PATRIK BESON Srbi su jedini politički narod na Balkanu

Razgovarala

Mira Popović

 

Lucidan, duhovit, originalan, Patrik Beson (52) ne štedi energiju i talenat prilikom pisanja knjiga i publicističkih tekstova. Još sa 17 godina napisao je prvi roman („Rana jutra ljubavi“), kada je, kao što će nam otkriti u ovom razgovoru, objavio i svoj prvi novinski članak. Od tada je potpisao četrdesetak knjiga i nebrojano tekstova u francuskoj štampi, gde i dalje, nesmanjenim intezitetom piše književne i televizijske hronike, kolumne i polemičke tekstove. Dobitnik je dve prestižne nagrade za književnost – za roman  dobio je 1985. godine nagradu Francuske akademije, a 1995. godine ovenčan je za roman „Barbanovi“ nagradom Renodo (danas je član žirija za dodelu te književne nagrade). Činjenica da je slovenskog porekla (otac mu je bio Rus, a majka Hrvatica), verovatno je uticala na to da Beson tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji brani Srbe, odnosno da se, kako bi on rekao „bori protiv onih koji su bili protiv Srba“. Plod tog delovanja je, pored ostalog, njegov pamflet „Protiv klevetnika Srbije“ (inspirisan naslovom Puškinovog teksta „Protiv klevetnika Rusije“), kao i  knjiga „Mržnja prema Holandiji“, objavljena nedavno, povodom desete godišnice bombardovanja Srbije. „Mržnja prema Holandiji“ je zbirka tekstova koje je Patrik Beson publikovao u srpskoj i francuskoj štampi u periodu od 1997. do 1999. godine. Knjigu je štampala izdavačka kuća „An Infini Serkl Ble“ (Un Infini Cercle Bleu – Beskrajni plavi krug), kojom, kao i istoimenim internet sajtom, rukovodi Nataša Pejin, promoter srpske kulture na francuskom jeziku. Ovih dana, zbirka Besonovih tekstova (za koju je predgovor napisao sam autor), može se naći na vidnim mestima u vodećim pariskim knjižarama, uključujući i one na Sen Žermen-de-Preu, kvartu poznatom po tome što u njemu obitavaju neki francuski intelektualci – poput Bernar-Anri Levija, Andre Gliksmana i Alena Filkenkrauta – sa čijim se stavovima Beson upravo i obračunava.

Upravo je zbirka tekstova „Mržnja prema Holandiji“, natopljena ubojitom gorkom ironijom, objavljena gotovo istovremeno kada i zbirka njegovih priča „1974“, bila povod za razgovor sa Patrikom Besonom, u njegovom radnom prostoru, u elegantnom sedmom arondismanu u Parizu.

Jedan od tekstova u vašoj knjizi „Mržnja prema Holandiji“ nosi naslov „Grobna tišina“ i govori o ćutanju Francuza uoči bombardovanja Jugoslavije 1999. Deset godina kasnije – u Francuskoj vlada gotovo istovetna tišina? Kako objašnjavate pomanjkanje interesa i želje Francuza da daju doprinos pokušaju stvaranja objektivnije slike u svetu o tom užasnom događaju?

Da, u pravu ste, u Francuskoj vlada tišina o bombardovanju. Niko ništa ne govori o tom događaju, ne pravi aluzije, bar ne u sredstvima javnog informisanja. To je čudno. Ćute i oni Francuzi koji su se zalagali za bombardovanje vaše zemlje i rušenje Slobodana Miloševića, ali i oni koji su bili protiv agresije, mada ovi drugi, istina, i nemaju toliko pristupa medijima. U svakom slučaju ova tema postala je neka vrsta tabua u Francuskoj. Sa druge strane, rat u Ruandi, vremenom je postao izazovnija tema od rata u bivšoj Jugoslaviji. Trenutno, u vreme petnaestogodišnjice genocida u Ruandi, godišnjica bombardovanja Jugoslavije ostala je u senci sećanja na ruandski masakr. Naprosto, mediji su jednom ratu poklonili više pažnje nego drugom.

A da li je postojao bilo kakav pokušaj da se ovaj svojevrsni tabu prema Srbiji razbije?

Niko nije reagovao. Ni Režis Debre, ni Žan-Fransoa Kan, ni Peter Handke, a Harold Pinter je u međuvremenu umro. Koliko mi je poznato, niko nije pokušao, a možda nije ni mogao, da ponovo pokrene pitanje bombardovanja. Mislim da je to pitanje koje bi svi radije zaboravili, svako iz nekog drugog razloga. Oni koji su bili za bombardovanje, zato što na to nisu ponosni, a oni koji su bili protiv zato što su zbog toga toliko napadani, da sada ne žele da se ponovo izlože tim napadima.

Kako onda vidite šanse današnje Srbije da se integriše u Evropsku uniju, i to u Evropu o čijoj demokratičnosti i sami u knjizi „Mržnja prema Holandiji“ iznosite ironičan stav?

Evropa je kao „žurka-iznenađenje“. Čak i kada znate da je muzika loša, da pića nisu dobra i da devojke nisu preterano lepe – osećate se glupo ako i vi tamo ne idete, budući da svi ostali odlaze. Mislim da je reč zaista o nekoj vrsti ogromne „žurke iznenađenja“, organizovane u Evropi od strane država članica Evropske unije, ali i onih koje još nisu postale članice. Postoje zemlje koje se osećaju isključenim, baš kao što se i ljudi osećaju zapostavljenim kada nisu pozvani na nečiju svadbu ili sahranu. Takav osećaj imaju Srbi, ali i Hrvati.

Ipak, moram da primetim da Srbija i Hrvatska nisu u istoj situaciji u odnosu na EU. Srbiji se stalno postavljaju uslovi i nove prepreke, dok se Hrvatska, bez obzira na to što, recimo, nije rešila pitanje povratka proteranih Srba, približava Evropi brže i lakše.

Da, u pravu ste. Međutim, to je samo zato što Hrvatska ima moćnog „kuma“, Nemačku, koja nastoji da joj pomogne. U tom smislu prirodan srpski „kum“ na putu ka Evropskoj uniji bila bi Francuska, ali, nažalost, za tu politiku zadužen je predsednik republike, a on je ne vodi u tom pravcu.

U tekstovima objavljenim u knjizi „Mržnja prema Holandiji“ oštro se suprotstavljate „francuskim intelektualcima“, napominjući da „Mond“ taj izraz piše pod navodnicima. Odakle potiče taj sukob?

U Francuskoj živi mnogo intelektualaca, gotovo da samo oni i postoje kod nas (smeh). Tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, bilo je mnogo intelektualaca – kao što su Alen Badiu, Režis Debre, Žan-Fransoa Kan i drugi – koji nisu zauzeli stav protiv Srba, ili su bili protiv onih koji su bili protiv Srba. Ne možemo svoditi „francuske intelektualce“ na četiri-pet mislilaca, čije je mišljenje na veoma niskom nivou. Ja, međutim, nisam pozvan da o tome govorim, jer nisam filozof, već pisac. Samo prenosim kako te naše mislioce posmatraju u SAD-u, Nemačkoj, na Balkanu. Nisam specijalista za sukob sa tom šakom individua, naprosto sam ih sreo na svom putu i – delovao. Inače, po mom mišljenju, oni ni po čemu nisu reprezentativni za Francusku. Služeći interesima NATO-a, francuske vlade, SAD-a, Izraela, udruženi su sa medijima, pa su zbog toga više eksponirani nego drugi. Naravno, reč je o sposobnim „intelektualcima“, a ne o idiotima, ali oni svoje sposobnosti upotrebljavaju u korist država kojima služe. Oni su, zapravo, sluge, a ujedno i – žrtve. Više ih vidim kao žrtve njihovog apetita za vlašću, slavom i novcem, koji ih dovodi u poziciju da brane neodbranivo. Kada vidim nesrećnog Bernara-Anrija Levija kako brani izraelsku vojnu politiku koja je naprosto monstruozna – što misle i mnogi Jevreji, i u Francuskoj i u Izraelu – žao mi ga je.

 

O vama se govori da ste prosrpski nastrojeni. Otkuda potiče vaša ljubav prema Srbima?

Ne bih rekao da volim Srbe više od drugih naroda. Mnogo ljubavi osećam i prema Kongoancima i Šveđanima – žena mi je Šveđanka! – a volim i Ruse, Kineze, Vijetnamce, Italijane, Špance… Volim zapravo sve narode.

Da li, onda, vaše angažovanje može da se objasni željom da doprinesete vernijoj, istinitijoj slici sukoba na Balkanu?

Istina je da malo poznajem Jugoslaviju, uopšte Balkan. Imam nekoliko prijatelja Srba, jednog prijatelja Hrvata. Smatrao sam, naprosto, da tretman Srba u Francuskoj nije bio pravedan. Inače, u početku se niko – pa ni „Sen Žermen-de-Pre“ – nije posebno zanimao za Srbe, a ni za Hrvate. Onda su događaji na Balkanu odjednom postali vrela, tragična tema. Postoje, kako je govorila Elza Triole, samo dve strane barikade. Tako je bilo i ovde: ili ste bili protiv Srba, ili ste – ako niste bili protiv – bili za njih. Bili smo za Srbe jer smo bili protiv onih koji su bili protiv njih. U Francuskoj postoji mnogi njih koji sebe smatraju prosrpski orijentisanim, iako to zapravo nisu. Ali, to i nije toliko važno, mi smo uvek definisani preko naših neprijatelja. Naši neprijatelji nazvali su nas pro-Srbima i mi smo prihvatili tu oznaku. Međutim, mi nismo za Srbe iz neke posebne ljubavi prema srpskom narodu, iako ga ja, lično, posmatram kao izuzetan narod.

Zbog čega tako sudite o srpskom narodu?

Iz mnogo razloga. To je ozbiljan, inteligentan, briljantan narod. Ima političku dubinu, smisao za organizaciju, za finese. Karl Marks je govorio da je to jedini politički narod na Balkanu. I kada je situacija vrlo složena i neprijatelj veoma moćan, Srbi se izvuku. I sada su se izvukli, imajući u vidu kako su mogli da prođu u odnosu na košmar koji je mogao da se desi. Naravno, postoji problem sa Kosovom. U redu, Kosovo je bilo autonomno tokom četiri veka, pa može da bude albansko tokom narednih 50 godina. Ali, ono što je najvažnije – Kosovo će biti vraćeno. Za razliku od „intelektualaca“ koji su za sve osim za pravoslavlje, ja se pored pravoslavaca dobro osećam, jer ih smatram zaokrugljenim, poput kupole na pravoslavnim crkvama. Volim okrugle ljude, oni nemaju dogme.

U knjizi govorite o etničkom čišćenju Srba na Kosovu. Budući da su ti tekstovi nastali pre bombardovanja, u vreme kada se na sva usta govorilo o etničkom čišćenju Albanaca, vaš glas je, čini se, bio usamljen.

Da, bilo je neverovatno čuti da se kaže kako je na Kosovu bilo etničkog čišćenja. Ali ja sam još pre 1999. godine pitao: kako je moguće da na Kosovu odnos Srba i Albanaca od 50:50, postane 90:10 u korist albanskog stanovništva? Nikada u svetu nije viđeno da narod koji vrši etničko čišćenje postane za 30 godina manjinski narod u svojoj zemlji. A to se dogodilo sa Srbima.

Zašto se Francuskoj toliko žurilo da prizna nezavisno Kosovo? Zašto nije bilo, i nema, te hitnosti u rešavanju, recimo, palestinskog pitanja?

Zato što je u dogmi francuske spoljne politike pisalo da Kosovo treba da bude nezavisno. To je deo logike ponašanja Francuske prema Srbiji tokom svih ovih godina. Francuska je učestvovala u embargu protiv Srbije, bombardovanju, priznala je nezavisno Kosovo. To je u logici prvo razaranja Jugoslavije, a potom, kada je to završeno, slabljenja Srbije. Razlozi mi totalno izmiču. Ne razumem zašto ljudi koji su kultivisani i sposobni, ne vide da je zločinački postupati tako prema Srbima.

Vi ste književnik i publicista. Da li vam je jedna od te dve uloge bliža od druge?

Prvi roman napisao sam sa 17 godina, a tada sam objavio i prvi članak. Počeo sam obe karijere istovremeno. Za mene je pisanje za knjigu i za štampu ista vrtsa posla. Jedina razlika je u tome što knjigu pišete sami, dok se časopisi stvaraju kolektivno. Postoji, međutim, razlika u zastarevanju onoga što je napisano. Kada pišete za novine, sve što pišete, čak i kada je to jako dobro napisano, ima kratak vek, zbog prirode medija. To važi i za tekstove Tolstoja, Mopasana, Nervala, Igoa… Jedina štampana stvar koja ne zastareva, jeste knjiga. Knjiga je izvan vremena, dok novine moraju biti uključene u aktuelno vreme.

Nedavno ste objavili zbirku priča „1974“. I u njoj radnju i junake smeštate u Srbiju.

To je zbirka od šest priča, od kojih sam prvu objavio 1987, a poslednju 2008, znači pisane su u rasponu od 20 godina. U pitanju je, dakle, 20 godina u životu jednog pisca, sa elementima autobiografije i izmišljenim stvarima, fikcijom. Radnja jedne priče „Ubustvo na Kalemegdanu“ odigrava se u Beogradu; glavni junak je jedan inspektor, zove se Milošević, koji vodi istragu. Napisao sam je pre dve godine. Najstarija je napisana pre pada Berlinskog zida i govori o dvojici braće koji dolaze u Njujork iz jedne istočnoevropske zemlje. Prezivaju se Kundera. Stalno me pitaju da li su to Kunderini rođaci?

Trenutno pišete roman o Ruandi. Pretpostavljam da vas inspiriše genocid.

Genocid u Ruandi počinile su milicije „interahamve“ i ruandska vojska kojoj su na čelu bili Hutui. Čudno je da se ni danas ne govori o onome šta mu je prethodilo. Ovako proizilazi da su se Hutui jednog dana probudili i masakrirali 800 hiljada Tutsija! A zapravo, genocid je nastao 1994. godine, a prethodilo mu je četiri godine građanskog rata, tokom kojeg su Pol Kagame i Patriotski front Ruande potresali zemlju. U knjizi upravo opisujem period građanskog rata, političkih sukoba, terorističkih napada, proganjanja jednih i drugih, straha, mržnje. Dakle, sve ono što je prethodilo genocidu.

Da li ste posetili Ruandu?

Nisam, ali jesam Kongo, i to mnogo puta. U Kongu se zapravo i odigrava radnje moje knjige. U pitanju su ruandske izbeglice u Kongu.

Objavili ste četrdesetak knjiga i nebrojano članaka. To je impresivna produkcija.

Pa, to i nije tako mnogo. Balzak je napisao više, Aleksandar Dima takođe, Viktor Igo ogromno, Šekspir, Kornej… Smatram da ne pišem mnogo, već normalno, u razumnim granicama. Možda se tako čini jer drugi ne pišu, lenji su, nemaju ideju, ili nisu citirani, ili su diskretni u odnosu na događaje o kojima pišu.

Da li ste disciplinovani u pisanju?

Nastojim da pišem svakog dana, i to ujutro, osim subotom i nedeljom. Sada i češće, jer imam rok da završim knjigu. Radim od osam ujutro do četiri popodne, bez prestanka. Vreme nestaje, to je vrlo prijatno. Kada pišemo to je kao da smo opijeni, ili drogirani, ili zaljubljeni. Pijanstvo, droga, ljubav i pisanje četiri su aktivnosti u kojima vreme potpuno nestaje.