MOMO KAPOR Patriotizam je stvar kućnog vaspitanja

Razgovarali

Aleksandar Dunđerin

Uglješa Mrdić

Protekle nedelje bilo je nekoliko povoda za posetu jednom od naših najznačajnijih pisaca i slikara, Momi Kaporu. Najpre, Kapor je nedavno objavio novu knjigu, autobiografiju “Ispovesti”, i to u okviru stotog kola Srpske književne zadruge. Pored ovog, za umetnika svakako najvažnijeg povoda za razgovor, nametali su se i drugi, pre svega hapšenje dr Radovana Karadžića, velikog prijatelja Moma Kapora, koji je inače i član Međunarodnog odbora za istinu o prvom predsedniku Republike Srpske. Zbog toga smo i odlučili da ovaj intervju bude protkan sećanjima našeg velikog pisca, i to ne samo onim koji se tiču dr Radovana Karadžića, nego i drugih značajnijih ličnosti koje je naš sagovornik sretao, s kojima je razgovarao, učestvovao zajedno sa njima u stvaranju (srpske) istorije (književnosti), ali da ga istovremeno prožmu i Kaporovi stavovi i razmišljanja o aktuelnoj društvenoj situaciji, o kulturi i umetnosti, kako kod nas, tako i u svetu.

Budući da ste član Međunarodnog odbora za istinu o dr Radovanu Karadžiću, ali i njegov veliki prijatelj, logično je da vas na početku razgovora pitamo kakav je utisak na vas ostavila vest povodom hapšenja dr Radovana Karadžića?

U porazima se osećam kao riba u vodi. Mnogo bi mi lakše i prihvatljivije bilo da odgovorim na pitanje kako se osećam u nekoj pobedi. Nažalost, čitavog života učestvujemo u mnogim porazima, a to nas, verovatno, čini izuzetnim. Hapšenjem Radovana Karadžića pesma “Siđi Rašo, siđi sa planine”, više nema aktuelnost, ali ne bi trebalo zaboraviti da je Beograd jedna od najvećih šuma u našoj zemlji, i da se tu čovek, ukoliko to želi, može sakriti tako da ga niko ne može pronaći. U svakom slučaju, pomalo je laknulo svetu što Radovan odlazi u Hag. Najpre njegovoj ženi Ljiljani, jer je najzad saznala da joj je muž živ. Takođe, srešće se i sa unucima koje nikada nije video. Laklunulo je i njegovoj deci, a najzad i nama, njegovim prijateljima, jer nas više niko ne može optuživati da ga mi krijemo, samo zato što štampamo njegove knjige.

 

Koje su posledice hapšenja i gotovo izvesnog isporučivanja dr Radovana Karadžića Haškom tribunalu?

Mislim da je hapšenje Radovana Karadžića pokušaj da se ukine Republika Srpska. To je uočljivo iz mnogih izjava sarajevskih političara, ali može se to zaključiti i na osnovu  nezapamćenog veselja na ulicama Sarajeva.

 

Kakva je, po vašem mišljenju, dalja sudbina prvog predsednika Republike Srpske i na koji bi način on trebalo da se brani pred sudom u Hagu?

Radovana Karadžića sada očekuje, što je sasvim logično, imajući u vidu njegove godine, završna borba u velikom svetskom ringu. Prisustvovaćemo sasvim sigurno borbi jednog čoveka protiv čitavog sveta. Pitanje je da li će mu dozvoliti da se brani sam. Verujem da hoće, jer je ta prava imao i Slobodan Milošević, a uživa ih trenutno i Vojislav Šešelj.

 

Da li ste potpuno sigurni da će i Karadžiću biti dozvoljeno da se sam brani?

Naravno, oni u Hagu imaju milion izgovora da to ne dozvole, jer u odnosu na Miloševića i Šešelja, Radovan je, čini mi se, iako nije pravnik kao oni, mnogo veštiji, jer je psihijatar koji vlada sobom i svedocima koji će se pojaviti, a rekao bih i sudijama.

 

Kako komentarišete oduzimanje dokumenata porodici Karadžić?

Postupak oduzimanja pasoša porodici Karadžić nesumnjivo pokazuje da su srpske zemlje okupirane. Prosto je neshvatljivo da sada, kada je čovek smešten u zatvor, kada mnogi mogu da ga posete, to ne sme da učini njegova supruga. U pitanju je svakako patološka mržnja paranoidnog guvernera Miroslava Lajčaka, čoveka koji bi, svakako, mogao da bude negativni junak u nekoj od knjiga Radovana Karadžića.

Kako tumačite pretpostavku da je Radovan Karadžić živeo sve vreme tu, odmah pored nas, pod drugim identitetom?

Ono o čemu mislim i što me je iznenadilo, jeste to da je on živeo sve vreme, ako je tačna ta teorija, pored nas, i da smo ga sretali na ulici a da to nismo ni znali. Ili, da smo ga, recimo, viđali na Kalenić pijaci kako kupuje paradajz. A on je sve to vreme čitao novine, gledao televiziju, i tačno je znao kako se ko od njegovih prijatelja ponaša. Tako je on znao šta sam ja i kada izjavio o njemu u medijima, ili šta sam o njemu napisao. Tačno je znao i ko ga je izdao.

 

Ipak, mnogima priča o Draganu Davidu Dabiću, pod čijim se imenom Karadžić navodno skrivao, deluje pomalo romaneskno, idealno za kakav filmski triler. Očekujete li da će sada holivudska produkcija ponovo snimati filmove o Radovanu Karadžiću?

Priča o Radovanu Karadžiću i dr Draganu Davidu Dabiću vrlo je lepa i zanimljiva. Pošto sam ja sklon fantaziranju, nemojte uzimati potpuno ozbiljno ono što ću vam sada reći.  Po glavi mi se mota neka čudna varijanta, koja bi, kako vi kažete, možda bila zgodna i za neki film. Naime, Radovan mora da opravda 12 godina odsustva iz javnog života, da saopšti gde je bio i šta je radio. Dakle, potrebno je pronaći nekog poput Deda Mraza, tog Davida, recimo, koji kao odigrava njegovu ulogu. Kada pronađu tog Davida, koji nema nikakve veze sa Radovanom Karadžićem, ošišaju ga do glave, daju mu lovu i puste ga. A zatim Radovana Karadžića nalazimo u istom obličju u ćeliji. Radovan nikada neće reći gde je bio sve te godine, jer bi to značilo da će izdati jatake, odnosno tajni dogovor sa onim koji mu je tolerisao da bude u dugom izganstvu. U svakom slučaju, kada se neko toliko dugo krije, onda je to dosta naporno i napeto. Ako se na ovaj način krio, Radovan je to učinio maestralno. Ipak, teško je izdržati da budeš neko, a da se onda tako naglo upustiš u anonimnost. Radovan ipak ima istorijsku ulogu. On je kao dr Dabić bio svima drag. Ipak, još jednom ponavljam – mene ne treba uzimati za ozbiljno, ali ja stvarno mislim da Radovan i Dragan Dabić nisu iste ličnosti, ali da je, svako iz svog razloga, pristao da odigra svoju ulogu. Uostalom, čudno je to odsustvo Radovana Karadžića od petka do ponedeljka. Konačno, manimo se te priče: šta fali Deda Mrazu koji se bavi alternativnom medicinom?

 

Rekli ste malopre da Radovana Karadžića očekuje u Hagu završna borba u velikom svetskom ringu. Kakav ishod predviđate u toj borbi?

Radovan svakako ulazi u novo razdoblje svog života, kojim se završava njegova velika, veoma čudna biografija, čijem sam rađanju i sam prisustvovao. On će u Ševeningenu imati kompjuter, a pošto je odličan pisac, ne sumnjam da će nas obradovati novim delima. Podsećam da je Radovan napisao sjajan roman “Čudesan dolazak noći”, koji predstavlja kombinaciju stila Džemsa Džojsa i Frojda, i koji se najvećim delom odigrava u zatvoru (Radovan je, naime, 11 meseci proveo iza rešetaka, boraveći pored raznih ubica i lopova). Reč je o knjizi o njima i o njemu, knjizi koja svedoči da se on u zatvorskoj sobetini izvanredno osećao. Imao je neverovatnu snagu. Zato ne sumnjam da će se dobro osećati i u Hagu. Moći će nesmetano da piše, da viđa svoju familiju.

Pomenuli ste roman dr Karadžića, stavljajući ga u kontekst stvaralaštva Džojsa i Frojda. Ukoliko smo dobro razumeli, vi smatrate da književni opus Radovana Karadžića, sa estetskog, književnog i umetničkog aspekta, može da opstane u istoriji srpske književnosti?

Dela Radovana Karadžića već su pronašla svoje mesto u istoriji srpske književnosti. To danas mnogima nije jasno, jer se kod nas još uvek ne razdvaja ličnost političara od njegovog privatnog života, odnosno od ličnosti pisca. Uostalom, Jovan Dučić je bio zabranjen pisac sve doskora, samo zato što je bio član kraljevske vlade u izganstvu, i zato što je živeo u Americi. Tako je Dučić postao veliko otkriće za mnoge generacije, koje nisu poznavale, recimo, njegove putopise, a oni su istinska remek-dela srpske literature. Ali, nije to slučaj samo u našoj zemlji. Tako je prošao i Ezra Paund, veliki pesnik-izdajnik, ili, recimo, Knut Hamson, kolaboracionista koji je boravio u izganstvu u staračkom domu sa pocepanim cipelama. Njegove knjige, na primer, čitaoci su bacali preko ograde vrta na travnjake. A šta reći o Slobodanu Jovanoviću, sigurno našem najvećem misliocu i stilisti, koji je takođe donedavno bio zabranjen. Štampanje njegove knjige zabranila je ideološka komisija Gradskog komiteta Beograda u kojoj je izvršni sekretar bila današnji veliki demokrata Gorica Mojović, koja očigledno ima odnegovanu amneziju. Ona zaboravlja da postoje ljudi koji znaju da je zabranila štampanje dela Slobodana Jovanovića i proze Dragiše Vasića, velikog srpskog pisca i pripovedača, koji je bio u štabu Draže Mihailovića. Uostalom, sve to meni liči na jednu veliku ljudsku komediju. Naravno, razumem ja njihove porive, posmatram njihove postupke bez ljutnje, ali kao svedok. Ma kako bio mali pisac u istoriji – popisaću sve to. Nešto sam već i zapisao. Verujem da će to ostaviti neki trag. Na primer, unuk sudije koji je osudio Gojka Đoga pitaće jednog dana svoga dedu kako je mogao da osudi jednog pesnika. To je odgovornost pred vremenom. Tako se i Radovanove knjige ne mogu izbrisati iz istorije. Čak ni njegove dečje pesme “Ima čuda, nema čuda”, koje sam ilustrovao, i za koje smatram da se ubrajaju u najbolju dečju poeziju, da su ravne stihovima Duška Radovića.

 

Radovan Karadžić postaje glavni junak našeg savremenog narodnog stvaralaštva. Verujete li da će jednog dana i ciklus pesama o Radovanu Karadžiću biti deo naše bogate epske usmene tradicije?

Radovan se jedno vreme zaista krio po planinama, a poezija o kojoj govorite odnosi se upravo na taj period. Sa druge strane, njegovo eventualno muvanje po ordinacijama, svakako se ne može opevati uz gusle. Zato opet moram da se vratim na priču o tome da li su Karadžić i Dabić iste ličnosti. Osim da se preko Radovana, uz optužbe za genocid, ukine Republika Srpska, kao njegova tvorevina i tvorevina generala Ratka Mladića, postoji duboka želja da se uništi i mit o njemu. Narod koji ostane bez tog mita osiromašen je. A mediji to rade punom parom, pričom o ljubavnicama, o kafanama koje je posećivao, o jogurtu koji pije, prizemljivši priču o Radovanu na samo dno. Uništiti mit o Radovanu najvažniji je zadatak nosioca novog svetskog poretka. Uostalom, tako je i Hitler radio sa generalom koji je planirao atentat na njega. Dao mu je u zatvoru za tri broja veće pantalone bez kaiša, koje je ponosni general stalno pridržavao jednom rukom kako mu ne bi spale. Ipak, da odgovorim konkretnije na vaše pitanje – ne mogu se ukinuti pesme o čoveku koji se u prvom delu skrivao po planinama a onda po gustoj beogradskoj šumi. Pored toga, ostaje nam i mit o Mladiću.

 

Dešavanja u vezi sa hapšenjem Radovana Karadžića pokazala su, između ostalog i kakva medijska blokada vlada Srbijom. Koliko vas ona opterećuje?

Mene čudi da oni koji ne mogu da se ubroje u predstavnike vlasti, nisu uspeli da za sve ove godine naprave jedan televizijski studio. Možda im nisu ni dozvolili, ne znam. U svakom slučaju, ostatak Srbije nema govornicu sa koje može da iznosi svoje stavove, svoju istinu. Samo nekolicina medija izveštava slobodno. Uostalom, i sam živim pod totalnom medijskom okupacijom. Da se razumemo, meni više nije stalo da se pojavim na televiziji, na kojoj sam neprestano gost od 1964. godine. Zar ne primećujete da me već prikazuju u emisiji “Trezor”, predstavljaju moje fotografije od pre hiljadu godina, kada sam još imao tamnu kosu. Ali da meni neka kvočka, glavna urednica “Studija B”, zabrani pojavljivanje na toj televiziji, to je zaista previše. I to ne samo meni, već i Brani Crnčeviću, Bokanu i Amfilohiju Radoviću, kojeg je uz sve to, nazvala pukovnikom.  Nemam ja nikakvu želju da se pojavim na toj, ili bilo kojoj televiziji, niti imam više šta bilo kome da kažem. Sada imam potrebu samo da ćutim. Da zaključim: kada su u pitanju pomenuti mediji, meni su oni fantastični, tim pre što čak i ne kriju da su finansirani sa strane. Naravno, postoji još poneki mesija, nađe se gde god poneki studio, ali generalno gledano medijska bitka definitivno je izgubljena, tako da mi sigurno tonemo u globalni svetski poredak, zahvaljujući našoj nesavršenosti i aljkavosti, inatu i mnogim drugim lošim osobinama.

 

Ukoliko je zaista sve tako crno kao što govorite, na koji način bi po vašem mišljenju trebalo da deluju intelektualci kako bi sprečili duhovnu i kulturnu okupaciju Srbije?

Nije potrebno da intelektualci išta čine. Pristalica sam spontanosti u životu i nerviraju me izrazi: “Mi moramo da”. Mi kao mi, koje menja svet. Nema nikakvog razloga da se organizuje bilo šta, pa ni intelektualna elita. Jednostavno, patriotizam nije stvar opredeljenja već kućnog vaspitanja. To vas nauče baba i deda, ako već roditelji nisu. U pitanju je sasvim normalno ljudsko ponašanje. Pa nemaju ni Amerikanci nikakvu elitu koja brine za SAD, a svojevremeno su ljubavlju pokorili svet. Više je jedan Luj Armstrong vladao Amerikom, nego ijedan njihov predsednik. Moja generacija bila je okupirana džinsom, patikama, “rejban” naočarima, gramofonskim pločama, žvakaćim gumama, koka-kolom. Američki san je vladao Jugoslavijom! Druga je stvar što Amerikancima nije bilo dovoljno da vladaju ljubavlju, pomoću Toma Sojera i Haklberi Fina, nego im je bilo potrebno da nas zgaze čizmom, kao neka debela monstruozna deca, pregojena hamburgerima, koja zgaze žabu patikom broj 52.

 

Za ta događanja čini se da je u velikoj meri odgovoran i razvoj demokratije.

Kada smo već kod demokratije, podsećam na jednu izjavu: “Građanin je svinja koja želi da umre prirodnom smrću”. Inače, obožavam Njujork, to je za mene jedini grad pored Beograda gde bih voleo da živim ako me proteraju odavde. Amerikanci su jedan divan narod, vredan, srčan i pun pozitivne energije, ali njihova vlada i činovnici su, čak ne ni oni, nego centri moći i ogromni kompjuteri, izračunali da nema dovoljno antimona, te da zbog toga valja napasti Zambiju. Ne, da se razumemo, za mene Amerika nije tuđa zemlja, jer su je gradili moji dedovi i stričevi – svi Hercegovci iz Mirilovića iz Bileće odlazili su da rade u čikaškim klanicama, u rudnicima. Mome stricu Danilu 1922. godine pala je greda na glavu u rudniku “Bjut Montana” – i ubila ga. Imao je samo dvadeset godina. Mojoj pokojnoj babi Jovani rudnik i sindikati platili su veliku odštetu. Ona je tu odštetu podelila među tri preostala sina (kćerkama nije dala ništa, jer se ženska deca u Hercegovini ne “zarezuju”), a zahvaljujući tom novcu moj najstariji stric napravio je najveću čatrnju u selu, cisternu, srednji stric kupio je zemlju u Bačkoj, a najmlađi, moj otac, dobio je priliku da se školuje. Završio je razne škole i fakultet, a na kraju je postao veliki finansijski stručnjak, oženio se mojom majkom iz jedne stare osiromašene građanske porodice iz Sarajeva, gradu u kojem sam se rodio i postao pisac. I zato sada mislim, da nije ta greda 1922. pala na glavu mog pokojnog strica Danila, ja ne bih znao da razlikujem Vivaldija od Bokernija, Pikasa od Braka, turističku klasu od biznis klase, dame od kurvi, i verovatno bih bio ili šumar u penziji ili učitelj u selu Mirilovići. Ta kobna greda u SAD-u promenila je moj život. Život je pun slučajnosti, vidite, baš kao i hapšenje Radovana Karadžića.

 

Bez obzira na postojanje slučajnosti, kada govorimo o medijskoj, duhovnoj ili kulturnoj okupaciji, ili još bolje, o slobodi umetnosti, čini se da bi poređenje sadašnjeg režima sa onim iz vremena vaše mladosti bilo umesno. U SFRJ, naime, bilo je i više umetničke slobode, ali i značajnih umetničkih dela.

Kada govorimo o umetnosti, moram da kažem da je moja generacija u Titovoj Jugoslaviji imala jednu ozbiljnu prepreku, jednog ozbiljnog neprijatelja kojem je trebalo proturiti loptu između nogu. Ja sam u to vreme pisao kao devojčica, i pisao sam vrlo opasne tekstove pod pseudonimom “Beleške jedne Ane”. Niko se tada nije usuđivao da iz CK-a napadne jednu devojčicu iz lista “Bazar”. Ali generalno, tačno je da su socijalističke zemlje iznjedrile i velike pisce i velika dela. Recimo, u Češkoj i Poljskoj imate fantastičan broj neverovatno dobrih pisaca, ali samo do onog trenutka dok Berlinski zid nije srušen. To su Kundera, Škorecki, Hrabal. Svi pisci iz Hasekove i Čapekove škole. Oni tada imaju protiv čega da se bore, imaju o čemu da pišu. Kad zid padne, kada dolazi navodna demokratija, oni više nemaju prepreku, i gube se. Kundera, na primer, počinje da piše beznačajne knjige, i to još na francuskom jeziku; Škorecki ne može da se snađe u Kanadi, i ne uspeva da stvori ništa vredno pažnje; Hrabal umire, odnosno pada sa prozora bolničke sobe. Mi smo zaista u vremenu SFRJ imali neku vrstu privilegije. Taj režim, koliko god da je bio svirep, držao je šačicu slobodnih intelektualaca, i to samo zato da bi svetu pokazao kako u SFRJ navodno postoji sloboda umetničkog izražavanja. Međutim, to je bio tek dekorativni element, takozvani unutrašnji neprijatelji za pokazivanje. Zato su u to vreme u zatvoru bila samo tri pisca: Đilas, i to zato što je pisao političke pamflete, Mihailo Mihajlov zbog svojih pisama iz Rusije i Gojko Đogo. Tito je bio čovek koji je bio vrlo lukav, a naročito kada je morao da zatvori Goli otok. Uostalom, zamislite ličnost kojoj na sahranu dolaze kraljevske glave, svi vodeći lideri sveta, a koja je desetak godina imala jedini koncentracioni logor u Evropi. To je pokušala da ponovi i vlast 2003. godine, pa je u akciji “Sablja” oborila rekord u brzini hapšenja. Oni su, naime, uhapsili preko 12.000 ljudi za mnogo kraće vreme nego što je Titu trebalo da pošalje ljude na Goli otok. Ali, jedno je sigurno, nije u SFRJ postojala sloboda – postojao je samo jak motiv za borbu. Što se mene tiče, ja se nikada nisam bavio politikom, samo sam upadao u procese i razne neprilike. Mene su gurali unutra, jer mi je smetala glupost i poniženje kojem sam bio izložen od strane režima. Dobro je bilo biti mučen u socijalizmu, ali je gadno što si morao da budeš time oduševljen i da aplaudiraš. Postoji jedna čuvena priča da nije poltron onaj koji aplaudira rukovodiocu kojem je napisao govor, nego je poltron onaj koji hvata beleške.

 

Drugim rečima, mišljenja ste da su književnost i umetnost danas izgubili društvenu funkciju koju su ranije imali?

Danas se ta funkcija svela na normalan značaj. U Njujorku sam davne 1976. godine intervjuisao američkog nobelovca koji je upravo dobio Nobelovu nagradu. Njega, tog sedog čovečuljka u elegantno skrojenom odelu, u prepunom hotelu niko nije ni primetio. A ovde su donedavno dva po dva pisca izlazila iz Akademije sa rukama na leđima, šetali kao pokretni bronzani spomenici, zagledajući u izlozima da li ima njihovih knjiga. I svi su šaputali njihovo ime, a oni su, puni sebe, klimali glavom. Sada više niko nije slavan, niti se iko okreće za piscima, niti oni imaju ikakvu važnu ulogu. Jer danas vam više niko neće zabraniti nijednu knjigu. A ranije su zbog literature mnogi ljudi, primera radi u SSSR-u, gubili glavu. Više nema mesija u našoj književnosti, ali nema ih ni drugde, ne postoje, recimo, ni u Rusiji. Na primer, Solženjicin, otac ruske nacije i najveći disident svih vremena, pisac čuvenog romana “Gulag”, nedavno je objavio knjigu novih pripovedaka u tiražu od tri hiljade primeraka. To je zato što Rusi u metrou dok putuju ne čitaju više Dostojevskog, nego američke krimiće i ljubiće. Izgubili su duhovnost, promenila se uloga pisca.

 

Ali jedna njegova uloga, to ste više puta isticali parafrazirajući Andrića, ne sme da se promeni. Osnovni zadatak pisca je da bude na strani svog naroda, čak i ukoliko nije u pravu.

To je tačno. Sada, kao nikada u istoriji naše zemlje, dezerteri postaju zvezde. Svi oni koji su zbrisali od vojne obaveze za vreme rata, vratili su se u zemlju i pišu knjige o tome kako su pobegli. I oni su sada kao u pravu, a budale su oni koji su išli da se biju, i da čuvaju svoj narod od klanja. Oni treba da se izvinjavaju i stide zbog toga što su se odazvali pozivu svoje zemlje i branili državu, da se patetično izrazim. I tako je u Srbiji od reči “izdajnik” napravljena pohvala. Na Karađorđevoj zastavi postoji glava jednog velikog vepra, a ja zamišljam Srbiju kao tog velikog vepra kako leži i spava. Po njemu vršljaju razne nevladine mušice, neki crvići, izdajnici, nadripisci i dezerteri. Vepar to i ne primećuje, ali kada se probudi i istrese taj ološ sa svoje grbače i oštrih čeljusti – nastaće sveopšta panika. Međutim, oni će opet da se pretvore u patriote – takav je mentalitet. Ne zaboravimo da su lideri današnjeg mondijalizma i antisrpstva svojevremeno bili najljući nacionalisti. Časopis “Pogledi” o tome najbolje svedoči.

 

I pored postojećih ideoloških razlika, ostaje gorak ukus u ustima zbog toga što naša država uopšte više nema strategiju o produkciji i plasmanu srpske književnosti, kako u zemlji, tako i u svetu.

Država ne čini ništa po tom pitanju. Poslednji koji je polagao na umetnost bio je Tito, koji je bio okružen najvećim umetnicima svog vremena. Njegovi prijatelji bili su Hegedušić, Miroslav Krleža, čak i Ivo Andrić, Petar Lubarda, Milo Milunović. Već Slobodan Milošević nije imao pored sebe nikog osim jadnog Antonija Isakovića, a i on ga je na kraju napustio. A ovi današnji nemaju čak ni Isakovića, nemaju apsolutno nikog. Imaju nekoliko pisaca, koji su im prišli samo da bi bili ambasadori i napustili su ih istog časa kada su prestali da obavljaju tu funkciju. Niko u Srbiji više ne vodi računa o kulturi. Gradom vlada grupa malih diktatora, koja drži sva pozorišta, sve galerije, muzeje i  institute. Zabrinut sam za mlade ljude. Ukoliko si danas, na primer, mladi slikar, ne ostaje ti ništa drugo nego da se uključiš u jednu od tih vojski nadrikustosa. Moraš u galerije da unosiš đubre i otpatke od cigli, žice, kreč i drvene kugle, da izigravaš umetnika instalacija, što je tipičan izbor provinicijalne provijencije. To je proizvod onih ljudi koji ne znaju da su se te stvari dešavale pre 50 godina u Njujorku, a pre gotovo sto godina u Parizu. Ali, opet sa druge strane, ti mladi umetnici nalaze se pred zidom, i priklanjaju mu se, umesto da ga razbijaju glavom. Mi smo zidove ispred nas probijali.

 

Osim što ste probijali zidove, bili ste i ratni dopisnik devedesetih godina prošlog veka. Koliko su te radikalne situacije bitne za pisca?

Takve situacije meni su najdragocenije. Rat je jedino dobar za pisca, i ni za koga drugog. Nigde se čovek ne nađe pred jednom takvom dramom kao u ratu. U tim kritičnim situacijama pokušavate da savladate strah koji vas obuzima, stalno ispitujete sebe i često shvatite da ste ponekad i plašljivac, a onda, u drugoj situaciji poludite, pa se ne krijete od metaka. Za mene su govorili da me metak neće. Na liniji fronta svi ćute, reči su tamo skupe. Mene su vodili u jedinice koje se tresu od straha, jer ih očekuje velika bitka u Hercegovini, a onda komandant general Grubač kaže: “Sram vas bilo. Tresete se od straha, a vidite sed i star čovek ostavio Beograd i udobnost, pa mu nije ništa. Šta imate vi da izgubite?”. Onda se oni ohrabre. U poslednjoj bici za Trebinje ostavili smo džipove ispod Leotara i popeli smo se gore na brda. Grubač se okrene i kaže: “Sutra hoću da Momčilo dobije ćebe, konja i kravu. To je naš Vladimir Nazor”. Tada sam shvatio da sam zaista najstariji u koloni, da sam jedini sed među njima. U staroj Hercegovini Radovan je postao mit, on je njihov brat i vođa. On je učinio neverovatnu stvar, okupio je Srbe na početku rata i sprečio da budu poklani kao u Drugom svetskom ratu od ustaškog noža. Podelio im je oružje i rekao šta ih čeka. Zbog toga je u ratu poginulo mnogo manje Srba, nego u svim prethodnim ratovima. Naravno, dešava se u građanskim ratovima da jedna strana u osveti malo i pretera. Video sam momke od dva metra koji su iz Čikaga došli da osvete svoje dedove. A ovi, da ne kažem šta su, ovde pišu romane o tome kako su izbegli vojsku i rat. Hvale se time. Rata će biti uvek dok je sveta i veka, kao što će biti i gripe, ljubavi, mržnje i zavisti.

 

U “Ispovestima” ste posvetili samo jedno poglavlje dr Radovanu Karadžiću. U kojoj meri je ličnost Radovana Karadžića zahvalna da se pretoči u književnog junaka?

U svojoj autobiografiji pisao sam o svom beznačajnom životu. Imam još odlomaka o Radovanu, pre svega u knjizi “Lep dan za umiranje”. Naravno, Karadžić je vrlo zanimljiva ličnost za opisivanje. Mi smo ga zvali Ponoćnik, jer smo ga u ponoć čekali u njegovoj kući na Palama gde je dolazio pre ponoći, svlačio svoje službeno predsedničko odelo, razvezivao kravatu, skidao mokasine, oblačio trenerku i sa uzdahom se zavaljivao na ležaj. Tada je počinjala priča o poeziji, prijateljima, Sarajevu, i Radovan bi tada ponovo postao pesnik. Kada bi krenuli da govore o politici, koja je meni izuzetno dosadna, ja bih u svom ležaju jednostavno zaspao. Radovan mi je jedne noći rekao da nije video u svojoj psihijatrijskoj praksi čoveka koji sedam puta zaspe i sedam puta se probudi, svežiji nego na početku. Ja sam mu na to rekao da u svojoj novinarskoj praksi nisam video novinara koji sedam puta zaspe u prisustvu predsednika Republike. To je zaista neverovatno.

 

Šta još, osim narcisoidnosti, nagoni pisca da piše autobiografiju?

Meni su zapravo dosadne autobiografije, jer niko neće da napiše šta se zaista dešavalo, niko neće, recimo, reći da je bio kukavica, izdajnik. U “Ispovestima” pišem o vremenu kada sam bio samo kugla na bilijarskom stolu koju je udarao bilijarski štap. Ko je držao taj štap – ja to ne znam. Svakako neko vrlo moćan. Sve frke u kojima sam bio, od četničkog piknika u Kanadi, pa do Predloga za razmišljanje 1967. godine, kada je prvi put konstituisana nacionalna opozicija, i to kao odgovor na deklaraciju o hrvatskom jeziku, koju je pisao Krleža u Zagrebu. Nikakvu ulogu u tim dešavanjima ja nisam imao, ja sam samo pisao o ljudima koji su bili tu, a koji su već danas zaboravljeni. Pisao sam o književnicima koji su se okupljali po kafanama “Zora” i “Šumatovac”, o kelnerima, vojnicima, pukovnicima, o predsednicima koje sam poznavao. Moj život je vrlo zanimljiv, kao da sam živeo osam života. U autobiografiji koju sam napisao ja sam najmanje važan, jer sam bio samo deo svega toga, samo pripovedač koji je povezao sve te stvari u jednu smislenu celinu.

 

Nakon ovog razgovora, u kojem provejava pesimizam, prosto se nameće jedno pitanje: verujete li vi uopšte da ima nade za građane Srbije?

Imam čamac, star 35 godina, i za mene je događaj godine kada mi upali motor iz šestog puta. Često plovim ispod Beograda i prolazeći ispod Kalemengdana gledam te istorijske slojeve, pa vidim Tračane i Kelte u donjem sloju, pa Rimljane u kamenom sloju, zatim Ugare, pa Turke, Austrijance, pa ponovo Turke, i tako se sve to ređa do vrha, do parka i staza po kojima razdragane devojčice žvaću gumu i voze rolere na ostacima starih ratnika. To je za mene simbol života. Ma šta se događalo Kalenića pijaca će da bude puna paradajza, kao krv crvenih rotkvica, mladih krompirića, tikvica, kajmaka i krompira za koji uvek tvrde da je iz Ivanjice, a nije, nego je iz Gornjeg Milanovca. To je život koji je jači i od okupacije i ideologije. Svakome ko je u krizi savetujem da ode na Kalenića pijacu. Naravno, uz nadu da će naredni dan biti sunčan, da nas neće boleti noge i da nas neće pojesti novi svetski poredak.

2 коментара

  1. Avatar

    Radi mimikrije naučih tako ponovo ijekavski, što i nije bilo mnogo teško, jer reč nježnost zvuci mnogo nježnije od nežnosti, a svijetlost, svijetli mnogo jače od svetlosti

    Čujem da su me Narodna i Univerzitetska biblioteka u Sarajevu, zajedno sa mojom spisateljskom sabraćom, uvrstila u bosansko-hercegovačku književnost, a jezik kojim smo pisali i pišemo još uvek, nazvali bosanski. Na tom spisku su, dakle, svi koji su imali nesreću da se rode u toj kolevci bratstva i jedinstva. Medu njima i Ivo Andrić za koga je izvesni ideolog bosanskog jezika Tunjo Filipović (blistav um, kao što mu i samo ime kaže), napisao u svoje vreme da su knjige nanele više zla Bosni nego svi osvajači koji su prošli kroz nju. Naći se sa Ivom Andrićem na istom spisku, čini me ponosnim – takvoj počasti se nisam nadao; malo je reći da sam duboko zahvalan, ali da ne mogu prihvatiti takvu čast.

    I Andrić i Meša Selimović ostavili su više pismenih dokaza da pišu srpskim jezikom i da pripadaju srpskoj književnosti, pa je reč da i ja, ovakav nikakav, isto to učinim, ali i da usput pokažem kroz šta sam sve morao da prođem u životu zbog jezika. Najpre da kažem da sam rođen u gradu Sarajevu u Kraljevini Jugoslaviji i da sam progovorio na srpskom jeziku. Nije zapamćeno šta su mi bile prve reci, ali valjda će neko zapisati šta će mi biti poslednje, takođe na srpskom. I majka i otac, govorili su, naravno, istim jezikom, kome su me i naučili. Usput, zašto se uvek kaže maternji jezik, kao da su nam očevi bili gluvonemi? Budući da sam se rodio u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu, govorio sam srpski, ijekavskom varijantom.

    Govorio sam, dakle, tako sve do jeseni 1946, kada sam se preselio iz Sarajeva u Beograd i bio upisan u prvi razred Treće muške gimnazije kod Cvetnog trga, gde počeše velike nevolje. I dečaci sa Neimara gde sam tada živeo, znali su da budu veoma svirepi, tukli su me onako slabašnog, klempavog i rahitičnog zbog toga što se razlikujem i što govorim drukčije, sarajevski. Bio je i to svakako deo pritajene mržnje prema oslobodiocima koji su takođe uglavnom govorili ijekavski, pa su me ni krivog ni dužnog strpali u Šestu ličku i Petu krajišku. Borio sam se koliko sam mogao, sve dok nisam prešao na savršeni ekavski. Ali, pošto su me u šestom razredu gimnazije izbacili iz svih škola u zemlji, ne iz političkih razloga, kao što bi trebalo da slažem, već zbog neopravdanih časova (čitav moj život je samo jedna velika zbirka neopravdanih časova), preselih se prisilno ponovo u Sarajevo gde su nastavili da me biju i da mi udaraju “klempe”, sada zbog toga što sam govorio ekavski, a oni svi ijekavski. U to vreme, ne zna se kako, srpski se pretvorio u srpsko-hrvatski, SH, tu su se, takođe, susreli moj život i život Ive Andrića, jer smo učili gimnaziju u istoj staroj austrougarskoj zgradi gde su nas profesori iz dana u dan ubeđivali da nismo nizašta i da nismo dostojni velikog Ive Andrića koji je sedeo baš u našem razredu, i to baš u istoj izrezbarenoj klupi u kojoj sam ja sedeo. Ivo Andrić mi je kasnije priznao da je ponavljao sedmi razred zbog matematike, baš kao i ja koji sam ga sledio u svoje vreme i ne znajući za to. Radi mimikrije naučih tako ponovo ijekavski, što i nije bilo mnogo teško, jer reč nježnost zvuci mnogo nježnije od nežnosti, a svijetlost, svijetli mnogo jače od svetlosti. I kada sam se posle tri godine provedene u toj spravi za mučenje koja se zvala gimnazija, u tom prisilnom izgnanstvu u rodnom gradu, vratio u Beograd i upisao na Likovnu akademiju, otpočeše ponovo neprilike i tuče oko jezika; sada sam govorio savršeno ijekavski, a oni svi ekavski.

    Čini mi se da niko nije toliko prepatio i nastradao zbog jezika, kao ja. Ipak, dešavaju mi se mala čuda: čim predem Karakaj i udahnem miris planina i borovine i začujem huk divljih reka, istog časa počinjem da govorim ijekavski, to je jače od mene. Moje prve ljubavi govorile su ijekavski, moje poslednje – ekavski. Još su mi u ušima, kao već starom čoveku, njihovi melodični glasovi puni nježnosti i nežnosti. Onda sam, 1967, potpisao jedan važan dokument, već odavno zaboravljen, Predlog za razmišljanje, u kome smo se zauvek otresli u jeziku slova H. Bio je to odgovor na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, čije je potpisnike u Zagrebu predvodio Miroslav Krleža. Nastala je velika frka oko toga, progoni i zabrane, pa sam da ne bih morao da povučem potpis, pobegao u Veneciju, odakle sam slao razglednice u kojima sam pisao “Sedim kod ‘Florijana’ i odmaram se od domovine!”

    Onda je jednog dana eksplodirao bosanski lonac, raznevši najpre kuhinju, zatim čitav stan i na kraju kuću, ulicu i gradove, pa sam se našao na ratištu, kao ratni reporter. Pogodite s koje strane? Gledao sam kroz dvogled sa prve linije na Trebeviću kuću u kojoj sam se rodio. Borci su me sklanjali da me zbog bele kose kao laku metu, ne zvizne neki snajperski metak. To je čudno osećanje; gledati rodni grad, ulicu i kuću pokraj Katedrale, u koju više nikada nećete smeti da uđete.

    Onda je jednog dana tvorac Republike Srpske Radovan Karadžić proglasio za zvanični jezik nove države ekavski, a pismo ćirilicu. To je izazvalo prilično komentara i smeha, ali što se mene tiče, najzad sam bio na pravoj strani; svi su tamo gde sam se rodio morali da govore ekavski i više niko nije smeo da me bije, kako jedanput reče nesrećni Slobodan. Ali, Radovana optužiše uskoro za ratne zločine, pa se na ovu odluku brzo zaboravi, a na bosansku scenu, ponovo, posle više od sto godina, stupi ukleti duh Benjamina Kalaja, koji je u ime Austrougarske više od dvadeset godina vladao Bosnom, baš kao danas gospodin Lajčak. On je, naime, prvi izmislio reč bošnjak. Kao da ga vidim: plesnjive, iskežene lobanje pod natrulim cilindrom, odeven u poluraspadnuti frak prekriven odlikovanjima i rozetama, ova avet ponovo uvodi bosanski jezik i proždire svakog pisca rođenog na tlu kojim vlada.

    Kao da je zaboravljena stara pesma “Ubistvo nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu”, gde Gavrilo Princip, koga danas neke nevladine organizacije proglašavaju teroristom, skače na papučicu nadvojvodinog otvorenog automobila i kaže:
    “Pošao si Bosnu pohoditi,
    Srpski ne znaš dobro govoriti…
    Evo tebe srpska gramatika,
    Iz mojega avutomatika!”

    Tako me duh Benjamina Kalaja uvuče, ni krivog ni dužnog, u tu virtuelnu biblioteku, u kojoj su, inače, strogo zabranjene moje knjige. U mom rodnom gradu, naime, nikada nije štampana nijedna moja knjiga, niti izložena i jedna jedina slika, čak ni crtež. A sad sam, pod starost, postao bosanski pisac. Bosanski su inače dosad govorili jedino Mujo i Haso, niko pristojan. Međutim, ono što me brine je to što su nekuda nestali muslimani koje smo do nedavno morali da pišemo velikim slovom. Nestali bez traga, tako da sam zabrinut za neke od svojih dobrih prijatelja. Džamije su ih, naime, u vreme molitve još uvek pune, ali njih nema, jer su ih zamenili Kalajevi bošnjaci. Plašim se da im se nije šta desilo?

    Nadam se da je ova moja poslednja nevolja sa jezikom, koja me prati još od prvog gimnazije. Molim zbog toga pronalazača bosanskog jezika da me izbrišu iz svojih registara, baš kao što su me izbacili i iz mog rodnog grada Sarajeva.
    Unapred, zahvalan!

    Momo Kapor

  2. Avatar

    Da li ce ljudskoj gluposti ikada biti kraja? Izvrcu, lazu druge a na kraju pocnu i sam da veruju u svoje izmisljotine! Nekada su se cenile druge vrednosti a danas su ocigledno izgubljeni svi kriterijumi. Uzlud je pricati istinu i iznositi dokaze jer u mrznji lazi su jace od svake casti i dostojanstva! Posto razumom ne mozemo nadvladati gluposti i lazi, vreme je da se pronadje neki efikasniji nacin!
    Cast i dostojanstvo

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *