Почетна / Култура / Bunim se, dakle postojim

Bunim se, dakle postojim

Piše Mira Popović

Želja Nikole Sarkozija da posmrtni ostaci autora „Stranca“ budu preseljeni u Panteon , podelila je Francusku – dok jedni u tom činu vide pokušaj iskupljenja za nepravde učinjene prema Kamiju, drugi prepoznaju mogućnost „političke zaloupotrebe“

Alber Kami u Panteonu? Iznenada, uoči 50. godišnjice smrti francuskog nobelovca, Nikola Sarkozi oglasio je želju da autora „Stranca“ nastani u hramu velikana u Parizu gde, pored ostalih, počivaju Volter, Ruso, Zola, Aleksandar Dima, Andre Malro, kao i Marija i Pjer Kiri. Preseljenje Kamijevih posmrtnih ostataka sa groblja u Lurmarenu na Azurnoj obali u hram za naciju zaslužnih ličnosti za Sarkozija bi bio, kako je rekao, „izuzetan simbol“. Na tome je, zasad, i ostalo. Jer, iako niko ne spori da je piscu „Kuge“, „Pobunjenog čoveka“, „Pada“ i „Mita o Sizifu“, da pomenemo samo neke naslove koji su ga proslavili, mesto u Panteonu, Sarkozijeva ideja naišla je na buru kritika njegovih protivnika, ali i na neodređen stav, ako ne na otvoreno neodobravanje piščevog sina i ćerke, blizanaca Žana i Katrin Kami. Na površinu su, neminovno, izbile i neke davno zaboravljene i široj javnosti malo poznate svađe i razilaženja Kamija sa francuskim posleratnim intelektualcima na čelu sa Žan-Pol Sartrom. Zbog tih sukoba, kao i zbog – sada se tako čini – neshvatanja njegovog stava prema rodnom Alžiru u vreme antikolonijalnog rata, Kami je pred kraj života trpeo osporavanja i omalovažavanja onih čija se reč daleko čula. Zato ne čudi što je Žan Kami izrazio bojazan da šef francuske države, zapravo, želi da se iskupi njegovom ocu za stare nepravde, dok su Sarkozijevi protivnici u gestu desnog predsednika zemlje prepoznali mogućnost „političke zloupotrebe“ lika levo orijentisanog Albera Kamija.

POBUNA PROTIV APSURDA

Kami je imao samo 47 godina (rođen je 1913. u Alžiru), kada je 4. janura 1960. godine automobil koji je vozio njegov prijatelj i izdavač Mišel Galimar skliznuo sa puta i udario u jedan platan. Obojica su poginula. Bilo je to drugog dana putovanja iz Lurmarena za Pariz, iz kuće koju je siromašni Kami kupio od novca primljenog uz Nobelovu nagradu, nepune tri godine ranije. U njegovoj torbi na mestu nesreće pronađena je neiskorišćena vozna karta za Pariz – nameravao je da se posle božićnjeg odmora vrati sa porodicom u francusku prestonicu vozom, ali je u poslednjem trenutku prihvatio poziv prijatelja – i rukopis nedovršenog autobiografskog romana „Prvi čovek“. Taj roman posvetio je duboko voljenoj i poštovanoj majci, nepismenoj, gluvoj i gotovo nemoj ženi koja ga je sama podigla pošto mu je otac poginuo u ratu 1914. godine. „Tebi koja nikada nećeš moći da pročitaš ovu knjigu“, stoji u posveti knjige koju je piščeva ćerka Katrin objavila 1994. godine.

Pedeset godina od piščeve smrti njegovo književno delo, ali i njegova filozofija apsurda (uostalom, polemike oko toga da li je Kami pisac ili filozof u Francuskoj nikada nisu prestale), i dalje su živi i aktuelni. Kao autor, svoju misao temeljio je na ideji apsurda ljudske egzistencije – jer je „apsurd temeljna ideja i prva istina“ – i na ideji da izlaz iz apsurdnosti egzistencije leži u pobuni („Bunim se, dakle postojim“). Sebe je smatrao „pesimistom u pogledu ljudske sudbine“ i „optimistom u pogledu čoveka, jedinog bića koje odbija da bude ono što jeste“. Sreća je za njega bila posestrima apsurda, pa je tako u „Mitu o Sizifu“ napisao da je „sama borba da se dostigne vrh dovoljna da ispuni ljudsko srce“ i da „Sizifa treba zamisliti srećnog“.

ANGAŽOVANI SLOBODNJAK

Kami je svakako jedan od najpoznatijih i najčitanijih francuskih pisaca u svetu, dotle da se čak i bivši američki predsednik Džordž Buš pohvalio da ga čita na svom ranču u Teksasu. Dopada mu se, kaže, „Stranac“ zato što je „zanimljiv i brz“ za čitanje. Filozofiju apsurda kojom je prožet roman verovatno „u brzini“ nije dokučio, ali to nije najvažnije. Bilo bi, međutim, zanimljivo videti Bušovu, ali i reakciju nekih drugih, na deo Kamijevog govora pri prijemu Nobelove nagrade, onog u kojem je sjajno opisao svet svoje epohe, i vizionarski svet naše epohe gde su „propale revolucije, tehnologije poludele, bogovi mrtvi i ideologije iscrpljene, gde mediokritetske vlasti danas mogu sve da unište ali ne umeju više da ubede, gde se inteligencija savila do služenja mržnji i ugnjetavanju“.

Kami je bio angažovani intelektualac i levičar, „uprkos levici i samom sebi“, kako je umeo da kaže. Bio je član Komunističke partije pre Drugog svetskog rata, ali je iz nje istupio posle godinu dana i više se nikad partijski nije vezivao. Sarađivao je sa pokretom otpora i tokom rata uređivao u to vreme tajni časopis „Komba“ (Borba). U sukob sa levičarskim intelektualcima stupio je objavljivanjem „Pobunjenog čoveka“ 1951. u kojem je dirnuo u njihov tadašnji tabu – Sovjetski Savez, odnosno staljinizam. Odgovor je bio strašan. Neprikosnoveni Sartr prigovorio je Kamiju „filozofsku nekompetentnost“, „drugorazredno poznavanje stvari“ i „banalnost misli“, a u Parizu je zavladala moda prezrivog i ignorantskog odnosa prema Kamiju. Ništa nije bilo bolje, naprotiv, kada je 1957. godine Alber Kami dobio Nobelovu nagradu za ukupno delo – imao je tada 44 godine i bio i ostao najmlađi francuski nobelovac – jer su Sartr i drugovi tada osuli po toj nagradi u smislu da je devalvirana jer je otišla u ruke nekog „čije delo je završeno“, odnosno u ruke „malog mislioca“.

Ali, gledano kroz današnju prizmu, za Kamija bi se najpre moglo reći da je bio – demokrata. „Ošrto je kritikovao kapitalizam, obezljuđenje politike svake vrste. Pravda bez slobode za njega je bila diktatura; sloboda bez pravde – zakon jačeg. Želeo je slobodu i pravdu, bio je slobodnjak“, kaže za njega savremeni francuski filozof Mišel Onfrej.

Što se Alžira tiče, do kraja života nije se izjasnio za nezavisnost te bivše francuske kolonije, iako je bio najstrožiji kritičar kolonizacije. Na meti njegovih osuda u vreme oslobodilačkog rata u Alžiru našli su se podjednako zločini francuske vojske i napadi alžirskog Fronta za nacionalno oslobođenje (FLN). „Uvek sam osuđivao teror. Moram da osudim i slepi terorizam na ulicama Alžira“, govorio je Kami, autor dramskog dela „Pravednici“ u kojem je izneo svoje protivljenje tezi o cilju koji opravdava sredstva, odnosno o „zločinima u opštem interesu“, kako je protumačio jedan njegov biograf.

„Pravednici“ i „Kaligula“ su najpoznatija Kamijeva dramska dela. On je voleo pozorište i nadao se da će upravljati jednim pariskim pozorištem. Želeo je čak da se okuša kao glumac, saznali smo tek nedavno iz knjige „Poslednji dani u životu Albera Kamija“, koji je uoči godišnjice njegove smrti objavio pisac (autor još tri knjige o Kamiju) Žoze Lencini. Za sebe je govorio da je „mešavina Hemfrija Bogarta i Fernandela“, a trebalo je da igra sa Žanom Morom u filmskoj adaptaciji romana Margaret Diras „Moderato Kantabile“. Posle kobne saobraćajne nesreće njegova uloga pripala je Žan-Pol Belmondu.

KAKO DO SVOG PANTEONCA

Protivnici Sarkozijeve ideje da autora „Stranca“ premesti u Panteon mahom ukazuju da bi takav jedan potez bio u neskladu sa Kamijevim antikomformizmom – što ističe i njegov sin Žan – slobodarskim i krajnje individualističkim pogledima. Ćerka Katrin za sada odbija da se izjasni, ali brani Sarkozijevu nameru kao časnu. Tako ne misli Kamijev biograf Olivije Tod koji kaže: „Ne smatram da Kami ima ikakvu potrebu za Sarkozijem i njegovim intervencijama, već mislim da je Sarkozi taj kojem treba malo intelektualne zvezdane prašine“.

Istina je, mnogi potezi „visokomedijatizovanog“ francuskog predsednika tumače se kao potezi u korist njegove sopstvene promocije, ali je isto tako istina da su i Sarkozijevi prethodnici uvodili zaslužne ličnosti u Panteon, kao i da su ta premeštanja u hram velikana katkad, kao na primer u slučaju Andrea Malroa, pratile polemike. Malroa je, kao i Aleksandra Dimu, u Panteon „preneo“ Žak Širak, dok je Fransoa Miteran zaslužan za useljenje u hram čak sedam ličnosti, među njima i prve žene, Marije Kiri.

Ako Kamija, što bi verovatno bila njegova želja da je ikada o tome upitan, ostave da u miru počiva na obali rodnog Mediterana, Sarkozi bi teoretski imao šansu da upravo ove dolazeće, 2010. godine, stekne „svog Panteonca“. To bi mogao da bude francusko-poljski kompozitor Frederik Šopen. Po ocu Francuz, a po majci Poljak, Šopen je sahranjen na čuvenom pariskom groblju Pjer-Lašez. Ideja za njegovo preseljenje u Panteon potekla je od organizatora „Godine Šopena“, manifestacije kojom će čitave 2010. biti obeležavana 200. godišnjica rođenja slavnog kompozitora i pijaniste.

Jelisejska palata još nije reagovala na ovu inicijativu, što ne znači da je ne drži u rezervi dok traje neizvesnost oko Kamija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *