Haiti: Dete za 50 dolara

Piše Vesna Popović

Razorenim Haitijem haraju trgovci decom i pedofili, često pod plaštom humanitarnih i dobrotvornih organizacija, a najstrašnije i najpotresnnije je to što često roditelji prodaju svoju decu, verujući da ih šalju u bolji život

Dovoljno je gadno to što su se svetske sile obrušile na zemljotresom uništen Haiti ne bi li tu donedavnu crnačku koloniju vratile pod svoju pasku. Činjenica da su vođe zemalja kao što su SAD i Francuska našle u onoj hrpi ruševina, leševa i krvi drugi interes, van onog da pomognu mučna je sama po sebi, ali čopori predatora kao što su pedofili i trgovci decom, koji su se ustremili na najranjivije u celoj ovoj apokalipsi, čine situaciju posebno mučnom. Ali i od goreg ima gore – i mnogi Haićani prodaju svoju decu ovim hijenama. I to ne od juče, nego odavno. To je, izgleda, u neku ruku i stvar tradicije.
I pre zemljotresa, trgovci decom otimali su stotine haićanskih mališana godišnje, što za radno, što za seksualno roblje. Ali sada su ova kidnapovanja udesetostručena. U zemljotresu je, prema poslednjim podacima objavljenim pre izlaska ovog broja „Pečata“, poginulo oko 212.000 ljudi. Iza mnogih su ostala nezbrinuta deca. U Haiti su se sjatili ljudi iz raznoraznih humanitarnih i drugih organizacija koje se, između ostalog, bave i zbrinjavanjem haićanske siročadi tako što im u svojoj zemlji nalaze usvojitelje. Veliko je pitanje koliko su ti usvojitelji provereni i šta će se dešavati sa „zbrinutom“ decom, pogotovo kad je nedavno otkriveno da se i crkvene grupe bave švercom malih Haićana. Osujećeni pokušaj američke baptističke grupe „Novi život dece izbeglica“ da prokrijumčari 33 dece iz Haitija u susednu Dominikansku Republiku stavio je u žižu interesovanja svetske javnosti ovaj crni fenomen. Desetoro pripadnika te grupe, po pet muškaraca i žena, uhapšeno je na granici pošto nisu imali dokumenta potrebna da decu izvedu iz zemlje. Naravno, uhapšeni „dobrotvori“, čija je crkva bazirana u američkoj saveznoj državi Ajdahu, tvrde da su želeli da nesrećne mališane koji su ostali bez roditelja i utočišta, smeste u sirotište u Dominikani. Čak i da su im namere bile dobre, kao što tvrde, kako nisu znali da je za odvođenje dece iz njihove matične zemlje potrebna dozvola i utvrđena procedura?

OTMICE, A NE USVAJANJA
„U ovakvim situacijama pojavljuju se razne dobrotvorne i crkvene organizacije sa, pošteno rečeno, dobrim namerama“, izjavio je za Bi-Bi-Si Ričard Denziger, šef Odeljenja za borbu protiv trgovine ljudima u Međunarodnom birou za migracije. „Ali ne može se na ovakav način, jer to ne pomaže u ionako haotičnoj situaciji. Deca nestaju bez dokumentacije, a njihove porodice pojma nemaju šta se s njima dogodilo“, smatra Denziger koji ovakva „usvajanja“ naziva kaubojskim.
„Ne možete prosto da uzmete dete i išetate s njim iz zemlje, ma kako da su vam dobre namere“, slaže se Kent Pejdž, portparol Unicefa u Haitiju. Još je oštriji bio haićanski ministar za socijalna pitanja Iv Kristalin koji je rekao da su ovo otmice dece, a ne usvajanje. „Za nas na Haitiju važno je da deca imaju dozvolu ovog ministarstva da napuste zemlju“.
Tek, ova grupa Amerikanaca, koje predvodi izvesna Lora Silsbi, zvanično je optužena i iza rešetaka čeka suđenje. Ukoliko proces bude išao normalnim tokom, bez pritisaka Vašingtona da se baptisti oslobode, svako od njih mogao bi da zaradi po 15 godina robije – tim pre što se ispostavilo da većina krijumčarene dece, koja su u međuvremenu smeštena u sirotište u Port-o-Prensu, uopšte nisu siročad. Georg Vilajt, portparol tog sirotišta koje vode Austrijanci, ispričao je novinarima da im je devetogodišnja devojčica iz te grupe ispričala da su joj roditelji živi.
Bi-Bi-Sijev novinar javlja da je ta informacija tačna i da čak 21 od 33 dece ima jednog ili oboje roditelja, ali da su sami roditelji potvrdili da su dobrovoljno dali ovim američkim baptistima, ne bi li ih oni odveli u bolji život. I reporter Asošijetid presa potvrdio je da su mu žitelji sela Kalebasa kazali da su svojevoljno dali decu jer im je obećano da će mališani biti školovani u susednoj Dominikanskoj republici. Mnogi roditelji kažu da nemaju čime da hrane decu, a kamoli šta drugo.
Ali ova američka grupa je samo jedna od mnogih koje operišu u Haitiju. „Tajm“ prenosi svedočenje Mije Pin, savetnika jedne dobrotvorne fondacije, da svojim očima gleda kako pikap marke „tojota“ krstari ulicama, a vozač mami decu uzvicima „hrana, hrana“. Izgladneli mališani sakupljaju se ko hipnotisani, on ih tovari u zadnji deo i odvozi netragom. Pošto ga je videla na više lokacija, prišla mu je i tražila objašnjenje. – Pitala sam ga šta radi s tom decom. Odgovorio mi je „ne brinite, smestićemo ih u bezbedne domove“ i odvezao se – ispričala je ona. Problema su svesne i Ujedinjene nacije, čije organizacije, kao što je Unicef, u saradnji sa Crvenim krstom, registruju ugroženu decu koja nemaju nikoga svog, i obezbeđuju skloništa samo za njih.

SVE U SVEMU – ROBOVI
A konačno, istina je da deca na Haitiju nisu odgovarajuće zaštićena ni zakonom, ni tradicijom. Pre zemljotresa, tamošnja vlada je procenila da svake godine oko 2.000 mališana netragom nestane iz zemlje. Većina završi u SAD i Kanadi kao seksualno ili domaće roblje. Još je veća armija dece robova, o kojima je „Pečat“ već pisao. Najmanje 300.000 dece, takozvanih „restaveka“ (na kreolskom „oni koji ostaju“) živelo je još pre zemljotresa u najcrnjem ropstvu. Reč je o deci veoma siromašnih roditelja koji su ih, u nadi da će im imućnije porodice obezbediti bolji život i kakvo-takvo obrazovanje, poklonili. Ali „hraniteljske“ porodice tu decu ili prodaju strancima ili zadrže kao roblje. Restaveci o školi samo sanjaju, a za druženje s drugom decom ili kašnjenje u obavljanju kućnih poslova bivaju surovo kažnjavani, uglavnom bičevani. Većina je puna ožiljaka, često su i seksualno zlostavljani. Ako je tako bilo pre zemljotresa, ne treba previše mašte da bi se shvatilo kako je sada. I ranije je 80 odsto stanovništva Haitija bilo veoma siromašno. Sada je situacija mnogo gora. Ranije je dete moglo da se kupi za 150 dolara; danas je cena deteta, i to ne izranjavljenog restavika, samo 50 dolara!
Kanadski pastor Noel Ismonin ispričao je novinaru „Dejli telegrafa“ da mu je jedan čovek u zabačenoj oblasti severno od Port-o-Prensa ponudio dečaka za samo 50 dolara. Zabezeknuti sveštenik, koji pomaže međunarodnim humanitarnim organizacijama da okupe siročad, odbio je da kupi dete. Pošto takvih zabačenih krajeva do kojih međunarodne agencije još nisu doprle ima mnogo, teško je proceniti koliko je mališana do sada prodato i odvedeno ko zna gde i kome.
Ranjiva su sva deca, koja inače čine najveći deo populacije Haitija. Haiti je i pre zemljotresa bio jedno od najopasnijih mesta za odrastanje na svetu. Dobro umrežene kriminalne organizacije brzo su se pregrupisale u situaciji koja je za njih idealna – bolnice su pune nepoznate dece, mnoga napuštena deca i siročad lutaju ulicama u potrazi za hranom i vodom. Policija i druge službe bezbednoti su u rasulu, bande pljačkaša haraju.

BOLNIČKI ABU GARIB
Surovo je prodati ili dati dete da bi imalo šta da jede. Moj prijatelj koji živi godinama u Dominikanskoj Republici kaže da tamošnje javno mnjenje smatra da su Haićani sami krivi što žive u bedi – žive na jednom od najlepših ostrva na svetu, nazvanom s pravom „Biser antila“, ali navodno će radije učiniti sve, sem da rade. Haiti jeste najsiromašnija zemlja u zapadnoj hemisferi. Jedno od desetoro dece ne dočeka petu godinu, a život ostalih je već opisan. Zato, teško da bilo ko može osuditi tamošnje roditelje kad svoju izgladnelu decu daju bogatim strancima koji im mogu obezbediti bolji život. Većina mališana tako je završila u rukama pohapšenih američkih baptista. Nisu ni prvi ni poslednji. Kad se podvuče crta pod sve informacije, krivaca ima napretek, što niti je utešno, niti rešava problem. Amerikanci su se taman nacrtali da haićanske vlasti, često na meti međunarodnih kritika baš zbog položaja dece pokažu da su obrnule ćurak i započele obračun s trgovcima ljudima. Kad razmislim, njihovo hapšenje i jeste svojevrstan propagandni potez. Zato mi se čini da će američki baptisti, bez obzira na ozbiljnost zlodela, proći sa packama i vratiti se u Ameriku gde će, naravno, biti pušteni kućama. (Silsbijeva je i izjavila da su decu hteli da odvedu u SAD i daju na usvojenje jer je „Bog hteo da dođemo i pomognemo deci“).
A to mislim zato što se još sećam onog užasa od pre dve godine i kusur, kad su francuski „humanitarci“ uhvaćeni dok su švercovali 103 čadska deteta. Grupa im se zvala „Zoina arka“, a toliko su daleko išli u bezobrazluku da su tvrdili da je reč o siročićima iz ratom zahvaćene sudanske provincije Darfur, koje u Francuskoj čekaju usvojitelji. Ispostavilo se da su deca iz Čada i da većina ima žive i zdrave roditelje. Sudanske vlasti tada su upozorile da su ta deca bila samo prva grupa i da su Francuzi nameravali da ih prodaju po ceni od 8.000 evra. Šestoro Francuza osuđeno je na osam godina „teškog rada“, ali postignut je dogovor s Parizom pa su vraćeni u domovinu, gde im je kazna preinačena na „običnu“ robiju, da bi ubrzo bili pušteni na slobodu pošto ih je pomilovao predsednik Čada, Idris Debi. A ta „Zoina arka“ osnovana je, nekako zgodno, baš iza cunamija koji je krajem 2004. pogodio Aziju. Poginulo je oko 200.000 ljudi, a oko 35.000 siročića našlo se na milost i nemilost trgovaca decom.
Na sve to, pukao je skandal koji se da nazvati „bolnički Abu Graib“. Ni manje ni više nego grupa lekara iz Portorika, koja je u Haiti došla da pomaže povređenim žrtvama zemljotresa, objavila je na Fejsbuku fotografije iživljavanja nad nesrećnim ljudima. Na fotografijama se vide pijani lekari kako tokom operacije piju i drže oružje, a jedan je čak sa pilom u ruci pozirao pored pacijenta kojem je anputirana noga! Na nekim slikama pacijenti su goli, a lekari ih poje alkoholom! Treba li reći da su fotografije snimljene bez pristanka unesrećenih ljudi? A čovek bi pomislio da nema veće tragedije od ruševina i gomila leševa. Ali čovek je divno biće puno iznenađenja, uvek spreman da napravi pakao na zemlji.