MILORAD VUČELIĆ Kušnerova „Žuta kuća“

Koliko je političkih i poslovnih karijera napravljeno na nanošenju zla srpskom narodu i Srbiji. Biznis sa životnim organima ubijenih i polako ubijanih Srba prava je paradigma ovog složenog zločina sa dubokim umišljajem i u višestrukom povraćaju. „Žuta kuća“ u Albaniji iz koje se razvijala trgovina sa životnim organima Srba postala je pravi simbol svih počinjenih zlodela i karijera osnovanih na njima.
General Vesli Klark postao je lobista raznih stranih kompanija na Balkanu a i namlatio se para svojim lažnim svedočenjima i sećanjima. Medlin Olbrajt je, takođe, postala konsaltinški stručnjak sa uticajem na razvijanje interesa raznih kompanija na Balkanu. Ričard Holbruk je postao diplomata i sada seje mir po Avganistanu, i u tom regionu. Poslovni uspeh – zagarantovan mu je. Pedi Ešdaun otišao je iz BiH kao prebogat čovek. Tu se čak po ko zna koji put skućio. Marti Ahtisari dokopao se Nobelove nagrade. Karl Bilt postao je premijer Švedske. Džozef Bajden je, pored ostalog, i svojom mržnjom prema Srbima zaslužio funkciju potpredsednika SAD-a. Ovih dana odnekud ponovo iskrsnu i već zaboravljeni i nauljeni Đani de Mikelis. Mora da mu je neophodno da popuni svoj bankovni račun.
Ali, malo ko je tako dosledno i fanatično spojio svoje antisrpstvo i gramzivost kao sadašnji francuski ministar inostranih poslova Bernar Kušner. Počeo je svoj antisrpski zločinački poduhvat kao „lekar bez granica“, a onda ga nastavio kao prvi visoki predstavnik za Kosovo, pa se obogatio kao veliki deoničar mobilne telefonije na Kosovu; nastavio je tako do današnjeg dana, na raznim funkcijama istrajno pokazujući svoje duboko antisrpstvo i veliku ljubav i privrženost nezavisnosti Kosova.
Bernar Kušner je inače pravi prototip jedne vrste francuskih lažnih intelektualaca. On je prosto satkan od njihovih najgorih mana. Lepršav, brbljiv, namešteno razbarušen i neformalan, troši pre izlaska iz kuće pred ogledalima više vremena na svoj nonšalantan izgled nego bilo koja nafrakana frajla ili „upicanjena“ ocvala dama. Namešteni lažni osmeh ponekad smenjuje nevešto glumljena ozbiljnost i navodna udubljenost u neku temu. Više zna o najgorem pariskom bistrou nego o medicini ili o bilo kom kulturnom spomeniku u svetu, pa tako i u Gračanici, koju je na našu bruku i sramotu obišao posle onog sramnog ispada pred Domom zdravlja. Kušner je ona vrsta lažnjaka koji poseduje samo površna znanja i informacije, uz puno odsustvo bilo kakvog uverenja (izuzimajući dosledno antisrpstvo, a u funkciji ličnog bogaćenja). Gramzivost, korumpiranost i neposredni privatni interes, jedini su njegovi principi. Bio je tren pre imenovanja za ministra socijalista, a onda je naprasno postao zakleti desničar.
Ali sve ovo je manje-više poznato, i ne bi zasluživalo podrobniji opis da se nije dogodilo ono što se desilo pred Domom zdravlja u Gračanici, kada je posetio svoju dragu drugu Radu Trajković, direktoricu pomenute ustanove. Šta se dogodilo sa Kušnerom povodom pitanja novinara „Glasa Amerike“ o „žutoj kući“, poznato je i osuđeno kao najgori incident. Na to nije potrebno trošiti reči. Ali na nešto drugo i važnije treba skrenuti pažnju.
Niko kao Bernar Kušner u Gračanici pred kamerama i javno nije tako banalno i vulgarno potvrdio onu oveštalu detektivsku frazu o počiniocu ili saučesniku zločina koji se uporno vraća na mesto počinjenog zločina. Netipično je samo to da počinilac nedela na mesto počinjenog zločina dolazi u pratnji policije, osim ukoliko nije reč o hapšenju ili izvođenju na uviđaj i rekonstrukciju zločina. Ta netipičnost iskazala se, međutim, u Kušnerovom slučaju.
Kada mu je pomenuta, i kod nas i u svetu opštepoznata „žuta kuća“ i trgovina ljudskim organima, sa Kušenrovog lica nestao je bodri osmeh. Nije ga zamenila glumljena ozbiljnost, nego se namešteni osmeh pretvorio u grohotan smeh čoveka koji je uhvaćen u laži, i koji je sam sebe pokazao kao saučesnika u nečemu monstruoznom.
Rada Trajković se sve to vreme samo osmehivala. Kušner je osetivši tako preko potrebno razumevanje posegao za Radinim osmehom i rukom spasa. Njegovo samoljubivo i razmetljivo „ja“ se u panici pretvorilo u „mi“: „Rada i ja“.
Nema nikog normalnog ko nije video i ko nije bio i postao svestan šta se dogodilo s Bernarom Kušnerom. Reći da je uhvaćen u laži – malo je. Jedino je Rada Trajković s osmehom izjavila da ga „potpuno razume“.
Posle svega, pomenuti je produžio u manastir Gračanicu. Ništa i niko ga nije sprečio i zaustavio. Jedino su, kažu, kada je on ušao u crkvu, neki sveci od stida i nemog negodovanja pokrili rukom svoje oči.