Mihailo Marković: Svi srpski sunovrati

Piše Mihailo Marković

O razlozima i utemeljivačima ekonomske, političke i kulturne krize, te načinima na koji bi Srbija mogla na njih da odgovori

EKONOMSKA KRIZA

Srpska privreda doživela je žestoke unutrašnje udarce još dok je bila u okviru Jugoslavije u periodu (1972–1991). Zatim je veoma oštećena ekonomskim posledicama razbijanja Jugoslavije i agresije NATO-a (1991–1999). Dalje, slabljenje je nastalo s uništenjem neke vrste socijalističkog privrednog sistema (2000–2009) da bi je, najzad, poneo vihor najveće dosadašnje svetske ekonomske krize 2009, na koju ona dosad nije dovoljno adekvatno reagovala.

PRVI POKUŠAJ TRANZICIJE

Do 1965. godine Srbija se u sastavu Jugoslavije veoma uspešno razvijala. Jugoslavija je u periodu (1953–1965) imala jednu od najviših stopa razvoja u svetu (drugu posle Japana). Kad je taj rast počeo da se vraća u normalne okvire i, umesto dvocifrene stope, zabeležio „samo“ 8 odsto, Tito i rukovodstvo KPJ, pod uticajem svojih zapadnih prijatelja i pod pritiskom rukovodilaca severo-zapadnih republika, krenuo je 1965. u privrednu reformu, koja je, pod vidom borbe za „konvertibilni dinar“ i za afirmaciju tržišne privrede, bila u stvari prvi pokušaj tranzicije iz socijalizma u kapitalizam u Istočnoj Evropi. Zbog slabih početnih rezultata (milion nezaposlenih, stopa inflacije od 30odsto, stagnacija proizvodnje), ali dobrim delom i zbog studentske pobune 1968. godine, od privredne reforme se ubrzo odustalo.

Srbija je pod vladom tzv. „liberala“ Marka Nikezića opet počela da se izuzetno uspešno razvija i modernizuje. To je veoma zabrinulo hrvatske i slovenačke rukovodioce, pa je počela organizovana kampanja protiv srpske „tehno-menadžerske kontrarevolucije“, protiv bankara i „reeksportera“. Oktobra 1972. Tito je srušio srpsko rukovodstvo i eliminisao sve najsposobnije direktore srpskih preduzeća i najdarovitije srpske partijske kadrove. Tada su oterani izuzetno uspešni: direktor Niške Elektronske industrije Jasić, direktor kragujevačke fabrike automobila Prvoslav Raković, prvi čovek Geneksa Višnjić, i mnogi drugi.

DVOJAKI PRITISCI

Kad se Srbija delimično oporavila od ovog udarca i Tito 1980. otišao s istorijske pozornice, počeo je pritisak tzv. „neprincipijelne koalicije“, kako ju je okarakterisao časni makedonski rukovodilac Lazar Koliševski. Protiv najveće republike napravljena je koalicija svih ostalih. Razvoj srpske privrede je ograničen na dva načina. S jedne strane, nerealno visokim ulaganjima Srbije u Savezni Fond za razvoj nerazvijenih republika, s druge strane, diskriminatorskom politikom cena i usluga. Srbija koja je po svim pokazateljima bila prosečno razvijena, tretirana je kao visoko razvijena i, zbog svoje veličine, morala je nesrazmerno više da uplaćuje u Fond nego znatno razvijenije republike, Slovenija i Hrvatska. Politika cena i usluga je na veštački visokom nivou držala cene sirovina i poljoprivrednih proizvoda koje je uglavnom proizvodila Srbija. Istovremeno su tom politikom na visokom nivou držane cene industrijskih artikala proizvedenih u Hrvatskoj i Sloveniji.

Obe kritičke primedbe našle su svoje mesto u Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine. Ipak, srpska privreda se i dalje razvijala tempom koji nije bio impresivan, ali je u poređenju s vremenom koje je dolazilo, devedesetih godina, bio sasvim zadovoljavajući (4–7 odsto).

REĐANJE UDARACA

Razbijanje Jugoslavije, spolja podstaknuta secesija Slovenije i Hrvatske 1991, Bosne i Hercegovine i Makedonije 1992. i sankcije nametnute 1992, najzad bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, naneli su srpskoj privredi katastrofalne udarce. Uništena je međurepublička privredna saradnja (npr. proizvodnja automobila u okviru kragujevačke Zastave). Uvođenje sankcija je pored ogromnih teškoća u snabdevanju naftom, dovelo do gubitka svih s teškom mukom osvojenih stranih tržišta. Nato agresijom i bombardovanjem 1999. razoreni su mnogi mostovi, komunikacije i znatan broj značajnih preduzeća. Ukupan društveni proizvod Srbije pao je na nepunih 40 odsto od onoga 1989. godine. Ipak, obnova je bila relativno brza i uspešna, i posle svakog udara i pada beležen je rast od 2–7odsto.

Godine 2000. je pao režim Slobodana Miloševića. Zahvaljujući sporazumu ruskog izaslanika Ivanova s Miloševićem i Koštunicom, političke promene na vrhu su bile kontinuirane, što se ne bi moglo reći za ekonomske promene. Nelegalni i nelegitimni tzv. krizni štabovi su silom preuzimali sve poluge ekonomske moći. (Na primer, kasniji ministar finansija Mlađan Dinkić je s puškomitraljezom, na čelu „kriznog štaba“ upao i zauzeo Narodnu banku Jugoslavije.)

Sad se otvoreno i silom prešlo na tzv. tranziciju (iz socijalizma u kapitalizam) – što prevratu od 5. oktobra daje izrazito kontrarevolucionaran karakter.

JEDNOSTRANA LIBERALIZACIJA

Odmah su primenjene osnovne odredbe Vašingtonskog konsenzusa (liberalizacija, privatizacija, monetarni fundamentalizam).

Liberalizacija je značila: nesmetan ulaz stranog kapitala, nesmetano i neograničeno iznošenje iz zemlje domaćeg kapitala, kao i dobiti stranih banaka i kompanija, smanjenje i ukidanje carina na stranu robu, što je brzo uništilo mnoga preostala domaća preduzeća i oštetilo našu poljoprivredu. Ta tzv. liberalizacija nije bila obostrana: ostale su sve carinske i druge barijere za izvoz naše robe, tako da se do danas odnos našeg uvoza prema izvozu patološki povećava. Građani mnogih zemalja ulaze bez viza u našu zemlju, ali zato postoji izuzetno strogi (šengenski) režim prema nama, tako da se ovoga puta posledice rastuće nezaposlenosti ne mogu tako lako sanirati kao u početku Privredne reforme 1965, kad se milion naših radnika zaposlilo u inostranstvu. Ovog puta oni ostaju pretežak socijalni problem – istovremeno dok Međunarodni monetarni fond zahteva smanjenje socijalnih davanja.

Privatizacija, brza, potpuna i prinudna, značila je rasprodaju većine društvenih preduzeća. Dosad je 2.400 prodato, najčešće po bagatelnim cenama (na primer, metalurški kombinat Sartid u Smederevu u koji su uložene milijarde dolara, prodat je Amerikancima za svega 23 miliona dolara). Način na koji je obavljena privatizacija kod nas ne može se okarakterisati drukčije nego kao otvorena i bestidna društvena pljačka. Gotovo je uništena domaća proizvodnja.

HENDIKEPIRAN IZVOZ

Monetarni fundamentalizam se ogleda u činjenici da je za našu vladu i guvernera Narodne banke borba protiv inflacije – primarni (a ponekad, izgleda, i jedini) ekonomski cilj. Tu je na delu najčistiji neoliberalizam Miltona Fridmena i Čikaške škole. Uprkos njegovom slomu u celom svetu, pa i u SAD-u, on je kod nas još uvek svetinja, što se vidi iz toga da je guverner Jelašić utrošio znatne devizne rezerve da bi sačuvao „jak“ dinar. Time je još više favorizovan naš uvoz, a hendikepiran izvoz. Time je još više ugrožen oporavak i razvoj naše privrede. Ali, očigledno, sa stanovišta ekonomske politike koju vodi ova zemlja, važnije je da vlasnici kapitala sačuvaju neokrnjenu vrednost svoje imovine nego da se obezbedi obnova i razvoj naše privrede.

Prema tome, mi smo se već pre 2009. godine nalazili u vrlo dubokoj ekonomskoj krizi. To ne znači da sve ono što se desilo posle sloma Volstrita, septembra 2008. godine neće zadati nove, teške, možda i fatalne udarce našoj privredi.

Naravno, kao potpune neznalice, nesposobnjakovići i jeftini demagozi su se pokazali svi oni predstavnici vlade i vodećih privrednih institucija koji su požurili da izjave da na nas svetska ekonomska kriza neće mnogo uticati, jer se mi već nalazimo u krizi. Otprilike – „Nama ništa ne može ’cunami’ jer se već nalazimo u vodi!“

SVA OPRAVDANJA PRIVATIZACIJE

Pre nego što smo stigli da zaboravimo ove bisere, prvi žestoki udarci krize su pristigli.

Naglo je smanjena tražnja za našom robom. Značajno su reducirane strane investicije (za oko 25 odsto). Smanjene su mogućnosti za dobijanje kredita. To je za posledicu imalo pad proizvodnje za 18 odsto u prvom kvartalu 2009. i dalje pogoršanje odnosa izvoza prema uvozu (3 miliona evra prema 11 miliona). Istovremeno, do aprila 2009. inflacija je porasla 15 odsto – našli smo se, dakle, u najnepovoljnijem ekonomskom stanju, u stagflaciji, čiji su uzroci višestruki. Samo jednim delom ona je posledica svetske ekonomske krize. Ona je u vrlo velikoj meri rezultat neuspele privatizacije. Navodno je svrha privatizacije bila da se otvore nova radna mesta i omogući veća proizvodnja, jer je, navodno, privatna svojina efikasnija i produktivnija od državne i društvene. Koliko je to lažno, čisto ideološko objašnjenje vidi se iz bilansa privatizacije. Od 2.250 privatizovanih preduzeća 60 odsto je kupljeno na odloženo plaćanje. Novi vlasnici su se obavezali da će novac položiti u šest jednogodišnjih rata, što im nije smetalo da se odmah ponašaju kao gazde. Pošto svoje obaveze nisu izvršavali, dosad je već poništeno 20 odsto privatizacije, a prema oceni Ekonomista „broj raskinutih ugovora bi mogao sa 20odsto da naraste na 40–50 odsto“. U današnjem procesu privatizacije u Srbiji mnogi novi vlasnici nisu nikad ni nameravali da razvijaju preduzeća i da otvaraju nova radna mesta, već su preduzeće kupili zbog nekretnina ili zemljišta i na taj način ga potpuno isključili iz procesa proizvodnje.

DEINDUSTRIJALIZACIJA SRBIJE

Neposredna posledica privatizacije i krize je znatno povećanje nezaposlenosti. Ako je 2001. ukupan broj zaposlenih bio 3.105.598, u aprilu ove godine je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, bilo 463.000 manje zaposlenih. Stopa nezaposlenosti je (prema Komazecu) dostigla katastrofalnih 38 odsto. Najviše je, pri tom, pogođena industrija. Proces propadanja industrijskih preduzeća i otpuštanja industrijskih radnika je otišao tako daleko da se može govoriti o deindustrijalizaciji Srbije. Frapantno je odsustvo bilo kakve političke volje da se ovaj proces zaustavi i preokrene. Političari u Srbiji izgleda još nisu shvatili da ne postoji nikakva „nevidljiva ruka“ koja će se pozabaviti ovim problemom i omogućiti vladi da i dalje spava.

Zvono za alarm je zazvonilo tek kad je postalo očigledno da je budžet u ozbiljnom debalansu. On je bio optimistički planiran, polazeći od neozbiljne pretpostavke da nas svetska kriza neće zakačiti i da ćemo ostvariti + 1 odsto rasta proizvodnje u 2009. godini. Da bi se deficit popunio niko nije ni počeo da razmišlja o povećanju proizvodnje.

Ponuđena rešenja su: kresanje javne potrošnje (što je racionalno kad je u pitanju smanjenje administracije, ali ne i kad je reč o otpuštanju u oblasti prosvete i zdravstva), ili uzimanje novih kredita, ili genijalan predlog ministarke Dragutinović da se oporezuju plate (i to ne samo one preko 40.000 dinara mesečno po stopi od 20 odsto, nego i one ispod 40.000 po stopi od 10 odsto).

DIMENZIJE SUVERENOSTI

Ukupni javni dug Srbije pokazuje tendenciju brzog uvećanja. Krajem jula 2009. on je, prema podacima Ministarstva finansija, dostigao 9,69 milijardi evra, što je 908 miliona evra više nego početkom godine. Država planira da taj dug poveća za novih 2,700 milijardi evra. U tom zlu dobro je što se državni vrh obratio za pomoć Rusiji (od koje se očekuje jedna milijarda evra) i Kini (koja treba da finansira izgradnju mosta između Borče i Zemuna). Moglo bi se s razlogom očekivati da bi to mogli biti povoljniji uslovi nego što su oni koje nameće MMF. Kako naša vlada svojom Strategijom upravljanja javnim dugom predviđa rast javnog duga sve do 2012. godine, Srbija će još dugo morati da trpi da joj MMF oduzima sve više dimenzija njene suverenosti. Takozvane liberalne reforme su nas uglavnom lišile naših banaka: od 34 je 27 u stranim rukama. One se uopšte ne bave razvojnom politikom, već davanjem manjih potrošačkih kredita s velikim kamatama, 98% deviza koje banke zarade – završava u inostranstvu.

U ovoj mračnoj slici stanja ipak se u najnovije vreme pojavljuje i neki svetliji znak. To je početak većeg oslanjanja na antiglobalističke sile koje su u stanju da nam pomognu bez postavljanja ponižavajućih i zelenaških uslova. To je zatim nešto zakasnelo uviđanje da se iz krize možemo eventualno izvući, pored ostalog, ulaganjem u krupnije infra-strukturne projekte, kao što su Magistrala 10 i Most Borča–Zemun. Najzad, to je vrlo uspešno prevođenje Borskog rudarsko-topioničarskog basena u državno vlasništvo (posle tri neuspele privatizacije). Proizvodnja u Boru je 2009. za gotovo polovinu veća od prošlogodišnje, a samo u julu 2009. je za dva i po puta veća nego u julu 2008. godine. Usvojeni poslovni plan predviđa uspešnu proizvodnju do 2023. godine, bez otpuštanja ijednog radnika (iako su potencijalni kupci na dosadašnjim tenderima zahtevali otpuštanje blizu 3.000 zaposlenih). I država je promenila odnos prema Boru. (Nije zaboravljeno da je Đinđić svojevremeno tvrdio da je u Boru ruda iscrpena i da tu više ne dolazi u obzir nikakvo ulaganje države. Najnovija je procena da će rude bakra u Boru i Majdanpeku biti za još sto godina.) Država je sad odlučila da garantuje kredit od sto trideset miliona dolara za izgradnju nove topionice.

Ova retka uspešna priča se mora primiti s izvesnom rezervom, jer je cena bakra dostigla 5.930 dolara za tonu (dva i po puta više nego pre devet meseci) što je bitni element ovog uspeha. Isto tako, pitanje je da li su ove dobrodošle novosti – rezultat racionalnog uviđanja da se moralo početi s menjanjem dosadašnje neoliberalističke ekonomske politike ili su u pitanju slučajni uspesi pragmatičnog batrganja u očajnoj situaciji u kojoj se zemlja našla.

POLITIČKA KRIZA

DEKLARATIVNA DEMOKRATIJA

Kad analiziramo sadašnju političku krizu našeg društva treba da razlikujemo činioce manje ili više trajne i univerzalne i one koji su specifični za sadašnju situaciju.

Trajni i sveopšti činioci su političko otuđenje, koje karakteriše sva društva zasnovana na velikoj socijalnoj nejednakosti, dakle klasna društva i kriza demokratije u kapitalizmu.

U klasnom društvu politička moć je otuđena od svih onih društvenih grupa koje obavljaju sav društveno neophodni rad, ali su lišene svih društvenih privilegija. U takvom položaju političke nemoći i obespravljenosti bili su u toku istorije robovi, žene, zanatlije, stranci, kmetovi, radnici, proizvođači usluga, nacionalno i rasno ugnjetene manjine.

U kapitalizmu su univerzalno proklamovana ljudska prava i političke slobode. Građansko društvo bi, po definiciji, trebalo da bude demokratsko društvo. U stvari, ta deklarativna demokratija je uvek bila u krizi, pogotovo u najnovije vreme ogromno naraslih socijalnih razlika. U kapitalizmu demokratija je u krizi, pre svega, zbog sve veće uloge novca u političkom životu. Bez znatnog novca je nemoguće organizovati i izdržavati političku organizaciju, održavati prisutnost u medijima i lični kontakt s lokalnim zajednicama širom zemlje. U kapitalizmu demokratija je u krizi i zbog toga što veliki centri ekonomske moći raspolažu neograničenim mogućnostima manipulacije javnim mnjenjem i više ili manje prikrivene kupovine medija, tuđih poslanika i samih birača.

IDEOLOGIJA VOĐE

Specifičnost pseudodemokratije kakva danas postoji u Srbiji jeste, pre svega, činjenica da političke partije koje konstituišu naš višepartijski sistem, nisu ni u kom smislu demokratske organizacije. Sve one su bez izuzetka autoritarne i patrijarhalne, s vođama koji nemaju nameru da se u regularnim razmacima smenjuju na čelu već, oslonjeni na nekoliko vernih saradnika svoje vladajuće elite, teže da gospodare svojim strankama sve dok ih neka viša sila ili biološki zakoni ne oteraju s vlasti. Svi oni podražavaju Broza. Takvi su bili pokojni Slobodan Milošević i Zoran Đinđić, takvi su i Tadić i Šešelj, Dinkić, Velja Ilić i Čeda Jovanović, a takvi će verovatno biti i Nikolić i Dačić. Naravno sve partije, kao što je to već dvadesetih godina prošlog veka utvrdio Mikels, po svojoj prirodi su autoritarne i hijerarhijske, s vrhovima koji nedovoljno vode računa o mišljenjima i predlozima iz partijske baze. U svim partijama sveta vlada svojevrsna partijska „aristokratija“, zapravo jedna birokratska elita moći. Kod nas to nije aristokratija, već neka vrsta diktatora feudalnog tipa unutar svake takozvane demokratske partije.

Posle eventualne izborne pobede vođa deli plen tim svojim vernim saradnicima. Plen čine, pre svega, dobro plaćeni položaji u vlasti: funkcije ministara, sekretara u ministarstvima, raznih šefova u državnom aparatu, narodnih poslanika. Zatim, tu su različiti lukrativni položaji u upravnim odborima preduzeća, medija, prosvetnih, kulturnih i zdravstvenih institucija. Ceo politički sistem se može opisati kao svojevrsni partijski feudalizam, koji ima višestruke kobne nedostatke.

LOJALNI UMESTO KOMPETENTNIH

Prvo, na upravljačka mesta ne dolaze sposobni, visoko obrazovani, iskusni i kompetentni ljudi, već lojalni, nesposobni poslušnici koji neće slediti racionalne, na višedecenijskom iskustvu utvrđene norme određene sfere delatnosti, već volju svog „sponzora“ i zaštitnika. Tako su se kod nas na najvažnijim državnim položajima izmenili razni asistenti, magistri i drugi nesvršeni đaci ili pak ljudi koji pojma nisu imali o resorima za koje su bili ministri (na primer, o vojnim poslovima, finansijama, telekomunikacijama, informatici, itd.).

Ono što nije dovoljan, ali je nužan uslov ovakve političke degradacije je loš izborni sistem. Kad su Dont i drugi koncipirali proporcionalni izborni sistem, oni nisu ni sanjali da će jednog dana srpski političari ovako da ga deformisano interpretiraju. Normalno je bilo da određeni broj poslaničkih mesta koji je jedna partija na izborima osvojila pripadne onim najviše rangiranim kandidatima koji su se pred građanima pojavili na kandidacionim listama tih partija. Za te kandidate su građani glasali. Međutim, po sadašnjem tumačenju, partija odnosno njen vrh, odnosno šef partije može potpuno proizvoljno da zamenjuje visoko rangirane kandidate za koje su birači glasali, svojim vernim sledbenicima za koje možda niko nije, niti bi glasao!

PODELA BEZ KRITERIJUMA

Druga katastrofalna posledica je degradirana motivacija za angažovanje u partijskoj politici. Ako i dozvolimo da su u svim zemljama neki od motiva takvog angažovanja pragmatičkog i karijerističkog karaktera, u valjano uređenim društvima prisutan je po pravilu i motiv doprinosa javnom dobru i služenje interesima svoje zemlje. U našem političkom životu, s malim izuzecima, motiv bavljenja politikom je sasvim ogoljen: politika je najudobniji, najunosniji, najbolje plaćen posao koji omogućuje brzo gomilanje bogatstva i doživotnu materijalnu sigurnost za sebe, svoju decu i unuke.

Treća fatalna posledica ovog partijskog feudalizma je rastuća demoralizacija naroda. U ovoj potpuno patološkoj situaciji građani ne vide moguću pomoć ni od kuda. Oni sve manje veruju bilo kome političaru, bilo kojoj političkoj stranci. Budućnost pripada samo onim partijama koje uspeju da bar delimično povrate poverenje birača.

Posebna slabost sadašnjeg političkog režima u Srbiji je njegova izuzetna nestabilnost. Srbija je potpuno podeljena, pri čemu kriterijum podele nije jasan. Sigurno je da Demokratska stranka nije levica, kao što naprednjaci (SNS) nisu jednostavno desnica – ma šta oni sami o tome rekli. Vladajuća koalicija (DS–G17–SPS) ima u skupštini većinu od samo jednog poslanika. Zato ona mora da podnosi svaku ucenu unutar koalicije, i ne sme da eliminiše nijedan svoj deo (na primer, G17) ma koliko joj štete nanosio. U takvoj situaciji se obično ide na nove izbore, ali u ovom slučaju, za sada, oni ne obećavaju nikakve bitne promene.

Izlaz iz ove duboke stagnacije i opšte depresije mogla bi da ponudi samo ona politička snaga koja bi: okončala sadašnji polukolonijalni status zemlje, energično se založila za obnovu i ubrzani razvoj privrede, za iskorenjivanje korupcije, za obnovu vojske Srbije. Takve političke snage zasad nema na horizontu.

KULTURNA KRIZA

I kod kulturne krize treba razlikovati opšte globalne tendencije destrukcije i ono što je specifično za sadašnju kulturnu krizu u našem društvu.

DEKONSTRUKCIJA

Posle propasti antičke kulture i velikog diskontinuiteta koji je doneo Srednji vek, svaki kasniji period u razvoju novije i moderne kulture značio je prevazilaženje i obogaćivanje prethodnog perioda. Tako su se iz kasne srednjovekovne gotike razvili renesansa i barok, zatim klasična umetnost i kultura, zatim romantizam i realizam. Impresionizam je prelazni period ka postmodernizmu. Postmodernizam je početak dugotrajne krize i dekadencije građanske kulture. Sve to: dekonstrukcija, zamena velikih priča malim, isticanje razlike nasuprot jedinstvu, odbacivanje svakog zasnivanja, utemeljavanja, sistematičnosti, svega što je sobom donela moderna kultura – znaci su velike kulturne krize iz koje se zasad ne vidi izlaz.

Zinovjev je s pravom pisao o opštoj svetskoj tendenciji amerikanizacije sa svojom poznatom površnošću, svođenjem umetnosti na zabavu i opštom komercijalizacijom. Otvoreno se govori da je slika važnija od reči, u pozorištu akcenat nije više na tekstu već na pokretu, nekoj vrsti gimnastike, neretko s naglašenim homoseksualnim porukama. Po prvi put u istoriji ni najistaknutiji intelektualci našeg vremena ne shvataju smisao pojedinih muzičkih i likovnih dela i ne žele da ih imaju u svojoj svakodnevnoj životnoj sredini. To bi se možda desilo i sa literaturom da nije došlo do prodora latinsko-američkih i drugih perifernih autora koji su produžili da stvaraju istinska umetnička dela. Kod nas, nažalost, književne nagrade uglavnom dobijaju pisci koji pišu pretenciozne, nečitljive, nekomunikabile tekstove.

PROGON ISTINSKE KULTURE

Korupcija je uveliko prodrla u kulturu u celom svetu, ali i posebno kod nas. Partije na vlasti obično finansiraju svoje quasi kulturne projekte, razni moćnici, posebno sponzori brojnih književnih konkursa imaju odlučujuću reč kod žirija koji dodeljuju nagrade, društvena sredstva za umetnost i nauku se progresivno smanjuju jer Međunarodni monetarni fond (IMF) zahteva sve veće kresanje javne potrošnje, što se ne tumači kao smanjenje troškova ogromne birokratske administracije već kao dalje redukovanje kolačića namenjenog kulturi i nauci. Uporedo s tim dolazi javni progon ozbiljne muzike, umetničke drame i uopšte emisija iz istinske kulture i nauke. U posleratnim decenijama, pa i pre Drugog svetskog rata, mladi ljudi su svoja prva znanja iz kulture sticali prateći emisije na radiju, a kasnije i na televiziji. Sad ih tamo čekaju serije, kvizovi, pop muzika i strogo kontrolisane politikantske debate.

Na Univerzitetu se polako razaraju temelji onog što je decenijama bilo demokratsko i kvalitetno visoko školstvo. Naši studenti su na stranim univerzitetima bili superiorni i po znanju, i po opštoj kulturi, i po razumevanju smisla istorijskih zbivanja. Kad je zemlja bila siromašna – imali smo studentske stipendije, zatim besplatno visoko školstvo. Sad se u sve većoj meri i u sve većim iznosima mora plaćati školarina.

ZLO ZVANO BOLONJA

Pošto je u Ustavu od 2006. potpuno izbrisana odrednica „besplatnog visokog školstva“, očigledno je prevladala politika da univerzitetsko obrazovanje treba da dobiju samo deca imućnih roditelja. U staroj Jugoslaviji propisani strogi materijalni uslovi za ženidbu obezbeđivali su da su se oficiri mogli regrutovati uglavnom iz više i više srednje klase. Sad je reč na tome da se ta ograničenja proširuju na sve univerzitetski obrazovane ljude.

Drugo zlo je rastuća korupcija na univerzitetima. Treće i najveće zlo je tzv. Bolonjski proces. Reč je o takvoj reformi univerziteta da on ubuduće proizvodi samo usko specijalizovane stručnjake, a ne intelektualce široke kulture i razvijenih sposobnosti kritičkog mišljenja. Na svim boljim univerzitetima u razvijenim zemljama (Harvardu, Oksfordu, Kembridžu, Hajdelbergu, Parizu, itd.) Bolonjska Deklaracija je odbijena; kod nas je ona bezuslovno, u celosti i na svim visokim školama prihvaćena i na delu je njeno sprovođenje.

Dakle, kriza u oblasti kulture se produbljuje i može imati katastrofalne posledice za našu zemlju i naš narod.

PUTEVI IZLASKA IZ KRIZE

Kako se iščupati iz takve opšte, duboke, višedimenzionalne krize u Srbiji?

SUOČAVANJE S ISTINOM

Potrebno je, pre svega, suočiti se sa strašnom istinom da nam preti potpuni ekonomski slom, političko rasulo i gubitak kulturnog identiteta.

Neophodna je temeljna promena vladajuće ekonomsko-političke filozofije, kao i sadašnje kulture življenja koja se može okarakterisati kao posesivni individualizam, veštački usađen ili imitacijom prisvojen spolja. To ne znači da ne treba menjati i neke crte nacionalnog karaktera, kao što su sklonost preteranom, žestokom reagovanju na sve ono što subjektivno doživljavamo kao nepravdu, emotivna nestabilnost, nesposobnost za trajno ulaganje napora, sklonost za izazivanje međusobnih sukoba i razdora. Mi očigledno nismo prilagođeni za život u onome što se može nazvati „kvantitativna civilizacija“, čije norme neuspešno i izvitopereno pokušavamo da primenimo kod nas.

Govoreći konkretnije, to znači da u oblasti ekonomije treba, pre svega, kritički preispitati način na koji je kod nas obavljena privatizacija. Gde su prekršeni zakoni, gde nisu ispunjene dogovorene obaveze i gde su otkriveni teži oblici korupcije, preduzeća treba vratiti u status društvenih akcionarskih preduzeća, ne samo zato što su zadrugarstvo i samouprava tradicionalne vrednosti srpskog društva, već i zato što je reč o imovini koja legitimno pripada zaposlenima. Oni su taj društveni kapital stvorili višedecenijskim ulaganjem izuzetnih napora i odricanjem od učešća u podeli dobiti. Posebno u akcije treba pretvoriti njihove neisplaćene zarade u zadnjim ratnim i kriznim godinama.

PRIORITETI DRŽAVE

Tamo gde je reč o velikim sistemima, korišćenju prirodnih bogatstava i presudnim ulaganjima države, treba slediti primer Bora i takva preduzeća predati na upravljanje državi.

Pored toga, prioritetan zadatak države mora biti sistematska obnova privrede. Treba pokrenuti proizvodnju u sada napuštenim preduzećima – svuda gde je očuvana tehnologija i gde su još na okupu radnici i stručnjaci. Potpuno je pogrešan argument neoliberalnih ekonomista da su u pitanju „neuspešna i propala“ preduzeća čija roba nije mogla biti konkurentna robi iz uvoza. Stvar je u tome da se mora značajno smanjiti uvoz, i da je roba iz uvoza „jevtinija“ zbog neopravdano niskih ili nikakvih carina, a naročito zato što je razvijene zemlje (SAD i Evropska zajednica – naročito u poljoprivredi) namerno prodaju po demping cenama iz političkih razloga – da bi dovele u zavisnost zemlje u razvoju. Kad je reč o preživljavanju, a ne o profitu niti o uspehu na svetskom tržištu, svaka proizvodnja je dobrodošla ako zadovoljava potrebe ljudi, smanjuje patološki visok uvoz i neophodnost novog zaduživanja. Trebalo bi, dakle, stvoriti Fond za obnovu privrede koji bi se alimentirao uštedama na račun gigantski narasle administracije, sredstvima progresivnog poreza, zaplenom nezakonito stečene imovine, kao i povoljnim kreditima dobijenim od neglobalističkih država (Rusija, Kina, Indija).

Srbija mora da dobije vladu koja će najzad povesti razvojnu politiku. Neophodan je projekt reindustrijalizacije, u nastavku sadašnje izgradnje velikih infra-strukturnih objekata.

SUPROTNO MMF-U

Velika je naša prednost: jeftina radna snaga i jeftina, vrlo kvalitetna poljoprivredna proizvodnja s velikim izgledima za povoljan izvoz (na primer Rusiji, čije su potrebe ogromne). Država bi morala imati bar jednu svoju veliku banku (kakva je bila Beogradska Banka) koja bi bila u funkciji podsticanja razvoja.

O razvoju nema ni govora, a ni o izlaženju iz krize i o preživljavanju, dok naša vlada ropski sprovodi odredbe Vašingtonskog konsensusa i njegovih obaveza: liberalizacije, privatizacije i monetarnog fundamentalizma. Tu u potpunosti važi ono što je Štiglic rekao o uslovima pod kojima su zemlje Jugoistočne Azije izašle iz teške krize koja ih je bila zahvatila pre jedne decenije. Samo one zemlje su preživele krize i stabilizovale se koje su radile sve suprotno od zahteva Međunarodnog monetarnog fonda.

Dakle, suprotno zahtevu liberalizacije moramo zaštititi domaću proizvodnju odgovarajućim carinama. Moramo ograničiti izvoz kapitala i ekonomski neopravdane investicije (slične kupovini Sartida za svega 23 miliona dolara, bez preuzimanja dugova koji su pali na teret državi). Suprotno zahtevu potpune nasilne privatizacije, moramo podržati radničko akcionarstvo kao element istinske socijal-demokratske civilizacije (nasuprot liberalističkoj). To bi morala biti programska orijentacija za partije članice Socijalističke Internacionale (kao što je DS), a pogotovo za partije koje su po imenu socijalističke (kao što je SPS).

Suprotno monetarnom fundamentalizmu treba da podržimo blagu, kontrolisanu inflaciju u službi razvoja. To je rešenje na osnovu Kejnsove teorije, provereno prilikom izlaska iz krize 1929–1934. godine.

BORBA IZ POČETKA

U oblasti politike treba promeniti izborni sistem i vratiti se većinskom sistemu. Narodu se mora povratiti pravo da bira svoje predstavnike, a ne da glasa za partije koje proizvoljno određuju poslanike. Razočarenje s partijskom politikom treba da dovede do pluralizma nepartijskih političkih organizacija, odnosno do pluralizma organizacija građana. U borbi protiv političke korupcije mora se uvesti najstrožija kontrola finansiranja partija. Kao što je to slučaj u zemljama razvijene demokratije, mora se striktno ograničiti visina novčanih priloga građana partijama. Posebno se ne može tolerisati da pojedini krupni poslovni ljudi pomažu sve partije i tako obezbeđuju da uvek imaju u vlasti nekoga ko će im činiti protivzakonite usluge.

U oblasti kulture treba znatno povećati sredstva za istinsku kulturu nasuprot materijalne podrške Egzitu, Birfestu i sličnim kvazi-kulturnim projektima. Treba odbaciti Bolonjsku deklaraciju i zaustaviti tzv. Bolonjski proces.

Najvažnije od svega u ovoj opštoj depresiji je uspraviti se i opet se boriti. To se ne može učiniti bez jasnih ideja i ciljeva. Nažalost, dosadašnje iskustvo je bilo da se uvek čekala pojava nekog novog vođe, zvao se on Karađorđe, ili Tito, ili Milošević. Svaki put je dolazilo do teškog razočarenja. Karađorđe je 1812. ostavio sve i pobegao u Rusiju, Tito se 1962. okrenuo protiv Srba koji su ga 1941. godine masovno podržali, Slobodan Milošević je ključne poluge moći prepustio svojoj supruzi.

Ovog puta će Srbi morati da se usprave (ne čekajući na harizmatičnog vođu) s vođama od kojih će se svaki zadovoljavati s tim da za ograničeno vreme bude primus inter pares – prvi među jednakima.

2 коментара

  1. Avatar

    Drugu Markovicu…suocicemo se sa istinom..nema nam druge profesore..

  2. Avatar

    Suocicemo se sa istinom profesore…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *