Moravica, žica, Srebrenica

Čak i onda kada se sa punim pokrićem i sasvim osnovano kritički obrušavamo na probleme u političkom životu i s pravom ukazujemo na to kuda bi neke državne odluke mogle da nas odvedu, negde u sebi nadamo se da to ipak neće i ne može biti tako i da se ono što se neminovno mora desiti ipak neće desiti. Skloni sumnji ili preispitivanju pomislimo da smo možda malo preterali i da će nas buduća dešavanja demantovati. Potajno se nadamo da će odnekud doći spas.
Na žalost neumitno se i banalno potvrđuje da su naša prikrivena nadanja izneverena i da se svako predviđanje zlokobnih događaja, svaka najcrnja slutnja do tančina i brzo ostvaruje i potvrđuje.
Koliko je samo kritičkih tekstova i analiza najvećih ustavnopravnih stručnjaka i istoričara o Statutu Vojvodine objavio „Pečat“! Uzalud. Taj Statut je u Skupštini Srbije bezobzirno i drsko usvojen. Do vlastodržaca Srbije kritički glas nije stigao, ali zato nama stiže glas: „Ovo se dešava u Srbiji, na severu Bačke. Odnosno dogodilo se da za srpsku decu i svu drugu koja žele da pohađaju nastavu na srpskom jeziku nema mesta u školi u nekadašnjoj Staroj Moravici, a sada Bacskosuthfalva. Odnosno, prostora ima, ali ne i mogućnosti da se školovanje organizuje na jeziku države u kojoj se ta škola nalazi, pa deca (njih tridesetak) po znanje moraju da putuju u susedni Pačir“! Sve druge i dalje posledice kao i sve o „jačanju evropskog, vojvođanskog i dunavskog identiteta u podunavskom regionu“ (ali srpskog ne) mogu se naći u tekstu Marka Kekovića.
Pokrajinska skupština Vojvodine je donela odluku(!) kojom određuje da za teritoriju severne autonomne pokrajine ne važe ni Ustav Srbije ni njeni zakoni. Poslanici ostaju i poslanici i gradonačelnici i na teritoriji Vojvodine nema sukoba interesa. Jača je obična odluka pokrajinske skupštine od Ustava i zakona Srbije!
Poslanička većina u Skupštini Srbije naprosto srlja ka usvajanju za srpski narod dalekosežno pogubne Rezolucije o Srebrenici. Ništa neće ni da čuju ni da pročitaju. Dve trećine građana Srbije je protiv usvajanja ovakve rezolucije. Samo na „Pečatovom“ sajtu (www.pecat.co.rs) je 73 odsto građana Srbije protiv toga.
Predsednica Skupštine Srbije mora baš na dan bombardovanja Srbije, 24. mart da zakaže dogovor šefova poslaničkih grupa oko realizacije rezolucije o Srebrenici! Nema žena kad nego baš tad! Ne bi se iznenadili da na Uskrs usvoje pomenutu rezoluciju. Za njih javnost i istina izvan njihovih poslaničkih klubova i stranih naredbodavaca ne postoji. „Oni su se očigledno zabarikadirali upravo zato što kontra argumente i nemaju i, mada navodno imaju hrabrosti da se ‘suočavaju’ sa isfabrikovanim ‘istinama’ nemaju petlju da se suoče sa istinom – bez navodnika“. (videti tekst „Turci, izvinite za Srebrenicu!“).
Svako ko je normalan, ko nije teško materijalno i ideološki korumpiran ili, pak, nije u plaćenoj službi stranih centara moći zna da će ovakva „Rezolucija Laži o Srebrenici“ naneti srpskom narodu tešku štetu i da će biti osnov za njeno dalje komadanje i neposredno uništavanje Republike Srpske. Pa sada, neka se oni koji se spremaju da donesu ovakve odluke prepoznaju u nekoj od opisanih uloga. Druge im nema.
Obznanjeno je da država prodaje svoje najprofitabilnije javno preduzeće „Telekom“. Ostalo joj je još da proda EPS. To će dogodine. Naši neoliberalni privatizacioni stručnjaci kao svojevrsni jahači apokalipse zaustavili su se u galopu usled svetske krize, a sada nastavljaju svoj pohod smrti. Scenario je uvek isti i već mnogo puta opisan. Javna preduzeća se razdele određenim partijama koje su se dokopale vlasti. Onda politička garnitura na vlasti ne dozvoljava da to preduzeće posluje na ekonomskim osnovama. Demagoški ne dozvoljava podizanje cena usluga ili električne energije. Čuvaju, navodno, „socijalni mir“. Vlada polako uništava javno preduzeće sa krajnjim ciljem da mu smanji prodajnu vrednost. Ne dozvoljava mu da bude uspešno. Uz savete i blagoslov MMF-a. Vlast u međuvremenu pušta glasove o prodaji kako bi unela paniku u redove zaposlenih stručnjaka jer za njih to predstavlja jasan znak da beže sa broda koji tone, ali i od neizvesnosti volje novog gazde.
Onda dolazi privatni vlasnik. Odmah otpušta polovinu zaposlenih, povećava cene svojih usluga i uspeh je zagarantovan, profit dva puta uvećan. Biće to novi dokaz kako je država za razliku od privatnika pa još stranca, loš vlasnik. Srbija će dobiti još nezaposlenih. Stanovništvo koje je godinama bilo pošteđeno plaćanja ekonomskih cena „Telekoma“ sve će to u naredne dve godine desetostruko platiti i to novom privatnom vlasniku. I ono što će dobiti na osnovu isplaćenih „besplatnih akcija od 1.000 evra“ moraće na te povećane troškove potrošiti. I vlast će imati nekih koristi jer će na osnovu povećanih cena naplaćivati veći porez. Od tih para održavaće masu svojih partijsko-državnih funkcionera i raznih agencija i spremaće se za održanje vlasti na sledećim izborima.
Vlast će novac od prodaje javnih preduzeća (zasad samo „Telekoma“) da koristi za održavanje sebe i pokrića deficita budžeta uz obećanje da će sve to uložiti u izgradnju infrastrukture. To će učiniti sa istim onim kadrovima i ministarstvima koji su u prethodne dve godine vršenja pune vlasti napravili 20 kilometara autoputa! Država će, kaže Boža Đelić, iskoristiti pomenuti novac da bi odmah otplatila neke već stvorene skupe dugove po svetu. Vlastima ne pada na pamet da prvo plati dugovanja svojoj privredi koja iznose milijardu i po evra. Ne, jer je cilj da se velikim dugovanjima potpuno devastiraju naša građevinska preduzeća, građevinska operativa i domaća ekonomija uopšte. Tako uništena ona neće moći ni da konkurišu za javne infrastrukturne radove, koji će navodno početi. Te poslove će na tenderima dobiti strane firme, koje će ostvarivati velike profite. Poneki izvođač radova biće domaće preduzeće koje će od toga moći samo da tavori. Tako će novac iz Srbije dalje oticati.
Preostali novac od privatizacije „Telekoma“ će dobrim delom biti „parkiran“ u stranim bankama jer domaće i nemamo. Jačaćemo potencijal tih banaka koje će skupim kreditima dalje polako uništavati našu privredu i ono malo proizvodnje što je ostalo i oplođavati za sebe novac koji su na trenutak i prividno dali Srbiji. Naše vlasti kažu da će za finansiranje infrastrukturnih radova napraviti neku novu banku. To govore isti oni ljudi koji su uništili naš bankarski sistem pa će sada uhlebiti svoje kadrove u neku novu instituciju.
Najveći deo srpske opozicije za zavisti gleda kako vlast prodaje „Telekom“. Ukradoše im glavnu stavku njihovog ekonomskog i socijalnog programa. Prodadoše im to ispred nosa. Ugrabiše da prodaju „Telekom“. A oni su baš na to računali! Naprosto najveći deo naše opozicije nema na umu privredu ni Srbiju u kojoj bi javna preduzeća imala nezamenljivu ulogu. Oni su samo konkurenti u okviru iste ekonomske ideologije, a ne nosioci alternative.
Tako se srpskom društvu i ekonomiji stavlja omča oko vrata i crta i sklapa još jedan krug pakla. Dogodine u ovo vreme to će moći da vide svi građani Srbije. Živi bili pa videli – što bi rekao naš smućeni narod. Onda ćemo početi realizaciju iste ovakve priče na primeru Elektroprivrede Srbije.
Opet se uzdamo samo u to da se to valjda neće dogoditi. A znamo da hoće!
Ostavka guvernera Jelašića potvrdiće ono gvozdeno pravilo da u Srbiji posle loših dolaze još gori. Već se pominju i kandidati koji će se idealno uklopiti u deset godina pakleno delujući „Orkestar za sahranu srpske ekonomije“. Nekako mi se za to mesto u ovom orkestru najpogodnijim čini Goran Pitić. Kažu da čovek ume lepo da peva.