Samodreža

Politički je ne samo korektno nego odveć korektno što će „na predlog srpskih zvaničnika“ u Beogradu ili njegovoj okolini uskoro biti otvoren Religijski centar koji će se zvati „Mehmed Paša Sokolović“ i kome će dominirati džamija sa pratećom infrastrukturom. Bilo bi možda baš politički korektno da se na inicijativu ambasadora Turske Suha Umara i gradonačelnika Novog Sada Igora Pavličića na Vezircu, brdu između Sremskih Karlovaca i Petrovaradina podigne spomenik izginulim turskim vojnicima. Tu na Vezircu oni su 1716. poraženi od hrišćanske vojske u kojoj je bio ogroman broj Srba. Bio bi to veliki doprinos vojvođanskoj evropskoj multikonfesionalnosti i multikulturalnosti. Tako bi ta multietničnost dobila boju koja Vojvodini ipak pomalo nedostaje. Možda bi se buduće otvaranje tog spomen obeležja i svakog drugog mesta gde je noga turskog vojnika kročila mogla povezati i sa proslavom usvajanja Statuta Vojvodine. Još da se uspelo sa naumom da se sruši spomenik Jaši Tomiću u Novom Sadu pa dan Bog vidi.

Ovakvim pojavama nisu naišle na razumevanje suprotstavio se akademik i naš ugledni istoričar Čeda Popov rekavši da „tu vrsti konfuzije u prepoznavanju istorijskih vrednosti i u poštovanju istorijskih činjenica, nisam uočio kod drugih naroda u našem okruženju, pa ni u širim evropskim okvirima“. Popov je istakao da su „uporišne tačke u životu svakog naroda borci i tvorci njihovih pokreta za slobodu, pravdu, nacionalnu ravnopravnost i dostojanstvo“ i ukazao na „nastojanja da se sve u našoj istoriji obezvredi kako bi se dokazala tobožnja širina i demokratičnost našeg sadašnjeg ponašanja. Neprirodno je, najzad, gurati u zaborav zaslužnike sopstvene istorije, a veličati tuđe, pogotovo ako su oni stajali na našem putu emancipacije i humanizacije“.

U toj opštoj kakofoniji multikulturalnosti ne čuje se samo srpski glas. A ako se nešto srpsko i razabere onda je to neki čudni falset koji kao da se izvija iz grla hora kastriranih dečaka koji budi odlučnost kod evnuha.

Srbi su inače prepoznatljivi po tome što čuvaju i ne skrnave tuđe grobove i spomenike, ali tražiti od njih da danas podižu spomen – znamenja svuda gde je noga zavojevačkih vojnika kročila ipak je ponižavajuće i sumanuto. Pa ako je već nekome toliko stalo do obnove otomanskih spomenika neka onda obnovi čegarsku Ćele kulu koja je najočitiji dokaz srpskog nacionalnog blagostanja pod Turcima.

Neko će, znam, reći pa šta nas briga sve to Turska finansira i dodati da je lako muslimanima kada imaju toliko islamskih matičnih država. Tim tragom opravdano je pitanje da li Srbi imaju neku drugu matičnu zemlju sem Srbije? Jer da je Srbija svim Srbima matična država i da imalo drži do svog dostojanstva i istorije ona nikada ne bi dopustila da se od „bijele crkve Samodreže“ kod Vučitrna na Kosovu napravi albanski klozet: „Šiptari su pretvorili unutrašnjost crkve u deponiju i javni WC, pod je pokriven smećem i izmetom“ (vidi fotografije na strani 6 i 7 „Pečata“).

U Samodreži je po istorijskim činjenicama knez Lazar dan uoči Boja na Kosovu pričestio srpsku vojsku, a u nju je bilo preneseno telo mrtvog Miloša Obilića. Današnja razrušena oskrnavljena Samodreža pokazuje pravo lice i prirodu albanske nezavisne „države“ Kosovo i onoga što ona svojata kao „kosovske kulturne spomenike“. Pravi kulturni i civilizacijski spomenici te tvorevine na tlu Srbije su unakaženi, uništeni i oskrnavljeni srpski istorijski spomenici i svetinje. To su autentični kulturni i civilizacijski dometi te vlasti. Naravno, rame uz rame sa sedmometarskim najodurnijem kič spomenikom Bilu Klintonu u Prištini.

Ali današnje oskrnavljeno lice Samodreže nije samo lice albanskog nezavisnog Kosova nego i jedno od lica Srbije i napokon pravo lice zvanične a tobože „druge Srbije“.

Da je Srbija matična država Srba onda ne bi s blagonaklonošću gledala kako se na severu Kosovu odvijaju vojni manevri Kfora, Euleksa i KPS-a pod krajnje ilustrativnim i simboličnim nazivom: „Snažne kapije“.

Ali Srbija ni samoj sebi nije matična država. Ima li očiglednijeg dokaza od Zakona o nadležnostima pokrajine i statuta Vojvodine kojim se duboko zaseca u samo tkivo srpskog naroda, njegov istorijski kontinuitet i teritorijalnu celovitost njegove države. I sve to radi današnji srpski režim a ne bilo kakvi strani zavojevači i tuđinske vojske. Što ne mogaše oni, mogu ovi! (vidi tekstove Kuljića i Vujića…)

Zvanična Srbija danas blagonaklono učestvuje ili ćutke gleda kako se Bosna i Hercegovina na silu centralizuje (videti tekst Ratka Markovića…). Istovremeno se ta ista Srbija pod velom proklamovane regionalizacije i decentralizacije sama razara i dopušta da se na njenoj teritoriji stvara ne novi entitet nego nova država. Zato se Srbija i ne ponaša kao garant Dejtonskog sporazuma ili potpisnik sporazuma o paralelnim i uzajamnim vezama sa Republikom Srpskom. Ostaje nam, po svemu sudeći, samo da žalimo što je država Srbija isuviše stara, jer da je ona vrsnica Dejtona ili da je napravljena u Bondstilu postojao bi danas neki garant koji bi je možda i branio, bar od same sebe.

Maticu Srbiju su danas zaposeli i okovali njeni trutovi. Ne treba današnjem režimu „bijela crkva Samodreža“. Srbija danas ima nove junake i vitezove, to dični sinovi zaduživanja. Njihovi hramovi su MMF i svaka država i banka gde se mogu zadužiti. Zaglupljujući i zloćudna medijska mašinerija, jer ovaj režim je dobrim delom satkan od zlokobne laži i propagande, čini da se bezmalo cela nacija raduje što su joj i nerođeni unuci zahvaljujući vlastodršcima već prezaduženi. Srbija polako postaje država ponosnih i prekomernih dužnika. To su današnji srpski medijski i politički vitezovi.

Iza današnjeg režima ostaće pored izvršavanja stranih naloga i prekomernih dugova i novi čvrsti zid koji odvaja „državu“ Vojvodinu. Na našu bruku na Trgu Republike se podiže lažni i provizorni Berlinski zid koji će biti simbolično i stvarno srušen 9. novembra na 20. godišnjicu rušenja pravog zida, kada je tadašnjoj Jugoslaviji izrečena smrtna presuda.

Iza ruševina toga zida ko zna da gleda ugledaće zidove propagandnih političkih laži koji razdvajaju Srbiju od same sebe i koji se za početak moraju srušiti. Tek iza te ruševine Srbija će se suočiti i sa podignutim novim vojvođanskim separatističkim zidom koji možda nepovratno deli njenu državnu teritoriju i srpski narod.

Izražavamo bojazan da će tada biti prekasno za svako pravo okupljanje za Srbiju.

Milorad Vučelić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *