LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ Zatočeni smo u geto jednoumlja

Razgovarala

Mila Milosavljević

Ljiljana Habjanović Đurović slovi za najčitanijeg savremenog srpskog pisca, što poslednjih godina potvrđuju bestseler liste i rasprodati tiraži njenih romana: „Zapis duše“, „Igra anđela“, „Svih žalosnih radost“, „Petkana“… Sudbinu prethodnih knjiga, po svemu sudeći slediće i njeno najnovije delo, roman „Voda iz kamena“, budući da je posle mesec dana po izlasku iz štampe prodat u preko dvanaest hiljada primeraka. „Voda iz kamena“ pojavila se na dan otvaranja Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, a tokom svih sedam dana, ispred štanda za kojim je književnica sedela mogli su se zapaziti redovi čitalaca koji su čekali da im Ljiljana Habjanović Đurović potpiše knjigu. To je, svakako, najdraža nagrada za svakog pisca, naročito ako se trudi da ostane dosledan u svojoj samostalnosti, nezavistan od bilo kog književnog kruga, a pogotovo od vladajuće književne poetike…

Ne pripadate nijednoj književnoj grupaciji. Kakvu cenu pisac danas mora da plati ukoliko se opredeli da deluje izvan kulturnih klanova?

Kao i u drugim oblastima, i u književnosti se klanovi formiraju na različitim interesima: generacijskim, prijateljskim, egzistencijalnim, političkim, materijalnim. Zato delovanja klanova nisu zasnovana na vrednosnim merilima. I mogla bi biti opasna kada bi im javnost više verovala. Priznajem, teško je bez podrške klana. Na primer, unapred znam da postoje književne nagrade koje nikada neću dobiti, čak i kada bih, nekim slučajem, u pisanju nadmašila Andrića, Krležu, Crnjanskog i Selimovića zajedno. Zato i ne konkurišem za književne nagrade. Znam koji će mediji prećutati sve što uradim, kao što prećutkuju tiraže mojih knjiga i prevode u inostranstvu, dok mnogo manje tiraže i tek najave mogućih prevoda drugih pisaca ističu kao ogroman uspeh. Ima knjižara u kojima ne prodaju moje knjige, kako bi, pravljenjem rang-lista čitanosti, stvorili lažnu sliku da su neke druge knjige čitanije nego što zaista jesu. Takođe, jedan klan je odlučio da ukine Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije, zato što mu se nije dopalo da ja, po peti put budem dobitnik. Moga imena nema u katalozima kojima naše Ministarstvo za kulturu promoviše autore iz Srbije na međunarodnim sajmovima knjiga. Moje knjige su birali, i biraju, strani izdavači i prevodioci, po svom literarnom ukusu, i u dogovoru sa mojim agentom. A kada me pitaju da li mogu da traže pomoć od našeg Ministarstva kulture, ja im kažem da to ne čine, jer znam da će biti odbijeni. Na sajmove ne putujem kao deo državne delegacije, već na poziv svojih inostranih izdavača, ili ministarstava za kulturu zemalja domaćina. A onda posetim štand Srbije, i vidim da moje knjige nisu čak ni izložene. Pa gotovo pobegnem, postiđena, da ne bih morala domaćinima da objašnjavam našu bruku. Teško je bez podrške klana, ali je lepo. Ja znam da za sve što imam i za sve što jesam dugujem samo Presvetoj Bogorodici, Svetoj Petki, svojim čitaocima i svojoj porodici. Njima sam zahvalna, i ta me zahvalnost čini spokojnom. A klanovi su kao mafija. Uvek dođe čas kada te pozovu da vratiš dug. Najčešće nekim ružnim i nečasnim delom. Ja sam izabrala slobodu. Taj osećaj nezavisnosti veličanstven je.

Šta je cilj književnih klanova u Srbiji, i u kojoj meri su oni povezani sa aktuelnim kulturnim vlastima?

Klanovi svoju delatnost često pokušavaju da zamotaju u visokoumne tirade o teškoj zabrinutosti za budućnost naše umetnosti, perfidno proglašavajući za trivijalno sve što nije po njihovom ukusu, ali ispod tog šarenog pokrova laži vire rite prljave istine, i one ih odaju. Srećom, među ljudima koji su direktno ili posredno vezani za knjigu najviše je onih koji znaju, kako je to lepo rekao Momo Kapor, da se „režimi menjaju, a bestseleri se rađaju, nepredvidivo, kao lepe devojke“. Zahvaljujući tim profesionalno poštenim novinarima, književnim kritičarima, bibliotekarima, prodavcima knjiga, javnost ipak zna ko je ko u književnosti na srpskom jeziku, i kakvo je čije mesto (i uloga) na našoj književnoj sceni. Moram još da dodam: ja ne samo da ne pripadam književnim klanovima, ja čak ne pripadam ni nekom toku savremene srpske književnosti. Ja sam tok za sebe. Krčim svoj put sopstvenim trudom i umećem, nadahnuta i podržana milošću Svete Petke i Presvete Bogorodice.

Romani iz duhovnog ciklusa variraju teme o Bogorodici, Svetoj Petki, o Prepodobnoj Mati Angelini, o anđelima i njihovom uticaju na ljudske živote, dok u poslednjoj knjizi „Voda iz kamena“ pišete o čudu u selu Đunisu, o pojavljivanju Bogorodice i njenom razgovoru sa devojčicom Milojkom. Teolozi kažu da niste ugrozili kanoničnost Novog zaveta i da ste u ovoj novoj knjizi izvanredno, na pravim mestima i na pravi način, upotrebili citate i asocijacije iz Svetog Pisma. Kako to postižete?

I znanje, i hrabrost, i snagu crpim iz velike vere u Gospoda Isusa Hrista, iz ogromne ljubavi prema Presvetoj Bogorodici i Svetoj Petki i iz osećanja da me ni jedna ni druga Majka neće napustiti. Ali, možda je najbolje da se poslužim primerom. Bio je petak, 29. decembar 2000. godine. Stajala sam u crkvi Svete Petke na Kalemegdanu i čekala da celivam ikonu. Odjednom mi je palo na pamet da treba da napišem roman o Svetoj Petki. Zbunila sam se. U tom trenutku već godinu dana radila sam na drugom rukopisu. Novi „nalog“ bio je potpuno jasan: „Ostavi to što si započela, napiši roman o Svetoj Petki sa naslovom Petkana.“ Narednih dva meseca borila sam se sa svojim strahom. A onda sam jednog jutra rekla: „Dobro.Pokušaću.“ Već u sledećih tri minuta imala sam ono na čemu se inače radi mesecima – ceo koncept knjige, likove, dramaturgiju, formu. Nikada nijednu knjigu nisam napisala brže i nikada nijednu knjigu nisam napisala lakše. Tada ništa nisam znala o pravoslavnoj dogmi, a eto, nisam napravila nijednu kanonsku grešku.

Da li ste sličan strah i zebnju osetili i prilikom rada na „Vodi iz kamena“?

Čudesan događaj imala sam i na početku pisanja romana „Voda iz kamena“. Jednoga dana otišla sam u Đunis da se pomolim kraj kamena na kome je pre sto deset godina sedela Presveta Bogorodica i da zatražim njen blagoslov. Molila sam se dugo, nikoga nije bilo, samo moj muž i ja. Onda je iz crkve izašla jedna žena, predstavila mi se kao lekar iz Kruševca i rekla mi je: „Vi treba da napišete roman o ovom događaju i o ovom mestu.“ Kao i nekoliko puta ranije, odgovor za koji sam molila stigao mi je preko moje čitateljke.

Da li je možda bilo trenutaka kada ste se se zapitali kakve će biti rekacije publike i književne kritike?

Umetnik ne sme da se plaši reakcija autoriteta, niti da se prilagođava pretpostavljenim ili znanim očekivanjima. Ako to učini on prestaje da bude umetnik i postaje društveno-politički radnik, propagandista. Dok pišem, ja osećam veliku odgovornost prema Gospodu Bogu, jer On mi je dao talenat, zdravlje i uslove za rad, zatim prema junacima svojih knjiga, koji su sveti i najsvetiji likovi naše vere, ili istorijske ličnosti utemeljene u pamćenje srpskog ili nekog drugog naroda, i, naravno, prema svojim čitaocima. Zato izučavam obimnu građu, zato strpljivo proveravam podatke, zato pišem pažljivo i polako, ali uvek, uvek pišem samo iz svoje pameti, i svog srca i svoje duše.

Kako tumačite činjenicu da se u nekim kulturnim rubrikama naprosto favorizuju pisci iz bivših jugoslovenskih republika, a da se, sa druge strane, u zapećak stavljaju naši pisci okrenuti srpskoj istoriji, tradiciji i duhovnosti?

Nije problem što se u beogradskim medijima piše o knjigama i drugim kulturnim pregnućima autora iz bivših jugoslovenskih republika. I treba da se piše. Mi ne treba da živimo u kulturnom i informativnom getu. Problem nastaje kada, paradoksalno, otvoreni prema onome što dolazi izvan Srbije, mi ipak bivamo zatočeni u geto jednoumlja, jer su ti isti mediji zatvoreni za sadržaje koji potiču iz Srbije, ili se ti sadržaji prezentuju selektivno i neadekvatno značaju koji imaju pojedinci o kojima se piše, i njihova dela. Kada kroz pedeset godina neki istraživač bude čitao neke od aktuelnih dnevnih listova i časopisa, on će dobiti jednu potpuno lažnu sliku o onome što se danas dešava u kulturnom i javnom životu Srbije. Različiti su uzroci i razlozi ovakvog falsifikovanja stvarnosti. Neki urednik sadržaj svoje rubrike određuje po ideološkoj matrici politički korektnog mišljenja, jer u to  zaista veruje. Neko pokušava da pogodi šta se sviđa moćnima i da na taj način sačuva svoju uredničku poziciju, iz koje crpi mnoge lične koristi. Neko je naprosto interesno vezan za neku izdavačku kuću, za koju rade članovi njegove porodice ili on sam, honorarno, pa ne samo da u naručenim tekstovima veliča kao remek-dela izdanja te kuće, što bi mu se u vreme opšte finansijske i moralne krize možda moglo i oprostiti, već naručuje i grube napade na knjige i autore koji ugrožavaju primat i svojom vrednošću pokazuju bezvrednost njegovih favorita. A namnožile su se rđave knjige. Knjige o čarobnjacima, o vešticama i vampirima, a takođe i knjige protivne svim hrišćanskim, moralnim i ljudskim vrednostima. Njih pišu duhovi tame. A neki mediji ih, iz već nabrojanih razloga, ili iz neznanja, nekritički popularišu i naprosto sugerišu ljudima da ih čitaju.

Zabranjene teme u pomenutim rubrikama postale su čak i one vezane za srpski jezik, za mnoga pitanja od vitalnog značaja za kulturu jednog naroda.

Ja sam zagovornik očuvanja jezika i pisma. Lično, sa podjednakom lakoćom, i čak ne primećujući o kom se pismu radi, čitam i ćirilicu i latinicu. Ali, sve moje knjige, i sve knjige u mojoj izdavačkoj kući, štampaju se ćirilicom. I jezik treba zaštititi od raznoraznih nakaradnih tuđica, koje vrve našim novogovorom. Kod nas je sve transparentno. Svi rade na novim projektima. Svi se trude da budu u trendu, a mnogi bi da postanu brend. Gazi se mejn strimom i zalazi u bekstejdž. Ide se u šoping. Društvo se okuplja na fešn viku i biar festu, i svi su pri tome vrlo kul ili iskulirani. Naši selebriti pričaju o velnesu i opuštaju se u spa. I taj lajf stajl im je fensi i strejt. To, naravno, nije jezički razvoj, već puko pomodarstvo novih Fema (po modelu komi fo-miko fo) i jedan od oblika prihvatanja kulturne dominacije jedne velesile. Posebno su opasne rečenične konstrukcije koje nisu u duhu našeg jezika, a koje su se uvukle u njega bukvalnim prevođenjem. Danas već mnogi kažu dobar ti stojim, a nedavno sam u jednoj knjizi (prevodu) pročitala: „Njena mama nije bila bliska sa svojom kuhinjom“. Jezik i pismo su bitna obeležja jednog naroda, nacionalno blago, i moramo se prema njima odnositi sa pažnjom, i odgovorno, kako bi smo ih sačuvali za potomstvo. Da bi se živelo sa svetom, da bi se bilo deo sveta, čemu svako normalan u ovoj zemlji teži, potrebno je znati strane jezike, poznavati i poštovati kulturu i istoriju drugih naroda, putovati, koliko materijalne mogućnosti dozvoljavaju, a ne nagrđivati sopstveni jezik, zapostavljati sopstvenu kulturu i gubiti samosvojnost. Uostalom, još nas je Sveti Simeon Mirotočivi upozorio da onaj ko svoje zamenjuje tuđim ne zadobija tuđe već gubi svoje.

Na koji način je danas moguće sačuvati svoj jezik i svoje pismo?
Pisci jezik mogu čuvati u knjigama i u javnim nastupima. Međutim, oni ga sami ne mogu sačuvati. Za očuvanje pisma i jezika potreban je dogovor i napor celog društva. Svih javnih ličnosti i onih koji odlučuju u medijima. Nažalost, kod nas je takav dogovor, iz raznih razloga, nemoguće postići. Stoga, sve ostaje na entuzijazmu i oskudnoj moći pojedinaca. U svom novom romanu „Voda iz kamena“ junaci su progovorili jezikom moga zavičaja, kruševačkog kraja. Taj jezik je sočan, slikovit, višeznačan, precizan i mudar. Bilo mi je veoma stalo da i ja podsetim ljude, savremene čitaoce koji čitaju često loše prevode i onako jezički šturih knjiga, na to bogatstvo koje nam je ostalo od predaka.

„Voda iz kamena“ rasprodata je za samo tri nedelje, i to u dvanaest hiljada primeraka, a u prodaji je i peto izdanje. To je za naše prilike impresivna brojka. Kako se odnosite prema toj činjenici?

Kao što sam već više puta rekla, zahvalna sam Svetoj Petki i Presvetoj Bogorodici. I, kao i uvek, zahvalna sam svojim čitaocima. Oni su me stvorili. Oni su bili uz mene i kada su svi drugi, i sve drugo, bili protiv. Oni određuju moje mesto u našoj književnosti. Zahvaljujući njima, ja postojim kao pisac. Oni mi daju pravo da verujem da je ono što radim potrebno još nekome osim meni. I nikada, nikada ne bih naklonost čitalaca menjala za sve lepe reči književne kritike, ni za sve književne nagrade u Srbiji, jer sam apsolutno uverena da i pisci i knjige postoje samo zbog čitalaca. Da čitaoci daju smisao postojanja i knjigama i piscima. Za mene je glas čitalaca glas samog Gospoda. Kao što su govorili stari Latini: Vox populi, vox Dei! Odnosno, ono što narod (čitaoci) hoće, to je svetinja.. Posebno sam srećna što sa svakom novom knjigom zadržavam stare, ali i stičem nove čitaoce. To se vidi i iz ovih pisama. Kako godine prolaze, broj mojih čitalaca se povećava. Zato mi u Izdavačkoj kući „Globosino Aleksandrija“ neprestano doštampavamo nove tiraže svih mojih romana.

Vaše knjige prevedene su u Rusiji, Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, Francuskoj, Češkoj, Italiji, Ukrajini, Mađarskoj… Studenti slavistike na inostranim univerzitetima radili su i rade diplomske i magistarske radove o vašem delu. Ipak, za to uopšte ne snose zaslugu naše institucije kulture. Na koji način država može da pomogne jednom piscu?

Država bi trebalo  da finanasira prevode naših autora u inostranstvu. Naša država to i radi. Sporan je, međutim, način izbora pisaca i dela. Za to ne postoji objektivni kriterijum. Ja se zalažem da se u ovoj oblasti uspostavi sistem, da se postave objektivni kriterijumi koji će važiti i biti obavezujući za svaku vlast, a ne da nam se „najbolji pisci“ određuju od oka i menjaju sa promenom vlasti, ili čak sa promenom pozicije samog pisca ili njegovog zaštitnika u vladajućoj partiji.

A kakva je u tome uloga književne kritike? Izjavili ste da u Srbiji književna kritika, barem kao posebno zanimanje, uopšte ni ne postoji.

Da, kod nas književna kritika ne postoji kao životno i profesionalno opredeljenje. Kod nas se pisanjem književne kritike, i to kao usputnim zanimanjem, bave afirmisani pisci, pisci u pokušaju, pisci ponavljači, izdavači, novinari, političari opšte prakse, bibliotekari, bankarski službenici, univerzitetski i srednjoškolski profesori, pravnici, psihijatri, državni funkcioneri… Književni kritičar je čovek kao i svaki drugi: ima svoj senzibilitet, ukus, ideološko opredeljenje, vrednosni sistem, lične ambicije, nade, obaveze. Ponekad i u literarnim stvarima rasuđuje vođen neliterarnim merilima. Često je interesno vezan za nekog izdavača, ili sputan partijskom i klanovskom pripadnošću. Ponekad je neopterećen moralom, pa se olako upušta u ocenu knjige koju nije ni pročitao. Dešava se i da je književni kritičar ograničen svojim (ne)znanjem. Ili okamenjenošću svoga znanja.To znanje, odnosno neznanje, veoma je važno kada se vrednuju moje knjige iz duhovnog ciklusa. Da bi se one tumačile potrebno je znanje mnogo veće i sveobuhvatnije od onoga kojim je ovladao prosečno obrazovani procenitelj književnih dela. A kakvo neznanje su pokazali neki od njih prosto mi je neprijatno da citiram. Zatim, knjige poput ovih niko pre mene nije pisao. Tako da pojedini književni kritičari ne znaju gde da me smeste. Ja, naprosto, iskačem iz njihove sheme. Iz domena njihovih prevaziđenih iskustava. Tu pre svega mislim na one koji svako delo sagledavaju i vrednuju isključivo prema zadatim postulatima vladajućeg književnog pravca. Sve što je drugačije, oni ne žele da prihvate. Ili ne mogu da shvate na pravi način. (O takvima je neponovljivoj Anici Savić Rebac govorio njen muž: „Oni te ne vole jer te ne razumeju!“). Ali, književni pravci se menjaju. Teorija to prizna najčešće dugo vremena pošto se promena već desila. Život, kao i umetničko nadahnuće, ide ispred teorije. Pisci i čitaoci se razvijaju nezavisno od diktata književnog establišmenta, nesputani teorijom. Stoga su oni vrednosni sudovi koji su zasnovani samo na aktuelnoj poetičkoj paradigmi neodrživi. Jer, istorija književnosti nas uči da su se književni pravci menjali, da je poetika, vladajuća i poželjna u jednom trenutku, već u sledećem bila zamenjivana novom, podjednako kratkotrajnom i promenljivom. Stoga oni koji nisu spremni na šire i sveobuhvatnije sagledavanje jednog dela, zapravo sebe ograničavaju. Oni pišu za trenutak. I postoje u trenutku. Pisci nesputani teorijom, i nadahnuti Duhom Svetim, stvaraju za večnost. Upravo tako ja tumačim reči Svetog vladike Nikolaja: „Pesnički kritičari žive i umiru, a pesnici samo žive.“

Kada govorite o vladajućem književnom pravcu, da li mislite na postmodernu?

Mi već danas možemo pročitati kako pojedini književnici, uzdanice i nosioci postmoderne, hvaljeni i nagrađivani, upravo zato što su njihova ostvarenja zasnovana na doslovnom poštovanju pravila postmoderne, o sebi govore kao o bivšim postmodernistima. Priznaju da su nekada prihvatali opredeljenje postmoderne po kome je pisanje za čitaoce pomalo prevaziđeno, a da danas nastavljaju da pišu zahvaljujući čitaocima. Ti ljudi su moji vršnjaci, mi pripadamo istoj književnoj generaciji, ali ja sam išla u stvaralaštvu ispred njih. Ja sam se svojom poetikom i svojim radom suprotstavila postmoderni čak i pre nego što sam postala svesna da to činim. Čitaoci su me podržali. Moji čitaoci srušili su postmodernu. Ne verujem da će aktuelni književni analitičari to priznati, jer bi time priznali svoju kratkovidost i površnost svog jednoumlja. Ali kada za trideset ili pedeset godina neko nepristrasan bude ponovi iščitavao naše knjige i prevrednovao ih, on će, sigurna sam, napisati upravo ono što ja sada kažem, i ponavljam: moji čitaoci srušili su postmodernu!

Pivu, kafi, deterdžentu, političarima, mobilnoj telefoniji, ali i knjizi, kako se u poslednje vreme sve više pokazuje, potreba za marketingom jedan je od zajedničkih imenitelja. Internet, bilbordi, te neproverene informacije koje plasiraju mnoge agencije, unele su, međutim, pravu zbrku kod čitalca. Danas imamo nekoliko „najprevođenijih pisaca“, „najprodavanijih knjiga“. Kako gledate na tu pojavu?

Imamo i bezbroj najboljih knjiga, pošto imamo već više od četiri stotina književnih nagrada godišnje, a bar pet do sedam onih koje se smatraju najuglednijim dodeljuju se „za najbolju knjigu objavljenu u protekloj godini“. Lakrdija doživljava svoj vrhunac kada isti ljudi, pravilno raspoređeni u više žirija, iz jednog žirija proglase jednu, a iz drugog drugu kao „najbolju u protekloj godini“. Ali da se vratimo na početak vašeg pitanja. Dakle, reklama. Ja sam prinuđena da reklamom obavestim čitaoce da je izašla moja nova knjiga, ili da im oglasom saopštim u kom tiražu je prodata, jer radim u uslovima medijske blokade, koja ima različiti intenzitet i načine ispoljavanja, ali je konstantna. Evo, zaboravio me je čak i izveštač „Pečata“ sa Sajma knjiga. On je video mnogo toga što se dešavalo na Sajmu, zapazio je i one autore oko kojih se ništa nije dešavalo, koji su naprosto bili prisutni, posebno se osvrnuo na pisce koji objavljuju u izdavačkoj kući u kojoj je on sam urednik pojedinih izdanja, osetio je žalost zbog odsustva svog bivšeg poslodavca… Jedino nije zapazio ono što je video svako ko je u bilo kom trenutku tokom sedam danas trajanja Sajma prošao prstenom hale jedan: dugačak red čitalaca koji su čekali i po sat vremena da bi dobili potpis na primerku mog novog romana „Voda iz kamena“. Ovo je vreme velikih laži i manipulacija. Svako može da kaže i o sebi i o drugima sve što mu padne na pamet i što mu je od koristi. Obmanjuju čelnici nacionalnih institucija kulture, o jednoj takvoj manipulaciji, vezanoj za ocenu virtuelne biblioteke Narodne biblioteke Srbije, pisali ste i vi u „Pečatu“. Kada je tako sa zvaničnim podacima iza kojih stoje institucije, onda ne treba da čudi laž u malom. Ne treba da čudi što se neki pisci, recimo, samoproglašavaju „najprevođenijim srpskim piscem“. Ja nisam najprevođeniji srpski pisac, i ova laž me ne pogađa lično, ali naprosto mislim da je sramota da pored živog Miše Pavića, koji jeste najprevođeniji srpski pisac, neko prikači uz svoje ime odrednicu koju nije zaslužio brojem svojih prevedenih knjiga. Još je gore što naši medijski poslenici te obmane objavljuju i ponavljaju kao istinu i tako umnožavaju laž.

Spomenuste redove čitalaca koji svedoče o naklonosti velikog broja ljudi koji vole vaše knjige, što opet pokazuju i sve relevantne bestseler liste poslednjih godina. Postoje, međutim, i oni koji vas ne vole, čak i napadaju. Zameraju vam da ste se previše „okrenuli“ crkvi. Svojevremeno je osvanuo tekst u kojem je vaš roman o Svetoj Petki proglašen ljubićem! Niste osporavali takve ocene.

Kako normalan čovek može da se brani od takve besmislice? Kako pobožan čovek da se brani od takvog skrnavljenja svetinje. Ne samo da je ta gospođa, koja je, na žalost, te godine bila član NIN-ovog žirija i koja je profesorka univerziteta, pisala sasvim nemoralno o knjizi koju ne samo da nije pročitala, već je nije ni otvorila (jer da ju je otvorila videla bi predivne poetske reči blagoslova mitropolita Amfilohija, i valjda bi joj prodrlo do pameti da jedan mitropolit nikada ne bi tako pisao o ljubiću o najvoljenijoj svetiteljki pravoslavlja), već je „Petkana“ bila jedino izdanje Narodne knjige koje je nekakva komisija našeg Ministarstva kulture 2001. oporezovala. Knjiga se, kao i svako vredno delo, milošću Svetiteljke, sama odbranila. Čitaoci su je zavoleli. Objavljena je u Makedoniji, Bugarskoj, a u Rusiji je izdavač „Petkane“ kuća „Palomnik“, koja od naših autora objavljuje Vladiku Nikolaja i oca Justina; na promociji u Izdavačkom centru Ruske pravoslavne crkve o romanu je govorio direktor Centra i jedan od najbližih saradnika i počivšeg patrijarha Alekseja, i sadašnjeg patrijarha Kirila, Vladimir Silovjev. Trenutno se „Petkana“ prevodi na rumunski i grčki jezik (i moj grčki izdavač je izdavač sabranih dela vladike Nikolaja), a u Makedoniji se sprema treće izdanje. Pet godina posle ove bruke naše kritičarke i našeg Ministarstva kulture ja sam, na predlog Njegove svetosti Patrijarha Pavla, za svoj književni rad odlikovana najvišim priznanjem Srpske pravoslavne crkve, Ordenom Svetog Save. Inače, sasvim je prirodno i legitimno da, kao što postoje ljudi koji vole ono što radim, isto tako postoje i ljudi kojima se ne sviđaju ni moje knjige, ni vrednosti u koje verujem i za koje se zalažem, ni ja sama. Različite knjige i različiti pisci i postoje zato da bi svaki čitalac našao svoga pisca, a svaka knjiga svoga čitaoca. U Srbiji se danas tačno zna sa kim treba biti ono što je Danilo Kiš nazivao „prijateljem u književnosti“. Takođe, u Srbiji se  zna koje su poželjne teme, kome i čemu treba klicati, a koga kuditi i šta ismevati. Ja znam da knjige koje pišem nisu po volji vlasnicima „politički korektnog mišljenja“ i poželjnih tema, vlasnicima medijskog prostora i književnih nagrada. Znam, ali ne marim.

Čini se da ste vi potpuno nezainteresovani za sud književne kritike?

Nikakva moguća hvala književne kritike, nikakva nagrada, društveno priznanje ili  državno sponzorstvo, nikakvo obećanje za objavljivanje mojih knjiga u inostranstvu, mene ne mogu pridobiti da se odreknem pravoslavlja ni u svojim delima ni u svom životu. A bilo je, moram i to da kažem, vrlo primamljivih ponuda. I još ih ima.Takođe, ne mogu me pokolebati ni brojna pakosna podmetanja i stavljanje na „crnu listu“ u pojedinim medijima. Nije me zaustavila ni „kazna“, kada je voljom uprave Narodne biblioteke Srbije ukinuta tradicionalna Nagrada za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije da je ja ne bih dobila po peti put, za roman „Svih žalosnih radost“, za roman o Presvetoj Bogorodici; umesto najčitanije je nagrađena knjiga koja je bila četvrta na listi čitanosti. Posle toga napisala sam romane „Zapis duše“ i „Voda iz kamena“. Unapred sam znala kome se neće dopasti i ko će ih prećutati. Ali to mi nije važno. Zameraju mi i to što u svojim delima ne iskazujem sumnju u veru. Oni ne shvataju da punoća nije u sumnji već u dubini spoznaje.

Pisma vaših čitalaca, između ostalog, mala su svedočanstva o tome kako su neke od knjiga koje ste stvorili promenile njihove živote, sudbine, odluke… Navedite neke od najinteresantnijih primera.

Usuđujem se da kažem da su ovi romani obogatili čitaoce novim duhovnim iskustvom. Usuđujem se, jer govoreći to, ja samo ponavljam ono što su mnogo puta rekli i napisali brojni čitaoci. Znam za mnogo ljudi koji su potpuno promenili svoj život kada su pročitali neki od mojih romana. Neki su mi pisali o tome, neki mi to saopštavali u ličnim susretima, o nekima sam saznavala preko drugih ljudi, njihovih rođaka, prijatelja ili sveštenika. Neki su se krstili, neki su počeli da poste, neki su počeli da redovno odlaze u crkvu, neki su postali bolji,  trpeljiviji, spremniji da pruže ljubav bližnjima. Znam i za mladića koji je odbacio drogu pošto je pročitao roman „Svih žalosnih radost“. Naravno, ja sam u svakom trenutku svesna da zasluga za te preobražaje u ljudskim dušama i životima ne pripada meni. Kao što meni ne pripadaju ni te knjige, mada ih, sledeći društvenu konvenciju i uobičajeni način, nazivam svojim. I moram da dodam nešto veoma važno: te knjige su i mene promenile i obogatile. Dok sam ih pisala ja sam postajala bolja. Naučila sam da bolje razumem i  da više volim druge ljude. I sadržaj moje svakodnevice se promenio. Redovno se molim. Sa porodicom često hodočastim. Slušam drugačiju muziku nego pre. Čitam drugačije knjige. Ne interesuje me ništa lako i isprazno. I osećam da više ne bih ni mogla, ni umela, ni htela da živim bez vere i Boga.

Okosnicu vašeg romana „Voda iz kamena“ čini događaj koji je kao istinit priznala Srpska pravoslavna crkva. Na jednom kamenu kraj potoka u selu Đunisu sedela je Presveta Bogorodica i razgovarala je sa devojčicom Milojkom. Iz tih razgovora uočava se poruka da je izvor čovekove nesreće u njemu samom. Čitava knjiga kao da ima cilj da ljudi, koji od Boga traže i očekuju spas i utehu, počnu da poimaju i grehove koji su počinili, da se pokaju.

Presveta Bogorodica je više puta i u razgovorima sa Milojkom, ali i u razgovorima sa decom u katoličkim zemljama, ponovila isto: kada ljudi stradaju, kada se izlivaju reke, kada vladaju suše, kada haraju smrtonosne bolesti, kada svet pustoše strašni ratovi, to nije po okrutnosti Božjoj već po grehu čovekovom. Milost se ne dobija već se zadobija. Da bi dobili spasenje, ljudi moraju da se pokaju i da prestanu da greše. Ne može se tražiti milost od Boga, a biti nemilosrdan. Ne može se tražiti oproštaj od Boga, a ne praštati bližnjima. Ne može se kvariti tuđa sreća a od Boga tražiti sreća za sebe. Ne može se Bog vređati psovkama i ružnim delima, a onda kriviti kada nas stignu posledice naših činjenja i nečinjenja. Uostalom, naš narod je tu veliku i važnu istinu već davno spoznao i izrekao sasvim jednostavnim rečima: „Čini zlo, spremaj se, čini dobro, nadaj se!“ S druge strane, često imamo prilike da slušamo o primerima milosti Božje, koju smo skloni da nazovemo čudom. Međutim, verni se ne čude čudima. Verni se čudima raduju jer znaju da su i najveća čuda ustvari samo znak stalnog i neprekidnog prisustva Gospoda, Presvete Bogorodice i svetitelja u našim životima.

U jednom sloju roman „Voda iz kamena“ u čitaocu budi svest o grehu i o pogubnosti greha koji izaziva kaznu i na ovom i na onom svetu. Međutim, ima nešto važnije. Dok sam pisala ovu knjigu ja sam polako postajala svesna koliko je velika i dirljiva ljubav Majke Božje prema ljudima. Kako je potresna Njena tuga zbog naših sagrešenja. Kako je velika Njena želja da otvorimo svoja srca pred Njenom ljubavlju i da joj tu ljubav uzvratimo. Zbog te Svoje ljubavi Ona strpljivo i samilosno pruža ruku izgubljenima, prašta zabludelima, podiže posrnule. Ona nam nudi da se pokajemo. Da se saberemo pod Njenim svetim pokrovom. Da se zbijemo i svijemo pod njenim srcem. Da potražimo spas u veri, ljubavi i nadi.

3 коментара

  1. Avatar

    Molim Vašom dobrotom s portala proslijediti poruku/pitanje autorici da bih želio saznati jesmo li rodbina.Oženjen sam,situiran (dr. medicine),odrasla djeca…motiv mi je ISKLJUČIVO narečeno saznanje.
    Bio bih zahvalan potvrdi prijema ove poruke,kao i da li ste gđi prezimenjakinji proslijedili istu.
    Dr.Josip Habjanović,Valpovo,31550,Osječka 3
    Zahvaljujem opetovano!

  2. Avatar

    Svaka čast gospođi Lj.Habjanović Đurović!
    Knjige su joj predivne i oplemenjuju čoveka.Kamo sreće da je više ovakvih dela bili bi drugačiji,bolji i bliži Bogu!!!
    Pročitala sam Igra anđela, Petkana, Svih žalosih radost, Zapis duše i Voda iz kamena. Sve su na svoj način dirljive i oplemenjuju.
    Dobre su i sve ostale knjige koje nisu u vezi sa verom!!!

  3. Avatar
    Мирјана зековић

    Добар новинар и добар писац.Изванредан дар за читаоце.И за оне које се колебају у мору женског пера.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *