Rade Šerbedžija: Hrvatski glumac gruzijskog porekla

Neki srpski nacionalisti, ili Srbi sa izraženim nacionalnim osećajem, još uvek imaju problem sa čovekom koji se zove Rade Šerbedžija; ne ide im u glavu zbog čega Šerbedžija nije srpski glumac i zbog čega tako dugo i tako uporno beži od svog srpskog porekla. Nikada se nije izjasnio kao Srbin, a za sebe kaže da je hrvatski glumac.

RAZUMLJIVA SITUACIJA

Što se tiče Đorđa Balaševića, još jednog za koga se mislilo da je Srbin, tu je situacija razumljivija, kažu gore spomenuti; Balaševiću je majka Hrvatica, očeva linija je imala razna konvertitstva, verska i nacionalna, pa se među takvim etničkim i genetskim strunama čovek lako zapetlja. Ali Šerbedžija…njemu su i otac i majka, i dede i babe, i ujaci i tetke…svi Srbi. Kako to da on nije?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje neki bi, siguran sam, ponudili set intervjua koje je poznati glumac dao raznim listovima i magazinima, a gde upadljivo insistira na svom mirotvorstvu, jugoslovenstvu, političkom nesvrstavanju, verom u ljude a ne u nacionalnost, gađenju nad svim nacionalnim projektima. Drugi će, za pretpostaviti je, u prvi plan izgurati „ogromne Šerbedžijine talente“ koji ga izdižu visoko iznad balkanskih torova i sokaka i svrstavaju u svetsku glumačku elitu.

Takvi će, nema sumnje, početi sa nabrajanjem holivudskih filmova u kojima je Šerbedžija igrao i poznatih holivudskih zvezda sa kojima je delio veliko platno. I zašto bi se takav čovek izjašnjavao kao Srbin? Ova logika mogla bi funkcionisati da nije holivudske legende, glumca, oskarovca, Karla Maldena (rođenog kao Mladen Sekulović, poreklom iz Bileće) koji je sve do smrti, umro je 2009. godine, sa velikim ponosom isticao svoje srpsko poreklo. Naravno, ovde treba isključiti svaku pomisao na upoređivanje njihovih glumačkih talenata pošto je Karl Malden bio rođeni glumac, za razliku od Šerbedžije čiji je talenat te vrste skroman ali je on ovladao tehnikama glume, kao malo ko iz bivše Jugoslavije. Ako ikada budete u prilici pogledajte tv-serijal „Put u Vučjak“, tandema Galić-Štivičić, iz 1985. godine, rađenog po Krležinoj drami, i videćete tu savršeno savladanu tehniku, koju demonstrira Šerbedžija i na drugoj strani briljantne glumačke bravure Ive Serdara, iz kojih pršti velika darovitost i samim tim dominacija nad suvoparnom tehnikom igre.

Ne odiše istinom ni Šerbedžijina priča o političkom nesvrstavanju; neki od nas još uvek se sećamo Radetovih stranačkih epizoda, u pravilu neuspešnih i svakako pogubnih po narod kojem su pripadali njegovi najbliži.

„REFORMISANI KOMUNISTI“

Uoči prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, 1990. godine. Rade Šerbedžija je otvoreno stao na stranu Ivice Račana, nastupao je na konvenciji Račanovih „reformisanih komunista“, držao zapaljive govore i baš on je Račanu smislio pozdrav sa obe uzdignute ruke i raširene šake i baš Rade je mnoge Srbe tada naveo da glasaju za Račana koji će te glasove kasnije odneti Tuđmanu u krilu, izneveriti sva obećanja data Srbima u Hrvatskoj i značajno doprineti velikoj tragediji naroda iz kojeg potiču roditelji Radeta Šerbedžije.

Uz Račana, Šerbedžija je gajio velike političke simpatije prema inženjeru Anti Markoviću. Pokret reformista bivšeg direktora sistema „Rade Končar“ mnogima je bio primamljiv i zanosan; zalagao se za otvoreno tržište, nacionalno pomirenje, pristupanje Jugoslavije Evropskoj zajednici, očuvanje jedinstva zemlje… Sve bi to bilo u redu, mnogi bi mu poverovali i krenuli za njim da je Ante Marković svoju politiku raznosio po Hrvatskom zagorju, Hercegovini, Slavoniji, Dalmaciji…gde je Jugoslavija bila žestoko napadnuta. Umesto toga on je konvenciju svoje navodno projugoslovenske partije organizovao na Kozari, u Bosanskoj krajini, gde apsolutno niko nije bio protiv Jugoslavije.

Šerbedžiji to nije bilo nelogično pa je, sa ostalim sledbenicima A. Markovića u proleće 1992. otišao u Sarajevo gde je, reći će kasnije, pokušavao da spreči rat muslimana Srba i Hrvata. Nije ga sprečio, niti je mogao da ga spreči. Šerbedžija je onda, a to čini i danas, zanemarivao istorijsku komponentu i krvave naslage u temeljima složene bosanske države. Bez toga se Bosna ne može razumeti. Onaj ko misli drugačije pripada političkim diletantima i voluntaristima. Za njih je mjuzikl „Kosa“ i hipi pokret.

POLITIČKA STRANA

Iz Sarajeva u kojem se rat razbuktavao Šerbedžija dolazi u Beograd gde su mu već bili roditelji. Otac Danilo, penzionisano vojno lice, sa poslednjom službom i stanom u Vinkovcima, pakuje 1991. godine ono najosnovnije, uzima podruku suprugu, Radetovu majku, i beži prema Beogradu. Radetova majka umire 1999. godine dok mu je otac, bogu hvala, i danas živ. Ima 97 godina.

Ostalo je nerazjašnjeno pod kakvim okolnostima je Rade Šerbedžija napustio Beograd i Srbiju, u drugoj polovini 1992. godine, otišavši najpre u Sloveniju, a onda u London. Na pamet mu nije padalo da se vrati u Zagreb gde, objektivno, ne bi smeo da izađe na ulicu. Prema jednoj verziji Rade je napustio Beograd jer mu se zgadila količina srpskog nacionalizma, dok je po drugoj bio životno ugrožen. Navodno, neko je pucao ispred restorana u kojem je sedeo što je glumac shvatio kao pretnju njemu.

Za Šerbedžijinu holivudsku karijeru sve zasluge pripadaju slavnoj engleskoj glumici Vanesi Redgrejv. Ona mu je otvorila vrata te tvornice snova, a kasnije je kumovala njegovoj deci. Zašto baš njemu?

Rade nikada nije, ili je meni to promaklo, govorio o tome kako je pridobio naklonost čuvene engleske glumice ali se sa velikim stepenom verovatnoće može tvrditi da je tu presudnu ulogu odigrao njegov zagrebački prijatelj, Goran Štrok. Da, radi se o onom Štroku koji je u staroj Jugoslaviji bio jedan od najboljih reli-vozača. Osamdesetih godina Goran odlučuje da ostavi jurcanje automobilima i započne potpuno novi život. Aktivirao je u Londonu stare prijateljske i rodbinske veze svog oca, partizanskog generala jevrejskog porekla, Isidora Štroka, i danas je jedan od najbogatijih ljudi sa prostora bivše SFRJ. Poseduje nekoliko hotela u Dubrovniku i duž jadranske obale, vile po celoj Evropi i privatne avione. Ima i mišljenja, vrlo logičnih, da je Šerbedžiji na putu za Holivud dodatno pomogao Branko Lustig. Pisao sam o njemu u ovom serijalu.

Poslednjih 15-ak godina Šerbedžija je poznat i po tome što organizuje koncerte na prostoru Srbije, Hrvatske i Bosne. Pre bi se moglo reći da su to večeri sa Šerbedžijom nego koncerti pošto ova odrednica podrazumeva talenat za pevanje, a tu vrstu talenta Rade nema ni u naznakama. A voli da peva. I tu dolazimo do prostora za interesantnu mini-analizu koja će, videćemo, odslikati karakternu ali i političku stranu ovog glumca.

NEZABORAVNA PRELIVANJE

Kad nastupa u Beogradu Šerbedžija, uz ostalo, izvodi dve stare pesme koje potiču iz Hrvatskog zagorja i Međimurja: Prva je: „Vehni, vehni, fijolica“ ( u prevodu sa kajkavskog to bi značilo Zapevaj grlice) a druga, „Tiho teče Mura“, divna narodna pesma sa elegijskom komponentom, svakako zaslužuje, kao i Fijolica, izvođenje u Beogradu i Srbiji, pod uslovom da njen izvođač radi na razmeni i upoznavanju muzičkih kultura Hrvata i Srba i da taj isti izvođač ( u ovom slučaju Šerbedžija) u Zagrebu na primer, u dvorani Lisinski, peva „Oj Moravo moje selo ravno“. Ali, on to ne peva. Ne peva ni jednu pesmu iz Srbije.

Ako je „Oj Moravo…“ sinonim za Srbiju i srpsku pesmu, a za mnoge jeste, posebno u Hrvatskoj, onda hajde da razumemo Šerbedžiju što je ne izvodi u Hrvatskoj, ali kako mu ne pada na pamet da u Zagrebu, Puli, Bjelovaru, Splitu…zapeva, uzmimo, „Stani, stani Ibar vodo“. Da i oni tamo čuju nezaboravno prelivanje kompozicije i teksta Dragiše Nedovića, pesmu koju je obožavao veliki srpski glumac Danilo Bata Stojković. Šta je tu sporno? Pa sporno je, valjda, što se u pesmi spominje Kraljevo, a onda i Morava, u koju se Ibar sliva.

Šerbedžija vrlo dobro zna da u Beogradu, i celoj Srbiji, može da kaže šta god hoće i da zbog toga neće imati neprijatnosti. Kao što savršeno zna da svaki koncert u Hrvatskoj mora imati otvorenu kritiku Miloševića i „velikosrpskog nacionalizma“. U raznim formama i raznim oblicima. Makar u dosetkama i aluzijama.

Krajem januara ove 2010. godine Rade je održao koncert u Zadru. Recitovao je, glumio, pevao a pre nego što je izveo „Tvoje nježne godine“ Arsena Dedića i „Priču o Vasi Ladačkom“, Đoke Balaševića, osetio je „potrebu“ da kaže publici: „Lijepe su mi Balaševićeve pjesme ali mi je najljepša bila njegova ljudska hrabrost kada je strašnom režimu Slobodana Miloševića rekao-NE“. Usledile su ovacije publike.

A šta bi se desilo da Šerbedžija u Beogradu kaže, uzmimo, da ceni lucidnost Igora Mandića ali da kod njega ipak najviše voli to što je rekao NE strašnom režimu Franje Tuđmana? Pogađate; nikada više ne bi smeo da nastupi u Hrvatskoj, a izbacili bi ga i sa Brijuna gde evo već nekoliko godina letuje i istovremeno održava predstave. Šerbedžija o Miloševiću zaista misli da je zločinac (nekoliko puta je spominjao „Miloševićeve tenkove koji su išli na Hrvatsku“) ali nikada za Tuđmana, koji je proterao 400 hiljada i ubio oko 12 hiljada Srba, nije rekao ni da je bio loš prema Srbima, a kamoli da je bio zločinac.

Prezime Šerbedžija potiče iz turskog vremena i može se objasniti transformacijom zanimanja u prezime; Šerbedžija je bio stručnjak za pravljenje šerbeta, poslastice iz bogate orjentalne kuhinje. Doduše, Rade tvrdi da je za vreme jednog boravka u Gruziji saznao da u južnom delu te države svaka treća porodica nosi prezime Šerbedžija. Možda tu treba potražiti odgovor na pitanje sa početka teksta. I taj odgovor bi glasio: Rade Šerbedžija je hrvatski glumac gruzijskog porekla. E sad, što to njegovi roditelji nisu znali…šta da se radi.