Vojni humanitarizam

Piše Kostas Duzinas

Ovaj autor, profesor na Londonskom univerzitetu za pravo i humanističke nauke i direktor Birkberkškog instituta u Londonu, jedan je od najboljih savremenih poznavaoca filozofije prava. Po svojim idejama blizak je stanovištima Alena Badjua, Etjena Balibara, Đorđa Agambena i Šantal Muf. Iz pomenute knjige, koju je sa engleskog na srpski preveo Slobodan Divjak, objavljujemo odeljak posvećen aktuelnom svetskom problemu – pitanju vojnog humanitarizma.

Rani humanitarizam nije pravio razliku između dobrih i loših ratova, pravednih i nepravednih motiva, čak ni između agresora i nevinih. On je bio posvećen neposrednoj i urgentnoj redukciji ljudske patnje posredstvom zaštite zarobljenih u ratu i u njega uključenih civila ili pomoću ublažavanja gladi i medicinskom pomoći. Humanitarna pomoć imala je nekoliko političkih uslova čija se suština sastojala u tome da se ta pomoć ne dovodi u vezu sa zapadnim spoljno-političkim i odbranbenim ciljevima. I zaista, do 1989. godine, podela između razvojne pomoći koju pružaju države rukovodeći se svojim strateškim ciljevima i ideološkim prioritetima, i politički neutralnog humanitarizma bila je jasna.

Ali, ta jasna distinkcija biva zamagljena posle hladnog rata. Koreni novog humanitarizma leže u sve većem uplitanju Zapada u unutrašnje poslove sveta u razvoju i u upotrebi sankcija i sile u humanitarne svrhe.

RELIKTI DOBROČINITELJA

Kada je princip neutralnosti bio prekršen, bio je otvoren put, tokom devdesetih godina prošlog veka, različitim nevladinim politikama da brane zapadne vojne intervencije u humanitarne svrhe.

Ova politizacija pomoći u protivrečnosti je sa apolitičkim profilom od kojeg zavisi javna percepcija nevladinih organizacija. Kao rezultat toga, nevladine organizacije postaju krajnje zainteresovane da ponovo potvrde svoju tradicionalnu neutralnost i nepolitičku usmerenost. Jedan od načina da se to učini bio je da se politizacija ovih organizacija predoči u jeziku morala i etike umesto u jeziku politike. Ljudska prava postala su privilegovani vokabular ovog novog tipa humanitarizma i nešto što se često upotrebljava u cilju prikrivanja složenih i spornih odluka. U nekim sukobima, jasno je na čijoj strani je pravedna stvar, ali u nekim nije. Zamagljivanje linije koja deli ljudska prava i humanitarizam dovelo je do uznemirujućih posledica. Neke politike i regulatorni režimi prevode se u jezik prava, a neki ne. Tretman ratnih zarobljenika, na primer, u velikoj meri se pomera sa međunarodno-pravnog jezika regulacije i ograničavanja državne akcije na jezik prava zarobljenika. Posledice ove promene očite su u američkoj tvrdnji da zatvorenici u Gvantanamu nemaju nikakva prava zato što su oni zle ubice i pretnja američkoj bezbednosti. Tu je jasno da je reč o kršenju Ženevske konvencije, koje se može opravdavati jezikom prava. Ljudskim pravima sa njihovim principima i kontraprincipima i njihovom težnjom da se stvori ekvilibrijum ovlašćenja mnogo je lakše manipulisati nego jasnim propisima o državnoj akciji. Nešto slično desilo se i sa antiterorističkim zakonodavstvom.

Ovakvi procesi vodili su ka konvergenciji humanitarnog rada i vladine retorike i politike. Kao što to ističe Dejvid Kenedi, uticajni stručnjak za međunarodno pravo, savremeni humanitarizam nije više krik disidenata, logoraša i protestanata, već zajednički vokabular koji ujedinjuje vladu, armiju i nekadašnje radikale i borce za ljudska prava. Disidenti su prestali da marširaju i    protestuju. Umesto toga, oni postaju mali igrači u vladinom oblikovanju politike i čak u vojnom planiranju. Kenedi odobrava te procese i rezerviše svoju najradikalniju kritiku za preostale radikale, idealiste i aktiviste. Optužba je dugačka: radikalni humanitaristi veruju u apstraktne generalizacije, oni ne prihvataju odgovornost za dugoročne konsekvence svojih akcija i bivaju srećni kada kritikuju vlade sa margine; za razliku od vlada i tvoraca politike, oni ne prave analizu troškova i koristi od svojih aktivnosti; njihovo opredeljenje za široke principe ispravljanja čovečanstva koje treba da se vrši kroz ustavne reforme, pravne mere i izgradnju institucija čini ih slepim za neadekvatnost njihovih sredstava i negativne posledice njihovih aktivnosti; oni sebe vide kao „autsajdere“ i odvraćaju svoj pogled sa moći generalno i sa svoje moći posebno. Kenedi zaključuje da humanitarci veruju hibrisno da će istorija napredovati ukoliko se usvoje njihovi principi i recepti. Ti relikti „dobročinitelja“ iz prethodne ere ocenjuju moć spolja „iz perspektive religioznih uverenja, prirodnih prava, pozitivnog zakonodavstva“ i patetično nastoje da sačuvaju svoju „etičku viziju“.

KRSTAREĆE RAKETE I USLOLJENA GOVEDINA

Ali stvar se menja. Posle kraja hladnog rata bar, „mnogi humanitarci počeli su da, nalazeći se u ugodnijoj poziciji, govore o dovršenju njihovog realističnog projekta“. Postoji ogromna evidencija koja potvrđuje taj stav. Kolin Pauel je pre avganistanskog rata rekao: da „nevladine organizacije uvećavaju našu snagu, tako da su važan deo našeg borbenog tima… Mi smo svi posvećeni istom, jedinstvenom cilju da pomognemo čovečanstvu… Mi delimo iste vrednosti i ciljeve, tako da nam treba dopustiti da objedinjujemo naše snage u borbi za razvoj civilizacije“ Pre iračkog rata, organizacijama za pružanje pomoći američka vlada je ponudila poklone radi njihovog priključenja koaliciji. One su morale da ispolje privrženost američkim moralnim vrednostima i svoju zainteresovanost za stvar civilizacije. Crveni krst i Oksfam zalagali su se protiv rata, s pravom anticipirajući humanitarnu katastrofu.

Međutim, najveći broj nevladinih organizacija prihvatio je vladine fondove i pridružio se onima koji su se saglasili sa ratom. One su postale podugovorači koji se nadmeću sa privatnim kompanijama za udeo na tržištu. Kao što je direktor Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) istakao, nevladine organizacije pod američkim ugovorima „predstavljaju oruđe američke vlade i treba da, ukoliko hoće da nastave da primaju novac, još tešnje sarađuju sa Bušovom administracijom.“  Šef programa za USAID u Avganistanu složio se sa tim: „Mi nismo ovde zbog suše, gladi i ženskog pitanja. Mi smo ovde zbog 11. septembra. Mi smo ovde zbog Osame bin Ladena.“ Nevladine humanitarne organizacije sada rade zajedno sa vojskom u post-konfliktnim zonama prihvatajući odgovornost kao javna služba koja je potpisala ugovor za pomoć u zdravstvu i obrazovanju. Humanitorno upravljanje je imperijalno zato što zahteva imperijalna sredstva: garnizonske trupe i stranu civilnu administraciju i zato što ono služi imperijalnim interesima. Kao rezultat percepcije da nevladine organizacije nisu više nepristrasne, oficiri za pomoć su pod stalnim atacima u Avganistanu jer ih  humanitarni amblemi koji bi trebalo da budu u funkciji njihove zaštite sada obeležavaju kao legitimne mete, dok su međunarodne nevladine organizacije u velikoj meri povučene iz Iraka, posle ubitačnih napada na kampove UN, na štabove Crvenog krsta i službenike nevladinih organizacija. Majkl Hart i Antonio Negri porede nevladine organizacije sa dominikacima i jezuitima kolonijalizma, tvrdeći da one deluju kao “milosrdni aktivitisti i mendikantski redovi (katolički kaluđeri-prosjaci – prim. prev.) Imperije“. Nije pogrešno reći da su medijske kampanje nevladinih organizacija pripremile javno mnjenje za „humanitarne ratove“ postajući tako dobrovoljni integralni deo novog poretka koji podupire i promoviše njegove moralne zahteve.

Prema Dejvidu Kenediju, humanitarni tvorci politike koji rade za vlade, međunarodne institucije i međunarodne nevladine organizacije prilagodili su se mnogo bolje od njihovih aktivistički nastrojenih pandana potrebama „vladavine“. Humanitarci koji su u vezi sa upotrebom sile pošto tesno sarađuju sa vojskom, predstavljaju primarni primer. Vojska je odustala od svog ekskluzivnog prava, a radikali od svoga tradicionalnog pacifizma kako bi u punoj meri učestvovali u tvorenju militarističke politike i u post-ratnom upravljanju. Humanitarni pravnici i službenici nevladinih organizacija potpuno su uključeni u planiranje i vođenje rata. Kao i njihovi novouspostavljeni vojni saradnici, oni silu posmatraju kao sredstvo za ostvarenje ciljeva i preobražavaju pravna i moralna pravila u instrumentalne vrednosti. Zajednički jezik ujedinjuje humanitarce i vojnike u traženju ravnoteže između različitih ciljeva i u izračunavanju posledica. Taj vokabular se “oblikuje“ u odvojenosti od svojih pravnih korena i postaje obležje civilizacije i participacije u etičkoj i profesionalnoj zdravorazumskoj zajednici. Ovaj pragmatički spoj vojnih i humanitarnih uloga navodno dovodi do „najbolje vojne prakse“ i do „civilizovanog ratnog stanja“. Tokom iračkog rata, nama je predočavano da  humanitarci i vojska govore istim jezikom, s tim što reformisani radikali interpretitaju pravna ograničenja u ratu slobodnije nego vojska.“ Sa svoje strane, vojska shvatajući vrednost humanitarizma, usvaja sličnu retoriku. Prema Majklu Ignjatijevu, o vazdušnim napadima na Kosovo odlučio je NATO štab u Briselu, sa svojim vojnim planerima koji su zurili u ekrane i sa svojim pravnicima koji su davali savete u vezi sa legalnošću pre nego što je bombardovanje naređeno. Mada ova procedura nije ograničila broj civilnih žrtava, ona je zadovoljila definiciju “humanog rata“. Pukovnik Tim Kolins, komandir irske garde tokom iračkog rata, bio je primer humanitarnog vojnika kada je izgovorio ove reči svojim trupama pre nego što su ušle u Irak da se pridruže kampanji:

„Vi ulazite u Irak da biste ga oslobodili a ne da biste ga osvojili. Vi nećete razviti naše zastave u njihovoj zemlji… Jedina zastava koja će se zavioriti u toj staroj zemlji je njihova… Irak je ušao u istoriju; to je mesto na kojem je Rajski vrt, mesto Velikog potopa i Avramovog rođenja. Stupite u njega vedra čela.“

Kolins je ubrzo uvideo da okupacija nije rešenje i promenio je svoje shvatanje. Drugi rečiti primer ogledao se u praksi američkog vazduhoplovstva da baca pakete pomoći u Avganistan između bombarderskih napada. „Krstareće rakete i usoljena govedina“ mogao bi biti moto vojnog humanitarizma.

Dejvid Kenedi zaključuje nakon posete jednom nosaču aviona da su humanitarne norme „postale rutina američke mornarice“. Vojska je „najveća svetska institucija u kojoj se uče i gaje ljudska prava“, a rečnik humanitarizma nije nigde „tako delotvoran kao u USS Independence u inostranstvu“. Kao što to kaže jedan drugi reformisani radikal Majkl Volzer:

„Sklon sam stavu da je pravda postala, u svim zapadnim zemljama, jedan od testova koji svaka predožena vojna strategija ili akcija mora da prođe… moralna teorija je ugrađena u pravljenje rata kao realno ograničenje pri odgovoru na pitanja kada i kako ratovi treba da se vode.“ Ali prema takvim bravuroznim stavovima treba se odnositi sa dozom sumnje. General Vesli Klark, komandant operacija na Kosovu, žalio se da su evropska pitanja u vezi sa legalnošću bila „prepreka ispravnom planiranju i pripremanju“ rata i da su ona negativno uticala na njegovu efikasnost. „Nikada ne bismo želeli da se to ponovi“, istakao je on i Irak je potvrdio njegovo predviđanje. Samo retorička pažnja posvećena je pravnim pitanjima.

IZGARDNJE NACIJA

Čak i ako zanemarimo preterivanja i prekomernu misionarsku revnosnost vojno-humanitarnog kompleksa, izgleda kao da nastaju imperijalni oficirski korpusi i birokratija. Kao da je na putu neprirodno udruživanje ultimativne moći i njenih nekadašnjih kritičara. Discipline, profesije i zadaci su se ukrstili, tako da se stvorila nova profesionalna klasa, humanitarci ili „internacionalci“. Taj termin se odnosi na ljude koji teže da svet učine pravednijim, da realizuju projekte koje su lansirali tokom proteklog veka sledeći taj cilj, da stvore profesionalni vokabular koji će braniti i razraditi te projekte. Ta grupa izaziva sumnje: ona uključuje borce za ljudska prava, pravnike, međunarodne civilne službenike, izvršioce nevladinih organizacija, odabrane dobročinitelje i proširuje se na političare, vojne stratege i obične vojnike i sve one čiji je zadatak da šire principe novog svetskog poretka, ako je potrebno i silom. Bez obzira na ideologiju, humanitarizam je postao prilika za dobar posao. Ignatijev zaključuje.

„Priština je zagušena slatkorečivim belim krstašima iz međunarodne administracije, a sve moderne vile na padini brda zgrabile su zapadne agencije za pružanje pomoći. Ozbiljni radnici tih agencija, sa svojim laptopovima, modemima, pretraživačima, T-košuljama, svi oni pričaju mantru o ‘izgradnji lokalnih kapaciteta’, dok je jedini prepoznatljivi kapacitet bilans mladih ljudi koji služe kao vozači, prevodioci i učvršćivači u međunarodnoj zajednici.“

Izgleda da je najprepoznatljiviji efekt „izgradnje nacije“ stvaranje tela kolonijalnih administratora. “Kabul… je jedno od nekoliko mesta u kojima jedan sjajni student koji upravo izlazi iz koledža može završiti na poslu službenika ili vozača.“ To nije iznenađujuće; najveći broj država koji sledi Ameriku u njenim ratovima i okupacijama, jesu bivše imperijalne sile, dobro verzirane u posao upravljanja kolonijalnom predstražama.

Raniji „naivni“ humanitarci iz Vijetnamskog rata ocenjivali su akcije vlasti iz spoljašnje perspektive kakva je religija, prirodno ili pozitivno pravo u vezi sa ljudskim pravima i nastojali su da govore „istinu ili vrlinu vlastima“. Njihovi naslednici shvatili su da, ukoliko hoće da ograniče vlast, moraju da usvoje njene ciljeve i mentalitet, da postanu u punoj meri učesnici u igri vlasti i da pokušaju da utiču na nju iznutra. U prozaičnijim terminima, humanitarci su shvatili da odgovornost uključuje angažman zajedno sa vlašću, tako da su napustili „infantilno“ pozivanje na pacifizam kao radikalizam ljudi koji ne očekuju da vrše vlast ili da upotrebljavaju silu bilo kada i koji nisu spremni da daju sudove koje to vršenje vlasti i upotreba sile zahtevaju. Oni su postali deo vodeće elite, sveštenici i misionari novog svetskog poretka. Za pragmatičkog ideologa, njegov zadatak je da se konsoliduje i generalizuje ovaj projekt osmoze humanitaraca, vojske i političara i pretvori ga u svetsku ideologiju:

„Moramo“, kaže jedan od njih, „promovisati ovaj vokabular među civilnim populacijama, tj. moramo ojačati legitimaciju profesionalnih humanitaraca kao zastupnika univerzalne etike… harmonična konvergencija između vojnog i humanitarnog senzibiliteta biće ostvarena tek onda kada humanitarni vokabular postane dominantna globalna ideologija legitimacije.“

To je čudan zahtev. Cilj prirodnog prava, ljudskih prava i humanitarizma, od njihovih početaka, bila je odupiranje javnoj i privatnoj represiji i dominaciji.  Vlade su bile neprijatelj zbog kojeg su ljudska prava izumljena. Termin „univerzalna etika“ profesionalni humanitarci, s druge strane, pogrešno su odabrali. Njegov univerzalizam preokreće prioritete američke elite u globalni princip;  njegova etika uzdiže ideologiju male koterije u univerzalni moralni kod. Tvrditi da su ljudska prava danas glavno oruđe za sticanje upravljačke legitimacije znači pretvoriti kradljivca u zatvorskog čuvara. U ovoj tački, ljudska prava gube svoj cilj, a njihova uloga bliži se kraju.

Moraju se, dakle, braniti radikalni dobročinitelji, marginalni pacifisti, antiratni i antiglobalistički protestanti i svi oni koji odbijaju da postanu pisari elita i računovođa vlasti. Oni predstavljaju najznačajnije evropsko moralno i političko nasleđe, dok vojni humanitarci predstavljaju liberalnu nomenklaturu koja napušta politiku radi nekoliko „grančica“ vlasti. To bi se moglo nazvati postmoderna trahison des clercs.