Почетна / Регион / Zaboravljena istorija

Zaboravljena istorija

Piše Anja Vujević

Svečana akademija povodom obeležavanja Dana Republike Srpske ostavila je ukus gorčine, jer ništa nije rečeno o onima koji su se stavili na čelo srpskog naroda i dali neosporno zaslugu, ne samo za stvaranje najmlađe srpske države, nego i za opstanak srpskog naroda u BiH

Svaka država proslavlja Dan državnosti kao svoj najvažniji praznik i taj dan je obično vezan za neki važan datum iz istorije stvaranja države. Kod Iraca je Dan državnosti Sveti Patrik – svetac zaštitnik te zemlje, Francuzi slave pad Bastilje kao svoj praznik itd. Republika Srpska slavi 9. januar kao Dan Republike i krsnu slavu – Sveti prvomučenik arhiđakon Stefan.

Vlasti RS su se potrudile da ove godine, dan kada je RS postala punoletna, bude posebno svečan. Tim povodom, u Banskom dvoru, organizovana je svečana akademija na kojoj je prikladan govor pročitao predsednik RS Rajko Kuzmanović, nakon čega je održan kulturni program koji je priličio danima kulture ili prigodnoj svečanosti nekog Kulturnog društva, ali ne i Danu Republike.

OPSTANAK SRPSKOG NARODA

Tokom jednoipočasovne akademije, ni reč se nije mogla čuti o novijoj istoriji, o tome zašto je baš 9. januar Dan Republike; zašto je baš Sveti Stefan njena Krsna slava. Ni reč se nije mogla čuti o 30.496 najboljih sinova i kćeri RS koji su svoje živote uzidali u njene temelje. Čuli smo mnogo o „Trećoj armiji“ i njenom značaju – Savi Vladislaviću, Žani Merkus, Vasi Pelagiću, Ivi Andrići i Emiru Kusturici.

Ne sporeći njihov značaj, ukus gorčine ostavlja činjenica da ni reč nismo čuli o onima koji su se stavili na čelo srpskog naroda i dali neosporno zaslugu, ne samo za stvaranje najmlađe srpske države, nego i za opstanak srpskog naroda u BiH. A, Srpska ima čime da se ponosi, jer je u svojoj kratkoj istoriji imala briljantne vojskovođe. Iznedrila je nove Mišiće, Stepanoviće, Putnike. I oni su zaslužili da na svečanoj akademiji sede u prvom redu (srećom nisu svi u Hagu), da se imena svih njih tog dana s ponosom pomenu (i onih u Hagu i onih na slobodi). Niti su pomenuti, niti ih je bilo. Zaboravljajući njih, zaboravili smo i onih 13 beba koje su umrle u banjalučkom porodilištu zbog nedostatka kiseonika; zaboravili smo brilijantnu vojnu operaciju proboja kooridora koji život znači, kojom je na ognjištima i u životu sačuvano skoro milion ljudskih života i koja je omogućila da više nikada nijedna beba ne umre zbog nedostatka kiseonika.

Mediji pod kontrolom vlasti proteklih dana svojski su se trudili da ni slučajno ni reč ne kažu o stvaranju RS, a, posebno, da ne pomenu ime njenog prvog predsednika dr Radovana Karadžića. Apsurdno je da je u momentu kada je najeksploatisanija fraza u RS – „Srpska je vratila svoje dostojanstvo“, upravo ova svečana akademija počela zvucima himne čije ime većina građana čak i ne zna, i koja mu je bliska baš kao i himna BiH ili Ugande, i pod amblemom s kojim se nijedan Srbin u RS ne identifikuje.

SATANIZACIJA SRPSKE

Kako je uopšte moguće govoriti o ponosu, a odreći se simbola pod kojima je stvorena država, pod kojima su stradali njeni najbolji sinovi!? Neki će reći – tako je odlučio Ustavni sud BiH. Ali, podsetimo, taj isti Ustavni sud BiH je doneo desetine odluka koje Federacija BiH nikada nije sprovela i to je isti onaj sud čije sudije, svih nacionalnosti, danas otvoreno kažu da se njegove odluke kupuju, da je leglo korupcije.

Oni koji bi da izbrišu ili promene istoriju tako da ona počinje od njih, samo zato što u ratu nisu učestvovali u stvaranju RS, trebalo bi da budu svesni da skrivanjem istine o 9. januaru 1992. godine, prećutkuju i uzroke koji su do njega doveli – brisanje srpskog naroda iz reda ustavotvornih naroda u BiH. Skrivanjem istine o 9. januaru 1992. godine i periodu do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, i prećutnom podrškom demonizaciji prvog predsednika RS preko medija u RS, satanizuje se i RS.

RS koja se iznutra, delima, cepa i deli, koja podgrejava tezu o viktimizaciji bošnjačkog naroda, ne može imati svetlu budućnost ma koliko ona verbalno bila obećavana.

Na akademiji su prikazani slajdovi sa velelepnim zdanjem zgrade Vlade RS. Ali, zaboravljeno je da ovog zdanja ne bi bilo da nije bilo one prve Skupštine srpskog naroda BiH. Da nije bilo te skupštine, da nije bilo institucije predsednika RS i Vlade RS, ne bi bilo ni međunarodnog priznanja RS u Dejtonu. Jer, RS je dobila priznanje isključivo zahvaljujući tome što je imala izgrađene institucije koje su funkcionisale po najvišim demokratskim standardima.

Sve počinje od naizgled banalnih stvari. Iz udžbenika onih koji su nakon rata stasali za školu, visoki predstavnik je izbacio epsku pesmu „Oranje Marka Kraljevića“. Tako mlađe generacije ne znaju zbog čega je bitan ovaj mitsko-folklorni avatar Marka Mrnjavčevića, nesuđenog naslednika Uroša Nemanjića.

U svojim istorijskim čitankama kao značajne datume oni uče 21. novembar i 14. decembar 1995. godine, te 5. mart 1999. godine – dan kada je smenjen predsednik RS Nikola Poplašen. A, onda, na dan utemeljenja RS, datum o kojem ništa ne znaju, o kojem se u otadžbini ćuti (što im daje pravo da sumnjaju da se nešto nečasno od njih skriva), sarajevske televizije im serviraju film u kojem Ričard Gir po šumama oko Čelebića kod Foče lovi Radovana Karadžića, personifikaciju svega lošeg.

Da je baš sve tako kao u filmu, s televizijskih ekrana poručila je, uoči Dana Republike, i bivša predsednica RS Biljana Plavšić, koja ima počasno mesto u ovoj prekrojenoj istoriji.

U opširnom intervju datom povodom Dana Republike, bivša predsednica se nije mogla setiti čak ni godine u kojoj je usvojena Deklaracija o proglašenju Srpske Republike BiH, pa ne treba čuditi što je „zaboravila“ da je, odmah do Karadžićevog, stavila svoj potpis na njegov Sporazum sa Ričardom Holbrukom, odnosno SAD-om. Grohotom se smejući, tvrdila je kako je sporazum „ilizuja“, da o njemu ne zna ništa jer „nije bila osoba od Karadžićevog poverenja“.

„To pitanje treba uputiti Buhi, ali mi je to jako naivno. To govori o naivnosti čoveka koji nas je vodio u jednom strašnom vremenu i platili smo možda i visoku cenu zbog toga“, kazala je Plavšićeva.

KONTINUITET INSTITUCIJA

I mora se priznati da Karadžić ponekad zaista jeste bio naivan, bar kada je reč o Plavšićevoj. Jer je upravo on, uz protivljenje dela svoje partije, predložio za svog naslednika na mestu predsednika RS, uz reči: „Ja za nju garantujem!“, ne sluteći da će se najveća nesreća koja će zadesiti RS i srpski narod u postdejtonskom periodu zvati imenom Biljane Plavšić.

Sve da joj se zaboravi i oprosti to što je bila „lutka u tuđim rukama“, kako je naziva profesor Kosta Čavoški, što je NATO tenkovima jurišala na institucije RS i otimala ih od onih koji su ih stvorili da bi ih predala u ruke gubernatora – jer se prošlost ne može promeniti; radi budućnosti RS ne sme se zaboraviti da je ona, koja u ratu ništa nije loše uradila, otišla u Hag i satanizovala i srpske žrtve u BiH i RS. Jer, ona se, kao što reče docent dr Drago Vuković, „vratila sa robije, a mi snosimo i snosićemo posledice“.

„Sada sam se uverila i prihvatam da su više hiljada nevinih ljudi bili žrtve organizovanog i sistematičnog delovanja da se uklone muslimani i Hrvati sa područja koje su Srbi smatrali svojim. U to vreme, ja sam olako ubedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane. Ustvari, i više od toga – naše rukovodstvo, čiji sam bila neophodan deo – vodilo je poduhvat koji je za žrtve imao nebrojene nevine ljude. Objašnjenja samoodbrane i opstanka ne pružaju opravdanje… Plodovi njihovog rada – tog rukovodstva – su jasni: grobovi, izbeglice, izolacija i ogorčenje prema celom svijetu, koji nas je odbacio upravo zbog tih lidera“, rekla je u izjavi Haškom tribunalu Biljana Plavšić, kupujući ličnu slobodu udaranjem žiga na presudu RS koja će tek stići.

Generacije odrasle na instant instoriji, koje neće znati šta se i zašto desilo 9. januara 1992. godine; koje neće znati da je Radovan Karadžić, kao što reče jedan gledalac, srpski Džordž Vašington; koje neće znati da je 30.496 Srba izginulo pod grbom Nemanjića i uz himnu „Bože pravde“; jednog dana biće suočene sa presudama Haškog tribunala i Suda BiH koje jedan narod viktimizuju, a drugi satanizuju. Biće suočene sa rezolucijom o Srebrenici čije je usvajanje najavio predsednik Srbije Boris Tadić. Bez spoznaje i istine o onome što je zaista bilo, neće umeti da se postave prema onome što dolazi.

Zato, zarad budućnosti RS, njene vlasti, ma ko ih činio, trebalo bi da nešto nauče makar iz američke istorije – svaki predsednik SAD-a je ponosan što seda na tron Džordža Vašingtona. Bez kontinuiteta institucija – neće ih ni biti; bez celovite istorije, u budućnosti ćemo dobrovoljno gutati gorke pilule od kojih neke mogu biti i otrovne, smrtonosne.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *