Почетна / Култура / MILOVAN DANOJLIĆ Knjige od utrobe

MILOVAN DANOJLIĆ Knjige od utrobe

Piše Vladimir Dimitrijević

Iako su na prvi pogled sasvim različite (zbirka priča i zbirka epigrama), obe Danojlićeve knjige povezane su Arijadninom niti koja se pruža od oca do otadžbine, i koja sinovljevu odanost pisca pravda i pred roditeljem i pred rodom

Na prvi pogled, dve različite, sasvim različite, knjige – prva, o odnosu pripovedača prema  ocu, seljaku iz Rudne Glave, teškom i sebi i drugima, protiv koga se sin bori, uzrastajući i oslobađajući se autoriteta (knjiga proze); druga, zbirka epigrama o sudbini kolektivnoj i ličnoj, o Srbima i pesniku na kraju 20. veka i početku 21. (knjiga poezije). Ali, razlike su velike samo na prvi pogled. Obe knjige su, u stvari, povezane Arijadninom niti koja se pruža od oca do otadžbine, i koja sinovljevu odanost pisca pravda i pred roditeljem i pred rodom.

PRIČE OTKIDANE OD UTROBE
Glavni junak „Priče o pripovedaču“ je sin jednog nezadovoljnog i nesrećnog oca. Otac, jedinac u majke, koji je mladost proveo živeći bezbrižno, našao se na udaru dvostruke nevolje: osiromašio je, a oko njega nastaje novi sistem, socijalistički, koji vršeći kolektivizaciju i industrijalizaciju, seljaka prepušta laganom izumiranju.
Takvom ocu svi su krivi; vlast pre svega. Ali, pošto vlasti ništa ne sme (i ne može), svoj gnev iskaljuje na porodici, na ženi i deci; pre svega na neposlušnom pripovedaču, koji je, čitajući knjige „pofantazirao“, i sad želi da pobegne „u beli svet“ (najbelji je njemu, dečarcu, jer najbliži je, Beograd), ali ne da bi postao lekar, advokat, inženjer, nego nešto „budibogsnama“ (recimo, pesnik.) Dečak se diže protiv oca, i prerastajući batine, postaje živa rana njegove nemoći. I jedan i drugi nemušto nastoje da prevaziđu nerazumevanje; ali, tonu još dublje u samoću. „Priča o pripovedaču“ izgrađena je kao povest o ocu i sinu koji, iz Rudne Glave, putuju u Beograd da bi prodali poljoprivredne proizvode. Danju su na pijaci, a noćivaju kod nekog zemljaka, Spasoja Vasića, koji se u Beogradu „snašao“ – radi kao noćni čuvar zaboravljene predratne fabrike, kraj koje je načinio (nelegalno, naravno), svratište za seljake iz svoga kraja. Pokušavajući da odobrovolji sina, otac ga pušta da malo prošeta Beogradom. Opijen velegradskim slikama, zvucima i mirisima, dečak luta satima, zalazi u noć, da bi ga pronašla „narodna milicija“ i posle noćenja u stanici odvela do Vasićevog svratišta. I onda, opet sa poraženim i poniženim ocem, povratak Rudnoj Glavi.
Ako je roditeljstvo biološka, a očinstvo duhovna kategorija (Dostojevski je napisao „Braću Karamazove“, upravo kao sagu o obnovi očinstva), onda je jasno zašto je „Priča o pripovedaču“ otkidana od utrobe. Pisana je teško, s prekidima, s tri tačkice u tekstu, koji se pretvorio u živo tkivo pod skalpelom svesti. Govoreći o ocu, Danojlić govori o otadžbini, o svim očevima i očevinama zavičaja (a otadžbina je proširen zavičaj.) A ti jadni ratari i rabadžije, koji leže u Spasićevom svratištu, prava su slika neprevaziđene, a možda i nesavladive, nemoći: „Krotka seljačka tupost, bezvoljno sporazumevanje utučenih stvorenja“. To su oni što se hvale kako su u vojsci imali kapetana koji ih je „voleo“, a oni mu zauzvrat glancali cipele. Preprodavac stoke iz Lepopolja „leži sa šakom na grudima, kao da polaže zakletvu: čuva nov novčanik“. Po pripovedaču, takva naša prirodnost je „rošava i ćoškasta“, „zaudara na tek pomuženo kozje mleko, na ovčju vunu i znoj obojaka“. Otac, kao i njegovi, „drži se kao da je ravan najmudrijim i najbogatijim ljudima na planeti, a u kući, jedva sastavlja kraj s krajem […] I opet mu je sve do kolena: puca navisoko, hici odleću u prazno“.
Pa ipak, i takav kakav je, pripovedačev otac i seljaci iz Rudne Glave, imaju izvesnu crtu dostojanstva i ljudskosti koja „veje nekom nepropadljivošću“ (M. Nastasijević). Kad Spasoje Vasić uplašen pred milicionerom koji malog begunca vraća iz duge i nepredviđene šetnje Beogradom, preti sinu gubitnika iz njegovog bivšeg kraja, i kaže da bi mu on pokazao da mu je otac mali „gutač slika i bleskova“ velegrada, pesnik i fantazer, sebi kaže da Vasić nikad ne može biti njegov otac. Zašto? Jer je Vasić sitna duša, priglupi koristoljubac, dok je otac, sa svim svojim slabostima, sposoban da odmahne rukom, „urođenim pokretom gospodskog siromaštva svojstvenog gologuzim plemićima sa Balkana“, koji se teše mišlju „o opštoj prolaznosti i propadljivosti“, spremni da se odreknu dobiti i zadovoljstva da bi osvojili i nešto malo gubitničkog spokoja i uboge sreće“. Otac pripovedačev, „ljut kao osica kojoj su rasturili gnezdo“, „dalekovid po cenu oslepelosti za ono što mu je pred očima“, „uvek za glavu viši od onih s kojima se druži i od onoga što jeste?“, za razliku od Vasića, „duše – prizemljuše“, je „velik bez razloga i važan bez dokaza, što je najveći oblik veličine“. Na ivici svih ivica, s koje se život vidi kao Šumadija s Rudne Glave, pripovedač, koji je, tragajući za ocem, lutao lavirintima autofikcije, došao je do ulaza ni u šta, gde se mire „uzleti i klonuća“. Tu, na tom ulazu, on staje na stranu svog poraženog oca, i voli ga ljubavlju, punom utrobnog grča, utoliko jačom ukoliko je ne može razum objasniti. Kao što naši očevi često tako malo liče na Oca Nebeskog, a naše Otadžbine na nebeski Jerusalim, tako se i naše otačastvoljublje kreće između uznesenog viđenja arhetipske vrednosti rodnog i rođenog i bola, ljutnje, katkad i gađenja, što svoju datost nismo preobrazili u zadatost. Ali, naše je naše: sirotinjsko i ubogo („To je moja zemlja: petkom u Milanovcu, / muka goni seljaka, a seljak goni ovcu“, rekao bi Danojlić), ali naše.

ISPOD NAŠIH NOKTIJU
Iz tog „našeg“ izranjaju epigrami iz zbirke „Crno ispod noktiju“. Jer, „crno ispod noktiju“ hoće da nam otmu samo najveći zločinci, najveće derikože, najponoćniji vampiri. To „crno ispod noktiju“ ne vredi, možda, ništa, ali je ispod naših noktiju, koje žele da nam čupaju iz mesa.
I u svojim epigramima Danojlić opisuje domaće slabosti, slabosti plemena čija elita bunca o izgradnji Grada Sunca na Mesecu (a živi u Valjevu – kao u epigramu „Utopista“), koje se do juče klanjalo idolu komunizma, a sad idolu Evrope, čije „drugosrbijanke“ se prezivaju Srpčević, a gnušaju se naše „zaostalosti, glupih običaja, zlih zima“ („Gospođica Srpčević“). Kakva je to zemlja? Kao u pesmi „Tajna“, koja ironično „čita“ Desanku Maksimović: „Srbija je tajna /  Velika i trajna; / Jedino što ne krije / Lenčuge i bekrije: / Nasred sela zaseli, / Piju po dan vasceli.“ To jest: „Gde svekrva snahi siše krv na pamuk, / Zet pakosti tastu, jetrva zaovi, / Pristajem da budem miš, konj, vrana i bauk, / Bilo šta, tek da nisam kao vi“ / („Divota patrijarhalnih odnosa“). Na pitanje „Zašto su Srbi uobraženi, u istoimenom epigramu Danojlić veli: „Da ne bi gledali gde su i ko su, / Srbi su visoko digle noseve“. I naše pamćenje je selektivno: sećamo se otpora crnom Arapinu, ali zaboravljamo da je duža „tradicija saradnje sa okupatorom“ („Izbirljivo pamćenje“). Naš današnji život, posle toliko ultimatuma i sankcija, liči na „prikolicu koja u polju / Rđa bez roka i van datuma“ („Ishod sankcija“). Viševekovna istorija ulazi u tamu bespovratnog; u epigramu „Na Gazimestanu“ Danojlić lamentira: „Gde ste sad, da vidite naše jade: / Silni oklopnici bez mane i straha, / Sad kad odbrana Kosova spade / Na starog, nemoćnog Patrijarha?“ I negdašnja „srpska Sparta“ se rasrbila („Bežanje od okuženog“), pa nam oblak, „u vidu crnog orla, / Sa juga celo nebo zaklanja“…
Sve u svemu: Lica mrka i stroga, / Namršten je i pop; / Nebo prazno, i stoga / Nalik na nizak strop, kao  u „Staroj fotografiji sa seljačke sahrane“.
Dovde bi „Drugosrbijanci“ mogli biti zadovoljni Danojlićem, oštrim u osudi narodnih mana.
Ali, odatle… Odatle ne smeju stupiti svojom nogom (iz Đurine „Otadžbine“ znamo kakvom), jer će čuti Danojlićeve munje i gromove. Zato što Danojlić voli Srbiju:
Srbijo, tugo mojih dana, / Delimo sudbinu bezizglednu; / Ako ti imaš hiljadu mana, / Ja ih imam hiljadu jednu, / Al kad me kaplja šljivke nakvasi /  Zavolim te takvu kakva si. („Izbor po srodnosti“).
„Oktobar u zavičaju“ znači: „Sve je kao uvek i odvajkada, / Beznadežno, nežno, Bogom prosto: / Ceo dan sitna kiša pada / i živi se trideset odsto“. To je, međutim, zavičaj, koji se ne može mrzeti.
Danojlić je stari reakcionar, koji reaguje na nadražaje i ne veruje u napredak (jer u njemu, kao u epigramu „Zašto se opirem napretku“ „živi prapredak / koji ne ljubi svetski napredak“) Iako Soroš preporučuje da se tom „prapretku“ zavrne šija, pa da se krene napred s drugim ološem, Danojlić ne veruje u sreću koju za čovečanstvo smišljaju milijarderi kraj svojih bazena. NATO uranijumski usrećitelji neće nas naterati da im poverujemo. Srbi znaju da su globalisti „one spodobe / Koje bi sav globus da OGLOBE.“ Mi znamo da „svaki narod ima svoja načela, / Svaka epoha ima svoj stil: / Srbi crkvu Svetih Arhanđela, / A Jenkiji bazu Bondsteel“. I znaju da kažu svojim novim poturicama (koje su sad POAMERICE): „Svako u prošlosti ima svoju osnovu jaku, / Svako je veran svojoj vili, / Ja i sad jatakujem Starini Novaku, / a vi biste ga Turcima prijavili“; i da Evropi, pretvorenoj u fekalije / (kao u epigramu „Nešto za uz gusle“) poruče: „Ti uhvati lažnog Radovana, / Onaj pravi krije se u meni“. I da Džozefu Bajdenu, velikom veziru Huseina Baraka Obame, Bajdenu koji je govorio da sve Srbe treba smestiti u logor, odbrusi:
Pristajem da budem logoraš: / Moj položaj je manje sraman / Od tvoga prijatelju, koji moraš / Postati novi Adolf Ajhman.
Kakvi smo da smo, nismo sinovi onog Spasoja Vasića, sitnodušnika koji se klanja milicioneru i gleda „kako da se snađe“. Svađamo se sa svojim očevima, svađamo se sa otadžbinom, ali volimo i oca i otadžbinu, bolnom ljubavlju, ljubavlju od koje boli drob, ali i ljubavlju koja nam drob čisti od niskih nagona i uzdiže nas iznad filozofije „u se, na se i poda se“.
Kako kaže Danojlić („Nizbrdo i uzbrdo“) ta ljubav može biti rezignirana, ali uvek znači povratak:
Nizbrdo jurnuh, s nestrpljenjem / Napustih detinjstvo i rodni dom, / A sad se istom stazom penjem / Uzbrdo, otežao, star i trom.
Dukat nam može ostati u ustima čak i ako zagrizemo „ledeni vetar“ („Alhemičarska“); jer, „krv nije voda“ a narod je zajednica pokojnih, živih i nerođenih! Ledeni vetrovi Balkana, sublimirani u pesmu i priču, u koje smo se odevali kao u tople kožuhe, nisu nas oduvali odavde. I neće, tvrdi Danojlić, koji je sreo Tajnu Očinstva.
To što je za „Priču o pripovedaču“ dobio nagradu „Matijević“ samo je činjenica vredna usputnog pomena: pisanje utrobne poezije i proze najveća je nagrada i najveća kazna, u isti mah.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *