Sledeći će biti gori

Možda ne treba biti preoštar u kritici postojećeg režima, pošto on stvara sjajne uslove da sledeći bude još gori. Čak i ako buduću vlast bude činila sadašnja opozicija, tekuća praksa može joj poslužiti kao odličan alibi, jer današnji lopovluci mogu biti odlično opravdanje za još bezočnije otimačine

Da nije bilo posete Dmitrija Medvedeva i dogovora o kreditnim aranžmanima sa Rusijom, Druga Srbija se nikada ne bi dosetila da dugovi, za jednu zemlju, mogu postati nepodnošljiv teret. Do tada su se ministri i predsednici trijumfalno vraćali iz Vašingtona, Brisela ili Istambula sa najavama novih zaduženja i malo je nedostajalo pa da se provozaju kroz Beograd „otvorenim autobusom“, ili da se obrate masama sa balkona Gradske skupštine, zato što su obezbediili stotine miliona dolara, ili evra, koje se mogu spiskati u potrošnju. Što je još interesantnije, povećanje duga je, samo od sebe (a da niko nije ni prstom mrdnuo) povećavalo bruto domaći proizvod, Narodna Banka Srbije je (valjda iz primarne emisije) plaćala kamate na obveznice kojima je morala da steriliše poplavu novca iz inostranstva, a pošto je kamata samo novčani izraz proizvedene usluge novca, povećani BDP je bio dobra osnova za dalja zaduživanja. Nevolja se sastojala u tome što najveći deo tako izračunatog BDP-a nije mogao da se izveze na inostrana tržišta.

ZADUŽIVANJE

Prava je šteta što mnoge državne usluge stanovništvu ne mogu da se uračunaju u BDP, pošto bismo u tom slučaju vrlo brzo prestigli i veoma razvijene zemlje. Zašto se, na primer, ne uračunaju u BDP borba protiv korupcije, ulaganje napora da se najmirnijim diplomatskim putem odbrani Stara Srbija, stvaranje uslova da se prevaziđe siromaštvo? Ne sumnjam da naši vredni statistički metodolozi, koji su dali najveći doprinos neverovatno brzom rastu BDP-a poslednjih deset godina, užurbano rade na usavršavanju metodologije, tako da će Srbiju uvrstiti u grupu najrazvijenijih zemalja u svetu. Da nije njih, ne bi se ni primetilo koliko se brzo napreduje, nego bismo očigledno (i ogromno) povećanje potrošnje tumačili onako, narodski – prodali mangupi zemlju, zadužili se, pa troše – može im se!

Državni i stranački funkcioneri objašnjavali su nam da je u zemlji, sa sve većim dugom, sve bolje, kao što i narko dileri svojim klijentima neprestano ponavljaju: „Vidite kako vam je lepo!“ Zaduživanje se zato ubrzavalo. Nažalost, kada se tim putem krene, svaka sledeća vlada moraće zemlju da zaduži još više. Da li se takva politika može produžavati unedogled? Odgovor je jasan – ne može! A trenutak sloma (u bližoj ili daljoj budućnosti) mogao bi biti inspiracija za najcrnji horor film. No o tome neka misli buduća vlast! Srbija i dalje vodi politiku „tra-la-la“ i svi su izgledi da će proces zaduživanja ubrzavati (dokle god to bude moguće) i naredne vlade, čak nezavisno od toga da li to žele ili ne.

PLIŠANO GUŠENJE

Istovremeno, ubrzavaće se i drugi procesi. Pre svega, ono „plišano“ gušenje slobode javne reči. Setićemo se da je Miloševićeva Bastilja prikazivala friziranu stvarnost, ali je lokalnim televizijama bilo dozvoljeno da slobodno šire vesti po sopstvenom izboru (uključujući i propagandu protiv Srbije). Posleoktobarska vlast relativno brzo je ukinula tu vrstu slobode, milosrdno stavljajući meki jastuk preko usta preterano slobodnih novinara. RRA je, brže od najgrubljeg cenzora, „otklonila iz etra“ nepodobne emitere, a preostali su mogli (poučeni očiglednim primerom) da emituju što god zažele – bez ikakve cenzure. A najčešće su želeli da emituju neutralne i sporedne vesti, koje su već imale lepe frizure.

Sa štampanim medijima događa se, danas, nešto slično. Uskoro će nestati štampani mediji koji obaveštavaju o tranzicionim marifetlucima vlasti, a na kioscima (takođe upodobljenim) ostaće samo novine koje obaveštavaju o modi, glamuroznim događajima iz prigradskog života, razvodima i venčanjima slavnih (tj. o svemu što publiku interesuje). Uz, dabome, poneku pohvalu (ne preteranu!) sposobnim liderima koji su uspeli da obezbede neki inostrani kredit, ili da preseku vrpcu na tek izgrađenoj kanalizacionoj mreži u naselju na periferiji.

LOMAČE I VEŠALA

Od neke buduće vlasti možemo očekivati još grublje i bezobzirnije korake na ovom području. Čak i ako tu vlast bude činila sadašnja opozicija, tekuća praksa može joj poslužiti kao odličan alibi. Kao što će i budućim tranzicionim lopovima današnji (gotovo javni) lopovluci biti odlično opravdanje za još bezočnije otimačine. Pitam se da li će (i kada) naoružane stranačke patrole krenuti da otimaju imovinu građana „od vrata do vrata“?

Obest vlasti uzima maha – i takođe se ubrzava se u pravcu kretanja. Današnji lideri nekako stidljivo (hi, hi, hi!) spominju vešanje na Terazijama ili lomače po Srbiji, ali bi za neke buduće vlasti to lako moglo da postane praksa. Uostalom, zašto ne spaliti nekog ko podriva podizanje demokratskog kapaciteta? To će, u budućnosti, možda biti jednako prirodno, kao što je za sadašnju vlast prirodno da hapsi nepoželjne konkurente (poslovne i političke).

Možda ne treba biti preoštar u kritici postojećeg režima, pošto on stvara sjajne uslove da sledeći bude još gori. Zato sa strahom, kao i mnogi drugi građani, očekujem nove izbore.