DANIJEL CVJETIĆANIN Strujni udar

Uvek sam se pitao zašto se u Srbiji za nekoga kaže da je „lud k’o struja“? Šta je to tako ludo u struji, koja u celom svetu proizvodi pametne efekte, a jedino u Srbiji služi kao etalon ludosti? Možda je sa ludošću povezana jedino njena cena, koja godinama ne može u Srbiji da dostigne nivo koji pokriva troškove proizvodnje, pa dobar deo tih troškova moraju da plate poreski obveznici, nezavisno od toga da li, i koliko, električne energije troše. I što je još luđe, isti ti poreski obveznici, koji godinama plaćaju i struju koju nisu potrošili, zahtevaju od države da administrativnim merama ograniči cenu električne energije, da bi onima koji troše najviše (a to su bogati građani i velika preduzeća poput Ju-es-stila) računi bili manji, a opterećenja poreskih obveznika – veća.

SOCIJALNI PROGRAM
Najveći potrošači mudro ćute i (kao bajagi) sa razumevanjem i saosećanjem (ustvari sa oduševljenjem) prate prodaju električne energije po niskoj ceni kao – „socijalni program“ srpske vlade, grohotom se smejući naivnosti siromašnih potrošača, koje je Vlada uspela da ubedi da im na ovaj način „pomaže“. Ustvari njihovim sredstvima (i zaduživanjem u inostranstvu) „krpi“ rupe u budžetu EPS–a. Šaljivi populisti ponekad i glasno podstiču osiromašeno stanovništvo da „ustane u odbranu“ socijalne pravde i ne dozvoli povećanje cena električne energije, koja je dva puta niža nego u Rumuniji i više od tri puta niža nego u Slovačkoj. Istina, u poslednje vreme, pod pritiskom stručne javnosti, naziru se pokušaji da se formira (i primeni) model koji bi omogućio da siromašne porodice svoje račune za električnu energiju plaćaju po nižim (beneficiranim) cenama, ali ovaj projekt napreduje puževskim korakom, verovatno zato što bi on omogućio znatniji rast cena električne energije, što nikako ne bi odgovaralo evroatlantskim investitorima, ali ni domaćim velikim potrošačima, čiji se glas u zgradi Vlade poštuje.
Svakome ko zna da računa, jasno je da bi naplata punih troškova, makar za samo 40 procenata proizvedene električne energije, znatno popravilo stanje EPS–a i državnog budžeta. Ostalih 60 procenata proizvedene električne energije, koju troše siromašni (da li troše toliko?), moglo bi se prodavati po dosadašnjim, niskim, cenama. Ali primena ovog modela naplate zahteva stručnu osposobljenost i ozbiljan organizacioni napor u institucijama kojima rukovodi Vlada. Možda je zato ovaj projekt toliko spor,  da ne kažem – nemoguć. A možda i samo zato što ne odgovara interesima evroatlantskih saveznika i domaćih megapotrošača.
Interesantno je da misije MMF-a, koje su uvek bile spremne da upozore naše vlasti na sve vrste prekomerne potrošnje, nikada nisu (ili su samo uzgred) upozoravale na suludo rasipništvo u potrošnji električne energije i na njenu nisku cenu u Srbiji. Nisam to mogao da razumem drukčije, nego kao sastavni deo plana o dezindustrijalizaciji ovog prostora. Taj plan, nasuprot mnogim tumačenjima, nije vođen nekom zavereničkom rukom, nego je spontano proizlazio iz interesa evroatlantskog kapitala. A domaći pomagači iz Vlade i nevladinih organizacija, duboko impresionirani evroatlantskim apanažama (iz predpristupnih fondova) – koje za njih predstavljaju najveći, ako ne i jedini, podsticaj za put ka Evropskoj uniji, uvek su bili spremni da, zaklanjajući se iza fasade socijalne politike, pripreme teren za „odgovarajuću“ privatizaciju EPS-a.

ČUPANJE KOSE S GLAVE
Zbog niskih cena električne energije, EPS će, ranije ili kasnije, postati nepodnošljiv teret za državni budžet, naročito u slučaju porasta potrošnje električne energije. Tada će se, među inostranim saveznicima, verovatno naći neko ko hoće da pruži ruku spasa evroatlantskoj vladi u Beogradu. Neko će biti voljan da srpski budžet oslobodi mučnog tereta i (po pristupačnoj ceni) kupi EPS, kao što su se, u svoje vreme, našle plemenite duše (inostrane firme) da otkupe cementare u Srbiji, koje su, zbog limitiranih cena, takođe generisale gubitke. Socijalno odgovorna Vlada će odahnuti. Neka sada strani investitori (strateški partneri) brinu o tome kako će siromašni penzioneri da izađu na kraj sa računima za struju! U kupoprodajnom ugovoru sigurno će postojati i odredba o tome koliko novi vlasnici moraju da investiraju, koliko radnika smeju da otpuste (i uz koje uslove), kao i ono najvažnije – koliko svake godine sme da poskupi električna energija.
Ali avaj! Kao i u mnogim drugim slučajevima privatizacije, isprečiće se nepremostive prepreke ispunjenju ugovora, a strateški partneri odlično znaju (pogledajte primer Fijata) koliko je ugovor zaštićen u Srbiji i koliko godina traje svaki sudski proces, a koliko izvršenje sudskih presuda. Cene će ubrzo znatno porasti, a članovi Vlade će (tobož) čupati kosu s glave, glumeći kajanje što su prodali EPS, ili što nisu sami podigli cene struje, pa tim novcem rešavali socijalne probleme u Srbiji. Kao što se (valjda) kaju što su likvidirali domaće banke, koje bi danas mogli da prodaju po ceni od nekoliko milijardi (svaku). Ali sad, šta je – tu je. Stanje je nepovratno, a treba gledati jedino u budućnost.
Stari trik, ali uvek pali!

Један коментар

  1. Avatar

    Danas, 15..je *dan potrosaca*..*efekata 9.marta i 5.oktobra*, EU slavi, unistila je proizvodnju, i dobila nekoliko miliona *gospode kupaca* samo iz Srbije..u kojoj se neslavi *dan proizvodjaca*..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *