Почетна / Колумне / RATKO DMITROVIĆ Krave i zločini ispod gore Petra Svačića

RATKO DMITROVIĆ Krave i zločini ispod gore Petra Svačića

Početkom 2010. godine na Kordunu, delu nekadašnje Republike srpske Krajine, zabeležene su pojave kao preslikane sa prostora Kosova i Metohije; lopovi upadaju u kuće i staje, obore i garaže, uzimaju šta im je volja: traktore, krave, svinje, poljoprivredne mašine, seno… Na Kosovu to rade Šiptari, na Kordunu Hrvati. I na jednom i na drugom prostoru žrtve su Srbi.
Na Kordunu je to jad i čemer od ono malo Srba koji su odlučili da se vrate posle „Oluje“. Žive od stočarstva i poljoprivrede. Preživljavaju, tačnije rečeno, uglavnom tamo starčad, uz poneku mlađu porodicu. Zna se ko su lopovi ali država Hrvatska ništa ne preduzima da zaštiti svoje građane.
Kordun je relativno mali prostor u središnjoj Hrvatskoj. Omeđen je rekama: Koranom, Mrežnicom, Glinom i Kupom, a ime mu dolazi od francuske kovanice „cordon militarie“ što znači vojni pojas. Posmatrano istorijski, taj prostor ima posebno mesto u svesti Hrvata jer je, kažu oficijelni hrvatski povjesničari, na Petrovoj Gori 1097. godine život izgubio poslednji hrvatski kralj, Petar Svačić, i to u nastojanju (bezuspešnom) da zaustavi ugarsku vojsku koja je prodirala prema Jadranu.

1941 – GODINA KOJA SE VRAĆA

Na stranu što taj Petar nije bio kralj, što nije pripadao vladajućoj dinastiji Trpimirovića i što sve vreme svog života krunu kralja Zvonimira nije ni video. Istu je kod sebe držao splitski nadbiskup Lovre.
Nezavisni hrvatski povjesničari tvrde da je Petar u stvari bio neka vrsta narodnog vođe, ban kojeg su izabrali na narodnom saboru. Bez obzira na istorijske činjenice nacionalistički nastrojena hrvatska inteligencija uvek je doživljavala Kordun i Petrovu Goru kao jedno od značajnih izvorišta hrvatskog nacionalnog ponosa i dokaz hrvatske kraljevske tradicije.
To je bio jedan od dodatnih motiva ustaške vlasti u Zagrebu da odmah nakon proglašenja Nezavisne države Hrvatske (NDH) već u aprilu 1941. godine, upravo na Kordunu krenu sa realizacijom plana o fizičkom uništavanju Srba. Ti pokolji bili su strašni i sa ove vremenske distance izgleda kao da su ustašama predstavljali trening za ono što će nad Srbima kasnije primenjivati u Jasenovcu.
Prvi veliki pokolj dogodio se u selu Veljun a trajao je od 6. do 8. maja 1941. Ustaše su 530 Srba iz Veljuna i okoline na prevaru dovele u žandarmerijsku kasarnu i školu u Hrvatskom Blagaju i tu su ih usmrtili noževima i maljevima. Akcijom je rukovodio i lično vršio likvidacije Maks Luburić, kasnije upravnik logora Jasenovac.
Krajem te godine Srbi doživljavaju novi, veliki užas, ovoga puta u selima Prkos i Dugo Selo. Iz ova dva mesta i još nekih okolnih srpskih sela, ubijeno je više od 1500 ljudi. U znak trajnog sećanja na ovaj veliki zločin hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić napisao je večnu poemu „Jama“ a tu, nedaleko Prkosa, prešao je čamcem reku Kupu, zajedno sa Vladimirom Nazorom, i priključio se partizanima Korduna i Banije. Trideset odsto stanovnika Korduna (27.457) izgubilo je život u Drugom svetskom ratu.
Slavko Goldštajn, hrvatski istoričar i publicista, jevrejskog porekla, objavio je prošle godine knjigu pod naslovom „1941 – godina koja se vraća“. Tu je pokušao da objasni mržnju hrvatskog ustaškog pokreta prema Srbima, zločine iz vremena NDH, kao i revanšizam koji se kod Srba probudio 1991. godine. Tada su Srbi iz Veljuna proterali Hrvate iz Blagaja i zapalili selo, a četiri godine kasnije, posle „Oluje“ Hrvati iz Blagaja zapalili su Veljun i sravnili ga sa zemljom.
Da sada ne ulazimo u Goldštajnove motive pisanja jedne ovakve knjige, istine radi treba reći da je Goldštaj tu bio sasvim drugačiji od onog Goldštajna koji je 1990. osnovao prvu političku stranku u Hrvatskoj, sa hrvatskim predznakom (Hrvatska socijalno-liberalna stranka) i pokrenuo nedeljnik „Globus“, prvih pet godina postojanja žestoko antisrpsko glasilo. Rečju, Goldštajn je u danima sloma Jugoslavije i rađanja nove nezavisne hrvatske države stvarao pretpostavke – svesno ili nesvesno, svejedno je – za povratak ustaša na vlast. A zašto te ustaše, upitaće neko u želji da ospori sve ovo, nisu ubile Jevrejina Slavka Goldštajna kao što su one prve ustaše ubile Goldštajnovog oca – Jevrejina.
Zato, odgovaram ja, i samo zato, što početkom devedesetih Evropom nisu vladali nacisti. Tuđman Jevreje nije smeo da dira iz razloga koje, valjda, ne treba dodatno objašnjavati. Ali su zato Tuđmanove ustaše u Zagrebu, Sisku, Karlovcu, Osijeku, Splitu, Zadru, Vukovaru… ubile preko dve hiljade Srba.
Inače, Slavko Goldštajn, njegova majka i brat mu Davor preživeli su 1941. godinu tako što su iz Karlovca pobegli na Kordun, kod Srba.
Prvi znaci oživljavanja starih rana, sumnji i nepoverenja na posleratnom Kordunu zabeleženi su 1988. godine. Tada se, nekako s proleća, Kordunom pronela vest da je noću, iz Zagreba, u atar sela Blatuša, dovezeno i zakopano nekoliko buradi sa radioaktivnim otpadom. Pratio sam taj slučaj na licu mesta, kao novinar „Politike“. Sve reakcije tamošnjih Srba mogle su da se svedu na jednu rečenicu: „Nisu uspeli da nas pobiju u ratu i sad hoće da nas dokrajče trovanjem“. Ne znam, jer nikada nije otkriveno, šta je u Blatušu došlo iz Zagreba ali svakako je vrlo indikativno da je nekoliko godina kasnije Tuđmanova vlast upravo selo Blatuša na Kordunu, odredila kao mesto odlaganja radioaktivnog i medicinskog otpada iz cele Hrvatske.

MALI KORDUN – VELIKI SRBI

Taj mali geografski prostor Korduna iznedrio je nekoliko za Srbe i Hrvate vrlo važnih ljudi.
U kordunskom selu Sjeničak, 1783. godine, rođen je Savo Mrkalj, stvarni reformator srpskog jezika, čovek čiju je reformu Vuk Karadžić besramno pripisao sebi. Mrkalj je doktorirao filozofiju u Pešti, savršeno je poznavao francuski i latinski jezik a govorio je i grčki i hebrejski. Poznavanje ovih jezika bilo je presudno da uđe u suštinsku reformu srpskog jezika, njegovo sistematizovanje i standardizaciju u skladu sa jezikom kojim su Srbi govorili. A sve sa pravilom „Piši kako govoriš“. Studiju o srpskoj azbuci, vrlo čudnog imena „Salo debelog jera-azbukopretres“, Mrkalj je objavio 1810. godine i izazvao veliku pažnju i kod Srba i kod Hrvata. Najžešća reakcija došla je od strane Srpske pravoslavne crkve koja je njegova naučna nastojanja na polju jezika protumačila kao atak na crkvu. Mrkalj je bio skoro anatemisan i u strahu od mogućih daljnjih napada crkve donosi odluku da ode u kaluđere. Godinu nakon objavljivanja spomenute studije Mrkalj se zakaluđerio u manastiru Srpske pravoslavne crkve Gomirje, u Gorskom Kotaru i uzeo ime Julijan. Time suštinski ništa nije postigao, pritisci su nastavljeni i on 1817. godine piše delo „Paliondija“ u kojem se odriče svojih ranijih naučnih postavki. Nekako u to vreme javljaju se prvi znaci njegove umne poremećenosti. Umro je 1833. godine u duševnoj bolnici u Beču.
Samo nekoliko kilometara od Sjeničaka, u selu Ostrožin, 1817. rođen je Ognjeslav Utješinović Ostrožinski. Završio je prava, radio u kabinetu bana Jelačića, aktivno učestvovao u Ilirskom pokretu, a Hrvati će i danas sa ponosom istaći da je Utješinović kao Srbin bio tvorac Zakona o ustrojstvu nove hrvatske narodne vojske i Zakona o ukidanju Vojne granice i njenom spajanju sa Hrvatskom. Odlukom bana Jelačića Utješinović je bio najpre podžupan a onda i župan Varaždina i cele hrvatsko-zagorske županije. Autor je čuvene hrvatske nacionalne pesme-budnice „Ustani bane“, koju su ustaše i maspokovci maksimalno upotrebljavali u širokom nacionalnom buđenju.
Bez obzira na sve to Ognjeslav Utješinović nikada nije zaboravio da je Srbin; sagradio je u Varaždinu (gde se poneki Srbin mogao naći samo kao došljak ili putnik namernik) srpsku crkvu Svetog velikomučenika Georgija, koja i danas postoji.
Iz Sjeničaka je i dr Gojko Nikoliš, srpski akademik, veliko ime jugoslovenske komunističke revolucije, general, narodni heroj. Kordunaši sa žaljenjem govore da od njega Kordun nikada nikakve koristi nije imao. Nikoliš je medicinu završio u Beogradu, 1936. godine, odakle je godinu dana kasnije otišao u Španiju da se bori na strani republikanaca. Posle Frankove pobede beži u Francusku pa nazad u Jugoslaviju gde ga hapse i vraćaju u rodni Sjeničak. Tu ga zatiče slom Kraljevine, on se aktivno uključuje u rad komunista na podizanju ustanka a Partija ga prebacuje najpre u Beograd a potom u Užice. Za vreme bitke na Neretvi rukovodio je pokretom oko 4.500 ranjenika i značajno doprineo njihovom spasavanju. Godine 1987. ušao je u istoriju srpskog žurnalizma kao jedan od neimenovanih junaka sada već legendarne humoreske „Vojko i Savle“.
Početkom dramatičnih događaja u SFRJ Nikoliš je oštro istupao protiv politike srpskih komunista predvođenih Miloševićem.
Na skupu Udruženja Srba poreklom iz Hrvatske, održanom 28. juna 1990. godine , u Centru „Sava“, Gojko Nikoliš je zatražio reč, dobio je, izašao za govornicu i zemljacima rekao da se Srbi u Hrvatskoj trebaju boriti za kulturnu autonomiju i ništa više od toga. U toj borbi, poručio je, trebate da se oslanjate na „demokratske Hrvate“. Srbi ga tada jesu izviždali ali su ga i poslušali; oslonili su se na jedinog Hrvata koji je ličio na demokratu, Ivicu Račana, i sve izgubili. Nikoliš je dve godine kasnije, sa suprugom Margo (Francuskinjom) napustio Beograd i otišao da živi u Le Manu, u Francuskoj. Tamo je umro 1995. godine.
Za razliku od Nikoliša jedan drugi partizanski general i narodni heroj sa Korduna, Pavle Jakšić, nije svojim zemljacima držao predavanja šta i kako da rade. Ljudi sa Banije i Korduna i danas će posvedočiti da je Jakšić u vremenu prvih sukoba na relaciji Krajina-Zagreb, Kordunu i Baniji pomagao koliko je mogao, na razne načine. Inače, Jakšić je rođen u već spomenutoj Blatuši, fiziku i matematiku završio je pre Drugog svetskog rata u Beogradu, a u ratu je komandovao Sedmom banijskom divizijom. Zbog sukoba sa Titom penzionisan je pre vremena i sprečen da se kao profesor na predmetu fizika uključi u rad Beogradskog univerziteta.
Iz Blatuše su i pevači, otac i sin, Dušan i Žarko Dančuo.
To su neke od istorijskih odrednica Korduna, sagledane kroz ljude i kroz zločine. Kao i na prostoru cele Hrvatske, negde manje negde više, na Kordunu najbolje uspeva i održava se mržnja prema Srbima; od vremena Vojne Krajine pa sve do ovih dana u kojima onim jadnicima sa početka teksta odvode i poslednju kravu iz staje.

Један коментар

  1. И Вук и Сава су тај принцип „пиши као што говориш, читај како је написано“ добрим делом усвојили од немачког филолога Јохана Аделунга ,тзв Аделунгов принцип.
    Врло су занимљиве Ваше колумне господине Дмитровићу, нарочито о пореклу неких личности и догађајима који су за мене иненађење.




    1



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *