DANIJEL CVJETIĆANIN U savezu narko država

Ma mora da greše analitičari koji kritikuju vlast zato što podstiče  prekomernu potrošnju, kolosalno zaduživanje i totalnu rasprodaju privrednih resursa po bagatelnim cenama! Pa zar nam to ne otvara mogućnost (možda i jedinu) da bar jedan (mali) deo stanovništva troši i uživa do krajnjih granica ushićenja, pa i preko te granice, ako sebi pomogne ne samo kreditima i privatizacionim prihodima, nego i proizvodima koji osećaj zadovoljstva pojačavaju, umor uklanjaju k’o rukom i proširuju (bar naizgled) vidike, stvarajući bajkovite vizije? Srbija je na dobrom putu (nije li veza s Kolumbijom tako transparentna?) da se pridruži Uniji narko-država!

OPTIMIZAM
Politika Vlade Srbije može se smatrati briljantnom, pod pretpostavkom da nema budućnosti, tj. da će se 2012. godine lutajuća kometa sudariti sa Zemljom i uništiti čovečanstvo! Do tada će se mnogi naši građani (ipak manjina) baš lepo nauživati na veselim splavovima, u kladionicama i na urnebesnim zabavama, a onda će, u jednom trenutku, na temperaturi od oko 1.000 stepeni Celzijusa, izgoreti svi naši dugovi, a sa tapijama o vlasništvu nad našim resursima stranci će moći da se slikaju u ponorima vasionskih crnih rupa, prazno zureći u zvezde koje se gase.
Dabome, ostaje pitanje: šta da se radi ako se ne ostvari ovaj (ili sličan) optimistički scenario, na koji vlast u Srbiji, izgleda, pouzdano računa?
U narodu je, uprkos politici naših vlada, prilično rasprotranjeno mišljenje da će budućnosti ipak biti, iako nema mnogo onih koji bi bili spremni da o njoj ozbiljno brinu, a najmanje je onih koji bi nešto od šarenih zadovoljstava, koja im se trenutno nude, za tu budućnost želeli da žrtvuju.

ALTERNATIVA
Evroatlantski lobisti uspeli su da srpskoj javnosti nametnu zabludu da se prodajom nacionalnog dostojanstva mogu lako obezbediti finansijska (i druga) sredstva za put u Dembeliju. Posle oktobarskih gibanja 2000. godine, širili su glas da je bivši predsednik Srbije najbolji „srpski izvozni proizvod“, koji će, čim bude isporučen Hagu, obezbediti Srbiji ne samo ravnopravno mesto među evropskim narodima, nego i bajoslovne devizne prilive – donacije i investicije. Da li treba ponovo prepričavati šta se posle stvarno dogodilo? I koliko je, u kasnijim godinama, „izvozna aktivnost“ vlada Srbije pojačana masovnim „isporukama“ srpskih političkih i vojnih lidera (sa obe strane Drine)? Kao i pokajničkih izjava i izvinjenja evroatlantskih aktivista iz Srbije, uvek uz napomenu da „žele da čiste jedino u svom dvorištu“? (Ma mora da su počinili stravične zločine kada se toliko izvinjavaju i kaju!) Plimu samooptuživanja pratila je dezindustrijalizacija i pad konkurentnosti.
Osokoljeni trpeljivošću i ćutanjem srpskog javnog mnjenja i uspehom spinovanih laži, evroatlantski saveznici ispostavljaju Srbiji sve nove i nove političke zahteve (priznanje Kosova, ulazak u NATO, rezolucija o Srebrenici, ukidanje Republike Srpske…) i kao uzgred, preuzimaju privredne resurse (finansijski sektor, cementare, železaru, telekomunikacije itd.) To je logična posledica izgubljenog dostojanstva. Zauzvrat, Srbija dobija izdašne apanaže za domaće evroatlantske poslušnike, funkcionere, eksperte, konsultante i aktiviste NVO, koji, zajedno sa biznismenima (čiji su poslovi često neimenovani) formiraju novu klasu srpskog društva, širokim jazom odvojenu od mase siromašnih, poniženih i uplašenih građana.

NIŠTA BEZ DRŽAVE
Interesantno je, međutim, da skoro ništa u Srbiji ne može da funkcioniše bez pomoći države! Što će reći bez sredstava oduzetih od te ogromne (osiromašene) mase obveznika. Vlast i opozicija saglasne su, nažalost, jedino u tome da „država mora da preduzme korake i pomogne – čas ovde, čas onde…“ Pored uobičajenih davanja za izdržavanje sudstva, vojske, policije, školstva i zdravstva…, obveznici imaju niz dodatnih opterećenja: da subvencionišu bankarske kamate, da podupru inostrane industrijalce (Fijat), da  alimentiraju troškove energije američkoj železari, da finansiraju plate pripravnika,  pa čak i da podmire neke od troškova manifestacija koje su (po definiciji) veoma rentabilne… Dodajte ovome maštovite aktivnosti u okviru NIP-a, ali i mnoge druge državne infrastrukturne projekte, pa će vam, čak i ako ne stavite prst na čelo, biti jasno da obveznici javne potrošnje toliki teret ne mogu da nose. No tu su prijatelji iz sveta, koji mogu i žele da pomognu. Naravno, pod izvesnim uslovima…

DIJALOG
Da li će Srbija uspeti da svede svoje potrošačke (i investicione) želje u realne okvire? S druge strane, da li može (i ume) da uslovljavanja evroatlantskih saveznika svede do stepena ekonomske podnošljivosti i da pri tom izbegne bojkot? Nauka o privredi nedvosmisleno dokazuje da je razvoj u uslovima izolacije spor i mukotrpan – praktično nemoguć! A evroatlantski prijatelji, možda baš zato, neprestano prete ekonomskom blokadom i izolacijom, ukoliko ne prihvatimo uslove, koji od ovog prostora stvaraju zonu siromaštva, prezaduženosti, populizma, i socijalnih napetosti („Ili ćete s nama biti Kolumbija, ili ste protiv nas“).