Misliti i živeti ispravno

Piše Željko Simić

Pisac glasovite „Dijalektičke teorije značenja“ svojim je voluminoznim delom, kao i aktivnim humanističkim nastojanjima da se makar za nijansu ublaži nemilosrdnost (post)moderne civilizacije, obezbedio status „svetskog čoveka“

Nedugo nakon pojavljivanja prvog toma obimnih memoarsko-meditativnih zapisa Mihaila Markovića pod krajnje provokativnim, podsticajnim i, za ovo duhovno oplićalo i misaono unakaženo vreme, neočekivano ispovednim i gotovo apodiktičko-utopističkim naslovom „Juriš na nebo“, najšire kulturno i političko čitateljstvo je odskora počastvovano objavljivanjem i drugog dela „Sećanja“ najvećeg srpskog filozofskog mislioca („sećanje“ je reč kojom je autor u podnaslovu eufemistički označio svoje otrežnjujuće uvide kako u osojnu, tako i u prisojnu stranu epohe koju je živeo i svojim nesvakidašnjim opusom i intelektualnim angažmanom suvereno obeležio).

MISLITI I DELATI USPRAVNO

Iako je jedan od njegovih osnovnih metodoloških postulata da se treba kloniti teških reči možda upravo zbog toga što u njima najčešće ne prebiva istina, izrečena kvalifikacija bespogovorno prijanja uz uzorito ime Mihaila Markovića, utoliko pre što su njegovo mesto u istoriji savremene filozofije odredile, nikakvim ideološkim predrasudama opterećene, najumnije kritičke misleće glave sveta, svrstavajući ga u sam vrh najuticajnijih intelektualaca našeg sumornog doba, tik uz Noama Čomskog, Lešeka Kolakovskog i Jirgena Habermasa. Pisac glasovite „Dijalektičke teorije značenja“ svojim je voluminoznim delom, jednako kao i aktivnim humanističkim nastojanjima da se makar za nijansu ublaži nemilosrdnost (post)moderne civilizacije, ako već ne i da se njeno pustošenje svega umnog i pravednog u potpunosti iskoreni, obezbedio status „svetskog čoveka“, izborivši se pri tom za retku privilegiju u današnjoj Srbiji da za svoj položaj, status i uticaj na najširoj globalnoj povesnoj sceni ne mora tražiti preporuke i imprimatur naših palanačkih mondijalista, čije su znanje, duhovni legitimitet i moralni autoritet obrnuto proporcionalni njihovoj stvarnoj političkoj moći, komunikacijskoj bahatosti i arbitrarnom odnosu prema javnosti i javnom mnjenju.

Obema knjigama pod istim naslovom Mihailo Marković je dokazao da istrajavati nedogmatično na nekim zaboravljenim ili hotimice zaturenim etičkim aksiomima i neprestano se prakseološki zalagati za istinu i pravdu u ovom, utilitarnim standardima premreženom svetu ne predstavljaju zaludna, pusta egzistencijalno-filozofska snatrenja, a još manje romantičarsko-idealistička praznoslovlja, kako je nedavno Markovićevu teorijsku i životnu principijelnost oholo okvalifikovao prononsirani predstavnik druge Srbije: misliti i delati uspravno danas jeste najuniverzalnije, najnedohvatnije, ali, samo naizgled paradoksalno, i najmodernije načelo našeg bivstvovanja u okolnostima obezljuđenog i obesmišljenog savremeništva. Jer, bez „juriša na nebo“ čovek ostaje tragično prikovan za zemlju, osuđen na horizontalnu linearnost svog života i dramatično lišen arhetipske žudnje za uspenjem ka visinama sa kojih se  život ukazuje kao metafizička obaveza, kao moralna odgovornost, ali i kao socijalna solidarnost. Upravo navedeni vrednosni ideali čine sveto trojstvo Markovićevog životnog i filozofskog svetonazora, jednog koherentno sazdanog pogleda na svet koji (pogled) nikada, uprkos mučnim iskušenjima, nikada nije napustio, niti izneverio!

Čitav ovaj raskošni spis naoko je paradoksalno koncipovan, budući da prva knjiga počinje događajima koje je Marković u svojoj retrospektivnoj introspekciji označio prelomnim, i nastavlja se osvetljavanjem životnih epizoda unazad, ka tridesetim godinama, njegovom dečaštvu i mladosti, „ali i zori novog društva“, zbog čega je i naslov prvog toma upečatljivo jasan – „Ka izvoru“. U drugom delu „Sećanja“ vreme teče od tog, za autora krajnje dramatičnog, prekretničkog momenta 1973. godine na frankfurtskoj železničkoj stanici, kada je, čitajući nemačku štampu, naslutio da, ukoliko se vrati u zemlju „kreće pravo zveri u čeljust“, napred, „ka ličnom sumraku, ali i sumraku velike ideje o novom društvu“, pa je naslov ovog toma takođe neumoljivo markovićevski precizan – „Ka ušću“, mada je zbog pesimističnog prizvuka teško spojiv sa endemskim vitalizmom velikog filozofa.

SAN KOJI NIJE ODSANJAO….

Nema nikakve sumnje da je Marković do polovine 2008. godine, svodeći svoj bilans na planu društvenog razvitka i stvaranja jednog radikalno humanijeg sveta imao „dovoljno razloga za potpuno očajanje. Ali, život je pun iznenađenja: ono što se desilo u leto dve hiljade osme otvara nove nade i ponovo razgoreva moj neugasivi optimizam“. Reč je, razume se, o istorijskoj potvrdi Markovićevih dugogodišnjih, logički sistematično izloženih i u sintetičku celinu spregnutih, oštrih kritičkih primedbi uperenih ka samim ideološko-teorijskim temeljima kapitalističke filozofije života, dakle, prema liberalnoj, odnosno neoliberalnoj političkoj koncepciji i svim socijalnim, ekonomskim, privrednim, finansijsko-bankarskim, konfesionalnim i kulturološkim derivatima takvog konstrukta, od tobožnjeg samoregulativnog mehanizma imanentnog slobodnom tržištu, preko minimalizovanja socijalne funkcije države, sve do apsolutizovanja, pa i deifikacije privatne svojine kao nedodirljivog društvenog entiteta. Pri tom, Markovićevo neskriveno ushićenje nisu izazvali ni naprasni voltstritski slom, niti početak katastrofalne ekonomske krize, već povesni dokaz da je u sebičnom, takmičarskom i siledžijskom duhu liberalnog kapitalizma on kao mislilac s razlogom uočavao jednu konstruktivističku naprslinu čitave koncepcije, koja je zakonomerno morala izazvati urušavanje te, toliko slavljene i obožavane zidanice na pesku. Sve dotle, bilo je teško misliocu Markovićevog formata, filozofu koji svoje ideje živi, da se pomiri s činjenicom da postaje nemi svedok navodnog „kraja istorije“, kraju koji propagira službenik jedne moćne administracije i puki eksponent agresivne političke ideologije, uz to hvaljen kao neko ko „prodaje ideje za život“! Ničeg ličnog nije bilo u Markovićevom nemirenju sa površnom filozofemom Frensisa Fukujame, jednako kao što ničeg iracionalno-personalnog nije bilo ni u jednom njegovom javnom sučeljavanju sa ideološkim ili filozofskim oponentima! Naprosto, Marković  kao rasan logičar koji suvereno vlada „statikom“ epistemologije  i kao lucidni dijalektičar matematički precizno ulančava ideje u etičke sisteme, koje potom uzdiže na rang humanističkog Principa ili Ideala. Kada ih tako konstituiše, dakle kao opšteobavezujuće moralne obrasce i gnoseološke aksiome, on te Principe i Ideale neretko brani bezostatno i iscrpljujuće dosledno, zbog čega kod neupućenih ili ostrašćenih čitalaca katkad stvara iluziju svoje dogmatičnosti i misaone nefleksibilnosti. Iz tih razloga, debakl neoliberalne političke filozofije Marković doživljava kao istorijsku potkrepu valjanosti i ispravnosti svojih Principa protkanih uzvišenim idealima socijalne pravde, ravnopravnosti i solidarnosti, a tek u drugom planu kao ličnu satisfakciju zbog obistinjenja predviđanja koja su se krila iza njegove razorne kritike „svega postojećeg“ pod okriljem preobraženog kapitalističkog totalitarizma. Zadovoljstvo postoji i zbog otvaranja prostora za revitalizovanje levičarskih ideja koje bi se u političkom i socijalnom praxisu mogle konačno ovaplotiti, što je san koji Marković, huserlovski rečeno, nikada nije do kraja odsanjao.