Dobrica Ćosić, književnik

Milorad Vučelić, glavni urednik „Pečata“, povodom izlaženja 100. broja „Pečata“, počastvovao me je pitanjem: „Šta mislim o nedeljniku „Pečat“?

Neprimereno je, smatram, ocenjivati jedan nedeljnik koji se bavi političkim, ekonomskim, društvenim i kulturnim problemima i spoljno-političkim odnosima Srbije, a ne odrediti se barem nekim opštim pitanjima, ako to ne mogu argumentima, prema temeljnim odrednicama našeg egzistencijalnog stanja.

Na primer, srpski narod i posle dva veka izgibije za državu još nema međunarodnim pravom definisanu teritoriju, a Vlada, odnosno, Narodna Skupština, pored „nerešenog“, to jest izgubljenog Kosova i Metohije, bez protesta gubi etničku teritoriju najmanje 46 kilometara dubine Srbije uz Ibar sa južnim rudnim delom najveće srpske planine Kopaonika; dakle, Albanci anektiraju srpsku etničku teritoriju na nekim mestima do srpsko-turske granice važeće do Berlinskog kongresa 1878. godine, a Srbi ćute i sanjaju Evropu bez granica.

Dok međunarodni činioci ozakonjuju albansku aneksiju od Ibarskog Kolašina do Raške i ruba opštine Novog Pazara, srpska vlada, Parlament, „proevropska demokratska koalicija“, predsednik Republike, ozakonjuju birokratsku autonomiju Vojvodine i politički trasiraju vojvođanski separatizam, utemeljen na Brionima 1974. godine. Istovremeno, ignorantski tolerišu internacionalizaciju „sandžačkog pitanja“, inače oslobodilačkim ratom rešenog 1912. godine, i čine legitimnom otomanizaciju Balkana, odnosno Srbije, Bosne i Hercegovine, javno, zvanično, u Sarajevu jesenas deklarisanog cilja neosmanske Turske. A sve se to zbiva neposredno posle secesije Crne Gore, nerešenog srpskog pitanja u Crnoj Gori i prekida diplomatskih odnosa sa tom „bratskom“ državom.

Koja je to svetska sila i EU zahtevala od srpske Vlade takvu rizičnu, raskolnu, kratkoumnu nacionalnu i državnu politiku? Ako jeste, u šta ne verujem, neka se to javno saopšti da se ovako polupismeni i lakoverni više ne svađamo zbog politike, slobode, građanskog i nacionalnog suvereniteta, pa da svoje kolektivno postojanje prepustimo zloj sudbini na koju smo se odavno navikli.

Neprincipijelno, ravnodušno prema istinama Bosanskog rata, galantno, „emancipovano“, prihvatamo džihadsko-fundamentalističke bošnjačke propagandne laži o srpskom genocidu u Bosni i Srebrenici, nesavesno neodgovorno izjednjačavamo svoje ratne zločine sa tobožnjim „holokaustom“ nad muslimanima, brojimo i umnožavamo svoje zločine, a prećutkujemo o bošnjačkim i hrvatskim – čime i naše potomke činimo pripadnicima genocidnog naroda ravnog sa nacističkom Nemačkom. Od koga je dobijen mandat za takvu evropeizaciju Srbije, koju zastupaju nedorasli političari, korumpirani intelektualci i neki mediji?

U ime kakve demokratije, tranzicionog reformizma, civilizacije, 10 godina stranački vahabiti legitimno, „novodemoratski“ feudalizuju Srbiju, osvajaju i razdeljuju vlast da je upotrebljavaju za svoje privilegije i pljačku srpske sirotinjske imovine stečene boljševičkim terorom seljaka, znojem radnika i znanjem domaćih stručnjaka?

Takozvana „petooktobarska“ vlast koja se najavila kao reformska u privredi, u školstvu, zdravstvu, državnoj upravi, kulturi, koje je to pozitivne reforme sprovela za deset godina demokratske vladavine? Koja su to opšta dobra i kakav je to duhovni i moralni preporod doživela Srbija posle kobnog titoizma i Miloševićevog režima?

Kada će zvaničnici Republike Srbije i Republike Srpske da se umore od burazerskog grljenja i popovskog ljubljenja i započeti ozbiljno, radnu, svestranu saradnju i principijelnu odbranu dejtonske BiH od gaulajterske samovolje, džihadskih i proustaških rušenja jednog za sada nužnog državnog provizorijuma proizašlog iz građanskog i verskog rata?

Postoje li u Srbiji neke društvene, klasne, staleške, kulturne organizacije koje rade tako uspešno, kako uspešno rade neke „nevladine organizacije“?

Jedno naivno pitanje postavio bih i briselskoj centrali evrobirokratije, dobro znajući za njenu ciničnu ravnodušnost prema istini i pravdi. Naime, zašto je prema Srbiji i srpskom narodu od 1990. godine Evropska zajednica vodila nedemokratsku, kažnjeničku, ratobornu politiku prema narodu koji je u Jugoistočnoj Evropi ispoljio najveći slobodarski, demokratski, antifašistički, antistaljinistički kapacitet u 20. veku, žrtvujući skoro četvrtinu svoje populacije u dva svetska rata za odbranu one Evrope koja je zapadnoj civilizaciji branila njene najveće vrednosti?

Ako je takvu politiku vodila EU i Amerika i prvom ratnom upotrebom NATO pakta ubijajući hiljade srpskih civila, rušeći mostove, škole i bolnice, samo zbog nesrećnog i za Srbiju kobnog režima Slobodana Miloševića i zbog dva osumnjičena haška optuženika, 10 godina držala u getu i izolaciju državu od 8-9 miliona, onda su EU i SAD sasvim moralno i politički porekli onu Evropu koja je od stare Atine do Aušvica bila čovečanstvu stvaralačka matica osnovnih ljudskih vrednosti zapadne civilizacije. Na kraju sebi i svim čitaocima „Pečata“ postavljam pitanje u šta smo utrošili 20. vek? Šta sve treba da činimo i konačno zaustavimo svoje nazadovanje da kao značajna nacija ne nestanemo u 21. veku?

Ne verujem da samim učlanjenjem u EU, ako i prestanu da nas ucenjuju dvojicom haških optuženika, započinje srpski preporod. Preporod počinje najpre u samom čoveku, u njegovom umu, u srcu i duši njegovoj, a ta velika mena u Srbima i Srpkinjama još se nije okazala.

Okazaće se! Jer mi možemo i više no što možemo.

Da ovde stanem sa svojim nespokojnim upitanostima i odgovorim na Vučelićevo pitanje o „Pečatu“. Onoliko koliko stižem da pratim nedeljnike, imam utisak da je u ovim danima „Pečat“ najozbiljnija, najsadržajnija i najaktuelnija novina na srpskom jeziku. Zaslužuje da se s pažnjom čita jer se u njoj mogu saznati istine koje se ne znaju ili koje se pogrešno tumače. Neki „Pečatovi“ saradnici, da ih ne nabrajam, i zaboravom ne ogrešim se o nekom, svrstavaju se u vrh srpskog novinarstva.

Redakcija i oni znaju šta u „Pečatu“ može i treba da bude bolje i neophodnije srpskoj čitalačkoj javnosti.

5 коментара

  1. Avatar

    Zaista je neverovatno da ste za samo dve godine uspeli da okupite tako veliki broj nasih najznacajnijih umova. Nadam se da ce se Dobrica Cosic od sada redovno oglasavati u Pecatu.

  2. Avatar

    Korisitim ovu priliku da redakciji Pečata i novom internet portalu, čestitam izlazak jubilarnog 100-tog broja, kao i da Vam odam priznanje za sve napore koje ste učinili kako Srbijom ne bi zavladao medijski mrak. Sve najbolje, samo napred !

  3. Avatar

    Наравно још једном Вам честитам стоти број и на новом сајту! Најбољи сте недељник!

    п.с Направите и ЋИРИЛИЧНУ верзију овог одлично дизајнираног портала(обавезно), и предходног сајта ако га задржите, такође. Није тешко а значи нам!И зашто је насловно име Печат на латиници… Хвала!
    Сваки Напредак!.., да проширите делатност на издавање књига и можда у кооперацији са неким и дневне новине , једног дана!

  4. Avatar

    pisac dobrica cosic ne zna da novine, stampani medij, nemaju jedninu. ne kaze se “ta novina” vec iskljucivo “te novine”. pluralia tantum u srpskom pravopisu. da li to zna urednik vucelic takodje je vazno.

  5. Avatar

    *pluralia tantum* nema veze sa *razgranicenjem naroda na Kosmetu* tako da nije veliki problem da razumemo Dobricu…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *