Почетна / Колумне / Razlog koji niko ne spominje

Razlog koji niko ne spominje

Hrvatska privreda potpuno je uništena, a u traženju razloga za takvo stanje Hrvati svesno i vrlo pažljivo prećutkuju jedan koji je, možda, i ključni. O tome, na žalost, ćute i Srbi

Da nema Jadranskog mora i tog „slanog turizma“ koji joj godišnje donosi blizu osam milijardi evra Hrvatska bi, kažu njeni vodeći ekonomisti, bila najsiromašnija država u Evbropi. Sve što je do 1990. godine bilo ekonomski zdravo i prosperitetno, uništeno je. Znam da će zvučati neverovatno ali u tom smislu čak je i u Srbiji situacija nešto bolja. U Hrvatskoj je ta priča svedena na jedno slovo, na jednu jedinu firmu koja je i danas uspešna kao u vreme bivše Jugoslavije. Radi se o poslovnom sistemu Podravka, iz Koprivnice.

NESPOSOBNI KADROVI

Na tu poslednju „zverku“ lov je otvoren već nekoliko godina i da nije bilo medija i nekoliko hrabrih pojedinaca početkom ove jeseni bio bi okončan proces pretapanja Podravke iz državnog u privatno vlasništvo. Za male pare, naravno. Ovako, digla se velika prašina, nekoliko uglednih hrvatskih biznismena završilo je iza rešetaka a potpredsednik Vlade Hrvatske i ministar privrede, Damir Polančec (Podravkin kadar) podneo je ostavku i najverovatnije će i on u apsanu. Krajem jula 2008. u Koprivnici je na pragu 90 godine života umrla Zlata Bartl, žena koja je krajem 50-ih prošlog veka izmislila recepturu za “Vegetu” dodatak jelima koji se prodavao u preko 40 zemalja sveta i do danas ostao temelj na kojem se razvila i opstala Podravka.

A šta je razorilo hrvatsku privredu? Rat i „srpski okupator“? Ne. Lopovluk i nesposobni kadrovi. Tačno, kao, uostalom, i srpsku privredu kada se našla u rukama „eksperata“. U priči o propasti hrvatske privrede niko javno neće da izgovori ono što se po kafanama i iza zatvorenih vrata sve češće spominje; nedostatak srpskog kadra. Koliko je ovo tačno? Nije li to klasični obrazac srpske mitomanije i uticaja kompleksa više vrednosti? Da vidimo.

Danas je Željezara Sisak zarasla u šipražje i umesto bešavnih cevi, po kojima je bila poznata u Evropi, iz njenog tvorničkog kruga šire se korov. Krajem osamdesetih, u vreme kada se Tuđman vratio na političku pozornicu, zajedno sa prvoborcima „hrvatskog proljeća“, u Željezari Sisak radilo je više od 13 hiljada ljudi. Posle Drugog svetskog rata Željezaru na put razvoja stavlja Srbin Vajo Skendžić, od njega je preuzima Jevrejin Norbert Veber a do evropskih poslovnih visina dovodi Srbin Luka Bročilo. Sunovrat je počeo , kao i drugde u Hrvatskoj, kad HDZ-eksperti preuzimaju poslovne sisteme.

MODERNI KAPACITETI

Gavrilović iz Petrinje bio je sinonim za kvalitetnu preradu mesa. Broj jedan u bivšoj Jugoslaviji, izvoznik na vrlo zahtevno američko tržište, sistem sa skoro deset hiljada zaposlenih. Danas u Gavriloviću radi oko dve hiljade ljudi a moćni i još uvek moderni kapaciteti, koje su Srbi netaknute ostavili bežeći pred Olujom, samo su delimično iskorišćeni. Razvoj Gavrilovića, male tvornice za preradu mesa u mladoj posleratnoj Jugoslaviji, veže se za trojicu Srba: Paju Manojlovića, Živka Juzbašića i Borislava Mikelića. Manojlović je pokrenuo točak velikog razvoja a Mikelić je za vreme provedeno na čelu firme faktički napravio još jedan Gavrilović.

Upitate li danas nekog ustaški nastrojenog Dubrovčanina šta misli o Jovanu Drobnjaku, prebledeće kao krpa, pre nego što sruči lavinu uvreda; četnik, velikosrpski kadar, Miloševićev agent… A ko je bio Jovan Drobnjak? Direktor (punih 16 godina) dubrovačkog DTS-a jedne od najprofitabilnijih firmi socijalističke Jugoslavije, preduzeća koje je pravilo godišnji promet od pet milijardi dolara. Dobro ste pročitali, nije miliona već milijardi dolara. Drobnjak su smenili hadezeovci i jedva je sačuvao glavu. Danas živi u Beogradu a srpskim ekspertima iz G-17 i Demokratske stranke nikada nije palo na pamet da ga pozovu i zamole za pomoć. A i šta će im, uostalom. Nisu oni tu da bi nešto napravili i unapredili.

ZABORAVLJENO ZNANJE I SPOSOBNOST

Do izbijanja rata devedesetih, u kombinatu Borovo, moćnoj i bogatoj firmi, bilo je zaposleno 23.000 radnika. Borovo su do tog nivoa doveli Srbi: Zdravko Egić, Nenad Krekić, Vojo Roksandić, Mirko Vujanović… MIO Standard iz Osijeka, bio je partner japanske Honde i svoje proizvode prodavao po celom svetu a takvom ga je napravio Srbin, Blagoje Kondža. Ako se ne varam MIO više i ne postoji a Blagoja su Hrvati 1990. isterali iz kabineta. Nije uspeo da pokupi ni lične stvari.

Sve što je u Sisku, velikom industrijskom centru SFRJ, bilo ekonomski zdravo i uspešno, uz spomenutu Željezaru, ne može se ni zamisliti bez srpskih kadrova; Mladen Glavaš je vodio Segestiku, Mićo Stojanović Sisciju, Drago Bročilo Autopromet… Rafinerija Sisak imala je samo generalnog direktora Hrvata, čelni ljudi prerade, održavanja, transporta, razvoja… bili su Srbi: Jovičić, Trivanović, Žilić (zaklan u Zagrebu) Vojnović, Letić, Milić… Najveći drvnoprerađivački kombinat u Hrvatskoj, GAJ iz Podravske Slatine, stvorio je Srbin Nikola Crnobrnja a „Duhan“ iz istog grada, njegov sunarodnik Rajko Radojčić. Jugoturbinu iz Karlovca, sa sedam hiljada radnika, vodili su Srbi na čelu sa Milanom Pavićem. Splitsku banku i Dalmacijavino uspešno je vodio Jovo Kunac, pred rat jedan od potpredsednika INE… itd.

Prostor ne dozvoljava da nastavim ovaj niz i zato se izvinjavam onim Srbima koji su ovde i u ovoj priči izostavljeni, uz nadu da će se neko setiti da sve to uobliči u formu publikacije ili knjige. Hrvatska ih je, u duhu one Kerumove: „Srbi nam nikada ništa dobro nisu donijeli“ zauvek precrtala i zaboravila a Srbiji njihovo znanje i sposobnost nisu trebali. Ostaje im sopstveno sećanje i, možda, prostor između korica neke knjige.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *