Почетна / Култура / Šta to beše velika poezija?

Šta to beše velika poezija?

Piše Dragan Hamović

Opšte rastakanje tradicionalnih vrednosti u književnosti, umetnosti i kulturi XX veka, mada svoj vrhunac beleži prvih decenija, jeste proces koji do danas nije posustao, kao legitimizovana praksa koja nikome i ničemu ne polaže račune o svome učinku

Moderna književnost ukida sámo postojanje klasičnog, opš­te­va­že­ćeg vred­no­s­nog etalona, uvodi i izvo­di ino­kosna merila sva­kog od broj­nih pojedina­č­nih i grup­nih poeti­č­kih pro­grama. Dok je u peri­odu zamaha moderni­stič­kog odu­ševljenja, s poče­t­ka HH veka, prokla­macija ličnog autor­skog poretka – za račun novine, provoka­cije ili negacije – bila za pobor­nike knji­žev­nih pro­mena gest sâm po sebi dovo­ljan, stvari se ubrzo staju menjati.

Pes­nik i esejista Jovan Hris­tić, još pre tačno četrde­set godina, s početka svoga ambicioz­nog teorij­skog podu­hvata „Oblici moderne književ­no­sti“ (1969) zaklju­čuje da je nastu­pio čas da moderna književ­nost „mo­ra bi­ti pro­su­đi­va­na i ne­što ozbiljnijim me­ri­li­ma, i pi­ta­nje vi­še ni­je u to­me ko­li­ko se ona raz­li­ku­je od književno­sti ko­ju na­zi­va­mo tra­di­ci­o­nal­nom ili kla­sič­nom, već u to­me ko­li­ko je ona u sta­nju da za­u­zme svo­je me­sto u ve­li­kom ni­zu stil­skih raz­do­blja ko­ji po­či­nje sa Antikom“.

RASTAKANJE

Opšte rastakanje zatečenih tradicijskih vrednosti u knji­žev­nosti, umetnosti i kulturi HH veka, mada svoj vrhunac beleži prvih decenija, jeste pro­ces koji do danas nije posustao, kao zase­ban tok, legitimizo­vana praksa što nikome i ničemu ne polaže račune o svome učinku, ujedno osta­jući sigurno pribe­žište i zaklon toli­kim kreativno neformiranim i besadržaj­nim pojedin­cima i gru­pama, s ekskluzivnim htenjima bez pokrića. Pošto su kla­sič­ne (i uopšte stabilne) estetičke mere stavljene van snage, i stalno se brišu i potiru, na delu je opasnost od vrednosnog relati­vizma. Ta opas­nost je zapravo već realna okol­nost. Stari pore­dak je opovr­gnut i uporno se pod­riva, novi nije moguće usta­liti zbog upadlji­vog odsustva objedinjujućeg stvaralačkog načela – izu­zev impera­tiva „novoga“ i subverzije bez granica i pra­vog razloga – tako da je bespore­dak postao stal­ni čini­lac našeg književ­nog kon­teksta, nekada više ili manje izra­žen. Na to da rušilački činilac nije samo odlika jednog krat­kog i pro­teklog isto­rij­skog perioda, svojevremeno je ukazao i pes­nik Ivan V. Lalić, pominjući „agresiv­nost i nihilizam avan­garde, koji kao da se, kod nas i u svetu, obnavlja sva­kih tridese­tak godina… Tenden­cija da se stvara novo, uz pogrešnu pretpo­stavku da prethodno nije bilo ničega; kao da je pes­nik neki Robinson Kruso na pustom ostrvu, i uz to pati od amnezije.“ Takav čini­lac u korenu je onih pos­ledica koje Novica Petković označava kao pometnja, u razgovoru sa Milošem Jevtićem za Radio Beograd, gde je izneo, jedan jedini put, svoju defi­niciju velike poezije. U svedočenju pometnje u tre­nut­ku govora – a to je mnogo­struko metežna 1992. godina – Petković ređa mnoge nepo­voljne činje­nice iz književnog i naučnog okruženja, da bi na kraju oce­nio: „Mi­slim da su sve vred­no­sne ska­le po­ma­lo do­šle u pi­ta­nje. Za­pra­vo, sma­tram da je i ce­la tra­di­ci­o­nal­na kul­tu­ra do­šla u pi­ta­nje, da je i ce­la knji­žev­nost sta­vlje­na pod znak pi­ta­nja, jer se sve mo­že sta­vi­ti u igru.“ Jednostavnim rečima opisu­jući pojedinosti prevladalog „postmodernog stanja“, Petković kao proučava­lac književnosti shvaćene kao stožerni sistem u sklopu nacio­nalne kul­ture – kulture što se protokom vremena menja ali i pamti prethodnicu – nije mogao da ostane neutralan spram prilika u kojima se sve može dovesti u pitanje, u odsustvu „vredno­snih skala“ postavljenih i regulisa­nih ne od juče, i ne samo za danas.

VELIKA POEZIJA

Zato je i Petkovićeva definicija „velike poe­zije“ izaz­vana, s jedne strane, književnim zbivanjima u kojima prevagu odnose politi­čki aktuelna dela ili pak neobavezne konceptualne igra­rije, a s druge, ona logič­no i proizlazi iz njegovog semiotičkog teorij­skog vidokruga. Zbog ovoga prvog, u tu nas defini­ciju i uvodi negativ­nim određe­njem: „Ni­je, u stva­ri, ve­li­ka po­e­zi­ja ona po­e­zi­ja ko­ja nam go­vo­ri o ve­li­kim pro­ble­mi­ma i o ve­li­kim do­ga­đa­ji­ma.“ Sre­dišnji deo defini­cije jeste sažetak čitavog jed­nog utemeljenog i zaokru­ženog naučnog pogleda: „Ve­li­ka po­e­zi­ja je ona po­e­zi­ja ko­ja po­mo­ću ma­lih po­me­ra­nja u je­zi­ku ak­ti­vi­ra du­bo­ko po­hra­nje­ne u kul­turi eg­zi­sten­ci­jal­ne čo­ve­ko­ve in­for­ma­ci­je, oba­ve­šte­nja i is­ku­stva…“ Na tragu (od formalista uvede­nog) pojma književne evolucije, razvoja što se odlikuje stalnom dina­mikom unu­tar jezika i književne „grama­tike“, u međuzavi­snosti sa prome­nama u samoj kul­turi (semiotički aspekt) Petković dolazi do jedne bitne nijanse, koja posredno ali jasno upu­ćuje na njegov fundirani vred­nosni stav. Ta je nijansa izražena u sin­tagmi „male promene“, impli­citno pole­mična prema poetikama radikal­nih rezova, obezvređenjem tradi­cije i kontinui­teta u književnom sis­temu – što je praktikovala avan­garda, kao i, danas, njeni naslednici. Dru­gim rečima, Petkoviću je bliže, nakon svega što se zbilo i sa svešću o posle­dicama tih zbivanja, evolu­tivno a ne revolucio­narno načelo knji­ževne promene, pomeranja koja neće narušiti opšti pore­dak, građen dugo i bez nasilnih prevrata. Narušena matrica složenog sistema dovela je do poremećaja što se odr­žava, čije pojavne oblike i Petković sve­doči, kao pri­mere pometnje u književnosti.

VAŽENJE PESME

Pošto je razumeo i opisao mehanizme književnog razvoja, ali i prirodu tzv. poetičkih radikalizama u tome burnom književnom veku, mogao je da o krajnjim efektima raznosmernih avan­gardnih kretanja za dalji smer književne umetnosti i moderne kulture rasuđuje i da se prema njima kritički odredi. Sa dovoljnog vremenskog razmaka od glavnoga avangardnog udara, isti onaj tumač što je možda ponajbolje u nas opisao njene ključne autore u srpskoj književnosti, kao i neke druge sržne inovatore tadašnje i docnije, videći te posledice oličene u opštem relativizmu i pometnji, pri­klo­nio se kulturi kao zalogu nasušnog kontinuiteta i baštini kao osloncu za svako buduće stvaranje i međusobna sameravanja, ocene i prevredno­vanja. Mada je umetnost, pa i književnost HH veka, u prvi plan postavila svoju estetsku stranu, uloga književnosti nije tu ni izdaleka ispunjena. „Po­ma­lo za­bo­ra­vlja­mo da su uop­šte umet­nič­ka de­la uvek ima­la vi­še funk­ci­ja. To zna­či da su bi­la, re­če­no da­na­šnjim je­zi­kom, po­li­funk­ci­o­nal­na“ – podseća Petković u navedenom razgovoru – „Na­ša je du­žnost da po­no­vo vra­ti­mo tekst pre­ma iz­vor­nom i ce­lo­vi­tom kon­tek­stu, a to je – kul­tur­ni kon­tekst!“ Otuda je u završnom delu definicije i upućeno na „u kulturi pohranjene egzistencijalne informacije, obaveštenja i iskustva“. Žeđ za egzistencijalnim važenjem književnosti provejava kroz različite poetike i pokrete u HH veku, kao druga, suprotna strana „formalističkih“ tendencija.

KULT NOVINE

Svakako da su kategorije „novine“ i „efekta iznenađenja“ presudni elementi kojim je kritika odmeravala pojave u književnosti HH veka, kao i noseće težnje glavnine modernih autora. Kratkotrajni učinci na tome zasnovanih poetičkih poduhvata proizvode nove pokušaje i nova iznenađenja, koja, opet, ubrzo prestaju da to budu. Preuveličana, u krajnjem i apsolutizovana uloga „novine“ u promociji književnih vrednosti dovela je do zapostavljanja drugih aspekata po kojima se književni tekst procenjuje, pre svega onih (s površine i na brzinu) nelako vidljivih. Težišta vrednovanja budu trenutna, odnosno promenljiva i nestabilna. Odsustvo postupnosti književnog toka, prirodne promene (naspram onih spolja, programski nametnutih) i čini da se i prijem novih književnih pojava obeleži većom nesigurnošću i zbunjenošću nego što to inače biva u vajkadašnjoj, neumitnoj kretnji književnih epoha i pripadajućih stilskih formacija. Svaki poredak nužno hoće i stabilnost, isto koliko mu sleduju i periodi potresa što ga iskušavaju, probaju i menjaju. Tako i jedan obuhvatni misleni pogled tumača razumeva potrebu da se iznađe pogodan oslonac u sagledavanju književnosti nastaloj u takvim, uzburkanim okolnostima, koje su, pored ostalog, donele i njenu povišenu samosvest, kao i mnoga teorijsko-metodološka oruđa književne nauke.

INVERZIJA

Izlaz iz formali­stičke krajnosti takvog pristupa vremenom je ponudilo – kao što je poz­nato – strukturalno-semiotičko učenje, proširenjem horizonta sa književnog tek­sta na tekst ljudske kulture. Jer, poezija jeste „osobena“ po svojoj umetničkoj strani, ali je „bitna“ po onome što svojim sredstvima posreduje kao zajedničko ili opštečove­čansko iskustvo. U tome i jeste, reklo bi se, ključ razrešenja onoga pitanja zaoš­trenog u modernoj književnosti, raspetosti između njene autonomije i njene druš­tvene funkcije. A most koji spaja književnu i vanknjiževnu, egzistenci­jalnu sferu upravo je jezik, ujedno nosilac kulturne memorije i gradivo od koje se književnost pravi. Stepen tog opšteljudskog sadržaja, ostvarenog i poten­cijalnog, obnovljivog, jedan je od značajnih kriterija za odmeravanje učinka pesme. „Poezija – i to je verovatno njena bitna odlika – uvek na neki način živi sa celom svojom istorijom“, poentiraće jednom Novica Petković. Isti autor, na primer, pogovor pesničkoj knjizi „Lazareva subota“ Rajka Petrova Noga okončava sledećim zaključ­kom, gde je odato suštinski najviše priznanje sadržano u definiciji velike poe­zije od koje smo ovde pošli: „Ta­ko, da­kle, u La­za­re­voj su­bo­ti svu­da – čak i kad se za­la­zi u na­ju­nu­tar­nji­ju oblast lom­nih deč­jih uspo­me­na – mit­ske, re­li­gi­o­zne i na­ci­o­nal­no-isto­rij­ske sli­ke ob­ru­blju­ju pe­snič­ki ob­li­ko­va­no in­di­vi­du­al­no is­ku­stvo; ono pak u nji­ma do­bi­ja vi­ši, sim­bo­lič­ki ko­di­ra­ni smi­sao, a ti­me i po­tvr­du ko­ja je u ko­lek­tiv­nom is­ku­stvu ove­re­na.“ Merila koja je Petković uposlio i na osnovu kojih je visoko ocenio pesnički domet ovoga pesnika našeg vremena, za mnoge glasne i uticajne aktere vrednosno pometene i invertovane književne i uopšte javne scene, u današ­njim prili­kama i odnosima kulturno-političkih snaga predstavljaju bogomdane argu­mente za nečiju diskvalifikaciju, potpunu i besprizivnu. Nakon samo dvade­set godina od časa kada jedan ozbiljan tumač o jednom pesniku iskazuje takav sud da pohval­niji teško se može izreći, stvari se uveliko obrću naglavce. Otuda nije neo­bično što je „pometnja“ konačno dovela i do „inver­zije“ književnih vrednosti, u čijem promovisanom poretku ne mogu da opstanu – čak ni da budu neutralno notirani – ne samo autori čije delo sabira i krea­tivno obnavlja dugoveko iskustvo nacionalne, pa time i opšte kulture, nego i oni koji čine njene temelje, osnove u koje se destruktivno i uporno zadire, i hotimice, strateški dosledno, ali i usled nehaja i nemara što je posvud ovladao.

Merila su ipak jasna, makar se na različite načine obrazlagala, jer upravo polaze od književ­nog razvoja, kao i prepoznatih najdubljih prodora u (pesništvu dostupne) osnove opšteg čovečanskog iskustva, u „veliki kôd“ ljudske kulture. A razbijačima velikog kôda poezija i ne treba, ni mala ni velika, a takvi su danas u komotnom i pogubnom nastupanju, na svakom koraku, sa mnogih strana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *