Hobisti, profesionalci i prokleta mesta umetnosti

Piše Dejan Đorić

Ko je amater, a ko profesionalac u sadašnjoj umetnosti koju po idejama i provizornim nacrtima umetnika ostvaruju vešte zanatlije? Kada bi se domaći istoričari moderne umetnosti pitali, elita našeg novijeg slikarstva bi završila kopajući po kantama za smeće

U umetnosti je najteže razdvojiti amatere od profesionalaca. U nekoliko srpskih crkava, naprimer, uklonjeni su stari ikonostasi i to takvih majstora kakvi su Kosta Miličević i Rafailo Momčilović. Postavljeni su novi u duhu novokomponovanog religijskog kiča, a kako je filozof i orijentalista Dušan Pajin uočio, kičeraj se pojavio u svim religijama. U nedavnom jurišu na zidove crkava mnoge su živopisali diletanti pa neke naše freske odlikuje neonski kolorit, a ikone naivnost. Na to je mislio teolog Željko Poznanović kada se upitao kako bi tek Rembrant ili neki renesansni majstor slikao ikone.
HOBISTI-FANATICI BOLJI OD PROFESIONALACA
Ukoliko se malo bolje razmotri fenomen amaterizma i profesionalizma uočiće se da nije sve crno-belo i potpuno određeno. Niko ne može da kaže da je Treći rajh bio neefikasna država. Tvorac nacističke utopije začudo je više cenio visoke amatere nego profesionalce. On je smatrao da su neki amateri posvećenici, fanatici u oblasti svog interesovanja te da se za razliku od profesionalaca nikada ne predaju. Britanska vojna komanda u drugom svetskom ratu imala je sličan stav, uposlila je svoje hobiste. Oni su ubrzo osmislili originalne tipove paklenih mašina za komandose, nove vrste upaljača za mine, specijalne pištolje, prigušivače i tehnike vođenja tajnog rata. U poslednjem balkanskom ratu Hrvati su takođe uključili hobiste u formiranje vojske i naoružanja jer se se pokazalo da oni više znaju od oficira profesionalaca. Šopenhauer je primetio da je profesionalac neko ko savršeno obavlja svoj posao ali ne zbog njega već zarad sticanja novca sa kojim će pribaviti ono što zaista želi.
Vratimo se sada na našu uvodnu napomenu oko ikonopisanja. Velika je zabluda smatrati ikonopis samo kanonskim stvaralaštvom, dobru ikonu ne može da uradi loš slikar i to se najbolje vidi kod onih koji se osim ikonopisanja bave i klasičnim slikarstvom. Zato je razumljivo da je Dušan Đukarić verovatno sada naš najbolji akvarelista istovremeno i dobar freskopisac kao što je Ranko Beljinac za života bio čuveni akvarelista i ikonopisac. Mnogi se studenti žale na loš nastavni kadar na našim visokim umetničim školama, a neki su se ispisali sa studija jer po pola godine nisu videli profesora na predavanjima. Tako neki privatni fakulteti imaju bolje uslove rada nego državne institucije, a na drugim kao na Univerzitetu Edukon se izučava samo danas prokaženo, a nekada elementarno klasično slikarstvo. Zbog haosa u obrazovanju i profesora koji znaju manje od svojih studenata, dovoljno je da kustosi Oktobarskog salona i Belefa proglase nekog amatera za umetnika i pola bilborda u gradu reklamira njegove kerefere.
Problem je mnogo stariji i složeniji no što se čini. Van Gog je bio među prvim avangardnim umetnicima i po tome što je pionir u korišćenju industrijskih boja u tubama. To bi ga sa stanovišta starih majstora odredilo kao amatera, prvo što je šegrt morao da nauči je rad sa pigmentom u prahu. Zato danas kustosi Bobura i drugih velikih muzeja ne samo da imaju nerešivu muku kako da sačuvaju neka dela savremenih umetnika već bi i slike impresionista propale da se često ne restauriraju. Glavni konzervator Luvra međutim nipošto ne dozvoljava neku intervenciju na Mona Lizi. Neka dela sa brojnih bijenala i smotri savremene umetnosti nakon izlaganja završe u kontejnerima za smeće, kao konzervama istekne im rok upotrebe. Kako onda proceniti da li su ostvarenja amatera ili profesionalaca? ž

Leonid Šejka je prvi kod nas ozbiljno nastojao da upozna stil holandskih majstora ali je zato i pisao da slikarstvo predstavlja kompleks vrednosti kome preti zaborav. Znanja o pripremi boja, lakova, podloga, o tehnikama slikanja, zauvek su izgubljena, dobrim delom zato što su usmeno bila prenošena

MAJSTORSTVO SA NAGLAŠENIM GREŠKAMA
Ako zađemo iza materijalnosti uočićemo i neke druge neprirodnosti. Van Gog nije krio da želi da osvoji tehničko umeće, majstorstvo pompjera, vladara pariskog Salona, što mu je bilo nedostižno. Sezan je slikao sa naglašenim anatomskim greškama premda je celog života  imao opsesiju da stvara kao Ticijan i stari majstori. Impresionisti nisu ništa drugo uradili osim što su raslojili postojeće slikarstvo, njeihove teme  i motivi su potpuno realistički ali slikani širokim potezima. To je započeo još Delakroa prestavši da slika bez vidljivog traga kista. Postepeno se između poteza, boja, senki, linija i formi uvlačila sve veća praznina dok se nije pojavilo apstraktno slikarstvo, na kraju jednobojnost i galerije bez dela, tj. izlagao se prazan galerijski prostor ili umetnički kontekst. Ne možemo zameriti tim avangardnim umetnicima jer je još kod Pikasa delo postalo konvencija, podrazumeva se da je umetnost samo zato što ga je on potpisao. Salvador Dali se sa tim našalio prodajući stotine svojeručno potpisanih papirića no, kod njega je i potpis odista bio umetničko delo. Ukoliko se spustimo dublje u prošlost uočićemo izvesnu podudarnost sa sadašnjošću. Ako se malo bolje pogledaju Direrove grafike videće se da su sasvim različite po pristupu formi, po senčenju i po metodologiji izrade. Radilo ih je više gravera,  a one ključne verovatno ne sam Direr koji je kao i mnogi stari majstori samo davao pripremni crtež. Postavlja se onda pitanje ko je autor tih radova, nije li vešti majstor imao sigurniju ruku i oko od Direra. Ko je amater, a ko profesionalac u sadašnjoj umetnosti koju po idejama i provizornim nacrtima umetnika ostvaruju vešte zanatlije? Malo je avangardista koji kao Bugarin Kristo vladaju akademskim likovnim jezikom.
Danas su u mnogim profesijama najbolji stvaraoci prinuđeni da deluju kao amateri jer su samouki, sami se snalaze. Većina naših međuratnih slikara, akademika, bila je bez ozbiljnog formalnog obrazovanja, a najbolji naši istoričari moderne umetnosti kao Aleksa Čelebonović i Miodrag B. Protić po struci su pravnici. Slikari koji danas klasično slikaju su amateri jer su prinuđeni da mukotrpno i nikad do kraja rekonstruišu pravilan slikarski postupak, da sami nauče ono što bi mnogo brže i besprekorno saznali u svakoj radionici starih majstora. Besmisleno je što se neki slikari fantastike reklamiraju da ih je Ernst Fuks poučio tehnici renesansnog slikarstva. Niko više ne zna da slika na taj način, a to nisu znali ni prerafaeliti koji su se svojski trudili da proniknu u tajne genija petnaestog veka. Leonid Šejka je prvi kod nas ozbiljno nastojao da upozna stil holandskih majstora ali je zato i pisao da slikarstvo predstavlja kompleks vrednosti kome preti zaborav. Znanja o pripremi boja, lakova, podloga, o tehnikama slikanja, zauvek su izgubljena, dobrim delom zato što su usmeno bila prenošena. Programi na sadašnjim univerzitetima umetnosti u tom smislu mogu više da ometu nego pruže. Željko Tonšić, u zanatskom i umetničkom smislu jedan od najcenjenijih slikara fantastike u svetu, kaže da od svojih profesora ne samo da nije mogao ništa da nauči već je bio i savetovan da ne stvara na taj način. Aleksandar Hecl, naš nedostižni crtač i ilustrator je zbog sličnih nastojanja pedesetih godina bio izbačen sa Likovne akademije. Malo ko danas poznaje perspektivu i anatomiju životinja, a akvarel se ne predaje ni na jednoj našoj školi. Tragično je da je i Salvador Dali na početku dvadesetog veka imao isti problem. U zemlji velikih slikara na madridskoj likovnoj akademiji nije imao od koga da nauči nešto o načinu rada Velaskeza, Ribere ili Zurbarana. U to su vreme ipak, postojale umetničke škole čiji je program barem sledio pouke akademskih realista devetnaestog veka. Iza gvozdene zavese, u Rusiji i Kini, ceo prošli vek su negovana likovna znanja i davani zadaci na koje bi malo koji slikar danas odgovorio. Zato su njihovi umetnici i dalje nadmoćni u klasičnim vidovima likovnog stvaralaštva kao i u muzici, baletu  i filmu. Iznenađujuće je da su Rusi nedostižni i u tako visoko individualnom i na Zapadu razvijenom obliku umetničkog zanatstva kakvo je izrada noževa i unikatnog hladnog oružja. Otvaranjem tih država ka savremenom (američkom) svetu i te kule od slonovače počele su da se urušavaju.

Glavni konzervator Luvra nipošto ne dozvoljava neku intervenciju na najslavnijoj slici zapadne civilizacije: „Mona Liza“ Leonarda da Vinčija

„MAZALICE“ I OSTALO
Dragana Maleševića Tapija su pokušali da zbune u televizijskoj emisiji upitavši ga šta misli o slikarstvu Milovana Cileta Marinkovića čije slike  neki galeristi nazivaju „mazalice“. Odgovorio je da je svako profesionalac ko živi od svog rada verovatno po onoj narodnoj „Ono što se ne plati nikom i ne treba“. Ali šta onda reći za veličanstvene umetnike koji nisu mogli da prodaju svoja dela? Da li su Rembrant, Salvatore Roza, Vermer, Mocart i Vivaldi amateri? Nije sasvim pouzdan ni sud vremena. Vidimo sada da je od tolikih slikara sa Balkana na Zapadu najcenjeniji naivac Ilija Bosilj koji izlaže sa Pikasom. To je jedna od oprobanih strategija, svesti mnogo čega što dolazi odavde na folklor, egzotiku ili ispolitizovanu avangardu. Ne sme se pokazati da smo često i u zapadnim vrednostima ispred, moramo biti dokazana i dosledna periferija. Ta nam je uloga dodeljena još u Titovo vreme kada je Oto Bihalji-Merin bio vodeći zagovornik apstrakcije ali i svetski autoritet za naivnu umetnost. Sistematski onemogućavani sa raznih strana naši su se slikari pokazali kao otporni na sve pritiske pa tako Slobodan Bob Đurđević zna o slikarstvu više od većine današnjih profesora premda je mašinski inženjer. Dejan Ulardžić, Dragan Ilić Divogo, Vlada Mirković i neki drugi kao Đurđević nisu akademski školovani ali svoje slike prodaju uglavnom u svetu, tamo su stalno pozivani da izlažu a njima se bave strani, a ne naši izdavači. Kada bi se domaći istoričari moderne umetnosti pitali elita našeg novijeg slikarstva bi završila kopajući po kantama za smeće, tj. najbolje bi bilo da je uopšte nema.
Nekim drugim oblastima stvaranja nasuprot umetnosti preti isuviše profesionalizacije. Filmska umetnost se odavno pretvorila u džinovsku industriju holivudskih blokbastera, snimljenih po istom receptu što je zahvatilo i evropsku i azijsku kinematografiju. Moćan industrijski sistem može sve i svakoga da prigrabi, svaka starleta, manekenka ili snagator preko noći po potrebi postaje zvezda pa je tako i košarkaš Denis Rodman postao glumac. Po tom principu je komercijalizovana i modna industrija pa i kod nas kao i u svetu porno zvezde, glumci i pevačice imaju svoje modne linije i parfeme koje zapravo stvaraju anonimni profesionalci. I u klasičnoj muzici se zbiva nešto slično. Mnogi nepoznati izvođači i Azijati reprodukuju je na nekada nedostižnom tehničkom nivou ali su kao instrumentalisti bez ličnog, individualnog pečata. Pri tom, zahvaljujući tehnikama nasnimanja i ispodprosečan izvođač može dugo da ponavlja kratke deonice dok ih ne odsvira impresivno, a potom ih inženjeri zvuka  stope u celinu. Savremena tehnika omogućuje mnoge zloupotrebe, moguće je ženske glasove pretvoriti u muške i obratno ili sjediniti dva ili više glasa kao da ih peva jedna osoba. Umesto da olakša, mnoštvo tehničkih pomagala samo je otežalo stvaranje, zamaglilo granice i potislo ljudsko. Drevno samurajsko geslo je „Raskoš je neprijatelj!“
Za književnike važe ista pravila kao i za političare – nema tog fakulteta na kome ih neko može zasigurno može naučiti da pišu ili da vode državu. Zato danas svi pišu, svako je romanopisac, objavljuju atentatori, modne kreature i novinarke, samo nema književnosti. Balzak se nekada stideo svojih senzacionalističkih, ranih, komercijalnih romana i sa njima nije mogao da postane poznat, a danas se takve tvorevine jedino čitaju. Šekspir, Čerčil ili Staljin bi se danas smatrali amaterima jer nisu bili školovani za svoj posao. Stručnjaci kažu da su se nekada grčki i latinski u gimnazijama predavali na višem nivou nego danas na fakultetima. Komercijalizovano je i obrazovanje, fakulteti su kao supermarketi, industrijska postrojenja diploma. Veliki književnik Radoje Domanović koji se namučio sa školovanjem još je u devetnaestom veku opisao budući svet u kome se svako trudi da ga neki moćnik (sponzor) pojaši i udari mu dangu (brend) na čelo.
Pitanje amaterizma i profesionalizma ostaje večno otvoreno, to je jedno od prokletih mesta ne samo umetnosti, aktuelno u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Na njega se ne može dati nikakav krajnji odgovor.

2 коментара

  1. Avatar

    Svaka čast Željku. Volela bih da vidim sve njegove slike na jednom mestu. Sve najbolje ti želi Nikica

  2. Avatar

    Skoro nisam pročitala bolji tekst koji dotiče stanje društva, odnosa prema umetnosti i vrednovanja umetnika u ovom vremenu. Bravo. Takođe sve najbolje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *