ZORAN MILOŠEVIĆ Zapad ustupa Srbiju Turcima

Razgovarao

Jovo Bajić

Priča o nedavnoj poseti turskog predsednika Abdulaha Gula Srbiji, i njegovi razgovori sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, pored medijski razglašene, ima i drugu, skrivenu dimenziju. Na osnovu protokolarnih vesti o ovom događaju, objavljenih na srpskoj televiziji i u medijima koje kontroliše država, ta dimenzija se u prvi mah nije mogla sagledati. Skriveno značenje i ciljeve Gulove posete naknadno su otkrili neki mediji, među njima prvenstveno „Pečat“, citirajući delove izlaganja turskog ministra inostranih poslova prof. dr Ahmeta Davutoglua, u Sarajevu 16. oktobra. Ne manje značajno otkrivanje suštine ovog događaja otkrila je i simbolična poseta predsednika Gula i Tadića Kapeli mira u Sremskim Karlovcima 27. oktobra i najava srpskog državnog vrha da će dati dozvolu za gradnju Islamskog centra „Mehmed-paša Sokolović“ u Beogradu.

Da li ovi događaji ukazuju na to da se Turska uveliko vraća na Balkan, na prostore koje je držala do Berlinskog kongresa, kao i da vladajuća politička elita Srbije, svojim najnovijim postupcima, široko i spremno otvara Turcima stara balkanska vrata? U prilog ovom drugom pitanju navodimo prećutkivanje nedavnog (nenajavljenog) odlaska ministra inostranih poslova Srbije Vuka Jeremića u Tursku 8. novembra, gde se pod nadzorom Ahmeta Davutoglua sastao sa bosanskohercegovačkim šefom diplomatije Svenom Alkalajem. Upućenima u stavove turskog ministra, nije teško pretpostaviti šta je Davutoglu zahtevao od Jeremića.

O ovim događanjima razgovarali smo sa univerzitetskim profesorom, sociologom religije i saradnikom uglednih naučnih instituta dr Zoranom Miloševićem. Naš sagovornik se posebno bavi aktuelnim političkim procesima na Balkanu i na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Prateći uticaj i snagu verskog faktora, posebno islamskog, na tokove svetskih političkih zbivanja i odnosa, on je kod nas, ali i u Rusiji, objavio više radova.

Kako komentarišete, po mnogima skandalozan i nimalo diplomatski intoniran govor turskog šefa diplomatije prof. dr Ahmeta Davutoglua na konferenciji „Osmansko nasleđe i muslimanske zajednice Balkana danas“ održanoj u Sarajevu sredinom  oktobra ove godine?

Zahvaljujući pre svega ruskim elektronskim medijima, a potom i „Pečatu“, upoznat sam sa izlaganjem turskog ministra Davutoglua. Naše tiražne dnevne novine o tome nisu pisale. Takođe nisam zapazio reakciju Ministarstva inostranih poslova ili nekoga od predstavnika države Srbije.

Što se tiče samih stavova, zahvalni smo dr  Davutogluu  na iskrenosti i trenutku istine. Javno, sa najvišeg mesta, izgovorio je ono što se odavno zna, a na šta su upozoravali brojni, ne samo srpski intelektualci, skrajnuti inače iz javnog života. Priče o velikim vrednostima što ih je na našim prostorima ostavilo otomansko carstvo možete naći u mnoštvu varijacija u knjigama, udžbenicima i novinama koje se danas štampaju u Sarajevu, gde se otomanska Turska i njeno vreme upoređuju i slave kao što se danas slavi Evropska unija. A oni koji su na neki način ukazivali na to da je to država sirovog nasilja, činjenog nad hrišćanima i nemuslimanima, proglašavani su protivnicima i mrziteljima islama i napretka; među njima se našao čak i naš nobelovac Ivo Andrić.

Prvi čovek Islamske verske zajednice u Bosni i Hercegovini efendija Mustafa Cerić u više svojih javnih nastupanja otomansku Tursku i njenu petovekovnu vladavinu u našim zemljama predstavljao je kao državu pravde i blagostanja u koju su dolazili stranci trbuhom za kruhom, tzv. „gastarbajteri“ da u Otomaskoj impreiji žive i rade kao što je minulih decenija bio slučaj sa Nemačkom. Ovo je čista propaganda usmerena prema bosanskohercegovačkim muslimanima kako bi im se omilila Turska, što nema veze sa istorijskom realnošću. Takva propaganda dala je rezultate. Ljubav prema Turskoj kod bosanskohercegovačkih muslimana je očigledna i prisutna je u svim segmentima života, čak i u sportu. Muslimansko stanovništvo Federacije BiH otvoreno izražava veliku ljubav prema Turskoj, pa čak i navija za reprezentaciju ove države.

Da li je prof. dr Ahmet Davutoglu došao u Sarajevo, bez znanja zapadnih saveznika, SAD i EU?

Reči pomenutog profesora nisu slučajno izgovorene u Sarajevu, gde zapadne države imaju dominantnu ulogu i gde se ništa ne dešava bez njihovog znanja. Ovo je još jedna potvrda onoga što se odavno zna:  Evropska unija i SAD daju podršku islamu u Evropi, a posebno na Balkanu i u Centralnoj Aziji. U toku raspada SFRJ, Evropska unija i Amerika otvoreno su podržavale Albance muslimane, i to ne samo na Kosmetu, već i u Makedoniji. Podržavale su i podržavaju i Bošnjake, muslimane u Bosni i Hercegovini. Stali su na stranu Azerbejdžanaca, muslimana koji od hrišćana Jermena žele da otmu njihovu istorijsku teritoriju Nagorno Karabah. Podržavali su i Čečene, podstičući ih da se odvoje od Rusije. Engleska, Poljska i SAD dali su utočište najozloglašenijim čečenskim terorističkim komandantima, zaposlili su ih i omogućili im pristup medijima. U glavnim gradovima nekih evropskih prestonica ima ulica koje nose imena pobijenih čečenskih terorista. Poseban kuriozet se dogodio baš ovih dana. SAD je u Gruziji osnovao TV stanicu koja će emitovati program na ruskom, a vodiće je žena ubijenog teroriste Džohara Dudajeva. Šta reći drugo, osim da se radi o nastavku kratkotrajnog avgustovskog rata Gruzije i SAD sa Rusijom.

U samoj Federaciji BiH stalno je prisutna mržnja prema Srbima, što je dobro poznato predstavnicima zapadnih zemalja. Republika Srpska se predstavlja kao „neoslobođena teritorija“. Ovo ne govorimo napamet. To piše u važećim udžbenicima islamske veronauke štampanim u Sarajevu. Evo, između ostalog, šta uče muslimanska deca u prvom razredu osnovne škole: „Četnici su svakodnevno granatirali Sarajevo. Grad je bio u plamenu… Dženaza se klanjala pod kišom četničkih metaka“. U prvom razredu osnovne škole propagira se ljubav prema islamskom vojniku. Propagira se teokratija: „Džamija je mjesto odakle se upravlja islamskom državom“.

Kako ove prilike komentarišu uticajni zapadni krugovi?

Možemo sa sigurnošću reći da Evropska unija i Sjedinjene Američke Države podržavaju muslimane gde god su oni u dodiru sa pravoslavnim hrišćanima i podstiču ih, obučavaju i finansiraju da ratuju protiv njih. Zato je izlaganje dr  Davutoglua zapravo samo konstatovanje realne podrške koju danas Turska uživa u EU i SAD-u. Bez te podrške nisu moguće priče o obnovi Otomanske imperije.

Izlaganje turskog ministra svedoči i da Evropska unija nema nameru da u svoje redove primi ni Srbiju ni BiH, a zbog toga se nastoji i da se Republika Srpska razvlasti, a Bosna i Hercegovina unitarizuje i prepusti muslimanima. Teži se stvaranju takvih okolnosti da muslimani steknu hegemoniju nad pravoslavnim hrišćanima i da, kao u vreme otomanskog carstva, počnu da žive od rada hrišćana. Sa Srbijom je nešto drugačije. Vojvodina treba da pripadne takozvanoj Srednjoj Evropi, novoj podunavskoj regiji, koja predstavlja neku vrstu obnovljene Austro-Ugarske monarhije. Tu glavnu reč vode Nemci. Statut AP Vojvodine, koji je druga faza u oduzimanju ove srpske pokrajine od srpskog naroda, to rečito svedoči. Centralna Srbija bi pripala interesnoj sferi Turske, kao i Makedonija, Kosmet i Albanija. Ne bi pri tome trebalo zaboraviti ni aspiracije Turske prema Grčkoj. U tom kontekstu treba shvatiti i današnju političku nestabilnost u Grčkoj.

Kako komentarišete činjenicu da će na predlog srpskih zvaničnika, tačnije predsednika Srbije Borisa Tadića u Beogradu ili u njegovoj okolini biti otvoren Religijski centar koji će se zvati „Mehmed Paša Sokolović“? Ovo je naime bilo neiznuđeno, a srdačno obećanje domaćina predsedniku Gulu!

Predsednik Tadić je poslušnik evroatlantskih struktura. Pošto se islam podržava od SAD-a i EU, jasno da, po njegovom mišljenju i mišljenju njegovih savetnika, vernost toj podršci treba da manifestuju i vlasti Srbije. Nisu mu bila dovoljna izvinjavanja u ime celoga srpskog naroda svakome u okruženju, posebno muslimanima u BiH, nego ide i dalje. Našoj vladajućoj eliti nije važno što EU i SAD ozbiljno misle da Turskoj predaju centralnu Srbiju. Kako da je Turci preuzmu ako u glavnom gradu nema islamskog centra odakle se faktički upravlja državom?

Ironija je što će se taj centar zvati „Mehmed-Paša Sokolović“. Dobro se zna kako se ovaj Srbin obreo u Turskoj gde je zauzeo visoke položaje. Kao „danak u krvi“. Otet je da služi drugom bez svoje volje i volje njegovih roditelja, a to se sada pravoslavnim hrišćanima nudi kao obrazac za buduće ponašanje. Evo kako se, uostalom, u jednom udžbeniku za drugi razred osnovne škole u Federaciji Bosna i Hercegovina predstavlja dolazak islama: „Kada su Turci došli u Bosnu, upoznali su nas sa ljepotama islama. Turci nisu rušili zgrade, škole i biblioteke, oni su gradili. […] U tom periodu Bosna i Hercegovina doživjela je svoj kulturni procvat“.

Koliko je ovakav idilični opis u skladu sa istorijskim činjenicama?

Za vreme svoje petovekovne vladavine Turci su ubijali, pljačkali, silovali i odvodili roblje, a takođe su rušili crkve, manastire, tvrđave, sela… Sve je dakle izvrnuto naopako. Na našoj strani, međutim, vlada potpuna anomija. Izgleda da su našim političarima vrane popile mozak. Islamski centar u Beogradu imaće za muslimane veliki misionarski značaj. Kod pravoslavnih Srba, sa teškim petovekovnim iskustvom u turskom ropstvu, izazivaće genetsku jezu i strah da bi se ta vremena mogla ponoviti i u Šumadiji. Kao da nam primeri sa Kosova i Metohije ništa ne govore. To je put u nestanak i naroda i države.

Moram reći da je Rusija već naglasila da je u decembarskim pregovorima sa NATO paktom, kao uslov povećanog angažmana u Avganistanu, odnosno povećane pomoći NATO-u, za uzvrat, između ostalog tražila, da stekne pravo na zaštitu pravoslavaca u Evropi. To znači da Moskva savršeno dobro zna za planove Evropske unije da omoguće Turskoj da svoje pozicije što više učvrsti u zemljama koje su nekad predstavljale granice Otomanskog carstva, vraćajući hrišćanske narode na početak 19. veka. Eto, toliko o ljudskom napretku!

Znači li to da balkanski hrišćani, a među njima i Srbi, ne mogu da veruju savremenim Turcima? Ima li razlike između Turaka otomanske sultanske i Ataturkove Turske? Najzad, kako se Turci danas ponašaju prema hrišćanima u svojoj državi ili čak i muslimanima, poput Kurda, koji traže elementarna ljudska prava?

Propaganda je uglavnom uspela da današnju Tursku predstavi kao sekularnu državu u kojoj caruje poštovanje ljudskih prava i multietičnost, odnosno multikulturalnost. Na žalost, iza te propagande ne stoje realne činjenice. Gde su autonomije i prava naroda koji žive u Turskoj? Meni nije poznato da je „sekularna“ Turska dozvolila opstanak i uspon nekog druog naroda na njenoj teritoriji. Pa, pogledajte položaj hrišćana Grka. Hrišćani koji žive u Turskoj i dalje nemaju pravo na slobodu veroispovedanja, tek ove godine, na pritisak Evropske unije dozvoljena je obnova rada jedne pravoslavne bogoslovije. Takođe u samoj Turskoj nije rešeno nacionalno pitanje, gde je položaj Kurda najakutniji problem. Naravno, Ataturkova Turska prihvatila je delimično i neka dobra evropska pravila, ali to nije dovoljno. Ona su zaživela i žive pre svega u turskoj vojsci, ali ne i u civilnom društvu. Zbog toga, proširenje turskog uticaja u granicama bivše Otomanske imperije pravoslavnim hrišćanima Srbije, Republike Srpske, Grčke ne pruža spokojstvo.

Srbi imaju velike razloge da strepe od novih geopolitičkih planova zapadnih sila i Turske. Poredak koji bi ponovo doneli Turci, oživeo bi stara pravila u kojima je musliman gospodar, a hrišćanin potčinjeni. Ne treba zaboraviti da se u Federaciji BiH stalno ponavlja teza da je „Bosna odbranjena ali nije oslobođena!“ Dok god postoje nemuslimani, muslimani će se boriti da ih pokore.

Zbog čega je tako uvrežena ova nesporno hegemonistička težnja Turaka?

Treba naglasiti da je turski narod mlad narod i da ih ima oko 50 miliona. Oni naprosto traže prostor. Učvrstili su se na zapadu Evrope i na Balkanu. Taj prostor treba povezati jednom državnom organizacijom. Istovremeno, preostali pravoslavci na Balkanu uglavnom su malobrojni i stari. To su činjenice i zato je opasnost od obnove turskog carstva realna. Žao mi je što to naši političari ne vide. Ima ovo i duboku geopolitičku pozadinu. Pristajanje EU i SAD da Turska obnovi svoje imperijalne ambicije krije želju da se islamskim rukama uništi Rusija. Vidite, svaki napad na pravoslavne počinjao je islamskim udarima koje kontrolišu SAD i EU. Oni kao da ne shvataju da to odgovara islamu – da uništi prvo pravoslavne, a potom i zapadne hrišćane i nemuslimane. Turska okupacija balkanskih država, osim toga treba da proveri jedan model u praksi. Na nama se vežbalo, a vežba se i sada slabljenje i razaranje Rusije.

Albanci su bili udarna pesnica otomanskog carstva i sultanska telesna garda. U vreme turskoga ropstva od Albanaca bili su sastavljeni kazneni odredi, zapamćeni po svireposti kojom su smirivali nepokornu hrišćansku raju. U projektovanom novom ustrojstvu Balkana pod turskom dominacijom, kakva je uloga namenjena Albancima?

Kakva će druga uloga Albanaca biti u novom ustrojstvu Balkana osim one koje im je postala tradicija? Isto kao i u vreme Otomanske imperije. Albanci su narod slugu moćnih gospodara, i tu tradiciju tuđih sluga razvijaju i u novim istorijskim okolnostima. Slugeranjstvo je isto, samo se gospodar menja. Kada su Turci vladali Balkanom oni su Albance koristili kao udarnu pesnicu u sprovođenju najprljavijih etničkih čišćenja i genocida. Ruka koja je držala mač koji je klao Jermene i Grke u većini slučajeva bila je albanska. Drugo, u našoj istoriji poznati su zločini Albanaca prema Srbima na Kosmetu. Sve su to Turci tolerisali jer im je odgovaralo. Godine 2004. pred očima SAD i EU, odnosno Ujedinjenih nacija, rušene su i paljene crkve, proterivan srpski narod sa Kosmeta. I? Ništa. Treba strahovati od okolnosti da se ponovo nađemo u jednoj državi u kojoj vlast imaju muslimani.

Multietnička Evropa danas je islamska koliko i hrišćanska, ima li nekoga među evropskim intelektualcima koji u tome vide opasnost?

Islam u Evropi više nije gost, on se tamo odomaćio. Više nema na raskršćima evropskih naselja u tim hrišćanskim državama krstova sa Hristovim raspećem. Ove godine Ustavni sud u Italiji je presudio da se Hristova raspeća moraju ukloniti iz državnih ustanova, jer vređaju nehrišćane. Istovremeno, minareti niču kao gljive posle kiše. Oni, eto, ne vređaju hrišćane! Čudna logika. U Nemačkoj ima čitavih kvartova koji su islamski, gde Nemci ne zalaze. Ima škola u kojima deca na odmoru ne smeju da govore nemački. Eto praktične multietičnosti. Stara je istina da kada se narodi pomešaju oni ne postaju novi narod, već jedan narod, obično jači i primitivniji, asimiluje druge.

Evropski intelektualci su podeljeni po pitanju islama. Ima intelektualaca koji kritički propituju islam, tražeći odgovor na pitanje „šta nije u redu sa islamom“?. Danas međutim javno mnjenje ne formiraju intelektualci i njihove knjige, već mediji i novinari, koji  su u poziciji da na tržištu (medijske) lojalnosti prodaju svoje znanje i pišu, govore i slikaju onako kako gazda kaže. Čim neki intelektualac ili opozicioni političar kritički progovore o ružnim stranama islama, mediji ga ućutkaju predstavljajući ga kao ekstremistu, fašistu i slično.

2 коментара

  1. Avatar

    Ovaj čovjek je sklon fantazijama,to je činio kao dobar mladi komunista u vojnoj akademiji a kasnije i kao oficir JNA.
    Ovo nema veze sa zdravim razumom,no hajdemo bar izmisliti neku paranoju.
    Pomenuti doktor kako je svojevreno znao podilaziti SK,isto sada čini samo pravoslavnoj crkvi – misleći valjda da je ona KOMITET SKJ.

  2. Avatar

    гледао сам емисију РТРС “некад било” са Вама као гостом и сазнао сам много тога кориснога о чему нисам имао појма.Желим да својим познаницима пошаљем снимак те емисије,али не знам гдје да је пронађем.Вама лично желим све најбоље и много успјеха . Слободан из Бања Луке.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *