MILOŠ ŠOBAJIĆ Zlo sveta nije jače od naše dobrote

Razgovarala

Ljiljana Bogdanović

Diplomirao je na likovnoj akademiji u Beogradu, a od 1972. živi i radi u Parizu. Danas je dekan i profesor slikarstva na fakultetu za umetnost i dizajn „Megatrend“, takođe i vanredni profesor u najvećoj kineskoj visokoj školi za primenjenu umetnost „Luixun Akademiji“ u gradu Šenjan. Pored sedamdeset samostalnih, izlagao je i na četiri stotine grupnih izložbi u zemlji i svetu. O njemu je napravljen niz stranih i domaćih filmova i reportaža, a bibliografski podaci o umetnikovom delu upućuju na preko sedam stotina tekstova. Autori monografija o Šobajiću su i Alen Žofre, Peter Handke, Džon Nesbit i Edvard Lusi Smit.

Snažna umetnička i harizmatična ličnost slikara Miloša Šobajića (1945) „kriva“ je što je nedavno objavljeni razgovor sa njim počeo rečima: „Šobajići su od sojne loze, znamenite, koja potiče iz istoimenog mesta podno manastira Ostrog, ali je veliki slikar, umetnik Miloš, rođen u Beogradu, odakle je 1970. krenuo da osvaja Pariz, a zatim i ostali svet“. Navodimo ovaj epski intoniran, guslama i pesmi primeren govor, kao zapravo skladan uvod u Šobajićevu profesionalnu „identifikaciju“, jer savremeni izdanak sojne loze jeste veliki srpski, evropski i svetski umetnik, sa više od sedamdeset značajnih samostalnih zložbi, delima uvrštenim u stalne postavke više od 20 najeminentnijih muzeja sveta i privatnih i javnih kolekcija, od Brisela, Pariza, Atine, Amsterdama, Njujorka, te desetak monografija koje nose autorski potpis planetarno najuticajnijih teoretičara moderne umetnosti. Decenijama, a posebno od  sada već zaboravljenih  mučnih događaja na Venecijanskom bijenalu 1995, kada se kao srpski patriota, kako su ga prekorno nazivali jedni, a oduševljeno drugi, našao u srcu neverovatnog međunarodnog skandala, samo zato što se drznuo da mimo volje moćnih izlaže u nacionalnom paviljonu svoje zemlje. Šobajića u javnom životu prati i odrednica više etičke, nego estetske prirode. Ta odrednica, s kojom se nije lako nositi u Evropi, kao ni ovde, glasi: srpski nacionalista! Za „Pečat“, Miloš Šobajić objašnjava zašto je, pored one umetničke i najvažnije, i ovo deo njegove sudbine.

Vaša reputacija ponovo je „overena“ minule godine , kada ste u izveštaju Helsinškog odbora o stanju ljudskih prava u Srbiji svrstani u „nacionalističke intelektualce“. Da li vas to iritira?

Patetično zvuči kad vas notorne ustaše proglase za nacionalistu, kao u ovom slučaju. Nikome ne smeta što u hrvatskoj svakodnevno pevaju: „Ubij Srbina“, dok Sonja Biserko traži da se odstrel obavi i pojedinačno, pa navodi naša imena. Navikli su da tako postupaju sa nama, sada samo nastavljaju tu praksu. Srbi, nažalost, nemaju državu koja bi štiteći sebe od ovakve agresije, štitila i njene građane.

Uticajni analitičari, zapadni i domaći, uporno ponavljaju ocenu da je „srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju“!?

Društveno tkivo je kod nas devastirano neprimernim embargom, nametnutom jednom evropskom narodu, a zatim masovnim bombardovanjem kojeg smo uz znatne civilne žrtve preživeli. Optužba da su Srbi nacionalisti isto je što i nedavna optužba da smo nacisti. Tobož, svetskom miru sada preti srpski nacizam pa se organizuju manifestacije od stotinjak ljudi uz ogromnu buku po Beogradu, ne bi li se Srpski nacizam smirio zarad mira u svetu! Pa zar mi nismo bili među najvećim žrtvama tog nacizma! Ja sam dete roditelja koji su se prvi u Evropi digli s puškom u ruci da brane slobodu, protiv nacionalizma i nacizma koji je dolazio sa Zapada.  Sada sam proglašen za nacionalistu, a moji sugrađani za naciste! Tužno.

Da li je pomenuti „demokratski kapacitet“ u Srbiji zaista trajno „oštećen“?

Ne vidim da Srbija ima manju želju za demokratijom od bilo koje države na svetu, kao što ne vidim ni jednu drugu državu na planeti kojoj otimaju teritoriju i otvoreno prete novim amputacijama. Mi kao dobar pacijent ćutimo i ponašamo se kao da je sve u najboljem redu. Otkinuli su nam ruku, sutra će nogu, pod izgovorom da smo nacionalisti i nacisti, oni su navodno primorani da nas tako operišu. Zbog našeg dobra.

Oni koji Srbe vide kao narod „ s greškom“, upozoravaju da će Srbija tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom, sve dok „gubitnička nacija“ ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom.

Duhovnu predaju Srbije prihvatila je jedna kohorta ljudi kod nas. Neposredno posle poslednjeg bombardovanja Srbije, bombarderima je bilo potrebno da naši intelektualci podrže taj zločin konstatacijom da je bombardovanje u stvari preporodilo našu zemlju. To bi prema njihovom mišljenju bila nulta godina za Novu Srbiju. Određeni Srbi u to su vreme sa zadovoljstvom potvrđivali ovu konstataciju pred stranim medijama, negirajući tako postojanje bilo kakve kulturne i istorijske vertikale našeg naroda. Na taj način ujedno su i automatski poništili postojanje i njihovog sopstvenog dela pre „nulte godine“. Celokupno naše sećanje sledeći tu logiku, trebalo bi da počne od prve bombe koja je bačena 1999. godine na Srbiju i koja je ubila našeg prvog sugrađanina.

Član ste Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, uprkos proevropski nastrojenom establišmentu.

Nemam komentar.

Ugled koji ste u nekim uticajnim krugovima ovde uživali i pre „nulte godine“, nadahnuo je izvesne bezmalo histerično intonirane optužbe da ste „unovčili svoj patriotizam“.

Od Srbije nikada nisam dobio ništa što je materijalno, nikakve plate, stanove ili ateljee, a da ne govorim o finansiranju nekog mog umetničkog projekta. Otišao sam u Evropu kao mladić i uspeo da se dokažem izlažući po muzejima i galerijama Evrope i Amerike, dok su oni koji me optužuju za to vreme uživali kao aktivni članovi Titine komunističke partije (prerasle naknadno u DOS), čiji pojedini članovi i danas ne mogu da mi oproste što sam to što sam, a oni ono što su…

U Srbiji postoji običaj da ljudi govore i misle jedno u privatnoj, a drugo, prihvatljivo i poželjno, u javnoj sferi. Kao da smo svetski prvaci u disciplini  izvežbanog licemerstva, mešavini letargije, oportunizma i kukavičluka?

Oduvek me je u našim medijima fascinirala neverovatna pojava lažnog predstavljanja umetničkih uspeha u inostranstvu. Dovoljno je da neko izlaže u holu nekog drugorazrednog hotela u Nemačkoj ili u stanu nekog prijatelja u Njujorku, pa da naši mediji sa entuzijazmom govore o velikoj izložbi dotičnog na Zapadu.

Čini se da se to ipak danas malo menja?

Ne, danas je situacija još gora. Da bi opravdali velika i konstantna ulaganja u svoje pacijente, partija na vlasti nedavno izveštava narodu kako je na primer, jedan od pacijenata vrlo poznat francuskoj publici, pošto je dugo, celih osamnaest meseci živeo u Parizu kao stipendista, pa otuda partijsko insistiranje na njegovoj dugogodišnjoj, skupoj i neuspeloj promociji na Zapadu, kojoj nema kraja. Ni u Brozovo doba nije zabeležen ovako štetan odnos prema nepartijskim umetnicima, kakav je danas u Srbiji.

Rasprave o društvenim igrama ovde se najčešće preobraze u priču o eliti. Kao Beograđanin, a Crnogorac poreklom, imate i zanimljiv uvid u iznijansirane i specifične odnose suprotstavljenih lokalnih i zavičajnih delova heterogene nacionalne elite.

Da su neka lepa vremena i da smo normalna država, mogao bi ovo da prokomentarišem kao uobičajni sukob interesa. U Francuskoj se takođe zna ko je Korzikanac, a ko Alzašanin, sa njihovim specifičnim karakteristikama. Ali oni neće te svoje specifičnosti upotrebiti za rasparčavanje zemlje u kojoj žive. Mi hoćemo, a to nam je i jedini cilj. Naravno da je Francuska moćna država, pa se ne može razbiti na taj način. Mi nemamo državu, pa ovde svaki pojedinac smatra da treba da pravi svoju. Ako kažu da svaki muškarac za života mora da sagradi jednu kuću, onda svaki Srbin mora da napravi jednu državu.

Ljuti vas kada se kaže da srpska nacija ima gubitnički mentalitet.  Ovoj „spinovanoj” definiciji koju valja usvojiti, suprotstavljate uverenje: Srpski narod dići će se iz pepela kao Feniks.

Teško je biti Srbin. Moj entuzijazam potiče od nekoliko realnosti. Srpskim jezikom govore skoro svi narodi u našem okruženju, čak i naši najveći neprijatelji. To je već značajno preimućstvo. Zar naša kultura nije autentična tvorevina još od srednjeg veka, od naših manastira, fresaka i naših pisanih dela, pa sve do današnje srpske književnosti, slikarstva, filma, pa i sporta. Branili smo evropske vrednost nabijeni na kolčeve još pre 150 godina, i danas ih branimo čvrstim stavom da ne damo našu otadžbinu agresorima. Najzad, moji studenti u Beogradu ulivaju mi nadu da je naša mladost zdrava. Zato verujem u svoj narod koji me ipak pomalo podseća na šarenog leptira koji bezbrižno leti od cveta do cveta nesvestan da će to trajati samo tren. Ali tom bezbrižnom leptiru, koji živi samo do sutra, nedostaje jedan gen. To je onaj gen koji je sposoban da stvori državu, koja bi mu omogućila da i sutra preživi.

Tumačeći istorijske i psihološke korene vekovnih nacionalnih neprilika, pojedini analitičari citiraju navodnu ocenu zapadnih stratega: na Balkanu, pa možda i šire, jedino Srbi imaju kapacitet da pruže otpor.  Otpor globalnoj sreći jeste zlo, pa otuda i srpske (zaslužene) nevolje. Sve do bombardovanja na kraju 20. veka. Da li je to preterivanje?

Kad god im se ukaže prilika, a protivnik je mali narod, oni udaraju. Mač je u njihovoj ruci i oni ga nemilosrdo koriste, naravno uvek demokratski bez preterane sile i civilizovano. U tim misijama njihov vojnik naziva se „vojnik mira“. Te misije funkcionišu uz podršku medija kao što su nekada krstaški pohodi funkcionisali uz podršku crkve. S nama su imali očigledno teži problem, bili su primorani da bombarduju civilno stanovništvo, kad su se uverili da sa našom vojskom ne mogu da izađu na kraj. Mi im očigledno i to hrišćanski praštamo, a da do danas ne znamo tačan broj poginulih!

U izjavi za „Pečat“  jednom ste primetili da „protiv terora domaćeg i uvoznog kiča i diktata iz globalističke kancelarije, možemo da se borimo samo pojedinačno, jer na državnom nivou to odavno nije više moguće, pošto su države glavni organizatori zbrke na duhovnom i kulturnom planu”. Mislite li da se nešto menja?

Nije Srbija jedinstven slučaj terora nad zdravim razumom. Ceo svet nalazi se u istoj situaciji, s tom razlikom što je stanje kod nas karikaturalno u odnosu na visoko razvijene zemlje, u kojima postoji ponuda u kulturi za sva politička mišljenja. Teški su izgledi da se kod nas popravi situacija u ovoj oblasti. Kič u estradi i u tkz. avangardnoj umetnosti, ne obećavaju ništa novo.

Dovodite u vezu državu „koju nemamo“ i  njene institucije sa pitanjima kulture, umetnosti, kreativnosti… Ako se prvo pravi država, pa slika te države, šta to aktuelnom „grupnom portretu s damom“ najviše nedostaje?

Država mora da organizuje društvo, samim tim i svoju kulturu. Bez postojanja države, nema ni institucija. Mi smo državu zamenili političkim partijama, koje nalaze jedini interes u kontroli nad našim resursima. Slika naše države je onakva kakvu je predstavlja partija na vlasti. U našem slučaju možemo da konstatujemo samo postojanje balkanske teritorije na kojoj žive ljudi koji su prepušteni svim nepogodama koje mogu da ih zadese, od nepravde do agresije, od kiča do vulgarnosti.

Paradoskalno je da u Srbiji avangarda koju finansijski podržava država, kumuje promociji nedarovite konceptualne umetnosti. Podobni i politički korektni komesari izložbi, direktori muzeja, teoretičari i promoteri sprovode „diktat ružnog pačeta“.

Komesar izložbe (gle, trockističkog naziva) danas je bog u umetnosti. On je skoro obavezno bivši neuspeli slikar, koji se domogao administracije u umetnosti i uspeo do vrha lestvice. Sad je on taj koji zadaje teme koje će umetnici da eksploatišu prema njegovom nalogu, a teme su smešne i retardirane, kao ova sa prošlogodišnjeg Oktobarskog salona u Beogradu. „Građanin umetnik“! Hoće reći, svi smo mi umetnici, znači da umetnika više nema. Nema ga u onom klasičnom smislu slobodnog mislioca, kao što su bili Karavađo ili Pikaso, već kao bilo ko; vaš komšija, vaša tetka ili baba, koja zna da po želji komesara poređa fotografije na zidu i sedne ispod njih da plače. To je državna avangarda, koja već četiri decenije funkcioniše na opštu štetu.

O vama su pisali najznačajniji i najuticajniji evropski teoretičari, kao i vodeći umetnici i intelektulaci Zapada, među njima i Edvard Lusi Smit, Dimitri Analis, Peter Handke, Alen Žofroa… Broj slavnih autora sve brže raste, vreme kao da radi za vas.

Već decenijama radim sa željom da moj posao ide uzlaznom linijm. Kad se ta linija bude jednog dana zaustavila, neću imati više šta da kažem. Za sada još uvek sebe smatram zahuhtalom mašinom. Edvard Lusi Smit, najuticajniji teoretičar umetnosti danas, piše monografiju o mom radu koja će na proleće biti objavljena u Londonu. Ovog proleća spremam i dogovaram nekoliko izložbi u Londonu, Parizu, Briselu, Nišu… Pored toga intenzivno i sa velikim ambicijama, bavim se „Megatrendom“, fakultetom za umetnost i dizajn u Beogradu, od kojeg nastojimo da napravimo elitni fakultet u oblasti dizajna.

Kritičari uočavaju da se u vašoj umetnosti često pojavljuje motiv razmišljanja o čoveku i njegovoj sudbini u savremenom ambijentu koji čine „mesta velike opasnosti“. Da li, zaista, kako se tvrdi, mnogo dugujete svom stasavanju u godinama ovdašnjeg jugoslovenskog, mladalačkog bunta „crnog talasa“ i studentske ’68?

Čitav život je „mesto velike opasnosti“. Pođimo od onog mesta gde je nabijen prvi Srbin na kolac, preko naše spavaće sobe, kupatila, sve su to „mesta velike opasnosti“. Čak je i slobodno mišljenje vrlo opasno mesto. Ja slikam ta mesta, pošto u njima svakodnevno živim. Navikao sam se na njih. Doterujem ih, gladim i prefarbavam, dodajući im detalje i beležeći delove ljudskih tela koja tuda prolaze.

Oni koji vam se neuvijeno dive, kažu da prepadate sirotog i nespremnog konzumenta likovnih proizvoda, a to najčešće činite tako što mu u lice sručite teška pitanja kao što su: šta je zlo, šta je ružno, kakva je sudbina posmatrača i slike koju posmatra?

Tražim da moj rad ima energiju. Povodom toga zapamtio sam jednog nemačkog kritičara, Volfanga Koša, koji je rekao da kad stane pred moju sliku, ima utisak da se sva sručila na njegove noge i zatrpala ga. To je upravo efekat koji nastojim da izazovem svojim slikama.

Živite i radite u Parizu, Beogradu i kineskom centru Šenjangu. Imate tu retka privilegiju da upijete i svedočite o kriznim tačkama i događanjima savremenog sveta. Šta biste iz „pulsiranja planete“ izdvojili kao trenutno dominatnu slutnju i predosećanje o našoj budućnosti?

Spontano bi odgovorio da nam se loše piše. Osećam zamor u ljudima od zla koje im je naneto. Od svih naših institucija, samo Srpska pravoslavna crkva još uvek funkcioniše. Uostalom nju smo jedinu i imali tokom vekovnog ropstva. S druge strane, sasvim sam siguran u moć naših pojedinaca koji svojim zalaganjem i energijom stvaraju dela veća od ljudske mržnje i koji daju nadu da zlo ovog sveta ne može biti jače od naše dobrote. Zato verujem da ćemo biti spašeni.

Sa trogodišnjim iskustvom na mestu dekana i profesora fakulteta za umetnost i dizajn „Megatrend“, šta nam možete reći o aktuelnim reformama obrazovanja u Srbiji? Mnogo je glasova koji promene u visokom školstvu ocenjuju i kao ubrzano putovanje u masovnu produkciju tzv. fah-idiota, nekreativnih i skučenih pojedinaca?

Kao sav normalan svet, mislim da je bolonjska reforma visokog obrazovanja, namerno obaranje nivoa studija. Da ne govorim o pogodnom tlu za sve vrste malverzacija koje se u tom loncu krčkaju. To je prilika da se razviju svi animoziteti inferiornih prema boljim i kvalitetnijim. Najveću štetu reforma je donela umetničkim fakultetima, pošto je teško prilagodljiva njihovim specifičnostima.

Visoko postavljajući ciljeve i program vaše škole, najavili ste stvaranje vodeće institucije za primenjenu umetnost u regionu. Rado, međutim, ponavljate: Niko nikada i nikoga nije naučio da slika.

„Megatrend“, fakultet za umetnost i dizajn danas „živi“ svoju četvrtu godinu i mogu da kažem da je opravdao skoro sva očekivanja. Naši profesori, najveći su kvalitet koji imamo. Ponosan sam na činjenicu da svi oni pripadaju samom vrhu beogradske umetnosti. Mi školujemo buduće dizajnere i filmadžije, a ne likovne umetnike. Od studenata ipak tražimo da znaju da crtaju i vajaju, bez pretenzija da to bude posebno kvalitetno. Pravi slikar se sam rađa i takvog čekamo iduće godine na Masteru, da pokušamo s njim o slici da razgovaramo, pošto će on sam videti šta mu je činiti s belim platnom. Niko ga to ne može naučiti, ali dobar razgovor mnoge tabue lomi.

Bez ustezanja, kažete da pripadate grupi umetnika koja je odlazeći u Pariz 50-ih, 60-ih i 70-ih godina, na neki način beogradsko slikarstvo nametnula gradu svetlosti, ne uzimajući, već obogaćujući duh Pariza! Čini li vam se da su naši savremeni stvaraoci, ne samo likovni, već i književni, filmski i drugi, ponekad neodmereno i bez samopouzdanja, zagledani i potčinjeni duhu i diktatu tzv. velikog sveta?

Kad su letos na festivalu u Budvi pitali Edvard Lusi Smita šta misli o crnogorskoj savremenoj umetnosti, odgovorio im je: „Ništa“. Na njihovo veliko zgražavanje, pitao sam ih: „A šta ste vi to učinili za crnogorsku umetnost da bi se o njoj govorilo u Londonu“! Lako je danas biti engleski umetnik, zaključili bi, ali i nije baš sve tako jednostavno. Mislim da kvalitet nešto znači, pored mesta u kojem se radi i predstavlja publici. Svi mi nosimo svoj krst na leđima. Moj drug Velizar kaže: „Slikar ne jede kad je gladan, nego kad mu se ukaže prilika“. Prema tome, svi umetnici pokušavaju svoja dela da predstave publici, neko s više elana, neko s manje uspeha. Mnogi su pošli linijom manjeg otpora, pa rade ono što im se čini da će Zapad voleti da vidi, taj tzv. avangardni kič. Da li im se isplatilo da budu sledbenici diktirane ideje i forme, treba pitati njih.

Zašto se savremeni umetnici slažu u tvrdnji da su velike teme polja visokog rizika za stvaraoce, ali i umetnost uopšte? U istoriji nije malo   primera da je upravo tzv. „zadata umetnost“ porodila veličanstvena dela?

Renesansa je najbolji primer za tu tvrdnju. To je bio programski zadatak sa neverovatnim rezultatima. Ništa lepše čovek nije naslikao i izvajao, nego u tom programu, gde je čovek postao centar našeg sveta. I nadrealizam je imao slične ambicije i iznenađujuće rezultate. Što se moje malenkosti tiče, ne bih mogao da učestvujem u nekom programu te vrste. Uostalom, 20. vek je omogućio pojedincima da postanu samostalni stvaraoci i to koristim maksimalno. Naravno, imajući u malom mozgu celokupnu predstavu svega što je do danas u umetnosti stvoreno.

Kakav je utisak ostavila na vas „umetnička instalacija sa čučavcima“ Čeha Cernija, koji je ispred Parlamenta u Briselu demonstrirao svojevrsni cinizam i uvrede, pre svega na račun Balkana i slovenskih naroda?

Evropski parlament je sponzor preko svojih država, takvih ideja u umetnosti. Tražili su klozet. Pao im je klozet na glavu.

Pojedini kritičari, inače vaši poštovaoci, prijavljuju da je „specifično crvena boja, boja krvi“ vaš lični znak.

Naša krv je dokaz da smo živi. Kad krv teče iz tela, znači da umiremo. Od života do smrti malo je prostora, tačno onoliko koliko mi je boje potrebno za nanošenje na tela koja slikam. Ali volim i sve ostale boje isto toliko.

Apsolutno sam nezadovoljan samim sobom!“, izjavili ste više puta na način koji je malo kome zvučao neiskreno. Šta preduzimate kako biste to promenili?

Zadovoljan sobom može biti samo budala. Čini mi se da ispred mene stoji dugačak red stvari koje još moram da uradim, kako bih bar za pedalj bio zadovoljniji sobom. Međutim, kad ih uradim verovatno će se taj red još produžiti, tada ću biti još nezadovoljniji. „Siromah sam al’ sam besan“, rekao bi Zaječarac. Šta da radim, takav sam.

Један коментар

  1. Avatar

    Одушевљен сам, како његовим сликама, тако и личношћу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *