„Istina“ o Srebrenici – loš cement za budućnost

Piše Dragan Mraović

 Ono što su SAD i NATO učinili u Jugoslaviji u strašnim devedesetim godinama, nesumnjivo je jedna od najsramnijih stranica istorije zapadnog društva

U bivšoj Jugoslaviji nije nikada došlo do stvarnog pomirenja naroda posle Velikog rata, jer su se zasluge jednih preuveličavale, a istina o stradanju drugih ne samo falsifikovala, nego i zabranjivala. Današnje stanje na prostoru bivše Jugoslavije ne samo da je jasni pokazatelj grešnosti takve „pobedničke“ medijsko-političke filozofije, već i znak da današnja pobednička filozofija agresora gradi loše temelje za pomirenje među narodima na koje poziva predsednik Boris Tadić. Njegov poziv, ako ostane samo na Srebrenici, a izostavi Bratunac i sve druge zločine, ili ih razdvoji, biće loš cement za budućnost, a on će se time samo pridružiti haškom horu.

Rasprava o Srebrenici je primer stvaranja veštačke istorije, ali ne radi istorije same, već radi sticanja hipoteke kojom bi srpski narod trebalo da bude opterećen u budućnosti, onako kako mu je decenijama tovarena kolektivna krivica za „Veliku Srbiju“, koju je izmislila Austro-ugarska, ili „velikosrpski hegemonizam“, nastao u kabinetu Broza i njegovih ideologa.

Nikome ne pada na um da negira da se u Srebrenici dogodio zločin, ali to što je on i sredstvo morbidnih političkih manipulacija brojem žrtava, ne služi na čast onima koji to čine, kao što im ne služi na čast ni prećutkivanje sličnog zločina u Bratuncu, koji je i bio povod za srebreničku nesreću. Zločin se ne može negirati, ako je ubijen i samo jedan civil ili ratni zarobljenik. Zato je sigurno da se u Srebrenici, kao i u Bratuncu, dogodio zločin, ali kada se on pretvara u spektakl, i to samo onaj u Srebrenici, onda se javlja sumnja da priča nije završena i da neko i dalje ima zle namere.

Novi geopolitički poredak koristi medije za stvaranje pojednostavljene slike stvarnosti da bi se zadovoljile političke potrebe kratkotrajnije od posledica takve manipulacije. Kada je reč o Srebrenici, na to ukazuju mnoga ugledna imena zapadnog sveta. Napisane su i knjige kao što su „Srebrenica – istorija jednog salonskog rasizma“ švajcarskog istraživača Aleksandera Dorina, „Skriveni dosije o ‘genocidu’ u Srebrenici“ zasnovan, pre svega, na analizi grupe američkih istraživača ili „Koridor“ Džin Toski Maracani Viskonti, publiciste iz Milana.

Da li je bilo manipulacija i nekrofilskog korišćenja zločina u političke svrhe?

Pogledajmo šta o tome kažu uglednici sa Zapada. U ovom broju „Pečata“, prenosimo, dakle, neka posebno upečatljiva svedočenja neutralnih ličnosti iz tog sveta.

ZLOČIN KAO MEDIJSKI SPEKTAKL

Džin Toski Maracani Viskonti piše u svojoj knjizi „Koridor“: „Često su korišćeni raniji događaji, koji su čuvani za određenu priliku. To je slučaj sa poznatim zajedničkim grobnicama u Srebrenici, u kojima se nalaze ‘hiljade’ tela. U stvari, posebna istraživanja nikada nisu obavljena do kraja, zbog nedostatka novca i zbog žestokog protivljenja vlade SAD-a da se bavi eshumacijom, bez Haškog tribunala“. Tokom 1998. godine, gospođa Takako Ugaja, iz japanske ambasade u Jugoslaviji izvršila je pedantnu istragu o Srebrenici za potrebe svoje vlade i došla do zaključka da je deset hiljada muslimana koje su navodno streljali Srbi, moglo razumno da se svede na brojku od 100 (Balkans Infos, br. 38, novembar 1999). „Pitanje zajedničkih grobnica često vaskrsava uoči nekog važnog događaja ili značajnog hapšenja. Pošto se neka vest lansira, ispravke ili demantiji nemaju odjeka. Uobičajeno delovanje na ubeđivanju podstiče kod javnosti duboku mržnju prema objektu komunikacije, jer projektuje sve svoje snakodnevne frustracije, pa zato blagosilja oružane intervencije, bombe, ne misleći racionalno na objektivne uzroke problema i umešanog stanovništva, na muškarce, žene, decu, porodice. U Bosni je tehnika bombardovanja slikama uspešno primenjivana od samog početka rata…“

U pismu Luki Rastelu, direktoru Balkanske osmatračnice (Osservatorio Balcani, pismo od 21.11.2009) Dž. T. M. Viskonti piše: „Iznenadila sam se u maju 1996. U Milićima su Amerikanci iz IFOR-a uhapsili deset naoružanih muslimana za koje se sumnjalo da su masakrirali tri Srbina. Predati su srpskoj policiji na Palama. Pošto nije bilo jasnih dokaza o njihovoj krivici uvedeni su u kartoteku i pušteni. Tih deset ljudi, ispostavilo se potom, pripadali su ‘Lastama’, grupi ekstremista, a imena osmorice od njih su bila na listama nestalih u Srebrenici koje je Međunarodni crveni krst predao Međunarodnom sudu u Zvorniku. Imam kopiju dokumentacije“.

Aleksander Dorin, autor knjige „Srebrenica – priča o salonskom rasizmu“, švajcarski istraživač, koji se već 15 godina bavi događajima u Srebrenici, tvrdi u jednom intervjuu (sitoaurora.altervista.or/Balkanija54.htm, 12.08.2009): „Posle četrnaest godina istraživanja o događajima u Srebrenici iz 1995. godine, mogu da tvrdim da u toj enklavi nije bilo nikakvog genocida nad muslimanima – mit o masakru nad muslimanima su izmislili umrli muslimanski ratni lider Alija Izetbegović i ondašnji predsednik SAD-a Bil Klinton“. Navodeći da žrtve nisu bili „deca“ već odrasli borci ubijeni u borbama sa vojskom Republike Srpske, što nije čin genocida, on kaže: „U julu 1995, u toku srpskog osvajanja grada, izgubilo je život oko 2.000 muslimana – ne oko 8.000 kako tvrdi muslimanska propagandna mašinerija uz podršku izvesnih zapadnih političara i medija… Da bi mogli da tvrde da je reč o genocidu, a pošto nisu imali dovoljno žrtava da podrže prvobitnu tezu od oko 8.000 ubijenih muslimana, uvrstili su u žrtve Srebrenice i brojne borce bosanskih muslimana koji su poginuli u borbama pre osvajanja Srebrenice i u drugim borbama tokom građanskog rata od 1992. do 1995. U listu navodnih srebreničkih žrtava uvršćena su i imena još živih osoba“.

Filip Korvin, bivši civilni koordinator UN za BiH i bliski saradnik bivšeg generalnog sekretara UN Pereza Kueljara piše: „Bilo je egzekucija neboraca u Srebrenici, kao u svim ratnim zonama, to je sigurno. Oni koji su to učinili treba da budu gonjeni i kažnjeni. Svejedno da li je bilo 3, 30 ili 300 ubijenih civila, uvek je reč o odvratnom zločinu. U tom pogledu nema nikakvog nesporazuma. Ali, u svakom slučaju činjenice iznete u izveštaju Istraživačke grupe su solidna tvrdnja da je brojka od 7.000 ubijenih, koju često pominje međunarodna zajednica, neodbranjivo preterivanje. Realna brojka je bliža cifri od 700.“

Ima takođe dokaza, u tom tekstu, da su Srbi bili masakrirani, proganjani, mučeni, silovani i ponižavani tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Međunarodna zajednica nije smatrala korisnim da upozna javnost sa tim grozotama sa jednakim elanom s kojim je evocirala „masakr“ u Srebrenici. (Le dossier caché du ‘genocide’ de Srebrenica)

Dva holandska novinara, Jan Viljem Honig i Norbert Bot napisali su u knjizi „Srebrenica, priča o ratnom zločinu“ (Srebrenica, Record of a WarbCrime): „Glavna pretnja svim legitimnim prekidima vatre u Srebrenici bio je bosanski komandant sektora Naser Orić, kome je Srebrenica služila kao polazna baza za ubilačke napade na okolna srpska sela… U očima Holanđana Naser Orić, vojni komandant i njegova dva glavna ‘komandanta brigada’ Zulfo Turšunović i Hakija Meholjić, bili su ratni profiteri i obični gangsteri koji terorišu izbeglo stanovništvo… Štaviše, Orićevi ljudi su imali pokvarenu naviku da zauzmu položaje pored Holanđana i da otvaraju vatru na Srbe, nadajući se da će ih uvući u međusobni sukob (str.132-133)“.

Druga dva novinara, Laura Silber i Alan Litl, koje niko i nigde ne može optužiti da su gajili simpatije prema Srbima, zapažaju u njihovoj knjizi „Jugoslavija, smrt jedne nacije“ (Yugoslavie: mort d’une nation) da su 7. januara 1993. godine (na pravoslavni Božić) Naserove snage iznenada napale srpske položaje na severu ubijajući srpske civile i paleći njihova sela (str. 265-266).

MANIPULACIJE IZETBEGOVIĆA I KLINTONA

Naravno, niko se u zapadnom svetu nije zapitao kako je jedna tako velika vojna grupacija, kao Orićeva, mogla da boravi i dejstvuje u „zaštićenoj“ zoni pod kontrolom UN i kako su Holanđani dopuštali da Orićevi vojnici zauzimaju položaje kraj njih i otvaraju vatru na srpske civile. Orić je u stvari imao zadatak da izazove krvoproliće kako bi se ostvario plan Klinton-Izetbegović da se stvori propagandna slika o genocidu, i to iskoristi kao povod za dejstva protiv Srba. O tome govori Edvard S. Herman s Univerziteta u Pensilvaniji u pomenutom „Dosijeu“: „Muslimansko-bosanske vlasti izjavile su da im je njihov šef Alija Izetbegović rekao da će intervencija uslediti ako Srbi ubiju više od 5.000 osoba u Srebrenici. Činjenica da je Srebrenicu napustila vojna snaga mnogo veća od snaga napadača, zatim povlačenje koje je tu snagu činilo ranjivijom što je izazvalo brojne žrtve u borbama ili u međusobnim obračunima, omogućila je da se dostignu brojke približne Klintonovim kriterijumima.“

U prilog ovoj Hermanovoj tvrdnji ide i dokument „Pad Srebrenice“ (The Fall of Srebrenica), A/54/549), Izveštaj generalnog sekretara uz Rezoluciju Generalne skupštine 53/35, 15. novembar 1999, § 115: „Preživeli iz delegacije iz Srebrenice izjavili su da im je predsednik Izetbegović rekao da je NATO intervencija u Bosni i Hercegovini moguća, ali samo ako Srbi uđu u Srebrenicu i ubiju bar 5.000 stanovnika. Predsednik Izetbegović je kategorički negirao takvu izjavu“. Ali, Hakija Meholjić, bivši šef policije u Srebrenici, izjavio je da je osam osoba, pored njega (sve žive u tom momentu) „moglo da potvrdi“ tu Klintonovu sugestiju. (Dani, 22. juni 1998).

Naravno, Izetbegovićevo negiranje dogovora sa Klintonom samo naivnima može biti uverljivo, jer je bio sklon velikim lažima koje su imale za uzrok smrt hiljade civila. Na primer, Alija Izetbegović je rekao Fransoa Miteranu, u junu 1992. godine u Sarajevu, da Srbi imaju koncentracione logore u kojima drže muslimane. To je izazvalo žestoku antisrpsku reakciju u zapadnom svetu. Međutim, Bernar Kušner, u svojoj knjizi „Ratnici Mira“ (izdavač: Grasset et Facquelle, 2004), na stranicama od 384-387, opisuje njegov i Holbrukov poslednji susret sa Alijom, 2. decembra 2003. kada Kušner postavlja Izetbegoviću pitanje o postojanju srpskih koncentracionih logora. Podseća ga na susret sa Miteranom i na ono što mu je Izetbegović tada rekao o logorima smrti:

„Vi ste to ponovili pred novinarima. To je izazvalo veliko nespokojstvo u svetu. Fransoa Miteran me je poslao u Omarsku, otvorili smo i druge zatvore. To su bila strašna mesta, ali nije bilo sistematskog istrebljivanja. Znate li to?“

Odgovor: „Da. Mislio sam da bi moja „otkrića“ mogla da ubrzaju bombardovanje. Video sam reakciju Francuza i ostalih… Prevario sam se“.

Umešao se Ričard Holbruk: „U Helsinkiju ste shvatili da se predsednik Buš stariji neće mešati?“

Izetbegović: „Da, pokušao sam, ali izjava je bila lažna. Nije bilo srpskih koncentracionih logora, ma kako da su strašno izgledala ta mesta.“

Jasno je da je sa takvim paklenim režiserima kao što su Alija i Naser, svaka predstava bila moguća, pa i da se žrtvuju muslimanski i srpski životi civila iz Srebrenice i Bratunca.

O Naseru slikovito svedoči reporter Bil Šiler (Fearsome Muslim Warlord éludes Bosnan Serb Forces, Toronto Star, 16. juli 2005.): „Sreo sam ga, u januaru 1994, u njegovoj kući, u opsednutoj Srebrenici… Gledao sam groznu video prezentaciju koja bi se mogla nazvati ‘Pregled dela Nasera Orića’. Videli su se zapaljene kuće, leševi, odsečene glave, ljudi u bekstvu. Orić se neprestano smešio diveći se svome delu. ‘Ulovili smo ih u zasedi’, objasnio je kada su se srpski leševi pojavili na ekranu. Naredna sekvenca je prikazivala tela razneta eksplozivom. ‘Poslali smo ih na Mesec’ – hvalio se. Pred prizorom fantomskog sela sa kućama izrešetanim mecima, bez ijedne žive duše, rekao mi je: ‘Tu smo ubili 114 Srba’.

Veliki brojevi su bili potrebni takvim režiserima da bi se prešlo na teren genocida, a o tome kakva je verodostojnost brojke od 8.000 civilnih žrtava govori i ova analiza zapadnih izvora: „Brojka od 8.000 nije kompatibilna ni sa elementarnom aritmetikom kada je reč o Srebrenici pre i posle jula 1995. Osobe izmeštene iz Srebrenice – znači preživele masakr – koje su registrovali Svetska zdravstvena organizacija početkom avgusta 1995. i bosanska vlada dostigle su brojku od 35.632 lica. Muslimana koji su mogli da dođu do muslimanskih linija ‘a da njihove porodice to ne znaju’ bilo je najmanje 2.000, a oko 2.000 je ubijeno u borbama. To je 35.632 preživelih plus 2.000 poginulih u borbama, a zajedno sa 8.000 streljanih značilo bi da je Srebrenica pre rata imala 47.000 stanovnika, iako ih je u stvarnosti bilo od 37.000 do 40.000 (sudija Međunarodnog krivičnog suda Patricija Vald je dala procenu od 37.000). Brojke se ne podudaraju.“ (George Bogdanich, Politics of War Crimes, Rooper, chap.4, The Numbers Game, Srebrenica Research Group).

PRAVNA NEUTEMELJENOST

Kanadski general Luis Mekenzi, prvi komandant mirovnih snaga UN u Bosni, svedoči u pomenutom Dosijeu grupe američkih istraživača: „U najvećem broju nedavnih izveštaja, kontekst i odgovornost za katastrofu u Srebrenici nisu opisani. Više se volelo najjednostavnije objašnjenje: crno-beli događaj u kome su samo Srbi krivci… Pošto su muslimani vremenom postali bolje opremljeni i uvežbani, počeli su da izlaze iz Srebrenice i da napadaju srpska sela i ubijaju njihove stanovnike, a onda se brzo vraćali u zonu koje su štitile snage UN. Ti napadi su dostigli vrhunac 1994. i nastavili se do početka 1995, pošto je kanadski pešadijski kontigent zamenjen jačim holandskim kontigentom… Elementi koji su dati Haškom tribunalu za ratne zločine dovode u ozbiljnu sumnju brojku ‘do’ 8.000 masakriranih bosanskih muslimana. Ta brojka uključuje ‘do’ 5.000 onih što su registrovani kao nestali. Više od 2.000 tela je eshumirano u Srebrenici i okolini i među njima su žrtve sve tri godine jakih borbi u regionu. Aritmetika jednostavno ne može da potvrdi brojku od 8.000 ubijenih.“

Karlos Martins Branko, profesor na katedri za društvene i političke nauke Evropskog univerzitetskog instituta iz Badije Fijezolane piše u „Dosijeu“: „Da su Srbi imali prethodno smišljeni plan genocida ne bi napali samo sa jedne strane ostavljajući mogućnost bekstva na sever i na zapad, već bi izvršili opsadu i ne bi nikoga pustili da pobegne… Cilj u Srebrenici je bilo etničko čišćenje, a ne genocid, za razliku od onoga što se desilo u Krajini, gde je hrvatska armija desetkovala (srpska – D. M.) sela u kojima nije bilo nikakvog vojnog otpora… Dopušteni pad Srebrenice može da se čini kao neka makijavelistička orkestracija, ali jeste istina da je vlada u Sarajevu tu imala mnogo da dobije i to su kasniji događaji pokazali“.

Majkl Mandel, profesor prava na Univerzitetu u Torontu, kaže („Dosije“): „Tvrdnja tribunala o genocidu u Srebrenici nije potvrđena ni činjenicama, niti prizvanim pravom… Na kraju krajeva, ova složena mreža argumenata služi da podvuče da nije bilo nikakvog genocida, niti bilo kakvog genocidnog akta u Srebrenici. Bilo je užasnih ratnih dela koja nisu ni manje ni više užasna, bez obzira na to da li su bila legalna ili nelegalna. Ali za ovakvu vrstu akata krivica mora da bude mnogo šire primenjena nego onaj prostor na koji se želi primeniti definicija genocida, šire od direktnih kriminalaca i svih lokalnih aktera, da bi se u nju uključili i drugi koji su odgovorni za rat u Bosni: Evropljani koji su zbog sopstvenih interesa zapalili fitilj u bivšoj Jugoslaviji potvrđujući njen raspad, i Amerikanci koji su, zbog istih razloga, potpalili požar i to tako da ga niko ne može ugasiti pre njihovih bombardera. Ne treba zaboraviti ni Haški tribunal koji je bio potpora i saučesnik sveg tog nasilja kome je davao opravdanje…“.

Profesor Mandel navodi, u potvrdu svojih stavova, i sledeću izjavu Eli Vizela, koju je on dao, uprkos tome što je bio veliki zagovornik vojne intervencije: „U mojim očima genocid je namera i volja da se uništi jedan narod. Holokaust je bio smišljen da ukloni i poslednjeg Jevrejina sa planete. A može li iko poverovati da su Milošević i njegovi saučesnici ozbiljno mislili da istrebe sve Bosance, sve Albance i sve Muslimane na svetu?“ (Elie Wiesel, The Question of Genocidi, Newsweek, 12. april  1999, str.37)

Bivši visoki funkcioner UN Sedrik Tornberi piše (Cedric Thornberry, Saving the War Crimes Tribunal: Bosnia-Herzegovina, Foreign Policy, septemnbar 1996): „Stav izvesnog broja međunarodnih liberalnih medija je da su Srbi jedini divljaci… Manipulacija je bila uspostavljena, iako je bila prećutna i infiltrirana u odnose između vlada, medija i tribunala. Ona je doprinela da se od masakra u Srebrenici načini simbol zla, uz pomoć ‘pravde’ tribunala i podršku liberala i Međunarodne krizne grupe, radi davanja opravdanja za NATO agresiju i rasturanje Jugoslavije, a još šire za ‘humanitarnu intervenciju’. Može li se više tražiti od sistema propagande?“.

Dva visoka funkcionera UN, grupa novinara i univerzitetskih istraživača, kao nepristrasna i nezavisna Grupa za istraživanje o Srebrenici (Srebrenica Research Group) sastavila je 2005. godine izveštaj na 200 stranica kojim ozbiljno dovodi u pitanje sve „ono što je naduvano u pogledu broja žrtava i ono što je iskrivljena predstava činjenica koju stvaraju vlade, nevladine organizacije i mediji“ u vezi sa padom Srebrenice 1995. godine. Ovaj izveštaj je poslužio kao značajan deo knjige „Skriveni dosije o ‘genocidu’ u Srebrenici“ (Editions Le Verjus, Association Verité et Justice, 2005.).

U petnaest zaključaka izveštaja napisanog na osnovu hiljada dokumenata, svedočenja i ličnog uvida na terenu, Grupa konstatuje da su broj žrtava u Srebrenici i kontekst događaja izvitoperile vlade, nevladine organizacije i nove organizacije, odnosno da teza o ubistvu 8.000 muslimana nema nikakvo utemeljenje u dokazima i reč je o političkoj konstrukciji. Evidentiraju se manipulacije Bila Klintona, pod pritiskom Boba Dola, da se iskonstruiše slika potrebna u geopolitičke i ekonomske svrhe evroatlantista. Izražava se uverenje da su se muslimanske snage povukle iz Srebrenice, upravo da bi se stvorila slika masakra. Zaključuje se da se traži osuda za etničko čišćenje samo kada je reč o Srbima, a nikako kada oni pretrpe etnički izgon i masakre. Žestoko i argumentovano se osporava teza o genocidu i potpora koju joj je dao Haški tribunal. Razgolićuje se uloga mnogih novinara i mas medija kao instrumenata političke propagande protiv Srba, bez utemeljenja u činjenicama i pravu.

VLASNICI POJEDINAČNIH SAVESTI

Nema mesta u ovom tekstu da se još, na primer, piše i o „srebreničkoj žrtvi“ Bajri Mahmutoviću, kriminalcu koji je robijao u Sremskoj Mitrovici u vreme kada je njegov ojađeni otac u selu Abduliću, kraj Bratunca, primao penziju za „mučeničku smrt“ sina za koju su optuženi Srbi.

Nema mesta u ovom tekstu da se piše ni o glasačkim spiskovima u Sarajevu po kojima su 1996. godine glasali oni koji su na spisku „masakriranih“ u Srebrenici, o srpskim telima proglašenim za masakrirane muslimane, o onima koji su umrli u drugim gradovima, a pokopani u Potočari srebreničkoj kao Mujo Kardašević, o onima što su umrli posle „genocida“ u Srebrenici i to i na 100 kilometara od iste, pa su sahranjeni kao žrtve „genocidnih“ Srba, o borcima 280. i 281. bosanske brigade, koji su poginuli, 1994, a sahranjeni u Srebrenici, kao žrtve „masakra“ iz 1995 (na primer: Hajrudin Nuriosmanović, Mehmed Hodžić, Šaban Omerović, Hajrulah Hafizović, Ahmet Avdić, Meho Duraković, itd), o telima sa krstom oko vrata proglašenim za muslimanska… o tome koliko onih sa spiska ubijenih u Srebrenici živi u Srbiji ili je preko nje otišlo što dalje od rata…

Nema mesta izveštaju Specijalne komisije Vlade Republike Srpske o Srebrenici, koji je „guverner“ Pedi Ešdaun zabranio i napisao svoju izmišljenu verziju priče, u kojoj s, naravno, samo Srbi loši momci.

Nema mesta, jer smo dali glas strancima. Zapadnjacima. U Srbiji se olako prihvataju optužbe sa Zapada na račun srpskog naroda. Nadamo se da će se i glasovi ovih uglednih ljudi sa Zapada prihvatiti kao glasovi da srpski narod nije počinio genocid. Samo osuda svih zločina, bez obzira na počinioca, vodi ka ravnopravnom tretmanu naroda i pomirenju. Zločin ima ime i prezime i ne može biti sveden na kolektivnu krivicu. Zločinci protiv čovečnosti moraju biti najstrože i jednako kažnjeni. Ali, ako Naser Orić dobije kaznu za masovna ubistva kao da je obio trafiku, a njemu slični, na drugoj strani, doživotne robije, onda takva pravda ne podstiče na pomirenje. Ukoliko se takvom pravdom pokušava nametnuti i kolektivna krivica narodu, onda je ona i nemoralna. Niko nema pravo da drugome nameće kolektivnu krivicu, a još manje da je prihvata u ime kolektiva ili da se izvinjava u ime naroda, bez obzira na političku funkciju koju vrši. Pojedinci koji su učestvovali u zločinu ne mogu da predstavljaju celi srpski narod. I zato niko nema pravo da se izvinjava u ime celog naroda, već samo u svoje sopstveno. Niko nije vlasnik pojedinačnih svesti i savesti.

Ako tako čini, onda negira individualne vrednosti pojedinaca koje su temelj liberal-kapitalizma. Negira temelje građanskog društva, a time i demokratije. A naš predsednik je sklon takvom političkom ponašanju.

2 коментара

  1. Avatar

    Redovno citam Pecat na internetu. Neke clanke sam prevodila na jezik zemlje u kojoj zivim da bih ih pokazala novinarima i prijateljima. Bilo bi jako pozeljno kada bi vasa redakcija bar neke od clanaka prevela na engelski. Tako bismo mi koji zivimo napolju imali mogucnost da ih distribuiramo dalje. Medijska propaganda nas je jako ocrnela i mi smo osakaceni u borbi protiv nje bez clanka na engleskom jeziku.

    Mozda biste mogli da napravite neku klauzulu da ih placamo prilikom preuzimanja da bi vi mogli da pokrijete svoje troskove prevoda. Razmislite o tome. Ovaj clanak o Srebrenici nam je neophodan sa svim citatima i pregeldom protivargumenta za klasicnu antisrpsku propagandu.

    Ako biste preveli clanke mogli biste da stupite u kontakt sa nasom web stranicom u Americi(www.sebianna.com) i da vidite da li oni mogu da se objavljuju tamo. Tada bi ovi clanci imali mnogo vece dejstvo nego samo objavljivanje pred srpsku publiku koja je vec zasicena od svega. Publika u inostrantsvu nema pristupa ovakvim informacijama jer njihovi mediji pokusavaju da sacuvaju svoje lazi i jednostranost u obavestavanju o ratu na Balkanu.

    Sa postovanjem i toplim pozdravima iz hladne Norveske!

    Dr Zorica Mitic

  2. Avatar

    U potpunosti se slažem sa PISCEM teksta, da su laži i prevare uvek bile u službi moćnika. Srebrenica mali gradić, sa malim brojem stanovnika, koji je bio zaštićen od strane UN, ali ne i od orićevih i mudžahedinskih snaga, nikada nije doživeo veći egzodus, do bežawnja od Orićevih ubica, pljačkaša i kriminalaca svih vrsta. Opisanih – lažnih događaja koji se nisu nikada dogodili, jer borbe u samoj Srebrenici nisu viđene, vođene su na terenima oko Srebrenice protiv Orićevih snaga. Stanovništvo je svojom voljom i prevoženjem napuštalo gradić po svom nahođenju. Stratezi priča o “genocidu” bili su Alija i njegovi mentori. Kako niko nije, a ima postojeća dokumentacija i u RTS ništa govorio o masakrima u 36 sela Bratunačke opštine. Naši politički eksperti se klanjaju i izvinjavaju gde god stignu, od Jasenovca, Srebrenice, Račka itd, pa se plašim da neki od njih od silnog klanjaja i izvinjavanja ne ostanu GRBAVI.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *