Почетна / Друштво / Komesar Jelko otkrio karte

Komesar Jelko otkrio karte

Piše Stefan Karganović

Bilo bi korisno da srpska javnost razume šta je (za B 92) upravo rekao Kacin, jer iz njegove izjave proizlaze najmanje dva važna zaključka: najpre da se iza rezolucije nalazi u stvari neko drugi, te da je i sadržinu te rezolucije „formulisao“ neko drugi, pa i da je to mera koja služi tuđem interesu

Zahvaljujući aroganciji Jelka Kacina, najzad je razjašnjena misterija čije smo rešenje do sada samo naslućivali. Tokom intervjua u emisiji B92 „Kažiprst“ 18. marta 2010, Kacin se izrekao o načinu kako je stvarno nastala famozna rezolucija o Srebrenici, koju je predsednik Boris Tadić pre dva meseca lansirao kao svoju izvornu ideju.
Upitan, da li smatra da je inicijativa predsednika Tadića „prilično zakasnela kada je on izneo pre dva meseca“, Kacin je odgovorio:
„Ne, ja sam je pohvalio… mi smo pisali tu rezoluciju i krajnju formulaciju smo završili tamo u decembru 2008. kako bi se stvari pravovremeno završile.“
Kacin je, očigledno, vrlo pedantan planer i rok za okončanje posla koji je on zacrtao je pre jubilarne srebreničke petnaestogodišnjice 11. jula, pa mu se žuri: „Što budu duže raspravljali u Narodnoj skupštini, to će više tih negativnih frustracija izaći iz ljudi, pa će se približiti, pa će oni komunicirati oko te veoma senzitivne problematike i izjave, i na kraju će doći veoma blizu.“
Uslužno upitan od strane voditeljke emisije „Kažiprst“, da li je „važno da usvoje baš to što ste vi pripremili ili može da se usvoji nekakva druga formulacija,“ politički komesar „Viši Srbije“ odgovorio je da on smatra „da se sada stvari približavaju, da je jasno da u preambuli mora biti genocid.“
Bilo bi vrlo korisno da srpska javnost zastane i da analizira šta je Kacin rekao. Iz njegove izjave proizlaze najmanje dva veoma važna zaključka. Pre svega, jasno je da se iza rezolucije – koja je predložena pod firmom predsednika Tadića – nalazi u stvari neko drugi, da je i sadržinu te rezolucije „formulisao“ neko drugi (čak i ako dopustimo da korišćenje zamenice „mi“ sugeriše neki vid prisustva ili učešća Borisa Tadića) i da je, samim tim, to mera koja služi tuđem interesu. Ona može da bude samo u funkciji politike onih koji su je naručili ili naredili. Može li – i sme li – Narodna skupština Srbije da razmatra ozbiljno jedan dokumenat koji je nastao pod takvim okolnostima, koje opisuje Jelko Kacin? Mogu li građani Srbije jedan takav akt – kojim se konstatuje genocid u njihovo ime – ravnodušno prihvatiti kao odraz legitimnog i obavezujućeg političkog procesa njihove države?
Drugo, nakon ove izjave Jelka Kacina padaju u vodu sva dosadašnja nevešta objašnjenja i lukava izvlačenja predsednika Tadića. Da se podsetimo. Tadićev prvi neubedljivi reper bila je priča da „Haški tribunal to od nas traži.“ Kao što se čitaoci bez sumnje sećaju („Razdvajanje žrtvi,“ „Pečat“, 10 februar, 2010), mi smo tu priču razneli u param parčad i ona je uskoro zatim otišla ad akta. Ista sudbina zatekla je još nekoliko neuverljivih pokušaja da se građani zavaraju objašnjenjima koja su bila podjednako šuplja. Na kraju, kao najrealnija hipoteza o nastanku rezolucije, ostala je pretpostavka da je ona na neki način proistekla iz zahteva Evropske unije i da predstavlja jedan od uslova nametnutih Srbiji u sklopu fatamorgane „evropskih integracija“, kojom srpska politička klasa sistematski obmanjuje u podjednakoj meri i sebe i građane Srbije. Kacin je to sada potvrdio.
Svojim lapsusom, koji je pre posledica bahatosti nego iskrenosti, Jelko Kacin učinio je medveđu uslugu svom srpskom protežeu, ali istovremeno učinio je veliku, mada svakako nenamernu, uslugu i građanima Srbije. Sada više nema dileme odakle stižu uputstva i ko u Srbiji diriguje političkim procesom. Ne, naravno, Jelko Kacin. I on je samo pion, jedino što je u rasporedu balkanskih piona on neznatno značajniji i uticajniji od drugih, sitnijih, nad kojima mu je trenutno dozvoljeno da se iživljava. Taj uslovno nadređeni status on će uživati samo onoliko dugo dok i sam bude besprekorno sprovodio liniju opštih nalogodavaca, i ni sekundu duže.
Međutim, ova tužna i ponižavajuća priča ipak ne iscrpljuje jad i bedu srpske politike. Navodimo dalje Jelka Kacina:
„Ako gospodin Toma Nikolić govori, sad ga ja citiram – ako je neki sud odlučio da je to bio genocid, a mi sad od tog istog suda tražimo da se opredeli oko proglašenja samostalnosti Kosova, mi priznajemo taj sud i moramo priznati i njegovu odluku. Ako je neko rekao A, treba reći i B, i ja to poštujem, mislim da je on to rekao najglasnije od svih tih opozicionih partija, sem Čede Jovanovića, koji je odavno rekao da to treba priznati i odraditi. Ja vidim tu nekih pomaka.“
Kao i svi ostali argumenti zagovornika rezolucije, i ovaj „opozicioni“ izgovor za kolaboraciju potpuno je nepošten i šupalj. Međunarodni sud pravde nema praksu da od država, koje se pominju u njegovim presudama, naknadno traži rezolucije o bilo čemu, a specifično u slučaju Srbije on to nije zahtevao nikad. Taj sud  čak ne raspolaže ni mehanizmom da svoje odluke sprovede. Usvajanje i sprovođenje odluka Međunarodnog suda pravde uvek je odraz dobre volje država, na koje se te odluke odnose. Kada je reč o potpuno fakultativnim stvarima, kao što su rezolucije, utoliko pre.
Zaista, Kacin je u pravu da sa njegovog stanovišta tu pomaka ima, ali da li je to u smeru koji je od koristi Srbiji? Da li se politika Srbije formuliše u ulici Srpskih vladara, i da li je to uopšte u Beogradu gde se njene osnovne linije određuju?
Strategijski koncept kristalno je jasan. Usvajanje rezolucije o Srebrenici po modelu Evropskog parlamenta u okolnim zemljama nije predstavljalo nikakav izazov. Sa raznim stepenima entuzijazma, susedni vazalni režimi izišli su u susret zahtevu, koji im je bio postavljen, da je donesu. Preostala je jedino Srbija, čije hitno pridruživanje čoporu ispunjava dvojnu svrhu. S jedne strane, da se dobrovoljnim vezivanjem za gnusni zločin ona moralno i politički razoruža i da joj se definitivno onemogući i sama pomisao na otpor kada joj budu bili predočeni dalji i još oštriji ultimatumi. S druge, da se zatvori krug potpune izolacije oko Republike Srpske i da se na taj način utre put njenoj brzoj likvidaciji. Kada se srebrenička rezolucija bude našla pred parlamentom BiH koji će je, po Kacinovoj verovatno tačnoj prognozi, razmatrati poslednji u regionu, pritisak na Republiku Srpsku – ultimativni zahtev da se i ona povinuje jednoglasnom sudu „evropske zajednice“ i da ne pribegava svome pravu veta da bi  je blokirala – postaće neizdržljiv. Usvajanjem rezolucije, najzad i u BiH, sve figure na šahovskoj tabli doći će na svoje mesto.
Šah-mat. Srbija će izvršiti političko i moralno samoubistvo. Republika Srpska biće prisiljena da materijalno doprinese stvaranju pretpostavki za sopstvenu likvidaciju. Jer, to se podrazumeva, Bosna i Hercegovina ne može ići u „Evropu“ sa jednom „genocidnom tvorevinom“ u svome sastavu.
Hvala Jelku Kacinu što je građanima Srbije objasnio prirodu i smer puta, kojim ga njihovi državnici vode.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *