Почетна / Друштво / Da gore u paklu

Da gore u paklu

Piše Marko Keković

Na javnoj raspravi „Uloga medija i novinara u ratnim sukobima na području bivše SFRJ“ iznet je stav da Tužilaštvo za ratne zločine svoj posao ne obavlja dobro, jer kasni sa krivičnim gonjenjem. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević nije stigao da „pregleda svu raspoloživu arhivu“, iako je sa velikim delom dokumentacije, upravo posredstvom „Pečata“, javnost bila obaveštena tokom leta prošle godine. Nekoliko prvoosumnjičenih iz krivične prijave u međuvremenu je preminulo, ne dočekavši da sazna da li će ih Sud proglasiti zločincima. Među njima su i Patrijarh Pavle, Mihailo Marković i Milorad Pavić

Društvo koje je zaselo da za okruglim stolom raspravlja na temu „Uloga medija i novinara u ratnim sukobima na području bivše SFRJ“ odabrano je da nastavi harangu protiv Srba i njihove države.
Na javnu raspravu između ostalog pozvani su Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Srbije, Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine Srbije, Branka Prpa, istoričarka, Nerma Jelačić, portparolka Haškog tužilaštva, Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92, novinari Gordana Suša, Svetlana Lukić, Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo, Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava, Miljenko Dereta, Građanske inicijative, Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju i drugi.

ISTRAGA SE JOŠ KRČKA
Naravno, među okupljenim oko stola za teranje njima nepoćudnih novinara u aps i pod giljotinu bilo je nekim slučajem izuzetaka. Ljiljana Smajlović, predsednik Udruženja novinara Srbije, nije došla. Odbila je da učestvuje u toj ujdurmi, jer „ne želim da svojim prisustvom dam podršku spornoj inicijativi NUNS-a, kao ni istrazi koju Tužilaštvo za ratne zločine vodi protiv novinara u ovoj zemlji“. Njeni, međutim, nisu. Predsednik Suda časti tog udruženja Miroslav Turudić već je metlom jurio ratne huškaše, ali tamo još nije dovoljno čisto. Moraće, kako je rekao, „da ga opere od sve one prljavštine koja se nataložila u međuvremenu“
Pod pokroviteljstvom ministarstava pravde i kulture Srbije, tzv. Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Tužilaštva za ratne zločine, Misije OEBS u Srbiji, Beogradskog centra za ljudska prava i mnogih drugih teferičilo se o tome da su novinari „saodgovorni za ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije koja su dovela do ogromnih materijalnih gubitaka i ljudskih žrtava i najstrašnijih ratnih zločina“, kako je NUNS u svojoj ranijoj tužbi poručio Vladimiru Vukčeviću, a za ovu priliku prepisao da se prijateljski okupljene „stoliše“ lepo ispričaju i po tome ravnaju.
Tužilac za ratne zločine reče da, i pored tovara prikupljenog materijala, „za sada ne postoje pretpostavke za donošenje odluke o tome da li će biti pokrenut krivični postupak“. Ali i umiri „okruglaše“ da istraga nije završena. Još se krčka, ne treba biti nestrpljiv. Naći će se nešto, jer Vukčević zna da su  primitivni Srbi odlazili na ratišta zato što su „iz dana u dan hranjeni poluistinama, dezinformacijama, grubim lažima, apsolutnom dehumanizacijom protivnika. Hiljadu puta ponovljena laž postajala je istina”.

KRIVI ZATO ŠTO SU ŽIVI
Vukčević nije stigao da pregleda „svu raspoloživu arhivu, dokumentaciju, svedoke i (naročito važno) sećanja“, koje mu je iz Novog Sada poslao Dinko Gruhonjić, a takvih darodavaca je bilo koliko hoćeš. Vojvođanski „nezavisnjak“ moraće da pričeka, ali neće odustati od saradnje sa Tužilaštvom, „naivno verujući da će tu bagru ratnih huškača, te monstrume okrvavljenih ruku, zbog čijeg su `izveštavanja` stradala deca, žene, starci, ranjenici, civili svih boja sem crne i fašističke – stići zaslužena kazna i da će goreti u paklu! Revanšizam, nego šta!“.
Ovo nije izjava izrečena u brzini na sedeljci nego citat iz autorskog teksta, a ovde je prenet zato što je reprezentativan za namere „stoliša“. Verovatno je prof. dr  Vojina Dimitrijevića, stručnjak za međunarodno pravo i direktor Beogradskog centra za ljudska prava, imao na umu ovaj citat kada je Vukčeviću dao okruglo uputstvo da se mnogo ne trudi da dokaže da li su nastupile posledice nečijeg dela, „da nije potrebno da sud utvrđuje da je neko poslušao“. Teza vrlog profesora, a poziva se na Nirnberg i Ruandu, jeste da „uzročno posledična veza ne mora da postoji, da je sam čin pozivanja dovoljan“.
Ovo viđenje slobode izražavanja neodoljivo podseća na jedan lik našeg nobelovca Iva Andrića, koji svom sužnju kaže da mora biti kriv, ako ni zašta drugo, onda što mu je majka nešto loše pomislila dok ga je nosila u stomaku.

JOŠ SAMO NOVINARI
Malo je „okruglašima“ doprinos koji su dali na satanizaciji srpskog naroda i njihove države. Nije dovoljno ni što su priložili svoj udeo u fabrikovanju dokaza da se svi nosioci čelnih funkcija u državnim, vojnim, naučnim i političkim rukovodstvima kod Srba, bilo gde, u bilo kom trenutku od 1990. do 2000 godine, budu utamničeni, mnogi do sada osuđeni, a neki i umoreni. Na tacni im trebaju još samo novinari i onda će biti kompletirana krivica Srbije što su nevini, nedužni i demokratični Slovenci, Hrvati i muslimani nevoljno morali iz Jugoslavije. Dokazi? Šta će im!? Najbolji način za to je da novinare strpaju u inkvizitorske stege. Ako prežive probadanja i odsecanje delova tela, dokazaće da nisu krivi. Ako ne mogu, neka priznaju. Posle, kao Galilej, mogu da viču: „Ipak se okreće“.
Kao što Srbija i srpski narod nigde nisu želeli ni započeli sukobe, tako ni srpski novinari nisu pozivali na rat. I prva, i drugi i treći samo su smatrali da je pravo da ostanu u Jugoslaviji bar jednako onome da se iz nje izađe. Isto kao što sada zajapureni i zapenušeni gruhonjići brane celovitost BiH. Tačnije, potpunu dominaciju muslimana u nekoj prekomponovanoj, protivno Dejtonskom sporazumu, veštački stvorenoj jedinstvenoj državi. Tamo protiv, ovde za celovitu državu. Nit koja spaja ovu suprotnost zove se – šteta za srpski narod.
„Stoliše“ bi mogle da se sete, kad se već bave ulogom novinara, da je raspad Jugoslavije počeo istupanjem TV Zagreb iz JRT. To je, zar ne, bila demokratska priprema za rat. Želju za bavljenjem ratnom propagandom i huškanjem „okruglaši“ bi mogli da zadovolje tako što će se pozabaviti ministrom za informisanje taze nezavisne Slovenije Jelka Kacina, preko čije televizije su hrabri Slovenci usmeravani na precizne lokacije da ubijaju golobrade i nenaoružane vojnike JNA. I to je, naravno, bilo demokratski, a i bilo bi malo nezgodno da se kače sa Kacinom. On je sada izvestilac Evropske unije za Srbiju i svaki čas je u Beogradu da zavrće ruke i čupa uši našim velmožama, pa bi mogao i „stolišima“.
Većina okupljenih na divan o ratnohuškaškim novinarima i sami su akteri svih događanja vezanih za raspad Jugoslavije. Ne moraju da troše energiju i dokazuju da su bili na drugoj strani od „ratnih huškaša“. Novinari Milijana Baletić, Petko Koprivica i drugi im to od početka priznaju.
Divandžije su bile tamo gde su i sada. Bez njihovog aktivnog učešća, a često i inicijative, tolike laži, prevare, falsifikati, ruženje Srba i kažnjavanja Srbije ne bi bilo moguće. Zahvaljujući medijskoj diktaturi i najcrnjoj propagandi, laž da su Srbi pobili ljude u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu poslužila je bezalternativnoj Evropi i SAD-u da tadašnjoj Jugoslaviji uvedu bezdušne sankcije. Spojem muslimanske lakoće da ubija svoje i novinarske spremnosti da se ponašaju kako gazda kaže proizvedene su Markale1 i Markale 2 – razlog za bombardovanje Republike Srpske.
Da je vidljivom rukom okupljenim učesnicima bilo do rasprave, govorili bi o ovome i drugi primeri laži, uključujući i Račak. Ali ne! Okrugle „stoliš“ sladostrasno prave svetilište od Potočara. Tamo u grobove trpaju i srpske kosti samo da patnja muslimana bude veća.
Tužilac Vukčević nije stigao da „pregleda svu dokumentaciju“, a kao drugo nekoliko prvoosumnjičenih iz krivične prijave je preminulo u međuvremenu. Inače, od 72. do 81. broja „Pečata“, to jest od 17. jula do 18. septembra prošle godine, preneseni su svi intervjui „ratnih huškača“, koje je pravio Milorad Vučelić, koji su objavljeni 1991. godine u listu „Politika“, a godinu dana kasnije i u Vučelićevoj knjizi „Razgovori sa epohom“. To su: Dobrica Ćosić, Milorad Ekmečić, Ljubomir Tadić, Vasilije Krestić, Milorad Pavić, Patrijarh Pavle, Matija Bećković, Mihailo Marković, Boško Petrović, Pavle Ivić.
Ranije su preminuli Boško Petrović i Pavle Ivić, a od objavljivanja „spornih razgovara sa epohom“ u „Pečatu“, preminuli su, na žalost, u proteklih nekoliko meseci, tri osobe sa „liste osumnjičenih“ Patrijarh Pavle, Milorad Pavić i Mihailo Marković. Oni su pod krivičnom prijavom preminuli otišli na onaj svet pod sumnjom da su ratni huškači.
Da su hteli da raspravljaju o pravom ratnom huškanju novinara, učesnici okruglog stola govorili bi o lažima zbog kojih su srpskom narodu uvedene sankcije, bombardovana Republika Srpska, proglašena nezavisnost Kosmeta, izvršena agresija na SR Jugoslaviju.

Један коментар

  1. Avatar

    Nekako, kada citam ovaj tekst..i gledam priloenu fotografiju…samo od sebe mi se nabacuje *fotka*., kantina,menza, iz filma *sivi dom*…doduse, bez glavnog glumca…ali nema veze…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *