Patrijarh Pavle – naš vođa pred Bogom

Piše Aleksandar Dunđerin

Mudri ljudi u Srbiji primetili su da niko u bučnije vreme nije govorio tiše, a da se čuo dalje, da niko nije govorio manje, a da je rekao više, da niko u bezočnije doba nije duže gledao istini pravo u oči – kao patrijarh Pavle.

Predug je i pretežak put, ispunjen velikim nedaćama i tragedijama, za mnoge nepremostivim, morao proći Gojko Stojčević da bi od slabašnog dečaka, rano ostavljenog bez roditelja, postao najpre monah, zatim episkop, onda patrijarh, pa jedan od najvećih duhovnika svog vremena, „svetac koji hoda“, a naposletku, kako su ga imenovali građani Srbije, pošto se upokojio 15. novembra 2009. godine, i „naš vođa pred Bogom“.

KADA UMREM NAJPRE ĆU DA VIDIM TETKU

Rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, u Slavoniji, na teritoriji u to vreme Austro-Ugarske Monarhije. Sa svega tri godine ostao je bez oca. Naime, otac Stevan otišao je „trbuhom za kruhom“ u Sjedinjene Američke Države, ali umesto hleba zaradio je tuberkolozu, „vrativši se kući da umre“, i ostavivši iza sebe dvojicu sinova – Gojka i Dušana. Posle toga, Gojkova majka Ana preudala se, rodila tri ćerke, i pri rođenju treće umrla. O Dušanu i Gojku od tada se brinu baba Draga i tetka, najstarija očeva sestra. Pored toga što je prerano ostao bez roditelja, Gojka je zadesila još jedna nevolja – bio je izuzetno krhkog zdravlja, tako da su mu čak i palili sveću misleći da je umro. Ipak, tetka ga je poštedela seoskih poslova i obezbedila novčana sredstva da se školuje.

„Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale“, ispričao je pre nekoliko godina za „Svetosavsko ognjište“ (Johanesburg) patrijarh Pavle.

Nižu gimnaziju završio je u Tuzli 1929. godine. Najbolje ocene imao je iz matematike i fizike, dok je iz veronauke imao tek „dvojku“. Ta posebna sklonost prema prirodnim naukama, razvijena još od detinjstva, verovatno je uticala na to da Njegova svetost nikada ne suprotstavlja veru nauci.

„Zašto se bojati, tobože, antagonizma između vere i nauke, kad se takvog antagonizma, u stvari nepostojećeg, nisu bojali jedan Njutn, Paster, Amper ili u naše vreme jedan Ajnštajn? Ovaj, zapitan: ‘Kakav je cilj i smisao ljudskog života?’ – odgovara: ‘Znate, odgovor na to pitanje znači biti religiozan’. Ajnštajn hoće da kaže: prirodna nauka nam odgovara na pitanje kako da provedemo ovaj život, ali odgovor na ‘kako’ nije odgovor na ‘zašto’. On je još govorio: ‘Čovek koji ne bi shvatio da njegov život i život njegovih bližnjih ima svoj cilj i smisao, ne samo da bi bio nesrećan, nego jedva sposoban za život’“, prenosio je svoje shvatanje neophodnosti i saobraznosti vere i nauke srpski patrijarh 1991. godine Miloradu Vučeliću u razgovoru za „Politiku“ („Pečat“, broj 77).

Iako je iz veronauke imao „dvojku“ (što je kasnije objašnjavao činjenicom da je imao tremu, ističući da je za njega profesor ostao najbolji pedagog i predavač, dobar i strog), 1936. godine završio je bogosloviju u Sarajevu, prvenstveno zahvaljujući uticaju rodbine (njemu lično, više su odgovarali predmeti „gde ne mora da se memoriše“). Na bogosloviji će ostati zapažen kao dobar pojac, a i inače je voleo da peva, zbog čega će ga u selu prozvati „pjevalica“.

Posle završene bogoslovije upisao je 1936. godine Bogoslovski fakultet, a uporedo je pohađao i završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije, kako bi mogao da studira i medicinu. Na Medicinskom fakultetu stigao je do druge godine studija, a pred sam početak Drugog svetskog rata uspeo je da završi Bogoslovski fakultet. To ga, međutim, neće sprečiti od zlehude sudbine koja je htela da početkom rata obavlja teške fizičke poslove, radeći na građevinama, na dokovima, na istovaranju i utovaranju, kako bi se nekako prehranio. Time je, ionako slabo zdravlje, još više ugrozio. Bio je prinuđen da, na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, ode 1942. godine u ovaj ovčarsko-kablarski manastir gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše. U svojim „Sećanjima i razmišljanjima“ („Patrijarh srpski Pavle: Bez osuda, otvoreno, očinski“, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd, 1996) patrijarh Pavle je taj stravičan period označio kao odlučujući za njegovo napuštanje svetovnog života:

„Zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo sam da se, po dolasku ustaške vlasti u moju Slavoniju, vratim u razrušeni Beograd. Najpre sam, da bih se izdržavao, radio na građevinama, ali takve fizičke napore nisam mogao izdržati i razboleo sam se. Preporučen od svojih nastavnika, utočište sam nalazio u više manastira po Srbiji (Vujan kod Gornjeg Milanovca, Sveta Trojica kod Ovčar banje, Blagoveštenje u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, najzad i Rača, pod Tarom). Otac Julijan poveo me je najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen težih poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga, znalački odabranih. Leta 1945. otac Julijan me zatim odveo u manastir Blagoveštenje, gde je bio premešten. Onde sam konačno doneo odluku da, pošto sam oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu, kome sam se od najranije mladosti zavetovao. Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, od malena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se, uoči Blagovesti, 1948. godine“.

NEKO NEPOJAMNO PROKLETSTVO

Završetak rata nije doneo kraj iskušenjima. Monaški život u godinama posle Drugog svetskog rata, veoma će teško pasti novopečenom monahu Pavlu. Kasnije, već kao patrijarh, u pomenutim „Sećanjima i razmišljanjima“, svedoči da je posleratno vreme doživljavao kao period raskola, kako među ljudima, tako i u samome sebi.

„Nastalo je vreme u kome kao da se nešto neprirodno, usiljeno radi i nekom rascepu vodi, ne samo među ljudima nego i u samom sebi. Teško mi je bilo tu novu sudaniju shvatiti kao Božju volju ili se, možda, nisam mirio sa tim. Činilo mi se da živimo u velikim iskušenjima kojima valja odoleti duhovnom snagom. Ničeg drugog nije bilo, niti je otada moglo biti, da bi nešto izmenilo u poretku koji je nadzirao čitav javni, a u mnogo čemu i lični život ljudi. Pod Tarom i niz Drinu narod je u tim prvim posleratnim godinama ostao veran Crkvi; u manastir je svet dolazio ne samo o praznicima i ne samo stariji, nego, u mnogo većem broju, mlađi ljudi. Tako je bilo sve dok se nije počelo sa podizanjem fabrika, a mlađima postalo primamljivo da se domognu grada i ostave selo. Mislim da time počinje krupan preokret u životu, običajima, pa i duhovnim vrednostima našeg seoskog naroda.“

Ipak, patrijarh Pavle u intervjuu Miloradu Vučeliću („Pečat“ broj 77), opominje da ne treba na jednu, tuđu krajnost, odgovoriti drugom, svojom:

„Ne treba dozvoliti da se i među partizanima ne vide mnogi dobronamerni ljudi, koji su se iskreno borili za slobodu protiv Hitlera i ustaša i njihovih zločina i zločinaca, koji su iskreno verovali da će socijalizam doneti socijalnu pravdu, savladati nacionalne netrpeljivosti i ostvariti bratstvo i jedinstvo. Što su bili prevareni, nisu zato sada zaslužili naše izrugivanje. Zato mislim da nije potrebno dozvoliti da se demokratija i višepartijski sistem shvate kao mogućnost nove netrpeljivosti, nepravde i mržnje, bilo kog nečoveštva.“

Od 1949. do 1955. godine monah Pavle bio je sabrat manastira Rače. U čin jeromonaha unapređen je 1954. godine, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Taj period, inače, koristi za sticanje još većeg obrazovanja. Naime, odlukom Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, tadašnjem protosinđelu bilo je omogućeno da od 1955. do 1957. godine boravi u Atini na poslediplomskim studijama Bogoslovskog fakuleta.

Inače, sam period boravka u Rači, bio je, i po rečima samog patrijarha, ispunjen raznim iskušenjima, ali i traganjima za odgovorom na pitanje zašto se sa odlaskom okupatora nije povuklo ono „zlo domaće“, već je nastavilo da „zavađa i zastrašuje ljude na razne načine“.

„Dok sam bio u Rači, mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče, ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tada se sav svede samo na sušti čin molitve: da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života. A u časovima iskušenja, kad ne bih imao odgovora ni samom sebi zašto nas, posle velike nesreće od tuđinskih okupacija, sada sustiže neko nepojamno ukletstvo od nas samih, pomišljao sam na reči razljućenog Gospoda koji preti Jevrejima da će im za kaznu poslati Cara Vavilonskog Navuhodonosora.“ („Sećanja i razmišljanja“)

DOBRA VOLJA NIJE SLABOST

Arhimandrit Pavle 29. maja biće izabran, a 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi, i posvećen za episkopa raško-prizrenskog. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, i to u prizrenskoj Sabornoj crkvi. Odmah po dolasku na Kosovo, novopostavljeni episkop Pavle uočiće i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Već tada, on je shvatio da je negde presuđeno da Kosova i Metohija ne budu više srpski. O tome je iscrpno kazivao u svojim „Sećanjima i razmišljanjima“.

„Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. […] Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski.“

I pod tim okolnostima patrijarh Pavle, tada episkop, u Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. A mnoge od tih hramova posećivali su i poštovali u to vreme i Albanci, koji su u njih ulazili čak i u većem broju nego Srbi.

„Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetoga Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Šiptara. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor, kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: ‘Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?’ – ‘Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu’ – odgovori Šiptar – ‘već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ali ni ti.’ Crnogorac ućuta, a Šiptar mi priđe da traži blagoslov za dete.“ („Sećanja i razmišljanja“)

Kao episkop raško-prizrenski Pavle je svedočio u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Najviše ga je što je uvideo da je „omraza bila jedina prava istina o Kosovu“.

„Na sva hapšenja, naročito mladog sveta posle demonstracija 1981, i kasnije, gledao sam kao na razlog više da se zlo uveća. U zatvorima su ležali zavedeni ljudi, a političari ili profesori, koji su ih podjarivali da traže Kosovo-republiku, pošteđivani su. […] Ljudska prava najteže su bila kršena u vreme šiptarske vladavine Kosovom. Lična karta koju i sada imam (jer sam još uvek kosovski penzioner), izdata mi je 1979, u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom, pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu kartu, krupnim slovima, a ispod toga na srpskom. Tako u vreme SFR Jugoslavije, za kojom se uzdisanja smatraju naprednim, najzvaničniji lični podaci o episkopu jedne od najstarijih srpskih eparhija, izdati su najpre na tuđem jeziku. Eto malog primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na šiptarski način. Kosovo je danas postalo međunarodno pitanje zbog, kako se stalno poteže, ‘kršenja ljudskih prava nad Šiptarima na Kosovu’, a nije uspelo da se postavi, tada, ni kao međujugoslovensko, kada su stradavali Srbi na Kosovu za čitavo vreme moje dugogodišnje vladičanske službe onde.“

Razum i ljubav, na koje je u to vreme, a i mnogo puta kasnije, apelovao patrijarh Pavle, malo ko je, i od Srba, i od Albanaca, a pogotovo od svetskih moćnika, na veliku žalost koja će izazvati kasniju tragediju, obraćao pažnju.

„Tzv. ‘internacionalizovanje Kosova’ postaje ne samo srpsko, šiptarsko ili balkansko pitanje, već i znatno šire; ono otvara mnoge druge i dublje probleme od geopolitičkih. […] Srpski narod na Kosovu ima znatno veće, skuplje blago od svake imovine po planinama i ravnicama. Samo iza prokletija neznanja šta blago naših svetinja znači, nalaze se ključi za razumna rešenja more koja truje oba naroda, a preti i svima susedima. Jer, Kosovo nije zemlja samo preostalih Srba na njemu, niti je samo Srbija, ali Kosovo danas nije i samo srpsko! Pogledati takvoj istini u oči nije lako, kao što ništa lakše nije imati hrabrosti i da svesno žrtvujemo sve, sem onoga bez čega ne možemo i ne smemo, da bismo opstali kao hrišćanski narod. Ako se obe strane pošteno suoče i počnu govoriti kao ljudi, dobra volja neće biti shvaćena kao slabost, već kao jedini pravi put da se izađe iz pakla za nedužni narod, i njihov i naš. U svakom slučaju, bolje bi nas razumeo svet koji nam još uvek okreće leđa, svakako i našom krivicom, ali i njihovim neznanjem, kobnim za politiku svemoći.“

MIR POČINJE SA PRESTAJENJEM MRŽNJE

Zbog zasluga na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio je patrijarhu Pavlu, tada još episkopu, 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja. Dve godine kasnije (3. decembra 1990) izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Po tzv. apostolkom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, arhimandrit Antonije ih je promešao i potom „izvukao“ koverat sa imenom patrijarha, i pročitao ime dotadašnjeg episkopa raško-prizrenskog. Tako je episkop Pavle postao novi 44. po redu patrijarh Srpske pravoslavne crkve. O tim događajima u „Sećanjima i razmišljanjima“ patrijarh Pavle kazivao je sa velikom skromnošću i smernošću:

„Vladika Petar II, izabran da nasledi svog strica, Svetog Petra Cetinjskog, i u svojoj sedamnaestoj godini postane gospodar Crne Gore i Brda, u prvom svom službenom pismu gotovo zaplašeno priznaje da ga je to breme našlo ‘nevična i nespremna’. Kad je izbor za Srpskog Patrijarha (1990) pao na mene, u svojoj sedamdeset šestoj godini osećao sam se slično. Pribrao sam se kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i staranju, a ne u starešinstvu. Smatrao sam da i prava koja bi mogao imati Predsednik Svetog Arhijerejskog Sabora i Sinoda ne treba da koristi nego da, koliko može, utiče na odluke najviših crkvenih tela, ili na postupke predstavnika Crkve. Da li moj način rada odgovara potrebama Crkve danas, i da li se zato javljaju neke samovolje, čak i samovlašća u Crkvi, kako me ponekad prekorevaju – nije moje da govorim. Svestan sam, međutim, da Sabornost Crkve nije isto što i svetovna demokratija. Sve sam uvereniji da se o pojedinim važnim predlozima ne može odlučivati prostim većinskim glasanjem nego, kada postoje razlike, a uz većinu nije i patrijarh, onda da se odluka ne donosi, već da se novim predlozima dolazi do dogovora o zajedničkom rešenju. Ali, svetovni običaji prodiru i u Crkvu, a ja spadam u one koji nemaju ni volje ni snage da se bore za svoj autoritet. U Pravoslavnoj Crkvi niko ne treba da bude autoritaran, već samo evanđeoskim i kanonskim pristupom valja privoleti drugog na opšte dobro Crkve.“

Gospodin Pavle je postao patrijarh baš u vreme raspada SFRJ i početka višestranačkog života u Srbiji. Iako je ono označilo ujedno i pad komunizma na ovim prostorima, ona nije – po mišljenju patrijarha, izrečenom u intervjuu Miloradu Vučeliću 1991. godine – stvorila bogougodnu nacionalnu svest.

„Smatram da ta svest ni blizu nije onakva kakva bi trebalo da bude u svom vremenu, ovako presudnom po ceo naš narod. Nije problem u tome što imamo više od pola stotine političkih partija, nego što je među njima takav antagonizam, takva netrpeljivost, da potpuno ispuštaju iz vida interes saborne narodne celine. Kada bi se sve stranke, svaka sa svojim osobenostima trudile kako najbolje da posluže celini, a energiju koju troše na neuputne razdore, trošile na tom sabornom delu, gde bi nam bio kraj?“

Tokom devedesetih godina prošlog veka patrijarh Pavle pozivao je u Patrijaršiju na savetovanje ugledne ličnosti među naučnicima, književnicima i drugim kulturnim poslenicima, žaleći kasnije što ti sastanci nisu bili redovniji, što sastav pozvanih nije bio širi, i što nije više vremena posvetio ljudima (mada je posvetio skoro sve svoje vreme) koji su mogli da utiču da se problemi u vezi sa dešavanjima u Bosni i Hercegovini, Krajini, Kosovu i Metohiji reše na sasvim drugi način, Srbima na korist, a Bogu podobno.

„Bio sam, moram reći, dirnut što imamo tako razborite, dostojanstveno zabrinute savremenike, a njihov broj mora da je mnogo veći, jer prave, čestite ličnosti obično su povučeni ljudi. Velika je šteta i nesreća što tamo gde se odlučuje o sudbini svekolikog našeg naroda nije dolazilo do sličnih, samo još širih okupljanja na kojima bi se od savetovanja prešlo na prave dogovore kako da se izbavimo iz najgoreg koje nam se spremalo i možda sprema.“

A i kada je sklopljen mir u Bosni i Hercegovini patrijarh Pavle upozorio je da „prestanak oružanih sukoba još ne označava kraj rata“.

„Pravi mir počinje tek sa prestajanjem mržnje, kad i oni koji sebe smatraju pobednicima, i oni koji se osećaju pobeđenima, uvide da su na gubitku svi, svejedno ko manje ko više. Jer, poražen je čovek bilo na kojoj strani da se nalazio. Taj poraz neka nas vodi pokajanju pred Bogom, a ne pogruženosti i otuđenju što nismo zaslužili Njegovu milost. Na svakoj od sukobljenih strana preteških će žrtava biti od posledica rata. Dugo će još biti neprežaljenih, nezalečenih, nezbrinutih, ponižavanih u neizvesnostima za svoje životne sudbine, a pustoš će ostati u njihovim i našim dušama. Mnoge će generacije nositi ožiljke strahota kroz koje smo prošli i zato svako od nas mora biti odgovoran i obavezan za brigu o deci i mladima, ali i o nemoćnima, kojima odlazak sa ovoga sveta treba ublažiti pažnjom i pomoći. Iako mirnodopsko, ovo stanje u našoj zemlji još uvek je vanredno i tako mora ostati u svakodnevnoj borbi da živimo što dostojnije ljudi i što podobniji Bogu.“

ILI DA SMO LJUDI – ILI DA NAS NEMA

Patrijaršijska dužnost pripala je Gospodinu Pavlu u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije, obeleženom ratovima, pritiscima i ultimatumima spoljnog sveta, unutrašnjim previranjima i sankcijama, ekonomskom siromaštvu, razdoblju u kojem je izvršena do tada nečuvena agresija NATO snaga na Srbiju, kada je okupirana sveta srpska zemlja Kosovo i Metohija. U ovim zlim vremenima, koja prete da potpuno unište srpski narod i srpsku državu, mnogo puta pominjan je kosovski zavet i nebesko carstvo, ali sve te reči nadvisuje kazivanje patrijarha Pavla, objavljeno u pomenutom intervjuu Milorada Vučelića.

„Kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održavanje i napredak bili mogući po ceni samo jednog Jadovna i samo jednog Jasenovca, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto, to za mene znači Kosovski zavet opredeljenja za Carstvo Nebesko.“

I pored svih katastrofa koje su snašle srpski narod, patrijarh Pavle je ipak podučavao svoje bližnje, kako treba da žive i da se ophode i u najtežim trenucima.

„Budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo. Ako nas porazi i poniženja ne ozlojede, ako u trpljenju sabiramo snage da se ne poništimo, naša velika patnja može nam biti veliko čistilište za preporod, bez koga nam nema ni podmirenja nasušnih potreba ni pravog duhovnog života. Beznađe nije samo poraz, već porok obezdušenog čoveka kome je lakše prepustiti se nemoći nego uporno, istrajno boriti se i moliti, svakog dana, da se sačuva i spase velikomučenički narod naš.“

A opstanak srpskog naroda, po rečima patrijarha Pavla, nisu mogle da ugroze ni bombe NATO avijacije, niti velike svetske sile koje su najpre okupirale, a potom i priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova, ali zato može da ga dovede u pitanje nečoveštvo i neljudskost nas samih.

„Ako na evanđeljskim osnovama bude srpski narod izgrađivao svoju dušu, svoj život, lični i narodni, svoju sadašnjost i svoju budućnost, verujem da će naš narod kao i do sada savladati teškoće koje su se isprečile pred nama i nametnute su nam. Opstaćemo tako ne samo biološki nego i kao narod Božiji, narod Carstva Nebeskog, narod svetosavski i kosovski. Ne nađemo li snage za to i pođemo li putem neljudskim i nečovečnim – što ne dao Bog! – nestaće nas sa lica zemlje. Veoma mi je žao što ću reći, ali: ili kao ljudi – ili da nas nema! „Bolje nam je izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu.“

I mnoge bi još patrijarhove reči, ovejane od svega suvišnog, slušali (da li i zasita razumevali?) da ga teška bolest nije pre dve godine, 13. novembra 2007. privezala za krevet Vojnomedecinske akademije, gde se u 10.45 15. novembra 2009. godine upokojio. Mudri ljudi u Srbiji primetili su da niko u bučnije vreme nije govorio tiše, a da se čuo dalje, da niko nije govorio manje a da je rekao više, da niko u bezočnije doba nije duže gledao istini pravo u oči – kao patrijarh Pavle. Stoga bi danas, kada se, posle duže bolesti, patrijarh upokojio, trebalo da, kako reče jedan naš sugrađanin, osetimo i tugu i radost – tugu što nas je napustio živi svetac, a radost što smo dobili vođu pred Bogom.

KOSOVSKI ZAVET

Kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održavanje i napredak bili mogući po ceni samo jednog Jadovna i samo jednog Jasenovca, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto, to za mene znači Kosovski zavet opredeljenja za Carstvo Nebesko.

IZMEĐU KRAJNOSTI

Naša današnja stvarnost je dvostruko nesrećna. S jedne strane, opterećena je nesrećama od 1941. godine, a sa druge nesrećama jednopartijskog nasilja, koje je svojim totalitarizmom sprečavalo rešavanje ne samo verskih nego i nacionalnih i međunacionalnih pitanja.

Kad je brana jednopratijskog monopola pukla, jurnulo se u drugu krajnost, razbuktao se prekomerni nacionalizam. Formalno su prihvaćeni principi demokratije, ali se pri njihovom sprovođenju u život ostalo, u suštini, pri upotrebi oprobanog načina nasilja i tako se dospelo do nesreća u kojima smo danas. Srpski narod je u tim nesrećama pogođen više od drugih u ovoj zemlji, ali su možda još nesrećniji oni koji mu sadašnje stradanje pričinjavaju i otežavaju, produžujući politiku srbomržnje oličenu u frankovstvu i ustaštvu.

SRBI, HRVATI, SLOVENCI

Predstavnici srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda su se 1918. godine mirno saglasili da žive u zajedničkoj državi. Ako sada smatraju da je njihov interes da se izdvoje iz te zajednice, svakako bi trebalo da to učine kao ljudi, mirno i saglasno jedni sa drugima. Kao ljudi i da se sporazumeju o granicama. Bolje je i da se raziđemo nego da se ubijamo i gubimo ono malo ljudskog i hrišćanskog što je u nama bilo.

PRAVOSLAVLJE I KATOLICIZAM

U odnosu na Crkvu ovde na Zemlji, razlika između rimokatolika i pravoslavnih jeste u tome što je rimokatolici sagledavaju i prihvataju poglavito sa njene juridičke – pravne – strane, dok je pravoslavni više vide sa njene mističke – blagodatne – strane i doživljavaju je organski, kao Telo Hristovo.

EKUMENIZAM

Za nas pravoslavne je bitno da smo pokazali i pokazujemo bratsku ljubav prema svima, ne odstupivši od Istine Evanđelja Hristovog. Ni naša ni ostale pravoslavne crkve nisu prihvatile takozvanu „teoriju o granama“ niti su pristale na interkomuniju, to jest na bogoslužbeno opštenje sa nepravoslavnima pre dogmatskog saglasja. Smatram da je težnja za jedinstvom crkava dobra želja, ali za sada, na žalost, samo želja, jer su oprečnosti pojedinih hrišćanskih konfesija i sekti, u Ekumenskom pokretu, isuviše velike da bi se moglo lako doći do stvarnog jedinstva u dogledno vreme.

ISLAM I SRPSKA CRKVA

Za vreme dok sam bio na dužnosti u Raško-prizrenskoj eparhiji, trudio sam se da i moji odnosi i odnosi moga sveštenstva sa predstavnicima islama budu kako dolikuje ljudima verujućim. U susretu s njima govorio sam: kako mi ljudi od vere u Boga možemo očekivati i tražiti od neverujućih ljudi da postupaju prema nama čovečno ako mi postupamo nečovečno? Ukazivao sam pri tome, na ono što nam je u veri zajedničko: vera u Jednoga Boga, vera u proročku službu Isusa Hrista (koju – pored prvosvešteničke i carske – ima i po Evanđelju), o Njegovom rođenju od Svete Djeve Marije (Merjeme) i po Koranu i po evanđelistima, o besmrtnosti ljudske duše i njenom zagrobnom životu, prema pravednim ili zlim delima u ovom svetu.

DVOJNOST BIĆA I NARODA

Dvojnost našeg bića, istovremeno telesnog i duhovnog, u svakom pojedinom čoveku javlja se u različitom odnosu: u jednoga su više prisutne praktične sklonosti i sposobnosti, a u drugoj teorijske, duhovne. Tako je i kod pojedinih naroda. Na Istoku su ponikle sve velike religije, filozofija, poezija, umetnost. Na Zapadu pak rimsko pravo i savremena tehnička dostignuća. No te razlike ni kod pojedinaca ni kod naroda nisu takve da jedne čine ljudima višeg ranga, a druge ljudima nižeg ranga. Ono što ih čini višim i nižim, ljudima ili neljudima, to je sposobnost – data nam od Boga – da se usavršavamo u dobru, ako hoćemo, ili da robujemo zlu, ako hoćemo.

MUČITELj I MUČENIK

Mučitelj i nevini mučenik za pravdu, za istinu, za Hrista, dva su antipoda, od kojih se, u Evanđelju, mučenik uznosi do svetosti Carstva Nebeskog, a mučitelj se osuđuje – tačnije, sam sebe osuđuje – do muka večnih u paklu. Samo ako se mučitelj iskreno pokaje pred Bogom i ispravi do spremnosti da on bude mučenik, Bog će mu oprostiti. Bez toga nikakva druga sredstva za oproštaj grešniku ne pomažu. Nečovek će svoj greh nositi vavek. Lažno pokajanje, i lažno mirotvorstvo, i lažno pretpostavljanje svojih egoističkih interesa kao interesa bližnjih, neće moći biti neocenjeno po istini i pravdi od Onoga koji je Istina i Pravda.

CARSTVO NEBESKO

Ako na evanđeljskim osnovama bude srpski narod izgrađivao svoju dušu, svoj život, lični i narodni, svoju sadašnjost i svoju budućnost, verujem da će naš narod kao i do sada savladati teškoće koje su se isprečile pred nama i nametnute su nam. Opstaćemo tako ne samo biološki nego i kao narod Božiji, narod Carstva Nebeskog, narod svetosavski i kosovski. He nađemo li snage za to i pođemo li putem neljudskim i nečovečnim – što ne dao Bog! – nestaće nas sa lica zemlje. Veoma mi je žao što ću reći, ali: ili kao ljudi – ili da nas nema! „Bolje nam je izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu.“