Biti stranac u Parizu

Piše Mira Popović

„Dan bez imigranata“, kako je simbolično nazvan 1. mart, ujedno je bio prilika za protest zbog političke instrumentalizacije imigracije i njenog neprestanog žigosanja kao izvora problema

Ni sa njima, ni bez njih. Imigranti, stranci i Francuzi stranog porekla deo su stvarnosti ove zemlje u kojoj se, mada ona tradicionalno prima veliki broj imigranata i mada je prva među evropskim državama u pogledu broja zahteva za azilom, često ne osećaju kao kod kuće. Da je to tako, pokušala je u ponedeljak 1. marta da pokaže novoosnovana organizacija „24 časa bez nas“, čiji su članovi i pristalice bili pozvani da pomenutog dana obustave rad i svaku potrošnju, bilo kupovinu, bilo prodaju, i tako ukažu koliko je značajno mesto imigranata u francuskoj privredi i  društvu.

24 ČASA BEZ NAS
„Dan bez imigranata“, kako je simbolično nazvan 1. mart, ujedno je bio prilika za protest zbog političke instrumentalizacije imigracije i njenog neprestanog žigosanja kao izvora problema. U tom duhu, u nekoliko francuskih gradova, a najmasovnije u Parizu, organizovani su skupovi na kojima su imigranti različitog porekla, rase, vere i obrazovnog nivoa uglavnom poručili ono što je jedna Francuskinja čiji su roditelji Kinezi rekla novinarima u mikrofon: „Dosta nam je slušanja o imigraciji kao pretnji, a ne kao bogatstvu društva“.
Organizaciju „24 časa bez nas“ osnovali su letos jedna profesorka istorije i geografije i dvoje novinara, sve troje magrebskog porekla i sve troje u tridesetim godinama. Kap koja je prelila čašu, bila je letošnja neslana šala francuskog ministra unutrašnjih poslova Brisa Ortefoa koji je na jednom skupu vladajuće desne partije UMP rekao povodom problema sa Arapima u Francuskoj: „U redu je kada je samo jedan. Problemi nastaju kada ih je više.“ U međuvremenu, organizacija je stekla čak 60.000 članova, a 1. mart izabran je za obeležavanje „Dana bez imigranata“, jer je to datum kojeg je, pre pet godina, stupio na snagu novi kontroverzan zakon kojim se reguliše ulazak i boravak stranaca u Francuskoj, kao i pravo na azil koji privileguje „odabranu“ imigraciju, shodno francuskim ekonomskim potrebama.
Prvobitno, bilo je zamišljeno da „Dan bez imigranata“ bude pravi ekonomski bojkot s ambicijom da parališe francusku privredu po ugledu na ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama 2006. godine, kada su radnici južnoameričkog porekla, bez „zelene karte“, obustavili rad. U Francuskoj, međutim, 1. marta nije došlo do paralize privrednog života, ali su organizatori protesta ipak zadovoljni. „Od nas traže da kvantitativno izrazimo rezultate naše akcije. Teško je izmeriti posledice našeg poziva na obustavu rada, ili odricanje od potrošnje tokom 24 časa“, kaže potpredsednica pomenute organizacije Pegi Derde. Ona, kao i predsednica organizacije, novinarka Nadia Lamarkbi, insistira da je važan „kvalitativni uticaj akcije na francusko društvo i njen doprinos da se promeni pogled na imigraciju.“
„Dan bez imigranata“ može se smatrati uspelom akcijom i stoga što se ona prelila preko granica Francuske. U Španiji i Grčkoj nikle su istoimene organizacije, a u Italiji, u Rimu, Bolonji, Milanu i Trstu, održane su demonstracije i razne druge akcije u prilog poboljšanja položaja imigranata. Sudeći po prvom zamahu, 1. mart bi mogao da preraste u evropski dan imigracije.

FRANCUSKI NACIONALNI IDENTITET
U Francuskoj, prema podacima popisa stanovništva iz 2004, živi pet miliona imigranata, što čini nešto više od osam odsto stanovništva. Nezvanično, ima ih šest miliona, odnosno deset odsto stanovništva. U većem imigrantskom talasu Francusku su šezdesetih godina (do polovine sedamdesetih) preplavili Portugalci i Italijani, da bi kasnije bila izložena talasu Magrebljana – Alžiraca, Marokanaca i Tunižana, koji su danas najbrojniji među imigrantima u Francuskoj. I, kada se u Francuskoj govori o imigraciji, kada se ona žigoše, uglavnom se misli na stanovništvo arapskog porekla koje, mahom, živi u siromašnim predgrađima.
Iako stidljivo, u Francuskoj se povremeno može čuti kritika na račun diskriminacije, pa i rasizma, u odnosu na imigrante. Jedna od njih, mogla se „pročitati“ iz televizijske reportaže o iznajmljivanju stanova, koja je prikazala kako jedna mlada crnkinja u svakoj agenciji koju posećuje dobije redovno odgovor da su stanovi koji je zanimaju „nažalost izdati“, da bi nekom drugom bele boje kože, koji posle nje posećuje iste agencije, ti isti stanovi bili ponuđeni kao prazni. A u jednom intervjuu, suosnivač organizacije „24 časa bez nas“, novinar i prvi Magrebljanin koji se popeo na Mont Everest, Nadir Dendun, koji inače ima trostruko državljanstvo – alžirsko, francusko i australijsko – priznao je da ga godišnje (zbog boje kože) legitimišu desetak puta. Ova godina je tek počela, a policija ga je legitimisala već četiri puta!
Imigranti u Francuskoj, koji imaju uredne karte boravka, ali ne i državljanstvo ove zemlje, nemaju pravo glasa, osim državljana zemalja EU, i to samo na lokalnim izborima, i tek odnedavno. Oni će, dakle, biti nemi posmatrači i dvokružnih regionalnih izbora, zakazanih za 14. i 21. mart. Srećom po njih, levica, koja je tradicionalno protiv žigosanja imigracije i koja se zalaže za davanje boravka svim imigrantima „bez papira“ u Francuskoj, ima najveće šanse da pobedi. Tako kaže najnovije istraživanje javnog mnenja, prema čijim bi rezultatima vladajuća UMP sa svojim saveznicima izgubila te izbore kao drugoplasirana, dok bi ekstremno desni Nacionalni front (FN) znatno povećao svoj izborni skor – jer je ojačan debatom o francuskom nacionalnom identitetu i mestu imigranata u francuskom društvu.

UOČI REGIONALNIH IZBORA
Francuska je podeljena na 26 oblasti (regiona). Na regionalnim izborima 2004. godine desnica je pretrpela pravi debakl – osvojila je pobedu u samo dve oblasti, na Korzici i u Alzasu!
Uoči regionlanih izbora, francuski predsednik Nikola Sarkozi postavio je dvojicu uglednih socijalista na visoke državne položaje: socijalistički senator, bivši ministar i ustavni savetnik Fransoe Miterana (!) postao je tako član Ustavnog saveta („Savet mudraca“), dok je socijalistički poslanik Didije Migo zauzeo upražnjeno mesto predsednika Računovodstvenog suda i odmah se odrekao svoje političke boje, jer – „sudsko mesto na koje je postavljen podrazumeva političku neutralnost“.

Da li je i ovde reč o Sarkozijevoj politici „otvaranja“ u čije markantne rezultate spada  postavljanje socijalista Bernara Kušnera, Erika Besona i Frederika Miterana za ministre inostranih poslova, imigracije i kulture, imenovanje bivšeg socijalističkog premijera Mišela Rokara i bivšeg ministra Žaka Langa za šefove raznih misija i odlučujuća podrška uglednom socijalisti Dominiku Stros-Kanu za dolazak na čelo Međunarodnog monetarnog fonda? Posmatrači i analitičari slažu se u oceni da najnoviji Sarkozijev potez verovatno neće doneti glasove njegovoj desnici na regionalnim izborima, ali bi, njemu lično, trebalo na duge staze da donese poene. „To je više dugoročna računica oko predsedničkih izbora (2012. godine) povodom kojih Nikola Sarkozi hoće da se pokaže spokojnim“, kaže direktor instituta za istraživanje javnog mnenja CSA, Žan-Danijel Levi.
Činjenica je da levica, odnosno socijalisti, mrko gledaju na odliv svojih markantnih figura u protivnički politički tabor (odnosno na Sarkozijeva naimenovanja socijalista na ugledne funkcije mimo vlade), kao što je činjenica da Francuzi odobravaju nastavak „politike otvaranja“ (jedno istraživanje javnog mnenja kaže da je 64 odsto birača za nastavak te politike). Činjenica je, međutim, da Sarkozijeva politika sve više iritira njegov sopstveni tabor. „Pošto se naviknu na postavljenja pripadnika levice, naši birači će naposletku glasati za levicu“, kaže poslanik UMP Lionel Lika, dodajući da „politika otvaranja nije donela UMP nijedan glas, već naprotiv“. Jedan drugi ugledni političar iz Sarkozijeve stranke, koji je želeo da ostane anoniman, ironično je primetio da posle imenovanja Migoa i Šarasea na visoke sudske funkcije, uskoro i Segolen Rojal može da doje na mesto državnog sekretara za spoljnu trgovinu. „U našim redovima takve odluke primaju se sa žaljenjem“, dodao je.
Nikola Sarkozi izjavio je krajem januara u televizijskom intervjuu da se neće mešati u regionalne izbore, pošto to „nije uloga šefa države“. Rekao, pa porekao. Ove nedelje primio je u Jelisejskoj palati sve nosioce lista UMP da bi sa njima razgovarao, odnosno da bi im dao instrukcije. Za taj njegovo demarš posebno je važna, i po vladajuću desnu stranku delikatna, situacija u kojoj se našla kandidatkinja za predsednika najbogatijeg francuskog regiona, oblasti Pariza (Il-de-Frans), Valeri Pekres, nakon što su pripadnici UMP javno i lažno (!) optužili crnoputog nosioca liste socijalista u toj oblasti Alija Sumarea za „tešku sudsku prošlost“ i nakon što Valeri Pekres nije odgovorila na zahtev socijalista za javnim izvinjenjem Sumareu.
Makevijalistički politički pristup, koji blago rečeno nije stran Sarkozijevom taboru, kaže da cilj opravdava sredstva. U ovom slučaju pokazuje se da ta deviza ima i svoje naličje, da se „sredstva“ mogu obiti i o glavu onih koji ih bez skrupula primenjuju.