Razgovori sa Rankovićem

Piše Venceslav Glišić

Prenosimo sećanja Venceslava Glišića o njegovim susretima i razgovorima sa jednom od kontroverznijih ličnosti novije srpske istorije

Smatrao da nemački zarobljenici predstavljaju opterećenje, jer nisu imali šta da rade, a za njih je trošena hrana. Želeo je, kao i Krcun, da ih likvidira, ali Tito, zbog poštovanja međunarodnog ratnog prava to nije dozvoljavao, sve dok Nemci nisu pobili partizanske ranjenike na Zlatiboru

U toku svoje naučne karijere bavio sam se istraživanjem i pisanjem radova iz istorije Srbije i Jugoslavije u dvadesetom veku, posebno onih koji se tiču perioda Drugog svetskog rata. Proučavajući istoriju Narodnooslobodilačke borbe i KPJ nisam se zadovoljavao samo sa pisanim izvorima, nego sam koristio i sećanja aktera ključnih događaja iz tog perioda. Jedan od dragocenih svedoka koji je rukovodio oslobodilačkom borbom protiv okupatora, najpre u Srbiji kao sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a zatim i kao član Vrhovnog štaba i organizacioni sekretar CK KPJ u celoj Jugoslaviji – bio je Aleksandar Ranković. Nisam ni pomišljao da se sa njim susretnem dok je posle rata bio na visokim partijskim i državnim funkcijama. Međutim, kada je udaljen iz vlasti posle Četvrtog plenuma CK SKJ uspeo sam početkom sedamdesetih godina prošlog veka da se sa njim upoznam i da počnemo razgovore o prošlosti.

U početku je bio dosta rezervisan jer se plašio provokacija od strane do tada njemu nepoznatih ljudi a znao je da svaki njegov korak prati savezna služba bezbednosti. Nalazio je izgovore da je to još rano, da je mnoge događaje u vezi sa istorijom Partije i zaboravio uprkos što se njegova supruga Slavka zalagala da mi ispriča svoja sećanja. Na kraju sam našao rešenje. Odneo sam moj rukopis „KPJ u Srbiji 1941-1945.“ da ga pročita i stavi primedbe.

Kada je pročitao rukopis dogovorili smo se da se nađemo kod njega 28. maja 1974. godine. Prethodnog dana uveče nazvao me je telefonom i zapitao: „Ako ste zauzeti na Kongresu (10 Kongres SKJ) da odložimo sastanak“. Rekao sam da za to nema razloga, jer ne učestvujem u radu Kongresa. Očekivao me je u dvorištu kuće u Andre Nikolića broj 5. Još dok sam bio na ulici mahnuo mi je rukom, kao stari ilegalac, da mogu slobodno da uđem. Pored njega je stajalo veliko kuče, nemački ovčar. „Ne bojte se, neće da ujede“ reče i povede me na terasu ispred vile, jer je sumnjao da ga unutar kuće prisluškuju. Tu smo u razgovoru proveli više od pet časova. Pričali smo ne samo o Partiji, nego i obaveštajnoj službi, pregovorima sa Nemcima, hvatanju Draže Mihailovića i drugim interesantnim temama. S vremena na vreme, na njegovom licu pojavio bi se onaj, njemu svojstven zagonetni smešak, karakterističan dok je bio na vlasti. Kao i svi pali bogovi, bio je ogorčen na one koji su mu podvalili, organizovali političku aferu kako bi ga udaljili sa vlasti. „Istorija će reći pravu istinu, ništa nije dokazano. Ponovo prelistavam svoje govore, imam ih sve. Ne nalazim ništa u njima što bi za mene bilo optužujuće“, rekao mi je na početku razgovora. U toku višečasovnog razgovora uglavnom smo govorili o njegovoj predratnoj i ratnoj političkoj i vojnoj aktivnosti.

SLOBODNA LJUBAV I PRIMENJENA ETIKA

Rano sam se uključio u radnički pokret. Sa 16 godina postao sam abadžijski kalfa, a ubrzo, u Nezavisnim sindikatima i sekretar abadžijskih radnika u Beogradu. Od 1927. godine bio sam član Izvršnog odbora sekcije krojačkih i abadžijskih radnika. Istovremeno, bio sam član SKOJ-a, a za sekretara Mesnog komiteta SKOJ-a u Beogradu izabran sam 1927; potom sam postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju 1928. godine. Kao sekretar PK SKOJ-a rukovodio sam političkim akcijama omladinskog pokreta u Beogradu i Srbiji, i zbog toga sam do uvođenja diktature kralja Aleksandra hapšen tri puta. Odmah posle zavođenja šestojanuarske diktature, 11. januara 1929. godine, organizovao sam štampanje i rasturanje proglasa PK SKOJ-a u kome sam pozivao na borbu protiv diktature, zbog čega sam bio uhapšen i osuđen na 6 godina robije, koju sam izdržao u kaznionama u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Za vreme robije bio sam član kažnjeničkog komiteta u Sremskoj Mitrovici, gde sam upotpunio svoja znanja iz marksizma i lenjinizma, koja su do tada bila oskudna. Po izlasku sa robije, 1935. godine, proteran sam u svoje rodno selo Draževac kod Obrenovca, odakle sam otišao da odslužim vojni rok u Skoplju.

Početkom 1937. vratio sam se u Beograd, gde sam formirao Mesni komitet KPJ, jer su prethodna rukovodstva ovog komiteta bila pohapšena u provalama 1935. i 1936. godine. Ta moja politička aktivnost poklopila se sa Titovom akcijom u drugoj polovini 1937. godine, kada je došao za sekretara CK KPJ. Pre mene sa robije se vratio Milovan Đilas, koji je do tada već igrao značajnu ulogu u KPJ u Srbiji; on me je i predložio Titu za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pošto je Tito prihvatio Đilasov predlog, od 1937. do jeseni 1941. godine rukovodio sam komitetom.

Kada sam postao sekretar, primetio sam da je u Partiji, posebno na Univerzitetu, dosta maha zauzela „slobodna ljubav“, i to pod uticajem ideja Viljema Rajha. Pitao sam Đilasa kako je došlo do toga da se u jednoj patrijarhalno-građanskoj sredini prihvate te ideje, koje je zastupala i Kolontajeva u Oktobarskoj revoluciji. Odgovorio je da su pomoću slobodne ljubavi uvlačili devojke u Partiju. Obojica smo se založili da se ova pojava među članovima Partije suzbije. Glavni propagator ovih ideja, student Paternoster, koji je istovremeno išao sa dve devojke, izvršio je samoubistvo pod nerazjašnjenim okolnostima.

Kasnije, u toku Narodnooslobodilačke borbe, Đilas i ja bili smo začetnici ideje o primenjenoj etici, po kojoj su komunisti ljudi posebnog kova, sa asketskim moralom i spremnošću na žrtvovanje. Posebno se vodilo računa o odnosu između muškaraca i žena. Sa znanjem Partije mogla se imati samo jedna, makar i nevenčana žena. Tako se ponašao i Tito, jer je sve vreme rata proveo sa Davorjankom Paunović, koja mu je istovremeno bila i sekretarica.

BEOGRAD-ZAGREB-BEOGRAD

Već 1938. godine, kada se Tito iz Pariza vratio u zemlju, uzeo je Đilasa i mene, zajedno sa Ivom Lolom Ribarom, u Novi CK KPJ, jer je stari CK, koji je formirao Gorkić, raspustio. Želeo je u komitetu mlade i nove ljude. Od nas je dobio nadimak Stari. Zajedno sa Đilasom osnovao sam novo rukovodstvo KPJ u Srbiji, koje je potvrđeno i prošireno na partijskoj pokrajinskoj konferenciji 1940. godine. Na toj konferenciji kandidate za članove PK predlagala je kandidaciona komisija, sastavljena od tri člana na osnovu podataka, provere i utisaka koje sam imao o tim ljudima. Nisu se pominjala lična imena, nego samo partijska, uz navođenje osnovnih podataka: od kada je član Partije i šta je po zanimanju. Svakom od prisutnih na konferenciji saopšteno je ko su izabrani članovi PK. Koliko se sećam, sastav tog PK uoči rata bio je sledeći: Aleksandar Ranković, Kosta Stamenković, Vukica Mitrović, Dragojlo Dudić, Spasenija Babović, Milovan Đilas, Momčilo Marković, Đuro Strugar, Miloš Matijević, Stanislav Sremčević, Koča Popović, Milan Mijalković, Vasilije Buha, Ljubinka Milosavljević, Momir Tomić i Blagoje Nešković.

Kada je pomenuo Blagoja Neškovića, podsetio sam ga da se on tada nije nalazio u Beogradu i da je kooptiran u PK u februaru 1940, i to na njegov predlog i na predlog Ivana Milutinovića. Tek tada se setio da se Đilas nije slagao da Nešković bude član PK zato što je intelektualac.

Protiv kooptiranja Neškovića u PK bio je i Moma Marković. Uprkos njihovom protivljenju, mi smo ga uzeli u PK. U tom sastavu PK je dočekao aprlski rat, s tim što je Koča Popović bio isključen iz Partije zbog slabog držanja u zatvoru. Iako je bio kažnjen da ne ide kao delegat na Petu zemaljsku konferenciju KPJ u Zagrebu, jer je istovremeno održavao odnose sa dve žene, Milan Mijalković je ipak ostao član PK.

Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ krajem oktobra 1940. ja sam podneo referat o sindikalnom pitanju. Na toj konferenciji Tito je potvrđen za sekretara CK KPJ a Đilas, Lola i ja izabrani smo u Politbiro CK; sa tim izborom saglasila se i Kominterna. Prema Titovoj proceni daleko je bolje napredovala KPJ u Srbiji pod mojim rukovodstvom nego KP Hrvatske. Zbog toga me je Tito u januaru 1941. povukao u Zagreb da budem sekretar CK Hrvatske, a Rada Končara je poslao u Beograd. Tada se u Partiji nije vodilo računa o nacionalnom poreklu, nego se cenila uspešnost u partijskom radu.

U Zagrebu sam ostao do okupacije Jugoslavije, posle kratkog aprilskog rata između nacističke Nemačke i Kraljevine Jugoslavije. Posle okupacije i stvaranja Nezavisne države Hrvatske, u Zagrebu se nije moglo nastaviti sa radom. Osim toga, Tito je dobio izveštaj od Rada Končara da su se članovi PK povukli iz Beograda i rasturili po terenu. On me je vratio u Beograd da okupim PK i povežem ga sa partijskim organizacijama u Srbiji. Krenuo sam u Beograd vozom, sa lažnom legitimacijom i u pratnji studentkinje Ane Pavelić. Ona je prva pokazivala isprave prilikom kontrole putnika, a ja sam bio u njenom društvu, pa stoga nismo bili sumnjivi. U Beograd sam se vratio 17. aprila i zatekao ga u ruševinama oko kojih su lutali izgubljeni građani. Ana je, potresena, počela da plače, i ja sam je morao ućutkivati da ne bi skrenula na nas pažnju. Otišao sam na Pašino brdo kod nekih svojih starih drugova. Za kratko vreme uspostavio sam vezu sa Mesnim i rejonskim komitetima KPJ, koji su ostali sačuvani, kao da rata nije ni bilo. Preko njih sam se raspitao za članove PK, a kurirom sam im poslao poruke da dođu u Beograd, jer smo imali informacije da će Nemačka napasti Sovjetski Savez.

Za kratko vreme, u toku dva meseca, dok su trajale pripreme za borbu protiv okupatora, KPJ se u Beogradu znatno omasovila, jer smo primili u Partiju sve kandidate, a kandidovali i nove. Uoči ustanka u Beogradu je bilo oko 600, a u čitavoj Srbiji oko 2.000 članova Partije, tako da smo imali pojačan uticaj u narodu. Počeli smo u gradovima da organizujemo desetine, da sakupljamo oružje, da se naoružavamo. Osnovali smo vojne komisije pri PK i okružnim komitetima, i proširili saradnju sa vojnim licima koji su izražavali spremnost da se bore protiv okupatora.

OSLOBAĐANJE ZAPADA SRBIJE

Kada smo 22. juna 1941. godine obavešteni o napadu Nemačke na Sovjetski Savez, preduzeli smo sve mere da se Partija preorijentiše na ratne uslove. Zauzet je stav da se Partija nalazi pred odlučujućim događajima, i o tome je izdat proglas. Istog dana obavestio sam članove PK za sastanak sledećeg dana. Održao sam u Šumatovačkoj ulici širi sastanak Sekretarijata na kome sam obavestio prisutne o situaciji u kojoj se našla KPJ, i tome šta treba dalje činiti. Izvršio sam preraspodelu kadrova. Kadrovima iz Beograda pojačani su okružni, sreski i mesni komiteti u unutrašnjosti. Postojeća grupa instruktora PK proširena je i upućena na teren sa zadatkom da organizuje prikupljanje oružja i priprema kadrove za buduće partizanske odrede.

Odluka o pokretanju oružane borbe protiv okupatora i kvislinga doneta je na sastanku Politbiroa 4. jula. Sastanak je počeo po podne u Ribnikarevoj vili. Prisustvovali su članovi Polibiroa koji su se zatekli u Beogradu: Tito, Đilas, Ivan Milutinović, Lola i ja; iako nisu bili članovi Politbiroa bili su prisutni i Sreten Žujović i Svetozar Vukmanović, koji tada nije bio čak ni član CK (to će postati, zahvaljujući Titu, tek pred Peti kongres KPJ. Zbog njegovog pritiska da mu i ja priznam člnastvo, došao sam sa njim u sukob). Nismo mogli da čekamo da dođu Rade Končar iz Zagreba i Edvard Kardelj i Franc Leskošek iz Ljubljane. Na sastanku je zauzet stav da borba počne u svim delovima Jugoslavije, u cilju razvlačenja neprijateljskih snaga i rasipanja po raznim tereitorijama. Međutim, oružani odbor kasnio je u Hrvatskoj i Sloveniji gde smo imali razvijeniju i brojniju radničku klasu. Tek u Bosni, na jednom sastanku CK u Foči u proleće 1942, raspravljali smo o tome kako radnička klasa nije ispunila naša očekivanja, da je ostala po gradovima da radi za okupatora i da se u borbi protiv okupatora i njihovih domaćih saradnika moramo osloniti na seljake.

Osim toga, 4. jula doneli smo i odluku da se u partizanske odrede uvedu komesari, a da partijski sekretari budu njihovi zamenici. Iako je štab odreda komandovao, oni su se često mešali u odluke. Tito je uputio Đilasa, kao delegata CK, u Crnu Goru, a Tempa u Bosnu i Hercegovinu. Posle sastanka, Tito je ustanovio i Glavni štab NOP odreda za Srbiju na čelu sa Sretenom Žujovićem, koji je odmah krenuo na teren da formira partizanske odrede i usklađuje njihovu aktivnost.

U početku smo verovali u brzu pobedu Sovjetskog Saveza, verovali smo da ćemo uz pomoć njihovih padobranaca osvojiti vlast u gradovima. Ja sam se lično angažovao tokom jula 1941. da izvršimo diverziju na beogradskoj radio stanici. Prilikom organizovanja te diverzije uhapsio me je Gestapo, 27. jula na ulici. Iako su me prilikom hapšenja pretukli, i u besvesnom stanju smestili u bolnicu u Vidinskoj ulici, srećna okolnost po mene bila je ta što prethodno nisu izvestili srpsku specijalnu policiju, koja me je poznavala. Tako me je grupa beogradskih članova SKOJ-a, dok sam kasnije simulirao besvesno stanje, oslobodila dva dana kasnije, 29. jula. Tom prilikom poginuo je jedan žandarm. Skojevci su me odveli iznajmljenom konjskom zapregom do Kumodraške ulice, gde su postojale dve kućice, koje je koristila Partija. Smestili su me u jednu kućicu u kojoj sam boravio sve do izlaska na slobodnu teritoriju u Zapadnoj Srbiji. Imao sam i kurirku, zvala se Grozdana Belić-Zina, koja se posle rata udala za Krcuna. U drugoj kućici nalazio se Ivan Milutinović sa ženom.

OTPOR NEZAVISAN OD SSSR

Tada sam ga prekinuo i pitao da li je tačno ono što su pisali neki istoričari, da je najpre bila planirana slobodna teritorija u Istočnoj Srbiji, koja bi bi bila bliže Sovjetskom Savezu.

To za Homolje prvi put čujem, to je periferija. Tito me je pitao kakva je situacija u Zapadnoj Srbiji, i kada sam mu odgovorio da je za nas povoljna, doneli smo odluku da se ta teritorija što pre oslobodi. Imali smo tamo dobre partijske organizacije i nije čudo što smo u početku u toj oblasti imali i najviše uspeha. Ja sam sreo Koču Popovića u Beogradu i poslao sam ga za komandanta Posavskog partizanskog odreda, iako smo ga uoči rata isključili iz Partije.

U nekim napisima postoji zbrka zbog podatka da je Tito postao komandant Glavnog štaba Jugoslavije već od aprilskog rata, kada taj štab nije ni postojao. Ta zbrka nastala je verovatno zato što je Tito tada ušao u Vojnu komisiju CK KPJ, koja je tada formirana. Pretpostavljali smo da će SSSR ući u rat protiv Nemačke, i spremali smo se za taj trenutak. Ali to nikako ne znači da ne bi otpočeli borbu da nije došlo do napada Nemačke na Sovjetski Savez.

Nas nekoliko članova Politbiroa, Tito, Milutinović, Lola Ribar i ja, ostali smo u Beogradu i posle povoljnog razvoja situacije na terenu posle ustanka. Tek smo krajem avgusta na jednom sastanku odlučili da svi izađemo na slobodnu teritoriju, i da tamo organizujemo vojno-političko savetovanje na kome bi izmenjali iskustva o tome kako teče borba u pojedinim delovima Jugoslavije, i da li je u organizacionom smislu potrebno nešto menjati da bi ona bila uspešnija. Pre odlaska, polovinom septembra, na sastanku Politbiroa, na moj predlog odlučeno je da me na funkciji sekretara PK za Srbiju zameni Blagoje Nešković. Smatrao sam da on za to ima dara, i da može taj posao uspešno da obavlja. Osim toga, policija nije znala da je on u Beogradu. Posle sastanka Tito ni je rekao da mu zakažem da dođe. Preneli smo Neškoviću zadatke koje treba da obavlja u dvorištu Ribnikareve kuće. Tito mu je predao veze sa Hrvatskom, Makedonijom, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom. Prilikom predaje dužnosti i veza, razgovarao sam duže sa Neškovićem, naglašavjući mu da će PK biti nadležan za celu Srbiju, bez obzira na to što će se na njenoj teritoriji nalaziti CK KPJ. Takođe sam mu stavio do znanja da ćemo se mi iz CK, ili Vrhovnog štaba, ponekad umešati u neke stvari organizacionog i kadrovskog karaktera, preko nekog okružnog komiteta ili Glavnog štaba za Srbiju, radi korekcije u zajedničkom radu. Tom prilikom predao sam mu vezu sa Jankom Jankovićem u Specijalnoj policiji u Beogradu, napominjući da ovu vezu ne može nikom predavati, čak i po cenu da bude prekinuta i na nekoliko meseci.

PREGOVORI SA DRAŽOM

Polovinom septembra 1941. godine, Tito je krenuo na slobodnu teritoriju vozom, a Lola Ribar, Ivan Milutinović i ja krenuli peške preko Čukarice do Posavskog partizanskog odreda. Odatle smo se kretali na konjima, u pratnjom koju nam je obezbedio Koča Popović, do Krupnja. Stigli smo pre Tita, koji je u Krupanj zakasnio zbog pregovora sa Dražom u Struganiku. Čekali smo ga sa nestrpljenjem, strepeći da mu se nije usput nešto dogodilo. Kada je stigao, održali smo savetovanje u Stolicama 26. i 27. septembra, na kome smo Glavni štab NOP odreda Jugoslavije preimenovali u Vrhovni štab, i doneli odluku da formiramo glavne štabove onde gde nisu postojali; u nizu značajnih odluka koje smo doneli na ovom savetovanju bila je i ta da nastavimo pregovore sa Dražom Mihailovićem.

Posle savetovanja u Stolicama smestili smo se u selu Tolisavac, u kuću Mike Vujkovca, zeta Dragojla Dudića, u kojoj smo ostali do polovine oktobra. Iz Tolisavca početkom oktobra krenuo sam sa Milošem Minićem na Ravnu goru, kako bismo nastavili pregovore o saradnji sa Dražom. „Vi nas nazivate gibaničarima“, počeo je šaljivo razgovor Draža. „To vam je ime dao narod, a ne mi“, odgovorio sam. „Evo“, dodao je Draža, „tim povodom spremili smo vam gibanicu za ručak“.

Ja sam se Draži predstavio kao Jovan Stanković. Na to ime glasilo je punomoćje za ovlašćenog pregovarača, koje mi je izdao Vrhovni štab. Draža je posumnjao da to nije moje pravo ime, pa nije odoleo da me zapita kako mi je pravo ime. Dok smo vodili pregovore, primetio sam, gledajući kroz prozor seoske kuće, kako prolazi jedna grupa ljudi sa petokrakama na kapama. Bili su bez oružja. Među njima sam prepoznao Bešku Bembas. Pošto smo je zbog frakcijske borbe 1939. godine isterali iz Partije, zajedno sa suprugom Milom Cvetićem, pomislio sam da je stupila u četnički pokret. Tek kada sam video četnike kako ih stražarno sprovode, shvatio sam da su ti partizani zarobljeni prilikom borbi između četnika i partizana oko Požege. Odmah sam protestovao kod Draže. „Dok mi razgovaramo o saradnji, vi naše partizane zarobljavate. Saradnja nije moguća dok ih ne pustite.“ Draža je za protivuslugu tražio da mi povučemo poternicu za Nikolom Kalabićem. U dogovoru sa Minićem prihvatili smo Dražin zahtev i oslobodili zarobljene partizane, i poveli ih sa sobom. Do naših konja ispratio nas je Dragiša Vasić. Uzeo me je pod ruku i rekao: „Gospodine Stankoviću, pozdravite Tita i recite mu da ću ja ostati ovde dok ne vidim da ima uslova za našu međusobnu saradnju“.

Za vreme boravka u Tolisavcu, jednog dana sam sa Lolom Ribarom i Vladom Zečevićem sišao u Krupanj da razgovaram sa zarobljenim nemačkim vojnicima i raspitam se da li među njima ima komunista ili socijaldemokrata. Pronašao sam jednog socijaldemokratu. Mi smo u početku naivno verovali da ćemo nekog od nemačkih vojnika zbog klasne solidarnosti privući na našu stranu, pa smo u tom smislu izdavali i proglase. Ovi zarobljenici predstavljali su za nas opterećenje, jer nisu imali šta da rade, a morali smo da ih hranimo. Krcun i ja sigurno bi ih likvidirali, ali Tito nije dao. Iako su nas proglasili banditima, težili smo da nas priznaju kao stranu u ratu, pa smo zato u početku poštovali međunarodne konvencije po pitanju ratnih zarobljenika. Mi smo te zarobljenike, njih oko 300, sakupili u Užicu i držali ih u zarobljeništvu dva meseca, da bi ih potom, prilikom povlačenja iz Užica, na Zlatiboru pustili. Međutim, od trenutka kada su Nemci pobili naše ranjenike koji su ostali na Zlatiboru, više nismo poštovali međunarodno ratno pravo, pa smo zarobljene nemačke vojnike streljali sve do jeseni 1942. godine u Bosni, kada smo počeli pregovore o razmeni zarobljenika.

KRCUNOV NACIONALIZAM

Na savetovanju u Stolicama, pridružio nam se Kardelj, sa kojim smo zajedno boravili u Tolisavcu, u istoj kući. On je već tada počeo da se bavi narodnom vlašću, odnosno teorijom i praksom narodnooslobodilačkih odbora.

Kada su u septembru i početkom oktobra 1941. godine partizanski odredi oslobodili većinu gradova u Zapadnoj Srbiji – osim Šapca, Valjeva i Kraljeva – nije bilo više potrebe da boravimo u selu Tolisavac. Ionako nam je već duže vreme bio potreban grad odakle bi lakše rukovodili ustankom, i održavali veze sa partijskim organizacijama i odredima. Procenili smo da nam je za sedište CK i Vrhovnog štaba najpogodnije Užice, jer se nalazilo u centru slobodne teritorije.

Polovinom oktobra krenuli smo iz Tolisavca u Užice. Tito je pošao sa Davorjankom Paunović i Lulom Planojević nekim starim automobilom koji mu je obezbedio Koča, a mi ostali putovali smo na konjima. Ja sam određen za vodiča, pa je trebalo da pronađem prenoćište. Bila je jesen, padala je kiša, zaglibili smo se u selu Rujevcu, pa sam odlučio da tu i prenoćimo. Tito me je zadirkivao da sam loš vodič jer nisam izabrao bolji put pa nam se komora zaglibila. Primetio sam da je Tito bolje poznavao te krajeve od mene. Na moje pitanje otkuda on poznaje taj teren, odgovorio je da je 1914. na tim prostorima ratovao protiv Kraljevine Srbije. Rekao sam mu da Srbi to ne smeju da saznaju, jer ga neće prihvatiti za vođu, da to treba zaboraviti i ne pominjati.

Tajna da je Tito ratovao protiv Srbije čuvana je dok je on bio živ, pa i posle njegove smrti. Taj podatak nije objavljen ni u zborniku o narodnim herojima (1982), a nije obelodanjen ni u Titovoj biografiji koju je sastavio Pero Damjanović. Taj podatak prvi je pomenuo Đilas u svojim memoarima.

Na putu do Užica, u Ljuboviji, sreli smo se sa četnicima Draže Mihailovića koji su držali grad. Pošto je to bilo u vreme dok smo sa njima sarađivali, nisu nam pravili probleme.

U Užicu smo se zadržali oko mesec i po dana. Iako smo službu bezbednosti (Oznu) formirali tek 13. maja 1944. u Drvaru, već u Stolicama odlučili smo da u svakom partizanskom odredu imamo zaduženog čoveka za obaveštajne poslove. U samom Užicu Krcun mi je pomagao u borbi protiv pete kolone, kao i prilikom obezbeđivanja Vrhovnog štaba. On je nastavio da se bavi tim poslom sve do juna 1942. godine, kada je, prilikom našeg polaska za Bosansku Krajinu, otišao za rukovodioca Politodela druge proleterske brigade.

Pitao sam Rankovića da li je tačna vest, koja se proširila u narodu, da nije hteo da prima Krcuna poslednju godinu pred njegovu smrt, i da se Krcun žalio pred borcima da ga je Mile Milatović kod njega optuživao da previše vremena posvećuje svojim borcima, rešavajući njihove probleme.

Kada je postao predsednik Izvršnog veća Srbije 1963. godine, u borbi za srpske interese Krcun je nastupao grubo, posebno protiv Borisa Krajgera koji je vodio saveznu privredu, ponekad preteći srpskim narodom i njegovim raspoloženjem. Ti njegovi stavovi doživljavani su kod predstavnika drugih republika kao nalet srpskog nacionalizma. O tome je Tito izveštavan preko vojno-obaveštajne službe. Pitanje je da li je još tada počeo sumnjati da Penezić nastupa uz moju saglasnost, iako sam se ja javno ograđivao i osuđivao srpski nacionalizam, čak i neposredno pred moj slučaj, u martu 1966. godine. Zbog svega toga moji odnosi sa Krcunom bili su poremećeni u poslednjoj godini njegovog života. Inače, do tada smo bili najbliži saradnici.

Dve epizode, koje ću navesti, najbolje svedoče o tome. U Užicu smo zajednički saslušavali jednog tvrdog zatvorenika koji nije hteo ništa da prizna (Živojin Pavlović). Krcun mu je pripretio mašući pištoljem koji je iznenada opalio. Metak mi je fijuknuo ispred samog čela. Krcun je smrtno prebledeo jer je bio svestan šta se moglo desiti. Drugi put, u lovu, nekontrolisano je pucao iz lovačke puške, ali mi je na sreću metak okrznuo samo lovačku jaknu u visini stomaka.

PROLETERSKO SEKTAŠTVO

Prilikom povlačenja delova partizanskih snaga iz Srbije krajem novembra 1941. godine, krenuo sam dan ranije iz Užica sa Moravičkim bataljonom, koji je obezbeđivao Vrhovni štab. Tito mi je dao zadatak da sa tim bataljonom što pre stignem u Sandžak i organizujem prihvatanje boraca koji su se povlačili u neredu. Posmatrajući rasulo, rekao mi je da bar kad tamo stignemo imamo jednu organizovanu jedinicu.

Izjutra smo izbili na Palisad gde smo u vili Pavlovića zatekli ostale rukovodioce. Kratko smo prodiskutovali o teškoj situaciji u kojoj se nalazimo. Tito mi je rekao da krenem levo od puta za Novu Varoš, a on će kolima voziti putem dokle može. Ja sam sa Ratkom Sofijanićem i bataljonom stigao istog dana u Alin Potok. Tu smo zastali da se odmorimo, i da za bataljon obezbedimo hranu. U toku dana počeli su da pristižu borci iz Srbije sa raznih strana. Skupilo se u toku dana oko 600 ljudi. Sa njima su bili Milinko Kušić i Gojko Nikoliš. Kušić mi je predložio da sa jednom grupom boraca krene natrag i prikupi ostatke drugih odreda, koji nisu imali jasnu orijentaciju u kom pravcu da se povlače. Njegov zadatak bio je da izvrši njihovo prikupljanje, ali da ne stupa u borbu, i on je to dobro obavio.

Mi se nismo lako odricali Srbije, pa smo odmah početkom decembra 1941. godine poslali natrag delove Kosmajskog i Posavskog partizanskog odreda sa oko stotinu boraca, koje je predvodio Mirko Tomić, da se pridruže Mačvanskom i Valjevskom odredu koji su ostali u Srbiji i da zajedno nastave borbu. Očigledno da je to bila naša greška, jer se u Zapadnoj Srbiji radikalno izmenila situacija posle našeg odlaska. Tamo su se nalazile brojne nemačke i kvislinške jedinice, kao legalizovani odredi četnika Draže Mihailovića, pa se na tom terenu partizanske jedinice naprosto nisu mogle održati. Većina boraca koja se zatekla u Zapadnoj Srbiji do proleća 1942. godine, ili je izginula ili pala u ruke neprijatelja; spasilo se samo oko 60 boraca Valjevskog odreda koji su došli u Foču. Posle povlačenja iz Foče maja 1942. mi smo se orijentisali na Bosansku Krajinu, kako bi omogućili povezivanje zapadnog dela zemlje sa Srbijom.

Ne mogu da se setim da li smo u Užicu pomišljali na stvaranje proleterskih brigada, ali znam da smo u oslobođenim gradovima formirali radničke čete. U početku smo planirali da formiramo dve proleterske brigade. Jedino smo se kolebali kako da ih nazovemo: „proleterske“ ili „udarne“; na kraju smo se opredelili da ih nazovemo „proleterske“.

Upitao sam tada Rankovića nije li ta odluka izražavala određeni sektaški odnos prema ostalim socijalnim slojevima koji su bili spremni da se bore za odbranu svog naroda i zemlje.

Orijentacija na radnike i siromašne seljake postojala je i pre toga, samo se do tada nije tako naglašavala. Smatram da se sa formiranjem proleterskim brigada u suštini ništa nije izmenilo.

Podsetio sam sagovornika da je zajedno sa Titom potpisao pismo koje je upućeno PK za Srbiju 14. decembra 1941. godine, u kome se zahteva „temeljito čišćenje i učvršćivanje partijskih ćelija u partizanskim četama“ i insistira na stavu da samo radnici i siromašni seljaci predstavljaju „jezgro u nacionalnooslobodilačkom frontu“.

Možda je ovo pismo moglo da izazove zabunu i povuče u sektaštvo.

DOMAĆI I STRANI ŠPIJUNI

Kada je reč o britanskim misijama kod četnika, koje su predvodili Hadson i Aterton, moram primetiti da su njih sačinjavali uglavnom špijuni koje je među četnički pokret poslala britanska vlada. Te „misije“ boravile su i kod nas, istina kratko vreme.

Obaveštavam ga da ga je Dikin u „Bojovnoj planini“ opisao u trenutku kad od ranjenog Tita preuzima komandu nad jedincama NOP-a na Sutjesci. Dikin je, inače, bio sa Titom u trenutku kada je ranjen. Imao sam priliku da posle okrugog stola u Kuparima o britansko– jugoslovenskim odnosima 1978. godine zajedno sa Dikinom i grupom britanskih istoričara posetim planinu Ozren, ali on nije mogao da pronađe mesto gde je Tito bio ranjen jer se za 35 godine planina mnogo izmenila.

Da, Dikin je bio objektivan objektivan u prikazivanju narodnooslobodilačkog pokreta, bar u onoj meri koliko to može Englez njegovih konzervativnih pogleda.

Razgovarao sam sa Aleskandrom Rankovićem i o pregovorima sa Nemcima oko razmene zarobljenika. Rekao sam da sam bio prvi istoričar koji je, u toku specijalizacije u Berlinu 1963-64, došao do nemačkih dokumenata o tim pregovorima, i da sam hteo da to saopštim  na naučnom skupu o bitkama na Neretvi i Sutjesci 1968. godine, ali tadašnji direktor Vojno–istorijskog instituta, general Borojević, iako organizator skupa, nije o mom predlogu mogao sam da odluči, nego je pitao Tita za dozvolu, a ovaj je to zabranio; dok je Tito bio u životu, o tome se uopšte nije pisalo.

U toku tih pregovora, koji su trajali od jeseni 1942. do kraja rata, bilo je mnogo zatezanja i nepoverenja. Naročito se to odrazilo prilikom dogovora za razmenu Andrije Hebranga i Titove žene Herte Has. Nemci su se, naime, izgovarali da nisu u njihovim zatvorima, a da ne mogu ni kod ustaša da ih pronađu. Kasnije su neočekivano popustili i dali više nego što smo tražili.

Ranković mi je tom prilikom potvrdio da je u toku rata, sa jedne i sa druge strane, razmenjeno oko 2.000 ratnih zarobljenika.

Moju radoznalost privlačila je i sudbina Mustafe Golubića.

Što se tiče Mustafe Golubića, ja ga nisam poznavao, ali sam u proleće 1941. godine primetio da mi se neki članovi Partije gube na vezama, a žena koja je održavala naš partijski stan u Šumatovačkoj ulici, obavestila me je da se jedan čovek interesuje ko tu stanuje. Dao sam zadatak Čilu Kovačeviću da ga identifikuje i snimi. Kada smo njegovu fotografiju pokazali Titu, nasmejao se i rekao: nemojte mu praviti smetnje. Ne znam za veze Dragiše Vasića sa Golubićem, to je moguće, jer je Dragišina žena bila Ruskinja. Koliko ja znam, Golubić nije bio čovek za obaveštajca, jer je mnogo pio. U radu se oslanjao na brata Labuda Kusovca.

Inače, čim bi neko od članova Partije bio zavrbovan da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, odmah smo ga odstranjivali iz Partije.

IGRE SA DRAŽOM I KALABIĆEM

Još pre rata bio sam upućen na blisku saradnju sa Milovanom Đilasom, a ona se nastavila sve do njegovog razlaza sa Partijom u januaru 1954. godine. On se istrčavao sa svojim idejama, bio je neuravnotežen i menjao je često svoja mišljenja o raznim problemima. U ratu je pravio dosta grešaka u Crnoj gori 1941, kao i u proleće 1942. godine, zbog čega je bio kažnjen ukorom, što je teško podneo. U Sandžaku, oko Nove Varoši, i u Kamenoj Gori, vršio je selekciju boraca za Drugu proletersku brigadu, i naredio da se neki od njih streljaju. Tada je ubijen Mile Cvetić. Đilas me je doveo u nezgodnu situaciju da sestri ubijenog Cvetića, Bosi, izmišljam razloge zbog čega je to učinjeno.

Priča o otkrivanju i hvatanju Draže Mihailovića posebno me je interesovala.

Ja sam došao na ideju na igru sa Dražom, a Krcun je bio izvođač same akcije hvatanja. Kada smo razbili četnike Predraga Rakovića oko Čačka, zaplenili smo njihovu radio stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. Cilj nam je bio da ga zadržimo u zemlji, da ne pobegne u inostranstvo. To smo radili uz pomoć jednog četničkog radiotelegrafiste koji je znao šifru za kontakt sa Dražom. Ta veza je trajala sve dok Draža nije izgubio radio stanicu. Kada smo se dokopali Nikole Kalabića, došao sam na ideju da ga upotrebimo kako bi doprli do Draže. Mi smo mogli da ga likvidiramo, ali zbog Zapada hteli smo ga živog, da mu javno sudimo. Jedno vreme smo ga čak štitili, kako ga ne bi unište naša milicija i KNOJ.

Zato nam je bio potreban Kalabić, ali trebalo je prethodno da ga psihički slomimo, kako bi pristao da odigra ulogu. Trebalo je i da procenimo da li se u njega možemo pouzdati. Krcun i ja razgovarali smo sa njim nekoliko puta. Morali smo da pojedemo tri pileta dok nije pristao. U tim razgovorima obećao sam mu život ukoliko uhvatimo Dražu.

Ni uz pomoć Kalabića nismo lako došli do Draže, iako smo bar približno locirali teren gde se krije. Početkom marta 1946. godine stezao se obruč oko njega. Svakodnevno su me, i to nekoliko puta dnevno obaveštavali telegramima iz Dobruna o razvoju akcije. U početku se mislilo da ga krije sveštenik u selu Štrpce, dok preko Kalabića nismo otkrili pouzdanog Dražinog čoveka koji je grupu Ozne previđenu za hvatanje, odveo do samog Draže. Kalabić je ispunio obećanje, i ja sam održao reč. Promenili smo mu identitet i uputili ga da živi u za njega nepoznatoj sredini, u Vojvodini, gde su se naseljavali kolonisti. Međutim, izveštavali su me da je on nastavio da pije, da se i dalje bahato ponašao. Prvi put sam ga zaštitio, ali kada su mi drugi put javili da može da „provali“ tajnu, digao sa ruke od njega i Svetislav Stefanović Ćeća naredio je da se Kalabić likvidira.

ZAVERA SRPSKIH POLITIČARA

Aleksandar Leka Ranković dobro je poznavao Tita, bio je njegova desna, produžena ruka, izvršavajući i najteže zadatke, posebno one od 1941. godine, pa do početka šezdesetih godina prošlog veka. Jednom mi je njegov kum Blagoje Nešković rekao: sve smo mogli da verujemo ali da će se Tito odreći Rankovića, od nas najposlušnijeg, nismo ni sanjali. Međutim, neko je morao da pojede govna, a ko će drugi ako ne ministar unutrašnjih poslova.

Političke afere bile su Titova preka potreba. Tokom vremena one postaju i njegova opsesija. Kako je stario, sve je manje verovao u ljude oko sebe. Od jednih je zazirao da će ugroziti njegovu vlast, a u drugima je video opasnost po svoj život.

Navodio mi je brojne primere bespotrebne sumnje u ljude koji su mu bili odani i radili kod njega na dvoru, a posebno primere nepoverenja u političare kojima je bio okružen. Nesporazumi između starih ratnih drugova, nastajali su i zato što je Tito Rankovića prinuđivao da razrešava razne intrige i afere na dvoru. Znao je da kaže kako te afere može da reši samo Marko, što je kod Rankovića izazivalo sve veću odbojnost, pogotovo od trenutka kada je postao potpredsednik Republike. Poslednji put je to učinio 1961. godine u vezi sa aferom oko generala Milana Žeželja, komandanta garde i Titovog ađutanta. Zbog uplitanja u te sitne afere na dvoru, protivnici su počeli da ga nazivaju „čovek koji se bavi sitnicama“.

Bezmerno me je hvalio dok sam ga štitio u raznim opasnim situacijama, da bi me na kraju proglasio za svog glavnog neprijatelja.

Ipak je za Tita nalazio neku vrstu opravdanja, tražeći je u činjenici da je doživotni predsednik SFRJ pod stare dane patio od manije gonjenja i nepoverenja, sumnjajući da će ga čak i njegova supruga Jovanka uništiti. Ranković nije bio toliko ogorčen na Tita, koji ga je izvukao iz anonimnosti, koliko na istaknute srpske političare koje je podržavao da dospeju u vrh SKJ: Milentija Popovića, Mijalka Todorovića, Petra Stambolića, Koču Popovića, Dobrivoja Radosavljevića (kojem je brzom intervencijom posle saobraćajne nesreće spasio život). Nije očekivao da će svi oni udruženo nastupiti protiv njega, što je ohrabrilo Tita da pokrene aferu o prisluškivanju i da ga udalji sa vlasti. Zanimljivo je da su slovenački rukovodioci postupali suprotno kada su stali iza Kardelja, dok je ovaj bio u nemilosti kod Tita.

Prema kazivanju Aleskandra Rankovića, on je kasno primetio sinhronizovanu zaveru srpskih političara početkom 1966. godine. Prvo je Dobrivoje Radosavljević pokušao da mu sugeriše da smeni svog nerazdvojnog druga Jovana Veselinova, prdesednika CK Srbije, jer ovaj navodno ostario i nije sposoban da više vodi CK. Ranković je Radosavljevićevu sugestiju odbio. Istovremeno, Kardelj mu je predlagao da bi Mijalko Todorović mogao biti sekretar Izvršnog komiteta CK, a Veljko Vlahović predsednik Savezne skupštine, te da bi za predsednika CK Srbije mogao biti postavljen Milentije ili Bobi. Ranković je na sve predloge koji su išli mimo foruma odgovarao da to treba prethodno da razmotri Milentijeva izborna komisija u Socijalističkom savezu. I Veselinov je počeo da mu se žali kako je u Srbiji počelo grupašenje među političarima.

Pošto su primetili nesuglasice između Tita i Rankovića, srpski političari počeli su da odlaze kod Tita. Najpre je to učinio lično Stambolić, a onda, zajedno sa Veselinovom, navodno apelujući na Tita da srede međusobne odnose. U tim razgovorima Tito je izrazio sumnju da je Ranković upoznat sa prisluškivanjem njegovih telefona u Beogradu. Bili su se dogovorili da to Rankoviću ne kažu. Ipak, Veselinov je upoznao Rankovića o ovoj Titovoj sumnji, pod uslovom da to ne pominje Titu; i Ranković je ćutao.

Od tada sam počeo da razmišljam o uzrocima i posledicama ove neubičajene aktivnosti u Savezu komunista, i van foruma. Zato sam imao nameru da u junu 1966. godine razgovaram sa njima i predložim im da sva pitanja koja pokreću neredovnim putem iznesem pred Izvršni komitet CK SKJ, ili prethodno kod Tita.

Međutim, Ranković je bio preduhitren, tako da nije saznao šta mu se sprema sve do sednice Izvršnog komiteta CK 22. juna 1966. godine. Čini se da se nekako filozofski pomirio sa onim što mu se dogodilo, ali nije bio spreman da prihvati ništa od onoga za šta su ga optuživali: od težnje da nasledi Tita, do toga da je bio zagovornik nekakve konzervativne linije.

Stvari su se toliko naduvale, da je izgledalo kako sam ja bio svemogući čovek, koji je držao sve konce u svojim rukama. S obzirom na to da je Tito bio živ, to je bilo nemoguće. Jer i dok sam bio u vlasti, Tito je suvereno kontrolisao Partiju, vojsku, spoljne i untrašnje poslove. Drugo, ja nigde nisam rekao ništa što bi govorilo o nekoj mojoj posebnoj politici. Jedino sam se zalagao da ne dođe do dezintegracije Partije, a time ni do rasturanja države Jugoslavije, pod izgovorom daljeg razvoja samoupravljanja, jer smo za njeno ponovno stvaranje platili veliku cenu. Zbog toga sam proglašen za konzervativca i državnog birokratu. Ponovo sam prelistavao i čitao svoje govore i nisam našao u njima ništa što bi bilo u raskoraku sa partijskom linijom.

POLITIČKI NEPRIJATELj BROJ 1

Ne znam da li je Ranković naslućivao posle Četvrtog Plenuma da su, pre svih, albanski rukovodioci sa Kosova i Metohije, a posebno Veli Deva, tražili od Tita da ga uhapsi. To su zahtevali i srpski rukovodioci, ali ne od Tita, nego od Slavka Zečevića, tada sekretara za unutrašnje poslove Srbije. O tome je svedočio u nedavno objavljenim memoarima.

„U to vreme vršio se jak pritisak na mene, pre svega od Petra Stambolića, da se uhapsi Ranković. Iz više razloga nisam bio za to, i pitao sam za razlog hapšenja. Oni su smatrali da hapšenje treba da izvrši služba Srbije, i to iz brojnih razloga. Upozorio sam ih da je on bio savezni funkcioner i da naša služba nema nikakve veze sa njim, niti da je zadužena za njega. Nisam smeo, a ni hteo, da tako postupim, odnosno da neovlašćeno hapsim Rankovića, jer mi nije bio jasan taj zahtev. Jednog dana bio sam kod druga Tita i rekao mu o tom zahtevu, on se iznenadio i odgovorio: „Kakvo hapšenje, bogati?“ Rekao sam da srpsko rukovodstvo vrši pritisak na mene, i da ja ne znam šta da radim. Onda je on rekao da to ne dolazi u obzir, navodeći razloge, pa je ubrzo doneta abolicija Rankovića i ljudi koji su optuženi zajedno sa njim.“.

Zečević je u pravu kada navodi da je za Rankovića bila zadužena savezna služba bezbednosti. Mene iz savezne službe nisu pozivali na razgovor sve dok u Institutu za radnički pokret Srbije, gde sam tada radio, nisam rekao da sam odlazio kod Rankovića. Kako su u svakom Institutu i posle pada Rankovića sa vlasti ostali doušnici službe, to me je neko od njih prijavio i mene su odmah pozvali u saveznu službu na razgovor. Tada su mi saopštili da je Ranković za njih potencijalna opasnost, ne navodeći zbog čega, i da oni prate sve ljude koji komuniciraju s njim. Pokušao sam da im objasnim da je njihova procena pogrešna, a da sam odlazio kod njega da bi proverio neke podatke iz istorije Partije.

Prilikom razgovora sa Rankovićem nisam mogao da mu citiram ni kako ga je Tito hvalio dok je bio u vlasti a još manje kako je kasnije, posle Četvrtog Plenuma o njemu svašta govorio, jer su bila nedostupna dokumenta iz njegovog kabineta dok je bio živ. Pohvale o sebi Ranković je mogao da čuje direktno od Tita, na primer povodom proslave desetogodišnjice Službe 1954. godine, kada je između ostalog rekao:

„Ali bi hteo da istaknem da je u tome radu, pri formiranju i daljem vođenju organizacije, koja je imala vrlo delikatan posao, rukovodeća uloga pripadala Rankoviću. Razumije se, moram da kažem da smo mi to zajedno radili, i da on nije preduzeo nijedan važniji posao a da se nije prethodno posavetovao sa mnom i ostalim drugovima u najužem rukovodstvu, ali moram i to da kažem da ne pamtim da ijedan njegov prijedlog ili ideju koju je iznio nisam prihvatio“.

Nepunu godinu dana posle Četvrtog Plenuma, kada je primio delegaciju savezne službe, predvođenu Milanom Miškovićem, 13. maja 1967. godine, Tito je izjavio:

„Pogrešno je bilo što je Ranković kao rukovodilac Službe u isto vrijeme bio i rukovodilac u Partiji, pa su se njegove funkcije izmješale. Zato je u službi dolazilo do deformacija a takođe i u Partiji u pogledu kadrovske politike. Zbog toga smo na Četvrtom plenumu morali da izvršimo hiruški zahvat, koji je svima nama, a naročito meni, teško pao. Ja sam niz godina hvalio rad Službe prilikom prijema njenih delegacija, a za uzvrat su i mene poslednjih godina stavili na indeks“.

Pred političarima Tito je bio još drastičniji u izjavama protiv Rankovića. Pred delegacijom albanskih rukovodilaca sa Kosova i Metohije, koji su tražili od Tita da uhapsi Rankovića, u prisustvu Dobrivoja Radosavljevića, predsednika CK Srbije, 23. februara 1967. godine rekao je:

„Da bi se smirilo stanje poslije amnestije Rankovića, koju je Skupština sprovela, a ja sam, kao Predsjednik, dao samo saglasnost, htio bih da vam kažem da ljudima treba objasniti da abolicija nije oproštaj. Ranković je osuđen najteže pred čitavom zemljom, pred predstaavnicima svih naših nacionalnosti. Može li biti teža kazne od javne osude, pred čitavim narodom, kao čovjeka koji je doprinio da se učini toliko zla? To je najteža kazna. Abolicija je došla iz mnogih razloga, u prvom redu radi toga da ne vodimo sada proces u kome bi se pred sudovima povlačio čitav niz ljudi. Ja ne znam šta bi se sve pred sudom tražilo. Vjerovatno, to bi bio proces koji bi nam više štetio nego koristio. Predaleko bi nas to odvelo“. „I unazad“, dodao je Radosavljević.

„Pored toga da smo ga osudili na robiju, on bi tamo bio kao neka zastava oko koje bi se okupljali svi koji se s nečim ne slažu u našoj zemlji. Ovako, on se nalazi van zatvora i napravio je dosada niz vrlo rđavih gestova. Ljudi to vide i osuđuju. On je politički mrtav. Ali ne smijemo dozvoliti da svojim nepravilnim postupcima doprinesemo da on politički vaskrsne. Mi moramo suzbijati neprijatelja ne administrativnim merama, već političkim objašnjavanjem, upornim radom našeg Saveza komunista da se pravilno objasne prava ljudi“.

Kad god mu je trebalo da kritikuje partijsko rukovodstvo u Srbiji, skoro do smrti, pominjao je Rankovića i rankovićevštinu u negativnoj konotaciji. Zato čudno deluje izjava njegovog unuka Josipa, data na TV Košava, da je pred smrt 1979. godine želeo da se sretne sa Rankovićem, ali da je ovaj to, navodno, odbio, kada smo razgovarali o Titu.

I POSLE LEKE RANKOVIĆEVŠTINA

U trenutku kada se pripremao da smakne partijsko rukovodstvo u Srbiji, sa Markom Nikezićem na čelu, Tito mu je pripisao kao jednu od grešaka tolerantnost prema rankovićevštini.

„Vi govorite ovde o rankovićevštini itd, govorite o tim raznim elementima. Ali u javnosti nisam vidio distanciranje od tih ljudi, nisam vidio u javnosti distanciranje. Rankovićevci rade. Nemojte nama govoriti, pa nemamo nikakvog materijala. Rade oni odlično. Dobro, jeste li vidjeli one slike gde se oni sastaju? Niste. Ja imam te slike.“

„Videli smo, pokazao nam je Rista“, dodao je Milenko Bojanić.

„Da, to je samo svadba, ali oni se više puta, stalno sastaju. Onda ona grupa koja hoće da prodre u vojsku, preko Hamovića itd. Hercegovine, tih ima prilično. Ja imam i imena svh tih. Ta sva imena koja ja imam, to bi sve spadalo da ga hapsiš. Ovo što je ta grupa oko… neka ovako da kažem, nedužna stvar, naivna stvar što se oni sastaju tamo. Evo, na primjer, ovoga Vojkana Lukića. To je pravi Al Kapone, bogamu, to je tip jedan. I on se šeta sada vani. A u onoj Poljoprivrednoj banki on je prilično zagrebo, prilično je gadno tu… Takve ljude treba pod ključ. Treba ih onesposobiti. A šta ja znam kakve on još veze ima negdje vani, ne znam. Imaju oni novaca dosta, vi ih nemate, oni imaju. Kada Ćeća nosi u najlonskoj kesi i dijeli pare, onda znači da ih imaju“.

Na kraju se Tito posebno okomio na Rankovića.

„Ranković, da se vratim na njega, on sam lično je vrlo oprezan. Ali mi nekako izgleda da vi, bez obzira na to što se on nigde ne pojavljuje, pojavljuje se on, ide on, samo se javno ne pojavljuje, radi, čak ima i u Dubrovniku neko sjedište, gdje se sastaje sa nekim njegovim pristašama, ali vidite ja nisam još nigdje čuo ni u štampi, niti igdje da bi se čulo o njegovom rovarenju, o rovarenju njegovih ljudi. Ne on sam, nego daje direktive. Iako nije on bio uhapšen tada, tu sam ja bio krivac, koji nisam dao da hapse ljude, jer ja gledam to politički… čisto partijski ih kazniti i izbaciti iz Partije, ali voditi stalno borbu protiv njega na političkom polju. Ali vidite, vi niste na političkom polju protiv njega. A vi ste prvi dužni, ne ja, bogamu. Pa neću ja svugdje biti inicijator nekih gonjenja, neki egzekutor. Nego ja vas upozoravam i stavljam na srce, dajte vi tu malo sami te stvari posvršavajte tamo. I da se vodi protiv njega jedna politička borba. Dobro, ti rankovićevci i inforbirovci, to je jedno. Nisu to dvije struje, to je jedna struja. Oni sada šta kažu? Oni kažu: to je rukovodstvo dobro, a vama bi i glave letjele da mogu doći na vlast. Ali pošto vi ne preduzimate protiv njih političke mjere, ja ne tražim da vi sada idete… To nije vaša stvar, to je stvar ovih organa unutrašnjih poslova da sakupe materijal, pa ako ima neka ide i pred sud, ali političku borbu protiv njih vi morate voditi. Javno morate voditi. Protiv svih elemenata i protiv te grupacije Rankovićeve.“

Ne znajući za ono šta je o njemu govorio, Ranković se čudio da ga je Tito proglasio za vođu maltene nekog otpora, za čoveka koji ima svoje pristalice koje ugrožavaju Titovu vlast. Ja sam bio svedok, za dve godine koliko sam dolazio kod njega, da su Rankovića, da je bilo šta činio, mogli optužiti. Ali, on je živeo, jednostavno, kao i svi ostali obični građani, tek povremeno se pojavljujući u nekim od lokala u Beogradu i Dubrovniku; a svako njegovo pojavljivanje, pa čak i na svadbi, tumačeno je kao pripremanje neke zavere. Nisu to bili razlozi da bi Tito tražio njegovo permanentno političko raskrinkavanje.

REHABILITACIJA ILI DIVERZIJA

Kada smo razgovarali krajem maja 1974. godine, slavila se tridesetogodišnjica desanta na Drvar. U brojnim napisima u štampi nije se pominjalo ime Rankovića. Iako ga nisam ništa pitao o desantu, iznenada je iz njega provalilo nezadovoljstvo što ga ignorišu.

Iznenadilo nas je što je Desant na Drvar izveden na Titov rođendan 25. maja. Mi smo ga očekivali nešto ranije. U kritičnoj situaciji po nas, kada je postojala mogućnost da budemo opkoljeni, zatražio sam od Tita da izađem iz pećine. Nije mi dozvolio, jer se i sam kolebao da donese takvu odluku. Izašao sam iz pećine na sopstvenu odgovornost. Izašao sam sa leve strane pećine, na plato iznad nje. Odatle sam uputio poruke pratećem bataljonu i oficirskoj školi u Drvaru, da pruže otpor desantu, a poslao sam kurira Šestoj ličkoj diviziji da što pre stigne u pomoć. Jedna jedrilica kružila je iznad pećine. Postojala je mogućnost da se spusti. Tada bi Tito ostao opkoljen u pećini. Pošto se jedrilica ipak nije spustila, poslao sam Sretena Žujovića da ga, ako treba, i s puškom istera iz pećine.

Bio sam glavni organizator borbe protiv desanta, a, eto, mene danas ne pominju, kao da tada nisam ni bio u Drvaru. Kasnije, 1948. godine, Žujoviću je pripisano kao greška što je Tita ogovarao kod sandžačkih jedinica, pričajući da se Tito slabo držao za vreme desanta. Napomenuo sam da to ne treba da ga čudi, jer je to bio metod ophođenja Partije i prema drugim rukovodiocima pre njega, koje je proglasila za odpadnike.

Činilo mi se da sam stekao izvesno poverenje kod Rankovića i da ćemo nastaviti razgovore sledeće 1975 godine. On je bio mentalno svež, i mnogo toga, kao dugodišnji ilegalac, držao je u glavi. Zato sam mu i savetovao da ukoliko, iz bilo kojih razloga, neće da priča meni, da svoja sećanja zabeleži na magnetofonsku traku i ostavi je porodici, jer je on po mom mišljenju nezamenjiv svedok svega onoga što se događalo u Partiji i državi dok je bio u vlasti.

On mi je pokazivao rukopis koji je napisao neposredno posle Četvrtog Plenuma, ogorčen na neke svoje bivše drugove, ali to je bio tek mali detalj iz njegove bogate biografije. Kada sam objavio knjigu „KPJ u Srbiji 1941-1945“, poneo sam je da poklonim Rankoviću 1975. godine, i da nastavimo razgovore. Međutim, te iste godine Institut za savremenu istoriju objavio je novo izdanje „Zbornika o narodnim herojima“. U tom zborniku data je opširna biografija Rankovića na tri stupca, koju je pisao Đorđe Piljević, a ja sam uradio biografiju Slobodana Penezića Krcuna. Jedino je Titova biografija, koju je pisao Pera Damjanović, bila opšrinija. Činjenica da je u odnosu na biografije ostalih narodnih heroja, Rankovićeva biografija bila šira, nekome je zasmetalo. Pokušaj rehabilitacije Aleksandra Rankovića doveo je do toga da Savez boraca Jugoslavije protestvuje, te da zatraži da se ispita kako je do toga došlo.

U Institut su došli podpredsednik Savetnog odbora boraca Andreja Milanović i Milija Radovanović, predsednik Saveza boraca Srbije. Oni su počeli da raspravljaju sa autorima i urednikom zbornika, ocenjujući da je pokušaj rehabilitacije Rankovića neka vrsta diverzije. Uspeli smo da ih ubedimo da bi svako ograđivanje od zbornika, odnosno od biografije Aleksandra Rankovića, dugogodišnjeg predsednika Saveza boraca Jugoslavije, bilo kontraproduktivno.

Vest o toj maloj aferi u vezi sa biografijom, stigla je i do Rankovića. Pitao me je šta se to dogodilo sa njegovom biografijom. Kada sam mu ispričao, nije više pokazivao sklonost da nastavimo razgovore.

Eto, vi insistirate da vam pričam o svojoj revolucionarnoj i političkoj aktivnosti, odnosno da radimo na memoarima, a moja kratka biografija izaziva protest kod bivših političkih drugova. Možete zamisliti šta bi se dogodilo da vi nešto objavite od onog o čemu budemo razgovarali. Još je rano za pravu istinu.

Kod Rankovića sam tada zatekao jednog od bivših savetnika. Crnomanjast čovek sa bujnom crnom kosom i brkovima, koji je podržao Rankovića, a okomio se na mene.

„Vi slobodno dolazite na ćaskanje kod Rankovića, a ja sam proglašen za državnog neprijatelja što sam sarađivao sa njim“.

Bilo mi je u tom trenutku besmisleno da insistiram na daljem razgovoru. Posle Titove smrti, neposredno pred svoju smrt, Aleksandar Ranković pozvao je Dobricu Ćosića i izrazio želju da sa njim razgovara o prošlosti. Dogovorili su se da kad se vrati sa letovanja iz Dubrovnika otpočnu razgovore. Ali, Ranković se sa puta nije vratio živ. Umro je u Dubrovniku 1983. godine.

Sve ljudske priče iznenada se prekidaju, pa i ova sa Rankovićem. Ali, ono čega se Tito plašio, da će Ranković jednog dana politički vaskrsnuti, dogodilo se na njegovoj sahrani kojoj je prisustvolo oko 100 hiljada ljudi. I, što je bilo neuobičajeno za tadašnje sahrane, vikali su: „Živeo drug Leka“.

Antrfile 1

Drug Marko

Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževac kod Obrenovca, u siromašnoj seoskoj porodici. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a abadžijski zanat u Beogradu od 1922. do 1925. godine. Bio je član Nezavisnih sindikata i Saveza radničke omladine (1924), a zatim sekretar sekcije abadžijskih radnika (1926) i član Izvršnog odbora sekcije krojačkih i tekstilnih radnika u Beogradu (od 1927). U SKOJ je primljen 1927. a u KPJ 1928. godine. Najpre je bio sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a, a od jeseni 1928. i sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Prilikom zavođenja diktature kralja Aleksandra, organizovao je 11. januara 1929. godine štampanje Proglasa Pokrajinskog komiteta KPJ i SKOJ-a protiv diktature, zbog koga je bio uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen 25. maja 1929. godine na šest godina robije. Kaznu je izdržao u kaznionama u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Na robiji je bio član kažnjeničkog komiteta u Sremskoj Mitrovici, gde je organizovao štrajkove glađu u borbi za prava političkih zatvorenika.

Sa robije se vratio 11. marta 1935. godine, kada je proteran u rodno selo, ali se ubrzo vratio u Beograd da nastavi sa partijskim radom. Posle toga je otišao na odsluženje vojnog roka u Skoplje. Iz vojske se vratio u Beograd januara 1937. godine, gde je radio na obnavljanju partijskih organizacija koje su bile uništene u provalama 1935. i 1936. godine. U martu 1937. godine formirao je novi Mesni komitet KPJ u Beogradu. U jesen te godine izabran je za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ, a sledeće godine i za člana novog CK KPJ, kojeg je predvodio Josip Broz Tito. Na Petoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju, juna 1940. godine, izabran je ponovo za političkog sekretara PK, a na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu, krajem oktobra iste godine, u CK KPJ i njegov Politbiro.

Od januara do aprila 1941. godine vršio je dužnost sekretara CK Hrvatske, a posle toga je ponovo vraćen na funkciju sekretara PK Srbije, sve do izlaska na slobodnu teritoriju u Zapadnoj Srbiji, polovinom septembra 1941. godine. Kao organizatora ustanka i diverzija u Beogradu, Gestapo ga je uhapsio 27. jula 1941. godine; oslobođen je posle samo dva dana, zahvaljujući uspešnoj akciji udarne grupe članova Partije i SKOJ-a iz Beograda.

U toku narodnooslobodilačke borbe bio je član Vrhovnog štaba naodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije i organizacioni sekretar CK KPJ. Na toj dužnosti bavio se organizovanjem Partije i njenim kadrovskim pitanjima, a od 1944. godine i osnivanjem i izgradnjom OZN-e. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, Ranković je izabran za člana Predsedništva, a na Prvom zasedanju ASNOS-a (10. novembra 1944) u Beogradu za potpredsednika ASNOS-a. Iz rata je izašao u činu general-lajtnanta, a penzionisan je u činu general-pukovnika JNA. Za narodnog heroja proglašen je 4. jula 1945. godine.

Posle oslobođenja Jugoslavije obavljao je visoke državne, predstavničke i partijske funkcije. Bio je član Presedništva Privremene narodne skupštine DFJ (1945), član Predsedništva Ustavotvorne skupštine (1945-46), član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (1946-53), ministar unutrašnjih poslova u vladi FNRJ (1946-53), potpredsednik vlade FNRJ (1948-53), podpredsednik Saveznog izvršnog veća (1953-63), predsednik Savezne komisije za nuklearnu energiju (1955-62), i podpedsednik Republike (1963-66). Bio je i poslanik Savezne i Republičke skupštine od 1945. do 1963. godine. Od Petog do Osmog kongresa KPJ/SKJ biran je za člana Politbiroa CK KPJ, odnosno za člana Izvršnog komiteta CK SKJ. Od Sedmog kongresa obavljao je dužnost sekretara CK SKJ, sve do Četvrtog plenuma CK SKJ 1966. godine. Biran je i za člana Predsedniništva i generalnog sekretara Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (1960-63). Od prvog kongresa Saveza boraca narodnooslobodilačkog rata vršio je dužnost sekretara Glavnog odbora (1947-51), a zatim predsednika SUBNOR Jugoslavije (1951-66).

Lišen je svih funkcija na Četvrtom plenumu CK SKJ, početkom jula 1966. godine, a na sednici CK SKS septembra iste godine isključen je iz SKJ i penzionisan. Umro je u Dubrovniku 1983. godine, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, u aleji narodnih heroja. Pre rata bio je oženjen tekstilnom radnicom Anđom, koja je poginula 11. juna 1942. godine na Gatu kod Gacka u Hercegovini. Posle rata oženio se slovenkom Slavkom, vanrednim profesorom Ekonomskog fakulteta, koja je zajedno sa njim izgubila posao. Nedavno je i ona umrla.

Potpis 01

Neposredno uoči rata, omasovio Partiju (povećao broj članova sa 600 na 2.000), i počeo pripreme za oružanu borbu, sakupljajući oružje, organizujući desetine i osnivajući vojne komisije

Potpis 02

Na sastanku CK u Foči, u proleće 1942, konstatovao da radnička klasa nije ispunila očekivanja Partije, da je ostala po gradovima da radi za okupatora i da se u borbi protiv okupatora i njihovih domaćih saradnika mora osloniti na seljake

Potpis 03

Iako je pretpostavljao da će SSSR ući u rat protiv Nemačke, zalagao se za oružani otpor bez obzira na to da li će Nemačka napasti Sovjetski Savez

Potpis 05

Za vreme pregovora sa Dražom Mihailovićem oslobodio partizane zarobljene kod Požege, prihvatajući zahtev četničkog vojvode da se povuče poternica za Nikolom Kalabićem

Potpis 06