Почетна / Свет / Cena jeftine robe

Cena jeftine robe

Piše Tin Štula Vukušić

Zarad „ekonomskog čuda“ i „nevjerojatnog industrijskog rasta“ Kina je pristala na faustovsku nagodbu. Jedina bitna stavka bila je smanjenje troškova proizvodnje, što je značilo da je bilo kakva ekološka zaštita bila jednostavno – preskupa.

„Otrov je stvoren u ovim Zapadnim zemljama ali se do sada svuda proširo. Koliko god daleko išao, naći ćeš mašine, prepune gradove, prazna prijestolja, lažne spise, jalove krevete: ljude sluđene lažnim obećanjima i pokvarene stvarnim nevoljama, obožavajući gvožđe što sami proizvode, odsječene od Zemlje njihove majke i njihovog Oca na Nebesima. Možeš ići istočno tako daleko dok Istok ne postane Zapad, i zatim se vratiti u Britaniju preko velikog Oceana, ali čak ni nikada nećeš izaći na svjetlo. Sjenka jednog tamnog krila je preko svega…“, napisao je K. S. Luis u zaključnoj knjizi njegove „Svemirske trilogije“.

HLADNA LOGIKA EKONOMIJE

Otrov se, zaista, svuda proširio. Čak i do zemlje koja je tako daleko na istoku, da nešto malo istočnije od nje postoji samo zapad. Kina, najmnogoljudnija zemlja svijeta, sa svojim prepunim gradovima, praznim prijestoljima i brojnim mašinama nije prva, a ni poslijednja žrtva tog otrova. Ekologija mu je protivnik, a ekonomija mu daje krila. Otrov, nažalost, nije metafora, riječ je o zagađenju…

„Trovanje“ nije bilo brzo, niti se desilo planirano. Nikakvo prstenje sa tajnim pretincima nije se nadvilo nad čaše nevinih, niti je, kao u nekakvoj drami, zlikovac trovao u snu. Moderni trovači postali su pametniji i daleko prefinjeniji od svojih istorijskih preteča. Naime, na očigled svih, otrov su „zahtevale“ same žrtve, ili bar njihovi politički predstavnici. Naravno, ne iz zle namere, već u cilju „snaženja ekonomije“.

Uspelo je! Pogledamo li bilo koju trgovinu, sigurno ćemo naći bar desetak kineskih proizvoda. Ta zemlja proizvodi skoro devedeset posto svetske elektronike i najveći je proizvođač zlata. Kina takođe proizvodi i najviše lima na svetu, lider je proizvodnje pamučnih tkanina, a drži i primat u proizvodnji tungstena. Tamo se proizvodi i najviše svetskog duvana, kao i sedamdeset posto svetskog pencilina, te polovina svetskog aspirina. Lista se nastavlja u nedogled.

Kina je drugi najveći izvoznik na svetu, odmah nakon Evropske unije. Stotine milijuna kontejnera prepunih najrazličitijih proizvoda dnevno polazi iz kineskih luka put svih kontinenata. Čak i ne računajući izvoz, Kina ima i stanovništvo od 1.3 milijarde ljudi koji moraju zadovoljiti svoje potrebe. Rast standarda doveo je i do zahteva za sve složenijim i specifičnijim vrstama proizvoda, koje bogata elita sebi može priuštiti.

Kako se u našim trgovinama može videti, čak i za siromašne postoji roba. Razne (ne)kvalitetne kopije proizvoda poznatih američkih, japanskih i evropskih brendova lako se mogu naći, počev od Nckije, preko Sonu-a, Njke-a i slično. Uostalom, najveći broj „pravih“ stvari zaista se i proizvodi u tim istim pogonima, no, ime duplira i triplira konačnu cijenu.

Nažalost, čak i ta jeftina roba je, zapravo, izrazito skupa. Zarad „ekonomskog čuda“ i „nevjerojatnog industrijskog rasta“ Kina je pristala na faustovsku pogodbu. Čitave zastarjele tvornice selile su se iz razvijenijih zemalja u „specijalne regione“ koje je kineska vlada izabrala za svoj ekonomski pokus. Jedina bitna stavka bila je smanjenje troškova proizvodnje, što je značilo da je bilo kakva ekološka zaštita bila jednostavno – preskupa. Ni zaštita radnika nije bila naročito bitna – u slučaju požara ili eksplozije jeftinije je bilo napraviti novu tvornicu nego adaptirati staru! Hladna logika ekonomije toliko liberalne da je čak ni razum ne ograničava!

IZA NAŠMINKANIH RADNJI

Trošak se, dakle, konačno pojavio, a kamate koje je nosio bile su stravične. Započelo je malim stvarima, poput povećanja zagađenosti velikih gradova. To je bilo posve očekivano, zbog porasta broja stanovnika. Doduše, otrovne magle koje su se počele pojavljivati, poput po zlu slavnih londonskih „crnih magli“ iz vremena industrijske revolucije, smatrane su za „privremeni nesretni problem“. Problem nestanka i  zagađenje voda koji je usledio, proglašen je za „infrastrukturno pitanje“. Čak su i atmosferske padavine zagađene – na oko 30% urbanih oblasti padaju kisele kiše.

Prekomerna poljoprivredna proizvodnja i izgradnja brana smanjile su količinu vode u rekama, a naročito u Žutoj reci. To je dovelo do pojačane erozije tla i širenja pustinje (dezertifikacije), a ako imamo u vidu činjenicu da čak 30% kineske teritorije spada u pustinje, jasno je da je u pitanju ozbiljna pretnja. Ogromna pustinja Gobi na severu Kine svake godine „proguta“ čak 2.500 kvadratnih kilometara, a olujni vetrovi i pustinjske oluje odnesu površinski sloj zemljišta sa još 900 kvadratnih kilometara. Takve oluje nanose ogromnu štetu celoj Kini, pa čak i obema Korejama i Japanu.

Prosti, tehnički troškovi postali su vrlo jasni. Međutim, čak i oni blede pred sumama izraženim u ljudskim životima. Istraživanje Svetske banke, koje je pomogla kineska Državna agencija za zaštitu okoline (SEPA) iz 2007. godine, pokazalo je zastrašujuće rezultate. Prema njima, u Kini svake godine, zbog zagađenja vazduha, umre od 650-700 hiljada ljudi. Zagađena voda uzrokuje još 60 hiljada smrti. „Industrijske“ smrti, zbog izloženosti raznim hemikalijama i toksinima, u ovom izveštaju se – ne navode.

Bes i jad, međutim, nebrojenih porodica koje imaju (ne)sreću da žive blizu velikih industrijskih pogona „ekonomskog čuda“, najbolje ilustruju mračnu pozadinu, koja se krije iza paravana našminkanih radnji i jeftine robe.

OTROV U VENAMA LIBERALIZMA

Ekonomski gigant, kompanija Dongling, dobila je dozvolu da izgradi livnicu u „industrijskom parku Čangćing“, koji je, prije toga trebao biti raseljen. Međutim, zbog „birokratskog zastoja“, oko 3.000 stanovnika ipak je ostalo u svojim domovima. No, sa izgradnjom livnica ipak se nije stalo, izgrađena čak i pre roka! Ništa se, verovatno, ne bi promenilo da šestogodišnjoj devojčici po imeni Miao Fan, koja je živela sa svojom porodicom nekih petstotinjak metara od livnice, nije naglo pozlilo. Kada je primljena u bolnicu, doktori su utvrdili da ima gastritis uzrokovan trovanjem olovom. Brzo testiranje druge djece utvrdilo je da čak njih 851 ima ogromnu količinu olova u krvi. Analize su pokazale da, umesto normalnih 0-100, neka imaju čak i 450 miligrama olova u svom krvotoku. Nakon što je slučaj dobio veliku medijsku pažnju, stanovnici su konačno raseljeni, otprilike dva kilometra dalje. Livnica, naravno, i dalje radi, i jedan je od najvećih izvoznika tog okruga.

U gradu Vugang došlo je do sličnog trovanja, samo što je tada trovač bila potpuno „divlja“ i nelicencirana fabrika mangana, koji se, doduše, bez ikakvih problema izvozio u Evropu. Mada su kineske vlasti zatvorile njene pogone i uhapsile vlasnike, 1300 djece već snosi poslijedice trovanja olovom, koje, između ostalog, uzrokuje nervne i reproduktivne poremećaje, anemiju, komu i smrt.

Niz trovanja nastavio se početkom ove, 2010. godine, u selu po imenu Heko. Otkriveno je da pedeset i jedno dete ima povećanu koncentraciju olova u organizmu, za šta je, verovatno, odgovorna fabrika baterija i akumulatora koja se nalazi u neposrednoj blizini. Državni zvaničnici relativno brzo su reagovali i naredili fabrici da obustavi proizvodnju i da se „negde izmesti“.

To „negde“ će, bez svake sumnje, biti takođe u Kini, pored neke druge dece. Baš tamo gde se nalaze i hiljade drugi fabrika koje ovaj put nismo pomenuli. Da stvar bude gora, neimenovani agent kineske državne agencije za zaštitu životne sredine rekao je da „livnice, fabrike električne i elektronske opreme i pogoni za proizvodnju baterija nisu toliko rizični i toksični, niti proizvode približno zagađenje kao biohemijska postrojenja“?!? Možemo li uopšte zamisliti kakvi se ostali proizvodno-trovački pogoni stvaraju potrebom za što nižom cenom?

Nove studije koje sprovodi kineska vlada pokazuju da čak trećina od 338 gradova, za koje su dostupni podaci o kvalitetu vazduha, spada u srednje ili jako zagađene. Maske za disanje postaju obavezna oprema u nekima od njih. Priroda u industrijskim zonama uopšte ne postoji, a ljudska bića egzistiraju samo kao mali delovi večnog i nehumanog mašinskog aparata. Distopija? Nažalost, stvarnost. I mora za kinesku Vladu.

„Sve ima svoju cenu, ali ništa nije vredno“, kaže se. Cena jeftine robe je bezvrednost ljudskog života. Svođenjem sebe na puke konzumente i licitatore ekonomskih jedinica, uskraćujemo sebi pravo izbora, i puštamo jahače pomahnitalog profita da za nas izaberu „najpovoljniju varijantu“. A liberalna ekonomija, ta moć šarenih papira i virtuelnih vlasništava, stvorena je u „ovim, Zapadnim zemljama i do sada se svuda proširila“. No, kako je rekao Vergilije: „ona neguje otrov u svojim venama i gori u tajnom plamenu“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *