koja je kod Vladušića direktno odgovorna za primat ekonomskog modela življenja nad svim ostalim, kao i za prelaz ideje „globalne demokratije“ u novu totalitarističku ideologiju. U naznačenom kontekstu treba tražiti razlog zbog čega se Vladušić odlučio da u prvom delu romana „Forward“ ulogu naratora poveri kameri. To je prvi put u savremenoj srpskoj književnosti da jedan roman tako eksplicitno korespondira sa aktuelnom (post)humanističkom misli (recimo, Virilio, Epštejn) koja kao glavni problem 21. veka posmatra zloupotrebu tehničko-tehnološkog i informatičkog progresa čovečanstva.
Pripovedač prvog dela, dakle kamera, smeštena je, u obliku naočara, na glavi Bože Govedine, „zombija“ 21. veka, junaka koji neprekidno prati vesti, sakuplja obilje informacija koje, potom, u rekordno kratkom vremenu izbacuje zauvek iz memorije. Zapravo, „Boža ne gleda nijedan kanal, već neprekidno, u mislima, šapuće: next, next… Na tu komandu programi dolaze i odlaze. Pred Božinim očima ostaje manje vremena nego što je potrebno da zvuk dostigne sliku“.
Sasvim dovoljno da se vidi sve, a da se ne shvati ništa, da se postane virtuelni potrošač jednih isto tako virtuelnih tržišno-ideoloških proizvoda, odnosno opsena i simulakruma. A jedna od njih u romanu „Forward“ jeste i Lola Montanj, glavni junak porno sajta kojeg redovno konzumira Petrović, upražnjavajući virtuelni seks, putem masturbacije, sa virtuelnom devojkom. Tehnovoajerizam, novi tip bliskosti među ljudima, „društvena telebliskost“, koja je, razvojem interneta, u potpunosti zamenila nekadašnje vidove fizičkog kontakta, jedno je od bitnih motivskih rukavaca „Forwarda“, koji bitno ojačava idejno središte romana.
Niko do sada u srpskoj prozi nije uspeo da toliko zagrejano, a opet smirenim tonom, i jezikom i stilom prikladnim narativnoj strukturi romana (ekonomičnim internet rečnikom, svedenim na utiske koji ostaju u svesti čoveka zapljusnutog informatičkim nasiljem) tematizuje mračnu stranu širenja telekomunikacija i globalne mreže, svedočeći svojim delom kako je telenadzor, kao osnovno sredstvo za ostvarivanje totalne kontrole nad ljudskim zajednicama, zadao definiciju 21. veka – veka samoće. Međutim, dok je za forward junake, zahvaljujući televiziji uživo, „duga agonija planete“ postala „isto što i tok porodičnih serija“, ili rijaliti programa, za samog autora (koji se vešto, menjajući pozicije naratora, distancira i od njih i od likova) (post)ideološka politička manipulacija u 21. veku, ma koliko predstavljala istorijsku konstantu i dominantu, nije dovoljan razlog da u roman utka vidljiv društveni angažman. Naprotiv, Vladušić roman gradi sa jasno vidljivih antiglobalističkih pozicija, veoma eksplicitno kritikujući osnovne postulate liberalno-demokratskih društava (svodeći ih na mnoštvo, u suštini bezsadržajnih brendova multinacionalnih korporacija, poput, toliko prisutnih u romanu, engleskih fudbalskih klubova), svesno i namerno rizikujući da deo kritike, uljuljkan u ideji da je još uvek moguć opstanak lepe književnosti i njoj svojstvenog bezinteresnog sviđanja, „Forward“ proglasi romanom zaraženim „aktuelnom politikom i njenim simboličnim derivatima“, „opsenom na kojoj bujaju ovdašnji ukusi slatke pene“.

Backward, Novi Sad, 2007.
Slobodanu Vladušiću, kao velikom poštovaocu Pekićevog stvaralaštva (u „Forwardu“ se mogu uočiti odjeci „Atlantide“ i „1999.“), o čemu svedoče mnogi prilozi napisani tokom 2007. godine, sasvim sigurno nije daleka postmoderna koncepcija shvatanja istorije na osnovu koje je prosvetiteljstvo neizbežno vodilo do koncentracionih logora. Međutim, iako svestan da istorija ne vodi od izgladnelih, zarobljenih i unesrećenih, do sitih, slobodnih i srećnih ljudi, već od praćke do termonuklearne, informatičke i genetičke bombe, Vladušić nije upao u zamku, u koju su se zaglavili mnogi srpski postmodernisti koji su u istoriji pronašli, naravno ne bez rezignacije, jednu, matematički rečeno, nepromenljivu veličinu – večnu sadašnjost. U romanu „Forward“ prošlost možda i jeste determinator apsoluta patnje u sadašnjosti, prethodni vek jeste zaslužan za pretvaranje „miliona svojih sinova u logorsku prašinu, u stroj bez imena, u niz brojeva“, kao što je i budućnost uprljala sebe saradnjom sa „okupatorima budućnosti“, utopistima i totalitaristima, koji su, u ime budućnosti, vršili nasilje nad sadašnjosti – ali je sadašnjost najmanje popularna kategorija. Toga postaje svestan na kraju romana i Petrović, kada doživljava svojevrsnu katarzu i priznaje samom sebi koliko je „danas“, bez koegzistencije sa „juče“ i „sutra“, isprazna kategorija:
„Živi život, eto gde smo stigli. Tri milenijuma ljudskog mozganja dovelo nas je do formule živi život. A kada nešto pokušaš da kažeš o tom životu osetićeš bol kao da si dobio harpun posred očiju. Živi život, diši, plivaj, jedi, jebi. Živi život… jer ako čovek živi život onda u toj svesti osim hrane, seksa, praznih snova i praznog bunta ne može ni da bude bilo čega drugoga. Živimo život, uživamo u trenutku. A evo nas ovde.“
Da, ovde, u imaginarnoj Rumuniji, koja ima i te kako mnogo sličnosti sa današnjom Srbijom.
„Bilo bi najbolje kada bi svi Rumuni živeli u dva ili tri milionska grada, a da se sav ostali prostor koji se zove Rumunija iznajmi ili proda. Onda bi radnici iz tih gradova odlazili na rad u fabrike koje bi nicale bilo gde, a tamo bi radili u smenama od po šest meseci, živeći u naseljima od montažnih kuća. Kada fabrika prestane da postoji ili postane preskupa za održavanje, zajedno sa njom rušila bi se i ta montažna naselja.“
„Verujem da Rumunija nikada neće biti toliko moćna da napravi velika sranja, ali će zato, možda, ona koja uspe da načini biti proglašena za najveća. To je prokletstvo malih naroda. Malo genijalnih umetnika, puno velikih zločinaca.“
„Rekao mu je da će doći uskoro vreme kada više neće biti važno ko je Rumun, a ko ne. I nije tu stao, već je dodao: bolje bi ti bilo da ne budeš Rumun kada taj dan dođe.“
Ukoliko su već sve ove analogije sa Srbijom namerne, zbog čega je onda Slobodan Vladušić radnju smestio u Rumuniju? Nadnacionalnost i univerzalnost priči u „Forwardu“, koja upravo tematizuje kontroverzne odnose lokalno-globalno, nije potrebna. Rumunija je Vladušiću bila neophodna da bi na jednom konkretnom i stvarnom primeru pokazao kako prolazi država u okruženju koja je pristupila evroatlantskim integracijama, i koja je kriterijum integrisanosti pobrkala sa kriterijumom vrednosti. Odrekavši se velikog dela svoje kulturne baštine, Vladušićeva Rumunija je od kulturnog centra postala najpre kulturna, a onda i svaka druga pustinja, po kojoj (istina u virteulnim igricama) zapadnoevropski turisti u ulozi svetskih policajaca (odnosno vojnika NATO-a) love domaće stanovništvo u ulozi statista (odnosno terorista).
Svoje antiglobalističko i nacionalno odgovorno stanovište Slobodan Vladušić principijelno je zastupao u većem broju priloga u kojima je pokušavao da odredi strategiju srpske kulturne politike. Zaključivši u tekstu „Kraj nacionalne kulture?“ da „ukoliko ova država nema svoju kulturnu politiku, to ne znači da će njena kultura biti depolitizovana, već samo to da će neka drugačija kulturna politika popuniti prazan prostor koji ostaje iza nedostajuće kulturno-političke akcije same države“, Vladušić eksplicitno iskazuje stav da ne veruje u mogućnost stvaranja nadnacionalne kulture. Takvi pokušaji, po Vladušiću, neizostavno dovode do „instaliranja slabih pisaca i poluobrazovanih mladića“, poput Vidojkovića, „na mesto vodeće kulturne figure svoje generacije“, odnosno do „iznajmljivanja formacijskog mesta pisca za odašiljanje vrlo jasnih političkih iskaza. Te iskaze“, obrazlaže dalje Vladušić, „mogli bi sa lakoćom da potpišu i neke radikalnije političke figure iz zemalja regiona, koje ovoj zemlji ne misle ništa dobro. Ukoliko zamislimo da upravo ovaj pisac reprezentuje Srbiju u inostranstvu, videćemo da se time ne stvara samo izrazito nepovoljno mišljenje o ovoj državi, već se, na unutrašnjem planu, daje signal jednoj grupi ljudi zainteresovanih za književnost i kulturu uopšte, da je upravo takav politički angažman jedini način kakve-takve integracije sa svetom. Nije otuda ni čudno što veći broj mladih osoba u ovoj zemlji ima negativnu sliku o državi u kojoj živi i o narodu kome pripada.“
Gotovo identičnu onoj koju imaju forwardski Rumuni o svojoj zemlji.

Backward, Subotica, 2005.
Značajna literarna ostvarenja, kao po nekom pravilu nastaju tokom dužeg vremenskog perioda, i gotovo uvek su stvar dugotrajnog promišljanja i osmošljivanja, a ne tek trenutka inspiracije. Moglo bi se reći da je poetički nacrt za „Forward“ formiran još iz vremena kada je Slobodan Vladušić intenzivno sarađivao u časopisu „Stanje stvari“ (2005. godine). Pojedini njegovi eseji iz tog doba sadrže određene stavove i zapažanja koji su, gotovo dosledno, primenjeni u „Forwardu“.
U tekstu „Mrtva poetika i živi književnici“ Vladušić je, na tragu Pekićevih poetičkih iskustava, zaključio da „poraznu recepciju visoke književnosti 19. veka uzrokuje ne samo problem fikcionalnosti […] već podjednako i njena tematska zastarelost“, ali istovremeno primetio da je srpskoj književnosti potrebna „druga erudicija, a ne strogo književna, dakle postmoderna, osećanje sveta koje će biti posebno osetljivo na filozofska podrhtavanja, kao što su posthumanizam sa svojim etičkim kosekvencama; činjenica da nismo više telo, nego skup informacija, i da se raj na zemlji, prećutno, obećava samo jednom određenom broju ljudi, tj. onima koji su u stanju da plate.“ Roman „Forward“ je zaista uneo tematsku inovaciju u srpsku književnost, i jednu drugu vrstu erudicije, sposobne da opiše jedan nadolazeći svet,  da se pozabavi duhovno-svetskom tranzicijom, onim danom posle, za vreme koga ćemo se naći na ledini između ruševina našeg tradicionalnog humanizma, suočeni sa činjenicom da sve u šta smo verovali više ne važi. Obuhvatiti jedan takav svet znači nužno zaboraviti na postmodernu biblioteku, ali ne i na znanje.
Jer bez znanja srpska književnost ne bi danas mogla da se susretne, kako je to u eseju  „Pripitomljeni monster“ primetio Vladušić, „sa novinama u načinu mišljenja i u samom mišljenju, sa novim životnim stilovima, sa novom ulogom tehnike, sa redefinisanjima većine nekad prejasnih pojmova […] sa leksičkim novumom“, sa činjenicom da često najvrednija dostignuća neke kulture „nisu utemeljena na nekoj njenoj bogomdanoj autohtonosti, već na veštini uvoza licence i njenog preoblikovanja, odnosno prilagođavanja“.
To su bili poetički zahtevi koje je ispred sebe, između ostalih, postavio Slobodan Vladušić pre nego što je počeo da stvara svoj literarni prvenac. Rezultat je roman koji je pokazao da srpska književnost može da ide u korak sa savremenom (post)humanističkom misli koja je ispisala neke (nove) velike teme, primerene duhu epohe. Među tim „velikim naracijama“ Vladušić je apostrofirao zloupotrebu tehnološko-informatičkog napretka („informatičku bombu“), demaskirao postideološke političke strategije, izazavane „krajem istorije“, definisao položaj čoveka-mašine u globalnim, liberalno-demokratskim društvima.
To je sasvim dovoljno da se postane laureat prestižnih književnih nagrada, da se ispolji principijelnost, i sklad između autopoetičkih stavova i romaneskne prakse, da se postane stipendista fondacije „Borislav Pekić“ (bez obzira na gnušanje „fondiranom književnošću“). Ali još uvek nedovoljno da se utre put i definiše neki novi pravac razvoja srpske književnosti, nova estetska paradigma. Za to je potrebno pokušati vratiti u igru „fundamentalizam“, odnosno tragati za nekakvom osnovom, nekim sistemom vrednosti koji bi mogao da napravi ravnotežu postmodernoj beztemeljnosti. Ipak, Vladušić je, za razliku od većine srpskih pisaca, na dobrom putu, njegov je junak bar svestan da su „postojale reči kao što su ‘prijateljstvo’, ‘ljubav’ i ‘dobrota’“, da je sve te reči najlakše bilo napisati, teže izgovoriti, a najteže misliti o njima. „Ako su negde i postojale, onda su postojale u našoj krvi i curile su iz nas kao krv.“ „Forwardu“, nažalost, upravo ta krv nedostaje. No, biće je, da se to naslutiti, u narednom Vladušićevom ostvarenju.