DIS To je onaj život gde sam pao i ja

Култура | | februar 27, 2010 16:32

Piše Milosav Buca Mirković

Dve su legende pratile ukletog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Prva, koju je tako žestoko i bez priziva intonirao Skerlić i koja ga je odbacivala, činila inferiornim, pa čak i suvišnim pesnikom, i druga, čiji smo i mi savremenici, koja ga čini čelnim, modernim poetom

„To je onaj život gde sam pao i ja.
Ponovo evo ja nalazim sebe…“

Disova ličnost, tragična i bolna, sva u siromaštvu i nemaštini koja se prepliće sa strpljenjem do luksuza i svečanosti smrti, postala je 1917. godine žrtvom rata i mora. Pesnik se nalazio na brodu torpedovanom pred samom grčkom obalom: davno je već u svojoj knjizi „Utopljene duše“ predvideo morski grob, a voda je bila milosrdna samo toliko što je njegov leš izbacila na obalu i očevidcima ostavila sliku usamljenog, definitivno zagrobnog pesnika, sa samo pola drahme u džepu i sa nekoliko stihova što su nespokojno govorili o porodici u razrušenom, okupiranom Beogradu.
Opet nam je zemlja teška ko tamnica
Pomrčina gusta nasred grudi leži
I varoš i voda, brdo i ravnica –
Sve je jedno danas, sve grobovi sveži
Dis opisuje zemlju a simboliše grob; opisuje ritam jedne kolone, a predviđa svoj kraj. Smrt, koja je neprestano kucala na vrata svake Disove pesme i koja se kao svečani fantom šeta svakim njegovim stihom, pratila je njegovu izgnaničku senku sve dok se nasred južnog mora, bez krsta i bez traga, u velikoj vodenoj magli, nije završio njegov život, nimalo zagonetan, ali sa plodnom zagonetkom u biću i muzici njegove poezije.

DALJE OD GROBA NIČEGA NEMA
Izgnanik u sopstvenoj poeziji, Dis je svoje fizičko izgnanstvo doživeo kao tešku i pretešku dramu: siromašan, skroman, povučen, on je našao mračnu stazu tek u porodici, a u svojoj ženi i deci onu oazu koja objašnjava bujanje socijalnog motiva u njegovoj poeziji. Nerado putnik, imao je i svoje putovanje po moru da doživi kao vrhovnu nedaću. Između vode i zemlje Dis je naizmenično osećao sav onaj ciklus plođenja i rasta, proleća i svetlosti i, neminovno – vlažne vetrove, košavu, zime i mećave, šurine i trulež. Ali ako je more bilo jedna prihvatljiva pustinja, i u slučaju njegova života tako fantomski gostoprimljiva, zemlja je ostala tamnica i grobnica, koja nemilosrdno i svoje mladiće i svoje leutare osuđuje na kratak cvet i na dugu „ladnu zimu“.
U vreme Prvog svetskog rata povlači se 1915. godine sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf, a zatim odlazi u Francusku, u Pariz. Bežeći iz pariske zime, iz ulice Monž na Monparnasu, Dis je zatražio, zaželeo društvo svojih zemljaka, vojnika koji su već uveliko ratovali na solunskom bojištu, a pošto nije znao niti je želeo da nauči francuski, on se neprestano i u Parizu kretao u društvu Srba i Beograđana. To ga je podsećalo na njegova druženja u mladosti sa Simom Pandurovićem i Milanom Simićem. Povremeno bi obilazio antikvarnice tražeći male pesničke sveščice koje su ga podsećale na njegove sopstvene, koje je u saradnji sa Simom Pandurovićem objavljivao još 1905. godine. Već u to vreme sve svoje objavljene pesme potpisuje samo kao Dis.
I zima i bolest nasrću na njega i on počinje da veruje kako nikada neće stići svojoj ženi i deci, ozarenom porodičnom životu, Košutnjaku i Vračaru. Nekoliko dana pre polaska brodom obilazi muzeje i groblja, njegov saputnik i prijatelj Milan Vukasović u svojim beleškama seća se čak i poslednjeg dana, prolećnog pariskog dana, pred Disov odlazak na front, koji je obećavao pobedu i povratak otadžbini.
Istog dana, pre nego što je otputovao, obilazimo groblje Per Lašez. Dan beše topao, sunčan, izmaglice vrlo malo i, sa mesta na kome je kapela, vrlo lepo se vidi velik deo Pariza. I Dis, koji se u Parizu toliko namučio bez novca i svega onog što mu je novac mogao dati, žali trenutno što odlazi. Prolazeći kraj mnogih grobova onih koji danas čine slavu francuske nauke i veštine, Dis nekim umnim, ozbiljnim tonom govori, kako on ne veruje ni u šta.
„Dalje od groba nema ništa; mi smo deca Zemlje“ behu njegove reči na izlazu iz groblja.
Po rečima Đorđa Jovanovića „izuzetan očajnik“, Dis se samo u dva maha približio životu: prvi put zahvaljujući nacionalnoj pobedi 1912. godine, a drugi put tome je pripomogao poraz 1915. Ali i ova druga, definitivna veza sa nacionalnim bićem, sa masom izgnanika, sa prostim imenom seljaka na usnama, nije ublažila posrednu usamljenost njegovu. Otuda toliki pad u metaforama, toliko zgrčene naracije bez ikakvog bekstva u svečanu jezu neutralnih, simboličnih grobova kojima je naseljena njegova doratna poezija. Beznadežnost koja sada prožima i produbljuje Disove stihove, bukvalno je psihoza nemoći dece i detinjstva: u „Nedovršenim pesmama“ više ne peva dezerter iz srbijanske čaršije, nego izgnanik iz vlastite porodice, sa jednog toplog domaćeg ognjišta. Iz negovane usamljenosti pesma se izvija u dvostruko samotovanje. Pesnički nagon je sve slabiji, a roditeljski sve jači, lirski realniji, i zagriženiji:
Ne ume čovek da bude jak,
Kad kiše liju sa svih strana.
Nema očiju za dubok mrak.
Ne peva ptica sa umrlih grana.
Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,
Al mi srce trune za mojom kolebom.

U stvaralaštvu Vladislava Petkovića Disa nije bilo ni hrišćanskog žara, ni antihrišćanskog besa; nikakve osvete bogu; samo nevinost

UMIRANJE SMRTI
Postoje dve sile koje nas grabe u njegovim pesmama, iz premeštanja tamo-amo i suprotnosti dvaju elemenata i suprotnih polova, izrastaju mistična dubina i moćna prostornost njegove muzike.
Jedan je očajanje, trpljenje zla, podnošenje i neodupiranje više užasnoj, krvavoj surovosti i sumnjičavosti sveg ljudskog bića. Ta smrt mora umreti, tim paklom se mora hodati pre nego što bi do nas stvarno mogao da dopre onaj drugi, nebeski glas Učitelja. Iskrenost i otvorenost priznanja da je naše biće i naša ljudskost bedna, sumnjiva i možda očajna stvar, to je gola pretpostavka. Moramo se predati stradanju, prepustiti smrti, mora nam sav pakleni zluradi podsmeh gole stvarnosti slediti oči pre no što budemo u stanju da primimo dubinu i istinu onog drugog, drugačijeg glasa.
Prvi glas potvrđuje smrt, poriče nadu, odriče se svih misaonih i pesničkih ulepšavanja i ublažavanja kojima po navici puštamo da nas prijatni pesnici zavaravaju o opasnosti i jezivosti čovekovog postojanja. Dugi glas, međutim, istinski nebeski drugi glas te pesme, pokazuje nam na drugoj nebeskoj strani jedan elemenat drukčiji od smrti, jednu drukčiju stvarnost, drukčije postojanje: čovekovu savest. Neka je čitav čovekov život rat i patnja, niskost i gnusoba – i pored toga još uvek postoji nešto drugo što se može postaviti nasuprot.
Veliki princip koji ova poezija pokreće jeste metafizičko osećanje sveta i postojanja, metafizička strepnja. Ne treba sad zamisliti neki gordi stav, prometejski zanos. Juriš oklopnika koje Igo šalje prema apsôlutnom, svetogrdni pokreti „užasnog poslenika“ čije je ime bilo Artur Rembo, romantičarska pobuna u svim njenim oblicima – sve do pobune nadrealista – sve je to daleko od njegove prirode. Nema u njemu hrišćanskog žara, ni antihrišćanskog besa; nikakve osvete bogu. Pesnik je nevin. On je nežan, prisan, skroman, iako ume, kad treba, gromkim glasom da poziva mrtve. On ume da iznenadi tajne, bolje je ići tiho, i osluškivati: kao što i mi posle 130 godina čujemo:
To je onaj život gde sam pao i ja.

Tags: , , , ,

Пошаљите коментар

Упозорење - коментари који садрже личне увреде или изазивају расну, националну, верску или било који други облик мржње неће бити објављени. Такође молимо читаоце да се приликом писања коментара придржавају теме текста који коментаришу.