Почетна / Друштво / Povratak istoriji

Povratak istoriji

Piše Mara Knežević Kern

Nastala kao ambiciozni nastavak Fukujaminog „Kraja istorije“, ova knjiga je lament nad sudbinom Amerike – „najmoćnije demokratije 20. veka“, koja je primorana da ustukne pred narastajućim „autoritarnim“ imperijama – Rusijom i Kinom

U izdanju Centra za civilno-vojne odnose, koji se deklariše kao Udruženje građana iz Beograda, pojavila se knjiga Roberta Kejgena „Povratak istorije i kraj snova“. Poznavaoci Kejgenovih političkih stavova i njegovog „književnog opusa“ pitaju se kojoj Srbiji je namenjena ova „strasna“ i „pronicljiva“ analiza međunarodnih konflikata, kad je poznato da se autor zalaže za politiku sile u njihovom razrešavanju, i za pravo Amerike kao „ekonomske supersile“ da samostalno odlučuje o njenoj upotrebi.

LJUBITELJI DEMOKRATIJE

Osvrnućemo se na karakteristične delove ovog štiva, za koje Robert Kuper (autor „Sloma nacija“) u pogovoru kaže da je napisano „sa stilom, energijom i elegancijom“. Nastala kao ambiciozni nastavak Fukujaminog „Kraja istorije“, ova knjiga je pre svega lament nad sudbinom Amerike – „najmoćnije demokratije 20. veka“, koja je primorana da ustukne pred narastajućim „autoritarnim“ imperijama – Rusijom i Kinom.

Na Kejgenovoj crno-beloj tabli postoje samo dve opcije za koje bi posrnulo čovečanstvo trebalo da se odluči: demokratija ili autokratija. A ko je ko reći će nam Amerika.

„Pronicljivom“ Kejgenu ništa ne promiče, pa zločinačke vojne hunte i marionetske režime, uspostavljene širom sveta uz logistiku NATO-a, proglašava „ljubiteljima demokratije“, našavši u novogovoru zgodan termin: „umerene autokratije“.

Uz „vizionara i mirotvorca“ Džordža Buša, počasno mesto u loži zaslužnih demokrata Kejgen dodeljuje Mihailu Gorbačovu, čija je zasluga za čovečanstvo (Ameriku) u tome što je na vreme prepoznao „univerzalne vrednosti“. Urušavanje sovjetske imperije pride.

Ali nisu svi tako kooperativi kao Gorbi – u Kini i Rusiji još klija seme patriotizma, pa  se autor „Povratka istorije“ latio grčke mitologije, ne bi li detektovao glavnog krivca: „Stari Grci su verovali da u ljudskom biću postoji nešto što su zvali thumos – odvažnost i surovost u odbrani porodice, plemena, grada ili države…“ Za opasnu boljku thumos Kejgen preporučuje obloge od demokratije, koji su po njemu univerzalni lek, pa citira Fukojamu: „Liberalna demokratija nije samo obuzdala prirodne ljudske instinkte za ispoljavanje agresivnosti i nasilja, već je ona fundamentalno izmenila i same instinkte“!

DOBROVOLjNA IMPERIJA

Nakon uspešno izvedenog rituala isterivanja thumosa nad narodima Jugoslavije, Kejgen objavljuje kraj epohe „tradicionalnih nacionalnih interesa“, poveravajući EU ulogu „lučonoše prosvetiteljstva u 21. veku“, tu EU koja ima „plemenite ambicije da prevaziđe politiku sile i da u svetu organizuje novi međunarodni poredak, zasnovan na zakonima i institucijama…“ (Kosovo je samo deo njenog miraza.)

A što se ekspanzije tiče, onima koji sumnjaju u „plemenite ambicije“ EU, Kejgen poručuje: „Mora se priznati da su EU i SAD takođe bile ekspanzivne, ali one su to bile na postmoderan način…“

Za Evropsku uniju odabrao je „elegantan“ naziv „dobrovoljna imperija“, pravdajući ga konstatacijom da „u posthladnoratovskoj eri niko ne nameće ništa.“! Toliko o objektivnosti.

Kajgen smatra da je i Rusija, onakva kakvu je za sobom ostavio Gorbačov, mogla da stekne legitimitet za pristup „postmodernoj Evropi“, da se nije pojavio Putin i zaustavio proces uspostavljanja „večnog svetskog mira i blagostanja“. Istorija se vratila, s neizvesnim ishodom: „Putin sa svojom klikom… uvodi caristički politički sistem, u kome nema mesta za demokratiju… Putinu nije do demokratije, za njega demokratija ne leži toliko u slobodnim izborima koliko u ostvarivanju narodne volje.“

Ivan Krastev se vajka što ozloglašeni Kremlj „ne razmišlja o ljudskim pravima već o potrebama stanovništva.“

NACIONALIZAM I POSTMODERNA

Zabrinut zbog „rasta samopouzdanja kineskog naroda“, Kejgen smatra da takva Kina ne zadovoljava kriterijume za ulazak u porodicu postmodernih demokratija. „Umesto da prihvate nove principe umanjenog suvereniteta i oslabljene međunarodne zaštite, Rusija i Kina se zalažu za međunarodni poredak u kome se poštuje nacionalni suverenitet i u kome su autokratske vlade zaštićene od spoljnog mešanja…“

Narod koji svesrdno podržava politiku svoje zemlje, manifestujući probuđen nacionalni ponos, nije po meri novog svetskog poretka: „Termin ‘nacionalizam’ predstavlja prljavu reč u postmodernom prosvetiteljskom rečniku“ – podseća Kejgen, koji se u te stvari razume, i zabrinuto konstatuje da se „kineska komunistička partija uspešno afirmiše kao branioc kineske nacije“. Ovo uznemirava „postmoderna osećanja“ većine Evropljana i Amerikanaca, koji veruju da „nacionalizam i vojna moć predstavljaju fatalnu kombinaciju“ koju treba proterati u prošlost.

Umesto osude bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 1999. ili bar površnog osvrta na legitimnost tog čina, autor se bavi „legitimitetom jačanja Kine“, zahtevajući od njenog rukovodstva „veću transparentnost“. Za neupućene, sledi obrazloženje: „Iza globalne zabrinutosti zbog kineskog vojnog programa stoji postmoderna pretpostavka da jedna sve bogatija i sve bezbednija nacija kao što je Kina ne treba da jača svoj vojni potencijal ili da teži samodovoljnosti u obezbeđivanju pristupa prirodnim izvorima i tržištima.“ Ako je i od „postmoderne“ mnogo je!

Umesto diplomatskih pokušaja da se ratovi privedu kraju, Kejgen zagovara raspirivanje ratnog konflikta u Iraku, isključujući mogućnost rešenja mirnim putem: „Ono što nam treba u Iraku nisu mnogobrojni pregovori i potraga za najmudrijim rešenjem, već mnogobrojne trupe SAD-a.“

ČISTA SAVEST I PRLJAVE RUKE

Što se Srbije tiče, Kejgen tvrdi da je demokratija i ovom prilikom trijumfovala, odajući priznanje rušiocima režima Slobodana Miloševića, koji su za račun zapadnih mentora obavili posao:

„Međunarodne nevladine organizacije, koje su zapadne vlade obilato finansirale, obučavale su opozicione partije i podržavale izborne reforme… Uz pomoć međunarodnih posmatrača izbora, konačno su 2000. godine srušile Slobodana Miloševića… Za one koji dele uverenje o ograničenom suverenitetu, spoljna politika pa i ratovi kojima se brane ovi principi – kao što je, na primer, bio onaj na Kosovu – mogu biti opravdani, čak i ako aktuelno međunarodno pravo kaže da su neopravdani.“

Onima koji se pitaju odakle pravo Americi da se meša u unutrašnju politiku drugih zemalja, Kejgen odgovara: „To pravo joj daje liberalni kredo…“

Autor makijavelistički konstatuje da moralni ciljevi često ne mogu da se ostvare bez sprovođenja akcija sumnjive moralnosti. U odbranu čiste savesti i prljavih ruku on citira Rejnolda Nibura, koji kaže: „Mi preduzimamo i moramo nastaviti da preduzimamo moralno opasne akcije da bismo sačuvali našu civilizaciju… Biti čist ne znači biti nevin.“ Zvuči poznato.

Iz ovoga sledi zaključak da je doktrina Vudrou Vilsona o „svetu zakona i institucija“ prevaziđena i najavljuje neophodnost delovanja „u ime nekog višeg principa, što bi se moralo smatrati kao delovanje neophodne nacije u službi međunarodne zajednice.“

OPELO MEĐUNARODNOJ ZAJEDNICI

„Umiranje međunarodne zajednice najuočljivije je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je, posle kraćeg buđenja po završetku Hladnog rata, ponovo zapao u dugotrajnu komu…“

U odbranu intervencije NATO-a na Kosovu, Kejgen lansira tezu da su nam potrebni novi mehanizmi upravljanja planetom, koje bi trebalo da definiše Amerika, kako bi „preuzela odgovornost za svetski mir“ umesto komiranog Saveta bezbednosti UN.

Autor nevoljno priznaje da Amerika „ponekad deluju kao sebična i glupa sila, ali – da li bi konkurenti mudrije ostvarivali svoju moć.“ Toliko o argumentima.

Ovaj američki novinar, kome je međunarodna politika omiljena tema, deklariše se kao neokonzervativac, i s tih pozicija analizira međunarodnu političku scenu.

Senator Džon Mekejn ovu knjigu proglašava „važnom, blagovremenom i divno napisanom“, hvaleći autorovo zalaganje za „blagodeti demokratije i liberalizma“, deleći sa piscem razočarenje što se Fukujamina objava „kraja istrije“ još nije obistinila. A kada će ne zna se.

Ovaj tekst, napisan „sa stilom, energijom i elegancijom“ (R. Kuper) predstavlja svojevrsno opelo Savetu bezbednosti UN, koje autor proglašava prevaziđenim, da bi na njegovo mesto ustoličio Ameriku, kako bi „preuzela brigu o sudbini čovečanstva“! – (odrešene ruke za upotrebu sile pride). Amin!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *