FEST 2010: Hrabro tapkanje u mestu

Piše Vladislav Panov

Ovo je godina u kojoj FSET obeležava četrdeseti rođendan. Jubilej se, ipak, ne slavi. Kriza je. A slavljenik je zaradio prve primetne bore i sede vlasi, ali je i dalje detinjast i zbunjen. Možda je vreme da FEST prestane da liči na autistično prestravljeno derište koje i u četrdesetoj živi sa roditeljima i zavisi od njih

Četiri decenije tokom kojih je održano trideset i osam filmskih festivala u Beogradu trebalo bi da budu veliki zalog za barem nekakav ugled u svetu. FEST, međutim, stoji lošije nego na svom početku. Proizlazi da su sedamdesete, kada je pokrenut, bile i ostale njegove zlatne godine. Osamdesetih je ovaj festival zauvek izgubio kompas, mada, ipak, barem ne potpuno, i svoj ugled, a teške i nedemokratske devedesete su ga skoro potpuno uništile. Spas je stigao sa demokratskim i naprednim dvehiljaditim. Ali, avaj, one su ga potpuno učaurile u palanačku zabavu za ono malo preostalih iskrenih filmofila i mnoštvo prikazivača sebe i svojih prigrabljenih vrednosti u godinama napretka, prosperiteta i oslobađanja od stega neslobodne i nedemokratske prošlosti.
FEST je opstao ali je njegov „koncept“ i dalje onaj iz komunističkog Beograda 1970. godine, s tom razlikom što su u taj komunistički Beograd htele i vrlo rado dolazile najveće zvezde holivudskog i evropskog filma, a u ovaj „oslobođeni“ i kapitalistički dolaze samo oni koji nemaju gde drugde ili koji moraju, a holivudsku zvezdu ćete videti samo na ekranu i na plakatima.

ZIMSKE POMORANDŽE
Nije, naravno, sve u zvezdama. Daleko je bitnije da ovaj Festival jednom konačno prestane da bude revija filmova „za sve ukuse“ i da se konačno oko njega okupe ljudi koji će ga ucrtati na mapu sveta i pretvoriti u pravi festival na kome će autori želeti da prikazuju premijere svojih ostvarenja i da baš na tom mestu započnu promociju onoga što su stvorili. Zamislite, možda čak i da požele da osvoje neku nagradu baš na FEST-u. Čak i ono što je pre nekoliko godina ponuđeno kao surogat ove ideje, takozvani „Bi-tu-Bi“ poslovni ogranak Festivala, na kome su, kako se to prozapadno pomodno kaže vršeni „pičinzi“ (nadmetanja za novčana sredstva za snimanje „novih projekata“) između prevashodno balkanskih autora, ove godine je izostalo – „jer je ekonomska kriza“. FEST će opet biti proširena verzija Sinemanije u kombinaciji za Festivalom autorskog filma koji, inače, uvek sledi ubrzo posle njegovog završetka pa koncepcijska zavrzlama postaje još veća. Dosadni i ziheraški koncept zvani „Festival festivala“, sa infantilnim naslovima „programskih celina“ (ove godine imamo čak i „Zimske pomorandže“!), natrpaće u dve dvorane (obavezni Sava centar i „kultni“ Kulturni centar) šezdesetak filmova. Muzej kinoteke će uz neke od njihovih repriza obeležiti jubilej projekcijama filmova koji su otvarali prethodne festivale. Ohrabrujuće. I dalje, dakle, bez želje da se bude originalan i atraktivan, drugačiji i agresivniji i ovaj FEST, koji sloganom ohrabruje (publiku ili sebe?), nastaviće starim putem kojim se odavno tapka u magli i nikuda ne stiže. Osim, naravno, do naredne-iste revije tuđih koncepcija i programa.

STRAH OD PROMENA
Jedini festival koji je u ovoj zemlji uspeo da se uzdigne do svetskih visina i ugleda što mu omogućava da bira (a ne moli) koga će dovesti od najvećih zvezda, doduše, muzičkih, onaj novosadski, koji se prigodno zove „Izlaz“ („Egzit“), četiri je puta mlađi od FEST-a. I barem toliko puta uspešniji, a na svetskoj mapi muzičkih i kulturnih, pa i turističkih, zbivanja važniji. Kako bi FEST izgledao da su ga preuzeli neki takvi ljudi? Koliko bi im bilo teško da stvore korisnu ponudu za autore filmova i njihove protagoniste, takvu da je odbije samo ko mora? Jer, iz sadašnje perspektive FEST-a i dalje deluje kao da je njegov najveći uspeh to što i dalje postoji. I pored toga što je od velike kulturne važnosti za ovaj grad i zemlju, prepušten je stihiji, slabo ekonomski branjen, gurnut u bezbednu žabokrečinu i na smrt prepadnut od promena. Nema ko da te promene načini, nema se para, volje, ideje, nema ničega.
Ti argumenti se čuju godinama i ekipa koja ih lansira je bezbedna na svojim pozicijama. Gradske vlasti su zadovoljne jer im se ne traži previše, a publika koja naprasno ogladni za filmovima baš u vreme FEST-a, daje im opravdanje da ništa ne treba menjati. A razlika između FEST-a prvih godina i ovogodišnjeg je ista razlika koja postoji između originalnog, genijalnog, romantičnog, emotivno prebogatog filma Ćuzepea Tornatorea „Svi su dobro“ i njegovog aktuelnog američkog, plastičnog, bezdušnog i bezličnog rimejka koji je na programu FEST-a. Kao između bakine kuhinje i Mekdonaldsa.

DANI MRMOTA U BEOGRADU
Ovaj FEST koji nekoga ohrabruje deluje baš tako, kao da nema dušu. Ostala je ljuštura i navika da se zimski dani provode u Sava Centru uz neke „velike filmove“, da se gleda kroz njegov prozor u svet koji nam je i dalje dalek, stran i nedostižan. Nije bio takav kada je počeo svoj život. Svet je rado dolazio ovde, a i mi smo ga ovde i tamo bez problema gledali i upoznavali. Valjda se zato u ono vreme pevalo o padanju u nesvest zbog njega. I padalo se. Zaista. I čekalo po čitavu noć na ulaznice. Tužno je što je taj startni koncept koji je morao da dovede FEST do festivala svetskog ugleda i značaja i dalje prisutan u recikliranoj formi. Kao u „Danu mrmota“ on se svake godine restartuje i ponavlja na isti način. „Održava se“. Deluje kao kuče koje posle obavljanja nužde zatrpava nogama bez obzira da li se teren u međuvremenu promenio, pa više nije na pesku već na betonu. Ako je do sada bilo zahvalno pokrivati se izgovorima da smo preslabi, mali, siromašni i zatureni na mapi svetskih festivala i da ne možemo da ispratimo sve neophodne finansijske zahteve koji su pretpostavka ozbiljnog festivala, sada to više ne bi trebalo da stoji. Sada smo, kažu, ozbiljna država sa svojim ozbiljnim kapitalizmom, tako radosno i temeljno instaliranim u „novi, hrabri sistem“ koji smo čekali toliko dugo. Dakle, ima se. Pa bi trebalo i da se može. A tu je i prosvetljeni i sve bogatiji glavni grad, u čijoj je nadležnosti naš FEST. Njega, taj grad, vodi svemoćni, sverazumevajući i svudastižući gradonačelnik i njegovi takođe svemogući menadžeri. A postoje i brojni potencijalni sponzori koji bi pronašli interes u novim organizacionim kombinacijama ovog Festivala. Njegove sredovečne godine valja poštovati, ne treba da dozvolimo da zapadne u apatiju srednjih godina i krizu identiteta.
Možda je vreme da FEST prestane da liči na autistično prestravljeno derište koje i u četrdesetoj živi sa roditeljima i zavisi od njih. Valja ga napokon ohrabriti i okrenuti prema svetu. Ko zna, možda mu se to i dopadne. Ohrabrenom!