Почетна / Интервју / FEĐA DIMOVIĆ Posle planera dolaze šaneri

FEĐA DIMOVIĆ Posle planera dolaze šaneri

Razgovorala Mara Knežević Kern

Povodom kasapljenja platana u Beogradu i nameri vlasti da krenu u uništavanje Zvezdarske šume, odnosno da nastave ekocid u Srbiji, obratili smo se i Feđi Dimoviću, pravniku i članu grupe „Beogradski sindikat“.

„Beogradski sindikat“ je neka vrsta logističke podrške građanima Beograda, kad god se interesi vlastodržaca sukobljavaju sa interesima stanovnika. Vaši veb sajtovi su veoma posećeni, stiče se utisak da vaša publika razume o čemu se radi, a na licu mesta – ovom prilikom na Bulevaru, prilikom seče platana – bilo je veoma malo mladih ljudi. Kako tumačite inertnost vaše generacije?
Mnogi vredni mladi ljudi napustili su zemlju, a oni koji su ostali bore se za ekonomski opstanak, pa su vremenom postali apatični i obeznađeni. Stariji bi trebalo da se pitaju šta su nam ostavili u amanet. Naša muzika može donekle da pokrene mlade da se zainteresuju za ono što se oko njih događa, ali više od toga ne možemo sami. Često nas pitaju: pa dobro vi ste protiv svega, a šta činiti? Mi ne pretendujemo na to da znamo sve odgovore, tu smo da ukažemo na problem, mada smo vremenom i sami razvili neke ideje i poruke koje želimo da prenesemo. Kod odbrane Petog parka smo uspeli, ali eto – na Lokiju smo pali. Mnogo su jaki, kordon policije je poslat na kultni kiosk, iznebuha, nenajavljeno… Tukli su narod koji je došao da brani svoje pravo da organizuje život u svom okruženju po sopstvenoj meri.

Znači, i na platanima smo pali.
Bojim se da su platani bili samo probni balon za ono što dolazi. U ovoj akciji spinovanje je bilo vrhunsko, uspeli su da isperu mozak građanima mantrom o „opasnim, trulim stablima“, koja se vrtela danima. Ljudi nemaju potrebu da dođu i vide svojim očima, njima je dovoljno da čuju poruke „javnog servisa“ i ostalih TV stanica, koje su ovom prilikom zvučale prilično unisono. Kad se nakon seče pokazalo da su zdravi, niko nije demantovao laži…

Mediji su odigrali ključnu ulogu u tom kolektivnom zločinačkom poduhvatu. Može li se to ponoviti?
Naravno da može i ponavljaće se u nedogled jer vlasti potpuno kontrolišu sve medije. Uglavnom ili ne izveštavaju ili se primenjuje ono što se popularno zove spinovanje javnosti ili prosto zamena teza. Dok je prilikom rušenja Lokija 50 policajaca tuklo i rasterivalo ljude, novinara nije bilo. Došli su na kraju da snime mirnu „grupicu“ posmatrača… Na TV se vrte uvek isti politički korektni komentatori, a svedoke sa lica mesta niko ne zove da pita za mišljenje. U slučaju Zvezdarske šume prozivali smo i Olivera Dulića, koji je istovremeno ministar za ekologiju i ministar za građevinarstvo. Zar to nije sukob interesa? Zato smo i napisali stih: posle planera dolaze šaneri. Napisali smo mu pismo u kom tražimo da nam prosledi svoju platu s obzirom na to da mi radimo njegov posao. Nije nam odgovorio.

Da li imate utisak da se posle ovih protesta nešto ipak promenilo?
Poslata im je poruka da ne mogu više da rade šta hoće bez ozbiljne medijske kampanje ispiranja mozga. I da nijednu akciju ne mogu da odrade bez učešća policije… Svima je jasno da nas vode ljudi bez vizije. Mladi bi morali da se vrate nekim osnovnim idejama, a ne letargiji i stranačkom idolopoklonstvu i da shvate da je za donošenje sudova najvažnije: verovati samo sopstvenim očima! Ja samo na taj način funkcionišem. Do svega o čemu pišem i razmišljam došao sam sopstvenom zaslugom, često sam i grešio ali neprestano tragam za istinom… Znate, kad čovek jednom zaroni u to sve dobija novu sliku: ja satima pratim strane kanale, od Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija preko Aldžazire i ruskih vesti, pravim selekciju i čitam između redova. Ne shvatam ljude koji pogledaju dnevnik na „svom kanalu“ i mirno zaspe ubeđeni da su informisani.

Vi ste bili jedna od poslednjih generacija obrazovanih u socijalizmu, kakav odnos imate danas prema tom vremenu?
Išao sam u OŠ Pera Popović Aga, mi smo poslednji koji su nosili pionirske marame i davali pozdrav zastavi. Bio sam buntovnik i pokazivao otpor prema tom ispiranju mozga ali danas, kad vidim na šta je ličila proslava 50 godina moje škole, skoro da postajem nostalgičan. U prvim redovima su sedeli „viđeniji“ gosti, među kojima i najviđeniji – predsednik države, bivši učenik naše škole. Svi su mu se udvorički obraćali, pa sam se zapitao da li će budućim školarcima uskoro biti iskomponovane nove pesmice poput onih o drugu Titu. Mi smo vaspitavani u jednoj pogrešnoj, totalitarnoj ideologiji ali ovo danas je život bez ikakve ideologije, sa tendencijom usvajanja jedne dogme – evrofundamentalizma. Program je bio režiran tako da je ličio na Pinkovu Grand paradu, sa svim pratećim kičerajem, od viceva ala Kursadžije do, za ovu priliku, nepristojno obučenih tinejdžerki.

Da li ste, kao rođeni Beograđanin, odlučili da branite Beograd iz lokalpatriotskih razloga?
Ja nikada nisam delio Beograđane na one koji su došli i nas koji smo tu rođeni. Uzmite Moma Kapora, zar on, Sarajlija, nije bio veći Beograđanin od mnogih koji, recimo ovih dana, za svoj rodni grad nisu ništa učinili? Pa zar gradonačelnik Đilas, rođeni Beograđanin, nije za svog mandata napravio onoliku štetu uništenjem najlepšeg beogradskog drvoreda? Kad smo gostovali sa njim u TV emisiji „Ključ“, na moje optužbe protiv „Parking servisa“ i bahatosti vlasti koja uništava duh Beograda on je rekao: nije nestao Beograd već se živi brže. Negirao je i moje tvrdnje da je Jelena Karleuša nametnuta kao jedan od novih simbola tog uništenog grada; dobro svi vidimo da nam demanti za to stiže sa svake TV stanice i stranice. Ako jedan rođeni Beograđanin, pri tom još i gradonačelnik ne vidi eroziju sopstvenog grada, šta nas tek čeka u budućnosti?

Da li se ipak bliži vreme drastičnih pomaka na bolje?

Možda ne drastičnih jer je i u svetu trenutno na sceni opšte uništavanje osnovnih ljudskih vrednosti. Ipak, ne gubim nadu i pozivam sve ljude da se bore, makar im se to činilo kao juriš na vetrenjače. Kao što kaže jedna pesma sa novog albuma „Beogradskog sindikata“: „Još uvek sanjam mračne oblake da prolaze. Još uvek sanjam kako jedna reč promeniće svet. I onog dana kada mene više ne bude, ni tada nema povlačenja, nema predaje!”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *