MILORAD VUČELIĆ Papizam protiv Svetog Save

Postaje sve razumljivije zašto je bilo toliko političke, pa i episkopske nervoze, medijske kampanje i lobiranja oko izbora novog Patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Bilo je nebrojeno onih koji su svoje nestrpljenje i vlastoljublje iskazivali tražeći da se za života Patrijarha Pavla izabere novi patrijarh. Grozničavost ove kampanje dobija svakim danom sve više naknadnih objašnjenja i pobuđuje sasvim određena pitanja i osnovane strepnje.

Bilo kako bilo na dan Svetog Save 27. januara, osvanuše na novinskim udarnim stranama naslovi: „Vreme je da dođe papa!“, „Krajnje vreme za susret sa papom“, „Papa dolazi u Srbiju“…

To se dešava u državno razgrađenoj Srbiji kojom vladaju glad, beda i beznađe. Na ulicama, prugama i putevima na snegu i ciči zimi viju se pravi zbegovi poniženih, nezaposlenih, obmanutih i izgladnelih Srba. Situacija u kojoj se Srbija nalazi prosto doziva odgovornu i svetosavsku preduzimljivost, solidarnost i hrišćansko milosrđe. Od režima i njegovih propagandnih centara stižu odgovori – primeniti policijsku silu u odbrani tekovina tranzicije i divljeg kapitalizma, usvojiti rezoluciju o Srebrenici, izručiti na milost i nemilost Republiku Srpsku, izdeliti Srbiju i promeniti njen Ustav. „Otac srpske demokratije“ na to dodaje da se „ustav ne maže na hleb“. Valjda se zato sada priziva papizam koji se može mazati na hleb. To kaže i veliki prorok Dostojevski tvrdeći da papa stvarno ima moć da nam udeli hleb. Zauzvrat, doduše, traži da mu damo našu dušu i našu slobodu. Ali to u zvaničnoj Srbiji i nije neka vrednost, a ni žrtva.

Po našim medijima, i ne samo po njima, najveći podvig našeg velikog Patrijarha Pavla bila je njegova skromnost, a njegova najveća zasluga je nezapamćena narodna sahrana. Neće biti da je zbog najveće sahrane i skromnog života Patrijarh Pavle zaslužio nepodeljeno poštovanje, divljenje i večno pamćenje. U sećanju naroda i vernika ostalo je mnogo toga još važnijeg, značajnijeg i uzvišenijeg. U sećanju naroda sigurno ostaje činjenica da on nije prihvatio da se sretne sa papom i da se protivio njegovom dolasku u Srbiju: „Kada smo Njegovoj svetosti objasnili da papa neće doći ako i Crkva ne da pristanak, on je samo kratko rekao: ‘Onda, dobro nedošao’“.

Mudri Patrijarh Pavle, kao i drugi umni patrijarsi i episkopi, govorili su da se o pozivu papi da dođe u Srbiju može razgovarati tek ako bi jedna velika pravoslavna zemlja, a to je Rusija, pozvala rimskog papu u posetu.

I patrijarh German je imao jasan stav da „pokajnička poseta svakoga pape u Beograd vodi isključivo preko Jasenovca“, i da on od njega „ne može odstupiti“.

Možda su se okolnosti od Patrijarha Germana do danas promenile, ali bilo bi dobro da se verujućem narodu i građanima objasni šta se to i kako promenilo od 15. novembra prošle godine, od upokojenja i sahrane velikog Patrijarha Pavla? Koje su to novonastale okolnosti navele toliko ljudi da gotovo vapijući dozivaju papu da poseti Srbiju, i da to smatraju centralnim zadatkom i ključnim nalogom Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Doprinosi li to jedinstvu Srpske pravoslavne crkve i verujućeg naroda? I zašto i kako se to dozivanje pape ističe u prvi plan baš na dan utemeljivača naše Crkve, na Dan Svetog Save?

Od vremena samog izbora Patrijarha Pavla pa do njegove smrti poznato je šta se sve dogodilo. O tome svedoči američki ambasador pri Svetoj Stolici Tomas Patrik Meledi. U državnom Sekretarijatu Vatikana održan je „izuzetno važan sastanak“ 26. novembra 1991. godine:

„Kardinal Sodano (državni sekretar pape Ivana Pavla Drugog) sazvao je ambasadore Velike Britanije, Francuske, Belgije, Italije, Nemačke i Austrije u svoju kancelariju. I ja sam bio tamo. Predao nam je memorandum kojim se pozivaju naše vlade da priznaju Sloveniju i Hrvatsku ‘u roku od mesec dana’.

Kardinal Sodano, u pratnji nadbiskupa Taurana, snažno je izložio vatikansko poimanje slučaja. Bilo je to prvi put u modernoj istoriji da je Sveta Stolica delatno vodila kampanju za priznanje novih država. (podvukao Meledi).

Tri Dana kasnije, 29. novembra, „u Rimu se sa Svetim Ocem“ sastao nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer: „Zalaganje Vatikana da se Hrvatska i Slovenija priznaju pre Božića odgovara stajalištima Nemačke“. Nemačka je priznala Hrvatsku 19. decembra 1991, a ostale zemlje EZ-a 15. januara 1992. godine. Vatikan i papa su to zvanično učinili dva dana ranije 13. januara 1992, na Srpsku Novu godinu.

Dogodili su se u međuvremenu i „Bljesak“ i „Oluja“, a u Hrvatskoj se uz razumevanje katoličkog klera radi na formiranju nove hrvatske pravoslavne crkve.

Možda ova iznenadna epidemija papizma predstavlja ispunjenje još jednog evrounijatskog uslova Srbiji. Hapšenju generala Mladića, uništenju Republike Srpske, rezoluciji o Srebrenici sada se pridružuje i udovoljavanju zahtevu da papa poseti Srbiju? Možda se od Srbije i SPC zatraži da se prizna i uvaži nepogrešivost pape u pomenutim postupcima od Jasenovca do „Oluje“?

Otkad postojimo niko u ime SPC nije zvao papu među Srbe, ni Sveti Sava, ni Sveti Petar Cetinjski, ni Njegoš, ni patrijarh Gavrilo Dožić, ni patrijarh German, ni patrijarh Pavle… O tome zašto to nisu činili možda najbolje svedoče reči oca Justina Popovića:

„Dogmom o nepogrešivosti prisvojivši sebi, čoveku svu vlast i sva prava koja pripadaju jedino Bogočoveku – Gospodu Hristu, papa je u stvari, proglasio sebe Crkvom u Papističkoj crkvi, i postao njoj sve i svja. Svoje vrste svedržitelj. Zato je dogmat o nepogrešivosti pape i postao svedogmat papizma. I papa se njega ne može odreći ni po koju cenu, sve dok je papa humanističkog papizma.

U istoriji roda ljudskog postoje tri glavna pada: Adamov, Judin, papin. Suština grehopada je uvek ista: hteti pomoću sebe postati dobar; hteti pomoću sebe postati savršen; hteti pomoću sebe postati Bog. No, time se čovek nesvesno izjednačuje sa đavolom. Jer i on je hteo da pomoću sebe postane Bog, da sobom zameni Boga. I u tom gordoumlju odjednom se obreo kao đavo, potpuno odvojen od Boga, i – sav protiv Boga. U toj gordoj samoobmani i sastoji se suština greha, svegreha. U tome suština i samog đavola, sveđavola; Satane…“