NATALIJA NAROČNICKA Ratna partitura svira se i u miru

Razgovarao

Goran Šimpraga

Kada je Natalija Naročnicka, predsednik ruskog Fonda istorijske perspektive, nekadašnja poslanica Dume i autor niza značajnih knjiga i istoriografskih studija, prošle godine, sa svojim delom „Rusija i Rusi u svetskoj istoriji“ (srpski prevod u izdanju SKZ) gostovala na Beogradskom sajmu knjiga, ponovila je više puta uverenje da su sudbine Srba i Rusa prisno povezane, i da „ako se nešto događa sa Rusijom, to utiče na sudbinu Srbije“. Nekoliko meseci kasnije, na tribini srpskog sabora Dveri u Beogradu, govoreći o temi „Između istoka i zapada – srpsko pitanje danas“, ona je bila izričita: „Rusi nikada neće ostaviti srpski narod na cedilu niti dozvoliti stvaranje države Kosovo i ukidanje Republike Srpske. Rusi i Srbi imaju u sebi mnogo potencijala da u budućnosti urade dosta toga povodom ovih pitanja“. Povodom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Beogradu, Natalija Naročnicka, inače i uticajni član Komisije koju je Kremlj osnovao i poverio joj zadatak da se  izbori sa globalnim nastojanjima da se falsifikuje istorija na štetu Rusije, za „Pečat“ govori o aktuelnim političkim prilikama i širem društvenom, istorijskom i savremenom, kao i kontekstu rusko-srpskih odnosa i geopolitičkih perspektiva.

Ovih dana Mihail Sergejevič Gorbačov dobio je u Berlinu nagradu „Kvadriga“. Kao prošlogodišnji dobitnik te iste nagrade predsednik Srbije Boris Tadić održao je govor, rekavši da se Gorbačov kao istaknuti političar suočio sa izazovom liderstva koje je donelo slobodu i nadu u budućnost sveta… Kako vi ocenjujete istorijsku ulogu Mihaila Gorbačova?

Gorbačov se nalazio na srećnoj istorijskoj poziciji. Društvo se umorilo od KPSS i bilo spremno za promene, naravno nabolje. On je imao ogroman „kredit“ poverenja. Osnovno  pitanje je kako je on njime raspolagao. Rušeći komunističku ideologiju i partijsku mašinu on je, ne kolebajući se, rušio i istorijsku rusku državnost koja je izgrađivana tokom 1000 godina. Sada se čini neodgovornom i njegova odluka o povlačenju trupa iz Nemačke, koja nije bila uslovljena nikakvim sporazumima, kao i odluka o raspuštanju Varšavskog saveza i SEV-a. Kao posledica političke euforije iz vremena „perestrojeke“, nastali su mnogi tragični događaji na teritoriji SSSR-a. Međutim, nevolja SSSR odmah je postala i nevolja Srba! To pokazuje neraskidivost sudbina. Ma kakvi bili odnosi između vlada i elita, jaka Rusija je, u bilo kom obliku — sama po sebi garancija neprikosnovenosti Srbije. Bez sumnje, odgovoranost za to, snosi on. Ali ne samo on… Odgovorni su takođe i zapadni lideri zbog procesa koji su se odvijali poslednjih dvadeset godina 20. veka, a čija je direktna i dramatična posledica i krvavi raspad Socijalističke Jugoslavije.

U maju ove godine Predsednik RF odredio vas je za člana Komisije za sprečavanje pokušaja falsifikovanja istorije. Već je objavljena knjiga „Partitura Drugog svetskog rata. Ko je i kada počeo rat?“ Da li će ona biti samo jedan od odgovora?

Ocena događaja koji su se dešavali u svetu uoči rata, koji je za nas postao Veliki Otadžbinski rat, temeljna i oslobođena od svih ideoloških klišea, odavno je postala aktuelna. U knjizi, koju otvara predgovor ministra inostranih poslova RF, Lavrova, sakupljeni su radovi poznatih ruskih istoričara, eksperata za međunarodno pravo, diplomata i praktičara koji razmatraju najzamršenije klupko političkih i međunarodnih kolizija i protivrečnosti koje su na kraju dovele do katastrofalnog rata. Autori knjige se oslanjaju na najnovija objavljena dokumenta, koriste nova arhivska dokumenta (u samoj knjizi u prilogu objavljen je veliki broj do sada nepoznatih dokumenata iz arhiva MIP RF). A takav pristup daje mogućnost da se ocene događaji koji su se desili pre 70 godina, bez predrasuda i objektivno, uključujući i pitanja koja su do sada u zapadnoj istoriografiji često tendeciozno osvetljavana, kao i uzroci i posledice pakta Molotova-Ribentropa, uloga tadašnjih lidera Poljske u neuspelim pokušajima da se izgradi jedinstveni front  otpora agresoru, politika vladajućih krugova Velike Britanije i njene manijačke težnje da  na račun dogovaranja sa Hitlerom po svaku cenu agresiju usmeri na Istok. Još jedno,  najvažnije pitanje koje se u knjizi dotiče jeste – datiranje početka Drugog svetskog rata.

Istorijska istina sastoji se u tome što se pre napada Hitlera na Poljsku 1. septembra 1939. godine, koji se smatra ne sasvim osnovano za datum početka Drugog svetskog rata, svetski rat odvijao punom parom u Aziji i Evropi gde su zemlje osovine (Nemačka, Italija i Japan) već tokom nekoliko godina ultimatumima i uvođenjem trupa prekrajale svet i granice koje su postale nepostojane kao nikada pre u istoriji. Uz popustljivost zapadnih demokratija Hitler je zauzeo Austriju i Češku. Boreći se od sredine tridesetih protiv japanske agresije, Kina je već izgubila milion života, a Italija okupirala Albaniju i u mukama pogubila 200 hiljada Etiopljana koristeći otrovne supstance. Čini se da zapadni ideolozi istorijske svesti u svom egocentrizmu za događaje od svetskog značaja smatraju samo one u kojima su sami učestvovali. Da, Velika Britanija je objavila rat Hitleru 3. septembra 1939. godine, odmah posle Hitlerovog napada na Poljsku, što joj čini čast. Ipak, opravdan ponos na to ne može omogućiti negiranje postojanja rata samo zato što London nije u njemu učestvovao, kao što ni zemlje koje uopšte nisu ratovale ne negiraju Drugi svetski rat. Umesto da savesno otvaraju neistražene stranice istorije i arhiva, danas su na Zapadu zaokupljeni samo jednim ciljem – da se Zapad oslobodi od kompleksa inferiornosti i krivice za prestup fašizma.

Evropa kao da izdaje sopstvenu prošlost?

Interpretacija događaja u Istočnoj Evropi između dva svetska rata postaje posebno značajan instrument za prekrajanje istorije 20. veka. Evropa koja je preživela i očuvala svoju demokratiju i sebe kao subjekat istorije i kulture samo zahvaljujući neviđenim žrtvama i otporu fašizmu naše zemlje, zahvaljujući savezništvu Antihitlerovske koalicije, izdaje svoju sopstvenu prošlost. Ali, zar nismo izdavali i ne nastavljamo li da izdajemo svoju Otadžbinu i mi sami? Zar nisu naši postsovjetski liberali prvi počeli da sugerišu da „loša“ država nije imala i ne može imati ništa pravilno i pravedno? Upravo takva teza odavno je postala srž svih diskusija o ovim problemima na Zapadu, gde, prećutkujući tiha protivljenja pojedinih savesnih naučnika, sredstva javnog informisanja nemaju vremena da razmatraju ni dokumenta ni nove činjenice već se samo obrušavaju na one koji se nisu uplašili da hrabro rastresu njihovo gnezdo licemerja.

Knjiga „Partitura Drugog svetskog rata“, koju je pripremio Fond istorijske perspektive, može se smatrati za prvi objavljeni rad u okviru rada Komisije pri Predsedniku RF za suprotstavljanje falsifikovanju istorije. Očekuje nas sistematski rad na pripremanju za objavljivanje do sada nepoznatih i neobelodanjenih dokumenata spoljne politike SSSR-a i zapadnih zemalja, kao i njihova promocija na međunarodnom nivou. Može se pretpostaviti da će dokumenta omogućiti da se suštinski proširi naša slika o istinskom toku događaja i da se skine propagandna patina, kako sa poluzvanične sovjetske istoriografije, tako i sa ne manje angažovane zapadne politikologije, koja je danas očigledna. Vreme je da se obelodane dokumenta ne samo o sopstvenoj politici SSSR-a, o represijama i Gulagu, što se pravedno činilo i čini već 10 godina, nego i o politici zapadnih sila i Poljske koja je vodila apsolutno progermansku politiku i odbijala sve zajedničke sporazume protiv hitlerovske Nemačke. Takvih dokumenta ima mnogo, a zbog korektnosti pred saveznicima antihitlerovske koalicije, naša zemlja nije sve objavljivala 50 godina posle rata.

Predsednik Dmitrij Medvedev bio je kod nas 20. oktobra u zvaničnoj poseti. Mi se nadamo da će njegova poseta dati novi podsticaj razvoju naših višestranih međudržavnih odnosa. Međutim, veoma je važno i naše zajedničko duhovno, pravoslavno jedinstvo. Kako ga danas očuvati?

Poseta predsednika Medvedeva ima ogroman značaj za razvoj odnosa između naših zemalja. Kredit koji je Rusija dala u izvesnom smislu je povoljniji od kredita MMF. Srbija može taj novac potrošiti na otvaranje novih radnih mesta, na rashode i troškove proizvodnje u regionu. Veliki značaj imaju naftno-gasni sporazumi u okviru projekta „Južni tok“. Meni se čini ne manje važnim susret našeg predsednika sa članovima Svetog Sinoda SPC. Ja sam ponovo osetila naše duhovno jedinstvo kada sam pre nekoliko dana boravila na napaćenoj zemlji Kosova i Metohije. Nepodnošljivo je gledati razrušene crkve i istovremeno spomenike bojovnicima OVK. Mi smo i u ime IDS zajedno sa misijom evropskih eksperata posetili najveće srpske svetinje Pećku Patrijaršiju, manastir Gračanicu, Visoke Dečane. Teško je gledati ih u okruženju bodljikave žice i automata. Mi smo izrekli mnogo prigovora šefu misije EULEKS, generalu Kermabonu i spremamo izveštaj. Naš direktor za istraživanja Džon Loklend prisustvovao je konferenciji u Srpskoj Mitrovici. Mi moramo sve učiniti da sačuvamo pravoslavno nasleđe Srbije i Rusije, u tome je zalog našeg postojanja kao naroda, kao nezavisnih država.

Moram da podsetim na reči Sv. Nikolaja (Velimirovića), koje je on izgovorio o Imperatoru Nikolaju 2, jer, čini mi se, one otkrivaju suštinu našeg duhovnog jedinstva.

„Smisao rata 1914. koji je mnogima nepojmljiv, mnogi ga osporavaju, objašnjen je ruskom žrtvom za Srbe u svoj svojoj jevanđeljskoj jasnoći i očiglednosti. Jer, podvig samopožrtvovanja, duhovna potreba za požrtvovanjem za bližnjeg – zar to nije težnja za Carstvom Nebeskim? Rusi su u naše vreme ponovili Kosovsku tragediju. Da je ruski car Nikolaj Drugi težio carstvu zemaljskom, carstvu sitnih ličnih računa, samoljublja, on bi i do sada sedeo na prestolu u Petrogradu. Ali, on je izabrao Nebesko Carstvo, carstvo žrtve u ime Gospoda, carstvo jevanđeljske duhovnosti zbog čega je i dao svoju glavu, zbog čega su dala glave njegova čeda i milioni podanika. Još jedan Lazar! Još jedno Kosovo! Ovaj novi kosovski zavet otkriva novu duhovnu dubinu Slovena. Ako neko u svetu može i treba da to razume, onda su to — Srbi. Izbor sličan ovome, izbor podviga radi Carstva Nebeskog, tj, onoga što svet smatra iracionalnim, nije se jednom događao u ruskoj istoriji i ne samo u naše vreme. To je dugotrajni istorijski proces kojim je prožeta čitava istorija Rusije od Svetog kneza Vladimira do današnjeg dana“.

Najveći doprinos oslobođenju od fašističkih osvajača dala je Crvena Armija. Na žalost, u Beogradu su posle „demokratskih promena“ promenjeni nazivi ulica koje su nosile imena ruskih heroja. Kako za buduće generacije sačuvati sećanje na prošlost i saznanje o slavi heroja?

Kada se stišaju politički potresi i bure epoha i počne da se spušta prašina koju su one podigle, mnoge stvari se vraćaju na svoja mesta. Za vreme nedavne posete Moskvi ministra inostranih poslova Srbije, Vuka Jeremića, čuli smo njegovu izjavu o nameri srpske vlade da tim ulicama vrati ranije nazive. Ja ne mogu da komentarišem tu odluku vlade suverene države, Rusiji prijateljske zemlje, ali mi se čini da će je pozdraviti mnogi Srbi. Kada boravim u vašoj zemlji imam mogućnosti da se uverim da je u narodu živo sećanje na ruske vojnike koji su oslobađali Beograd, sećanje na one koji su ostali na poljima bitaka i boja za oslobođenje Jugoslavije od fašizma, isto kao i zahvalnost prema njima. A najbolji način da se sačuva to sećanje, po mom mišljenju, iskreno i bez predrasuda, zadatih ili nekih trenutno  konjukturnih političkih razmišljanja, jeste priča o njihovom podvigu i slavi, koja sama po sebi najbolje govori.

Kao što je poznato, 20. oktobra 1944. armija Trećeg Ukrajinskog fronta pod komandom maršala Fjodora Tolbuhina i jedinice Narodnooslobodilačke armije Jugoslavije zajedničkim jurišem zauzele su Beograd. Maršalu Tolbuhinu je dodeljeno zvanje narodnog heroja Jugoslavije i Bugarske, koju je on takođe oslobađao. Pošto je poseta Dmitrija Medvedeva određena upravo na 65. godišnjicu oslobođenja Beograda, pitanje o vraćanju naziva ulica u glavnom gradu po imenima maršala Tolbuhina, generala Ždanova i drugih, više je nego umesno. Zašto ne darivati gosta? Na kraju, lider Rusije — najvećeg inostranog partnera i investitora privrede Srbije donosi u Beograd vredan dar – obećani kredit od jedne milijarde dolara. Od te milijarde srpsko rukovodstvo namerava da „zatvori rupe“ u budžetu i da finansira izgradnju puteva.

Imena sovjetskih oslobodilaca nestala su sa karte većine gradova u Jugoslaviji, pored ostalih odlukom tadašnjih vlasti i u Beogradu krajem devedesetih. Očigledno da je glavni razlog kampanje protiv „sovjetskih imena“ bila želja novih vladara Jugoslavije, u prvom redu, da izbrišu svako pamćenje komunizma i komunista. I drugo, da glavnim ulicama Beograda vrate njihove istorijske nazive, jer grad nije od juče. Tokom „čistke“ nastradale su ne samo sovjetske vojskovođe, bez svojih ulica ostale su i mnoge vođe komunističke Jugoslavije, ulicama kojima je promenjen naziv u Beogradu, ulicama maršala Tolbuhina i generala Ždanova vraćeni su predratni nazivi – Mekenzijeva i Resavska, a bulevar Crvene Armije opet se naziva Južnim.

Međutim, na ulicu koja nosi ime u čast još jednog oslobodioca Beograda – maršala Birjuzova – gradski oci nisu posegnuli. Sudbina je na najkobniji način povezala sovjetskog vojskovođu sa Jugoslavijom.

Baš ovde, blizu Beograda, na Avali, 1964. godine on je poginuo u avionskoj nesreći putujući u sastavu sovjetske delegacije na obeležavanje 20. godišnjice oslobođenja jugoslovenske prestonice. U istom tom avionu smrt je zadesila i generala Ždanova…

Kako ističe srpska štampa u poslednjih nekoliko godina u zemlji je 500 ulica promenilo nazive. Treba posebno istaći da je kampanja promene naziva ulica imala upravo antikomunistički, a nikako antiruski karakter. Nestali su takvi simboli kao što su Lenjin, Oktobarska revolucija, Crvena Armija, ali će se skoro u svakom srpskom gradu naći ulica Lava Tolstoja ili Nikolaja Gogolja ili nekog drugog istaknutog delatnika ruske kulture. U samom Beogradu ostale su ulice Čehova, Gogolja, Tolstoja, Gorkog.

Nedavno se u naselju Mirijevo pojavila ulica Mihaila Bulgakova. I više od toga, poslednjih godina u srpskoj prestonici dodeljena je ulica caru Nikolaju Drugom.

Sadašnje vlasti u Beogradu izražavaju spremnost da vrate sećanje na sovjetske vojskovođe-oslobodioce, ako volja građana bude takva. U srpskoj prestonici je posle rata izgrađeno i gradi se dosta novih ulica. Sa takvom inicijativom istupilo je 66 društvenih radnika Srbije; naučnici, predstavnici književnosti i umetnosti. Ipak, istine radi, treba reći da su prvi podsticaj ovom procesu, ipak, dale aktivnosti ambasadora Rusije u Srbiji, Aleksandra Konuzina.

Beogradske vlasti nisu stigle da promene nazive do 20. oktobra – do dolaska Dmitrija Medvedeva. Razmatrana je ideja da se promena naziva sprovede po ubrzanoj zakonskoj proceduri, ipak, kako je nedavno izjavio gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, odlučeno je da se od te ideje odustane. Proces donošenja značajne odluke biće regularan i, kako se pretpostavlja, trajaće nekoliko meseci. U okviru ovog procesa Demokratska stranka Srbije, čiji je lider bivši predsednik i premijer Srbije, Vojislav Koštunica, odlučila je da pokrene inicijativu da se takođe ovekoveče imena Aleksandra Nevskog, Fjodora Dostojevskog i Aleksandra Solženjicina.

Vi ste na čelu Instituta za demokratiju i saradnju u Parizu. Kako vidite tok događanja u savremenoj Evropi? Kuda, naime, ide savremena Evropa, i kako ocenjujete pokušaj da se stvori jedinstveni politički prostor — sklop tradicionalne Evrope i EU?

„Institut za demokratiju i saradnju“ je ruska nevladina organizacija u Evropi sa sedištem u Parizu, čiji cilj delatnosti jeste slobodan i častan dijalog o najvažnijim pitanjima koja brinu naša društva, razmatranje suštine velikih pojmova demokratije i slobode, suvereniteta i osnova međunarodnog prava, postizanje velikog uzajamnog razumevanja i zbližavanja. Institut je osnovan pre godinu dana i uspostavio je odlične veze sa Sorbonom i drugim naučnim ustanovama, sa pravnicima, politikolozima. Skoro svakog meseca održavamo tribine ili okrugle stolove u prostorijama našeg Pariskog ogranka. Uzgred, jedna od poslednjih tribina Instituta bila je posvećena međunarodno-pravnim i geopolitičkim posledicama jednostranog i nelegitimnog priznanja nezavisnosti Kosova – kolevke srpske državnosti, otadžbine Srpskog Svetog Save i prve države Nemanjića. Na našoj tribini svoj referat podneo je gospodin Slobodan Samardžić i dva pravna eksperta iz Holandije i Belgije. Časni pravnici morali su priznati da je u tom aktu bilo mngo kršenja normi međunarodnog prava. Ambasada Srbije nas je pozvala na otvaranje memorijalne ploče „Vernost za vernost“ u slavnom Domu invalida (znameniti istorijski spomenik u kojem je, između ostalih, sahranjen i Napoleon Bonaparta; prim. prev)

Kad je reč o savremenoj Evropi treba podsetiti da započeta preraspodela sveta i serija intervencija u suverenim zemljama uopšte nemaju evropski cilj. To neizbežno povlači pregrupisavanje snaga na samom Zapadu, pri tom, nikako u interesu Evrope. Strateški gubici Rusije uopšte nisu ojačali ranije partnere Rusije na kontinentu. I više od toga, kako se pokazalo, ta pomeranja, čak i ne daju novu energiju „evropskom projektu“. Ni inkorporacija Pribaltika, Mađarske, Češke, Poljske i balkanskih zemalja u zapadni areal nije postala pravi revanš „staroj“ Evropi, čak i ako je neko u Evropi osećao u sebi zov predaka iz epohe krstaša, Habzburga i Bonaparte.

Kome zapravo odgovaraju ovakva geopolitička pomeranja?

Sva geopolitička i vojnostrateška pomeranja uklapaju se pre u američku konfiguraciju, nego u evropsku. Da ne govorimo o tome kako hvaljena privredna i socijalna konstrukcija EU jedva podnosi dodatni teret u današnjim uslovima finansijske krize. Dakle, nove konstrukcije ne služe samoj Evropi nego njenom potčinjavanju „globalnom upravljanju“ i evroazijskom projektu SAD-a.

Međutim, što dalje od Evrope, Rusija, tim pre Evropa – „Stari Svet“ gubi ulogu centra u kojem se odigravaju svetski istorijski događaji.

Možda Evropa ponekad oseća da je jedna od posledica neizbežni pad njene sopstvene uloge u svetu, čak i kao saveznika Vašingtona. SAD je došao do granica na kojima „stara Evropa“ više nije stožer interesa Vašingtona nego samo obezbeđena pozadina. „Jačanje američkog uporišta na evroazijskom kontinentu“ pomoću transatlantskog partnerstva Vašingtonu nije potrebno za odbranu zapadnog dela kontinenta od opasnosti sa istoka već zato da bi „Evropa koja raste“ postala za SAD „realna odskočna daska za napredovanje u Evro-Aziju“. Tako je definisao Zbignjev Bžežinski, ali to zbog nečeg nije uznemirilo Evropu. Ruska velikodržavnost ne ugrožava ulogu Evrope u svetskoj politici već, naprotiv, njeno odsustvo.

Ideja evropskog jedinstva bila je izuzetno privlačna tokom mnogih vekova. Ali, o kakvom se jedinstvu radi?

Svet i Evropa se mogu posmatrati samo kao gigantsko privredno preduzeće kojem je potrebna optimizacija. Međutim, u tehnokratskoj svrsishodnosti istorijsko nasleđe se obezvređuje. Za gigantskog „kiborga“ nema razlike između mikročipa i Platona, Servantesa, Šekspira, Flobera i Dostojevskog. U tom projektu unificiranog prostora nema mesta ne samo za pravoslavnu Rusiju nego ni za jednu od velikih duhovnih i nacionalnih tradicija čovečanstva uključujući i evropsku kulturu.

Mnogi političari, naučnici, intelektualci razmišljali su o budućnosti Rusije. Kako vidite vašu Otadžbinu u bližoj budućnosti polazeći od njene istorijske uloge u prošlosti Evrope i sveta u celini?

Mi smo navikli da smatramo Rusiju kao istorijski veliku silu. Ali, samo se proklamovati kao velika sila – to ne znači stavljati lažni sjaj na nacionalnu odeću koja se oblači za praznik, a onda ostavlja u škrinju. To je veoma velika odgovornost, da kažem – Bogom data misija, biti nosilac ravnoteže. Ona je određena i razmerama teritorije i opsegom istorije i svim kataklizmama kojima je bilo suđeno da država doživi. I teško da bismo se snašli u svim iskušenjima da nismo imali upravo tu državnu svest koja nas objedinjava. Upravo je rasparčavanje istorijske Rusije i njeno privremeno odustajanje od svoje geopolitičke misije isprovociralo borbu za „rusko nasleđe“.

Pri tom, obratite pažnju, Rusija se nije prisilno okupljala, ma šta se govorilo. Grehova imamo dovoljno, bilo je naravno, i pokoravanja – to niko ne osporava, ali, uzimajući u obzir našu ogromnu teritoriju u istorijskoj komparaciji, ona su neznatna. U Rusiju se uglavnom stupalo dobrovoljno. Pri tom se ulazilo svesno, ne u neku bezličnu, bezbožnu državu, što bi dovelo do očaja svakog istinskog vernika muslimana tih vremena, nego upravo u rusko pravoslavno carstvo. Uzmimo, na primer, Tatare. Ja često navodim tu karakterističnu istorijsku činjenicu: zauzimanje Kazanja bilo je surovo, ali su ipak tatarske starešine koje su to još pamtile, okupile za pomoć Minjinu i Požarskom čitavu narodnu vojsku iako su mogli da iskoriste priliku i da se „otcepe“ od Moskovskog carstva, da proglase suverenitet. Oni to, ipak, nisu učinili. Dakle, već je postojala izvesna svest o istorijskom zajedništvu sa nama.

Rusija nije nastala ni 1991. ni 1917. godine. Njen život je proticao na ogromnim prostranstvima, obuhvatio ogroman istorijski period, i sa te visine, čak i ono što se desilo sa njom u 20. veku – jeste izlomljena crta na njenom putu. Suviše zaokupljeni sadašnjim trenutkom, ljudi danas jednostavno ne žele da vide to opšte kretanje i zato im je teško da shvate kako današnji dan, koji se čini tako ličnim i konkretnim, može uticati na opšti tok istorije. Naravno, sutrašnjica Rusije zavisi od opštih svetskih procesa, ali ne treba zaboraviti da bi bez Rusije „svet bio nepotpun“.