O sukobu Stambolića i Rankovića

Piše Venceslav Glišić

Kako je, po kazivanju i pisanju Petra Stambolića, Aleksandar Ranković posle rata došao do velike moći, izmetnuvši se iz zaslužnog partijskog radnika u birkoratu koji je vremenom počeo da gubi korak sa zbivanjima, te zašto su se razišli po pitanju odnosa prema SSSR-u i rešavanju kosovske krize.

Petar Stambolić mi je, kao i o drugima, i o Aleksandru Rankoviću pričao na preskok, ne ulazivši u celovito ocenjivanje njegove političke i državničke aktivnosti. To je činio isključivo na osnovu sećanja, bez ikakvih istraživanja, i to samo o onim događajima, gde je bio učesnik ili svedok. Dakle, saopštavao mi je samo ogoljene činjenice bez širih interpretacija. U toku naših tridesetogodišnjih razgovora, često smo pominjali Rankovića, a i Pera je stalno napominjao da njegov slučaj, kao i slučaj Neškovića, zahteva istorijsko objašnjenje. Međutim, nije bio spreman da do kraja objasni svoju ulogu u njihovom skidanju sa vlasti.

Manje smo razgovarali o Rankovićevoj pozitivnoj ulozi u Partiji između dva rata, i u toku rata i revolucije, a više o njegovoj aktivnosti posle rata, kada je, kako kaže Pera, došao do velike moći, odnosno o tome kako se od zaslužnog partijskog radnika izmetnuo u birokratu i počeo da gubi korak sa zbivanjima. Iako Pera tvrdi da nije bio u sukobu sa Rankovićem, na osnovu onoga što mi je ispričao, ali i onoga što su mi drugi rekli, njihovi odnosi bili su složeni; Dobrica Ćosić mi je čak pričao i tome da se radilo o ličnoj netrpeljivosti. Nesumnjivo, Aleksandar Ranković bio je dugo godina prva ličnost u Srbiji, zapravo jedna od četiri vodeće ličnosti Jugoslavije. Na predlog Đilasa, Tito ga je prihvatio za sekretara PK KPJ za Srbiju, a na toj dužnosti ostao je do septmbra 1941. godine. Za to vreme, Pera je bio terenski partijski radnik u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji, tako da je između njih postojalo veliko hijerarhijsko rastojanje. Kad ih je prvi put upoznao Moma Marković (1938. godine), Ranković se pojavio sa peglom, imitirajući abadžijskog radnika.

Njihovi putevi u toku rata i revolucije ukrstili su se najpre u Užicu 1941, kada su razgovarali o kadrovima za Glavni NOO za Srbiju, a zatim za vreme kratkog boravka u Sandžaku. Od tada se više nisu sreli do oslobođenja Srbije. Za to vreme Pera se pod okriljem Neškovića peo lestvicama partijske hijerarhije, da bi izrastao u drugu ličnost u KPJ u Srbiji. Kada je posle Rezolucije Infobiroa Pera postao sekretar CK Srbije, bio je upućen na Rankovića kao organizacionog sekretara CK KPJ da sa njim raspravlja sva kadrovska i politička pitanja KP Srbije. Odnos među njima bio je zasnovan na hijerarhijskoj distanci i Pera se nije usuđivao da sa njim ravnopravno diskutuje, i da se ne složi, kao što je to činio prilikom razgovora sa Kardeljom i Đilasom. Sve do 1966. godine Pera je, nalazeći se na dužnosti u Srbiji, ili u federaciji, bio na određen način podređen Rankoviću, osećajući sa njegove strane neku vrstu pritiska. Verovatno je bio svestan da ga Ranković nedovoljno ceni, pa se na neki način pripremao da uzvrati udarac. Još kao sekretar CK Srbije izdvojio je Rankovićev dosije i držao ga kod sebe, a zatim, kada su se zaoštrili odnosi u vrhu Partije početkom šezdesetih godina, beležio je negativne Rankovićeve poteze, sve do Brionskog plenuma, kada je te beleške uništio. Kada je Aleksandar Ranković 1983. godine umro, sačinio je o njemu dva rukopisa. Jedan od njih predao je Arhivu Srbije a drugi, u kome je verovatno otkrio korene međusobne netrpeljivosti, sakrio je, kako je pričao, duboko u svom arhivu. Pošto mi nijedan od tih rukopisa nije pokazao, zamolio sam ga da mi po sećanju napiše sve što zna o Četvrtom plenumu, odnosno o tome kako je pripremljena i izvedena smena Rankovića. On mi je to staračkom rukom, latinicom koja se teško čita, opisao na desetak strana. Na osnovu tog rukopisa i njegovog dugogodišnjeg kazivanja o Rankoviću, nastao je ovaj tekst.

ŽENA KAO KLICA RAZLAZA

Obično je teško utvrditi koji trenutak biva presudan u odnosima dve ambiciozne političke ličnosti; da li na te odnose utiče samo političko neslaganje ili i lična netrpeljivost. Da li je crv sumnje u međusobnim odnosima počeo da deluje onog trenutka, kada je na Šestom kongresu generalni sekretar Titovog kabineta, general Ljubodrag Đurić, iznenada napao Peru, koji je bio u radnom predsedništvu kongresa, govoreći da mu je oteo ženu, odnosno da je njen ljubavnik? Posle kongresa Ranković je formirao komisiju da ispita verodostojnost te optužbe. U rad komisije su, pored Rankovića, bili uključeni i Slobodan Penezić i Cana Babović. Prema Rankovićevoj verziji događaja, njih dvojica zalagali su se da se Pera „oštrije kazni i prigovorili su mi da večito vučem i izvlačim iz blata jednog lukavog seljaka, koji je u stanju da gazi preko drugih da bi se održao i probijao dalje u stvaranju svoje karijere. Ustvari se njih dvoje se nisu slagali sa mojim predlogom za manju patijsku kaznu, koju su Stamboliću konačno usvojili viši forumi“.

Do mene je doprla neka srednja verzija ovog događaja, da se u odluku o kažnjavanju Pere umešao i Tito i da je navodno rekao da je u Srbiji nedavno smenjen Nešković, i da se Pera ne može oštrije kazniti, ili smeniti, jer bi to nepovoljno odjeknulo u Srbiji. Krcunov brat Sreten pričao mi je da je tada Penezić upozorio Rankovića da mu formiranje komisije taj vlah nikad neće zaboraviti (Krcun je imao običaj da Peru naziva vlah ili radikal).  Naravno da sam o tome pitao Peru, i on nije poricao da je postojala komisija, ali je rekao da je ona utvrdila da on nije kriv. Kada smo prešli na ozbiljna pitanja politike i razlika koje su postojale između njega I Rankovića na tom polju, Pera je započeo priču na sledeći način:

„Ja mislim da su razlike u našoj politici počele po pitanju odnosa sa Rusima. Prilikom dolaska Hruščova 1955. godine postojala je saglasnost u vođenju razgovora i u izradi Beogradske deklaracije, jer smo pre dolaska ruske delegacije održali sednicu Predsedništva CK SKJ i usaglasili svoje stavove. Kada je posle posete Hruščova došla sovjetska parlamentarna delegacija, govorila je isto što i Hruščov; postojao je između nas spor, izgladili smo ga. Sad kad smo se pomirili trebe da bude po starom. Cela orijentacija Hruščova i svih sovjetskih predstavnika bila je da nas podvedu pod svoj uticaj i vrate u lager. Ranković nije razumeo dubinu razlaza između Rusa i nas u pogledu našeg samoupravnog i njihovog državnog sistema. Osim toga, održavao je bliske prijateljske veze sa ruskim ambasadorima. Na unutrašnjem planu posle odlaska Đilasa pojavile su se razlike na pitanjima razvoja samoupravljanja i demokratije. Ranković je tada imao u rukama sva važnija organizaciona pitanja SKJ. Preko Partije održavao je veze sa republikama. Kod njega su iz republika dolazili sa političkim i organizaciono-kadrovskim predlozima. Pored toga, držao je SUP i službu bezbednosti. Tito je bio u toku svih pitanja iz tih oblasti, ali posebno preko Rankovića. Jednom sam došao na Brione i prema dogovoru svratio kod Rankovića. Kod njega su bili vodeći ljudi is SUP-a Hrvatske Milan Mišković i Slijepčević da ga obaveste o ustaškoj diverziji na pruzi u Gorskom Kotaru. Jedva se setio da im kaže da i mene obaveste“.

Međutim, Ranković u svojim zabeleškama demantuje Peru, i ističe da se naprotiv obratio Ćeći da sve političke i radne probleme iznosi Stamboliću kao predsedniku SIV-a: „Ubrzo potom Stambolić me je zamolio da i dalje pomažem Ćeći, a ja sam mu rekao da nisam upućen u te poslove, i da otuda ne mogu da pomognem. Zbog toga je morao da obavesti Tita o mom predlogu. Ostao sam čvrsto pri svom stavu, objašnjavajući ga isključivo zauzetošću na drugim poslovima. Osim toga, rekao sam Stamboliću da se radi prvenstveno o političkoj pomoći a ne o stručnim, operativnim, organizacionim i sličnim problemima. Zatim sam mu kazao da se takvim stvarima nisam bavio ni kao presednik Odbora SIV-a za unutrašnju politiku, jer smo imali sposobne i stručne kadrove u tim službama. To su nepobitne činjenice na koje ni najbolji majstori politikanstva ne mogu nakalemiti ono što se ne prima“.

Pera je navodio i druge dužnosti Rankovića. Između ostalog, Ranković je bio i predsednik Saveza boraca Jugoslavije, koji nije prestajao da igra ulogu političke organizacije, pa je svoj autoritet obezbeđivao i na tom mestu. Zatim, bio je i predsednik Komisije za atomsku energiju, koja je zbog njegove uloge bila obavijena velom tajanstvenosti.

„Nagađalo se da možda pravimo atomsku bombu, baš zato što je on vodio Komisiju. Jedne godine više je otišlo para za Komisiju, nego za sav ostali naučno-istraživački rad. Nije imao uvid u pitanja privrede. U oblasti kulture pratio je ono što su mu davali iz SUP-a, uglavnom parcijalno“, svedoči Petar Stambolić. Pošto je bio površno informisan o kulturi i nije čitao književna dela kao Pera, dogodilo se, govorio je Stambolić, da je pod njegov udar došla zbirka pesama Vaska Pope, samo zato jer u jednoj pesmi piše „vrati mi moje krpice“, ili, pak, „Ožiljak“ Svetlane Velmar Janković, zato što je navodno bila neprijateljska rabota. Od književnika je zadržao prijateljstvo sa Oskarom Davičom, nadajući se da bi Oskar mogao da napiše roman o njemu. Pera je, međutim, propustio da pomene da je Ranković bio u prijateljskim odnosima i sa Dobricom Ćosićem. Uzgred, pomenuo je da je Ranković hteo da napravi film o sopstvenom bekstvu iz bolnice u Beogradu 1941. godine, kada ga je bio uhapsio Gestapo. Tražio je da se Pera na tom poslu angažuje, ali ga je ovaj savetovao da bi ti momci samo upropastili temu, i da bi to bio loš film, pa je Ranković odustao od te ideje.

RUSKI ČOVEK

U svojim kazivanjma Pera je želeo da prikaže Rankovića kao čoveka konzervativnih shvatanja, koji se u unutrašnjim pitanjima zalagao za prevaziđeni koncept federacije i bio protiv samoupravljanja, a u spoljnoj politici za bliske odnose sa Rusima. Pored političkog podvajanja u vrhu SKJ, čini se da je deoba izvršena i po kriterijumima bivših zanimanja, tako su bivši radnici, a među njima i Tito, zazirali od intelektualaca. Pera navodi da je Ranković na večeri sa jednim stranim šefom države govorio da u Jugoslaviji rukovodstvo Partije i države pripada radnicima, navodeći Mihu Marinka, Đuru Pucara, Lazara Koliševskog, Jovana Veselinova, Ivana Gošnjaka i druge. Mi u tim kategorijama nismo tako razmišljali, svedočio mi je Pera.

„Početkom šezdesetih godina prošlog veka, Ranković je uz podršku Tita bio na vrhuncu moći, dok je Kardelj bio potisnut. Tada bi, na proslavama Prvog maja, Tito u Užičkoj br. 15 seo u otvoreni automobil zajedno sa Rankovićem i došao pred Saveznu skupštinu. Mi bi se postrojili sa Kardeljom na čelu, dočekali ih i pozdravljali. Tito je to sa razlogom činio, zato što se parada održavala u Beogradu, ali je narod počeo da shvata da je Ranković njegov naslednik. Kada je bila proslava tridesete godišnjice ustanka u Užicu 1961. godine, protokol nas je poređao na gornjoj ivici trga partizana, gde je trebalo odkriti Titov spomenik. Tito je došao vozom, bio je i bolestan, pa smo ga dugo čekali. Onda se, nešto pre Tita, pojavio Ranković, a mi smo ga pozdravili ko da je došao Tito“.

Očigledno je da se Pera više seća pojavnih oblika, a da manje govori o suštini razilaženja. Tako navodi da je Ranković, povodom posete jednoj proslavi u Nišu, otišao i do Leskovca kako bi obišao njivu u kojoj se u pšenici krio pre rata od policije. „Politika“ je o tom događaju donela celu stranu. Tako se pisalo samo o Titu i onima koji nisu živi.

Pera se seća da se Ranković na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ u martu 1962. godine osećao kao pobednik, jer su na njoj podržane konzervativne snage koje je on predvodio, i kojima je smetala promenjena uloga Saveza komunista od rukovodeće u vodeću snagu društva. „U  pauzi te sednice u zgradi SIV-a, nas nekolicina sedeli smo u holu. Ranković i Gošnjak su naišli, i Ranković nam se u šali obratio: ‘možemo valjda i mi konzervatici da sednemo sa vama’“. Potom je, po kazivanju Stambolića, na jednoj sednici Predsedništva SKJ kritikovan Koča Popović za antirusku politiku, koji se branio da je sprovodio samo politiku Partije. U toku diskusije Rankoviću se omaklo da kaže: „ja vodim obaveštajnu službu i znam mnoge stvari koje vi ne znate“. Uzgred, Pera pominje da mu je prilikom boravka u Moskvi, kada je predvodio parlamentarnu delegaciju u Sovjetski Savez 1962. godine, Hruščov dva puta rekao: „Pozdravite drugove Tita i Rankovića“. Negde 1963. godine bilo je dogovoreno da obaveštajne službe SSSR-a i Jugoslavije sarađuju, i u tu svrhu došao je jedan ruski obaveštajac, ‘ugrađen’ u rusku ambasadu. „Ja sam kao predsednik SIV-a morao da potpišem taj dokument po direktivi Tita i Rankovića. Žalio sam se Kardelju, ali on o tome ništa nije znao. Na  tome je radio Svetislav Stefanović. Rusi su od nas dobijali obaveštenja, mi od njih malo, iako je bilo dogovoreno uzajamno obaveštavanje. Taj ruski obaveštajac bio je uklonjen na naš zahtev tek posle ostavke Rankovića“, priseća se Petar Stambolić.

RAZORUŽAVANJE ALBANACA

Kada je Tito boravio u SSSR-u, a Ranković bio u njegovoj pratnji, on je u Kijevu prilikom govora u jednom preduzeću, između ostalog rekao da ćemo našu aktivnost u spoljnoj politici sprovoditi „na čelu sa Sovjetskim Savezom“. Tanjug je preneo tu vest. Direktor Tanjuga Jovan Marinović prethodno je pitao Veljka Vlahovića, a on se konsultovao sa Perom, i dogovorili su se da pitaju našu delegaciju u Kijevu da li da tu vest objave. Odgovor je bio da se objavi, jer su Rusi to već učinili. Marinović je zbog te vesti bio smenjen.

„Posle 1948. godine niko od nas nije pomislio da izgovori reči na čelu sa SSSR-om“, rekao je Stambolić.

Posle kritike Koče Popovića za antirusku politiku, održan je Peti plenum CK SKJ posvećen spoljnoj politici, na kome je Ranković imao uvodni referat. Posle Plenuma pojačao je svojim kadrovima obaveštajnu službu u SIP-u (Živadin Simić, Vidaković i drugi). Kada je izvršena ova promena u SIP-u po nalogu Rankovića, Pera tvrdi da se nalazio u krizi, jer je posumnjao da je to priprema za ulazak u sovjetski blok.

„Ranković i Penezić su predložili da promenimo zastavu i da ona bude crvena. Ja sam dobio nalog da ispitam kako bi ta crvena zastava sa jugoslovenskim obeležjima izgledala. Pozvao sam slikara Mila Milunovića i od njega zatražio da napravi neke varijante. On mi je rekao da to ne bi dobro izgledalo. Pošto se to pročulo, rekao sam Titu da su narod i borci nezadovoljni idejom o promeni zastave, jer su se pod trobojkom borili u toku oslobodilačkog rata. Tito je prihvatio da se zastava ne menja“.

Od vremena Rezolucije IB Ranković je nastavio da neposredno drži republičke ministre unutrašnjih poslova pod svojim nadzorom i da se sa njima dogovara mimo republičkih rukovodstava.

„Tako se dogodilo da se dogovorio sa Slobodanom Penezićem 1956. godine da se izvrši oduzimanje oružja Albancima na Kosmetu bez znanja srpskog partijskog rukovodstva. Posedovanje oružja od strane Albanaca je bio problem, ali mu se prišlo na najgori način“, tvrdi Pera.

Aleksandar Ranković i ovo demantuje, i sasvim suprotno opisuje.

„Inicijativa za ovu obimnu akciju potekla je od organa vlasti i političkih foruma Srbije u vreme velike aktivnosti neprijateljskih elemenata na Kosmetu. Odluku o pokretanju ove akcije doneli su politički forumi Srbije. Mene su o tome obavestili Penezić, Veselinov i Stambolić, i predložili mi da o njihovoj odluci upoznam Tita i ostale drugove. Pre no što je počela akcija obavestio sam Tita, a potom na sednici i sekretarijat Izvršnog komiteta CK. Saglasnost je bila potpuna. Tito je oštro zamerio što se nije još ranije oduzelo oružje. Objašnjavao sam zakašnjenje političkim motivima, kao i osetljivošću Šiptara, koji se nikada nisu rado odvajali od puške. Uz sve opreznosti, izvođenje ove akcije povereno je republičkoj i oblasnoj Udbi uz punu političku pomoć i saradnju društveno-političkih organizacija”“.

Pošto je ovaj demanti pisao neposredno posle Četvrtog Plenuma, kada je vršen pogrom onih koji su oduzimali oružje, napomenuo je: „Istine radi, moram reći da će patnja kojima su danas izloženi pojedini izvršioci ovih zadataka, ostati neizbrisiva mrlja na savesti onih koji su im postavili te zadatke“.

NALETI SRPSKOG NACIONALIZMA

Sukob u vrhu SKJ nije razrešen na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ marta 1962. godine, ali ni Ustavom iz 1963, koji je predstavljao privremeni kompromis. Mene je posebno interesovalo šta je dovelo do preokreta u odnosima između Tita i Rankovića, da li se Tito uplašio narastajućoj moći Rankovića, pa stoga odlučio da ga prerano ne zameni? Petar Stambolić mi je izneo neke elemente za koje je siguran da su postojali i uzrokovali takav razvoj odnosa, ne ulazeći koliko je koji od njih imao težinu u celom slučaju Rankovića.

„U Srbiji je 1963. godine za predsednika Izvršnog veća došao Slobodan Penezić, koji je do tada bio jedan od najbližih saradnika Rankovića. (O tome mi je govorio i sam Ranković, ističući da su sve vreme rata i posle njega dobro sarađivali). Iz stenograma sa sednica SIV-a vidi se da je Penezić nastupao grubo, ponekad preteći srpskim narodom i njegovim raspoloženjem, i neubedljivo za druge republike zastupao je srpske interese“.

Pera pominje da je Hasan Brkić, predsednik RIV-a Bosne i Hercegovine, smiren i zreo čovek, tražio sastanak u CK BiH i izneo držanje Penezića.

„Posmatrano šire, kod predstavnika ostalih republika njegovi stavovi su se shvatali kao nalet srpskog nacionalizma. Tito je mogao imati, preko vojne obaveštajne službe, podatke o izjavama i nastupima Penezića“. (Pošto sam proučavao Krcunovu biografiju, njegove govore i članke, pripremajući se da objavim knjigu, koja je onemogućena posle pada Rankovića, mogu pouzdano da tvrdim da se on nije ustručavao da sve to skreše Titu u lice).

„Ranković je prema takvim istupima Penezića imao negativan stav, i više od pola godine pred njegovu pogibiju u saobraćajnoj nesreći nije hteo da ga primi. Spor koji je vodio Penezić bio je oko jugoslovenske elektroprivrede i železnica. Bio je protiv njihovog razbijanja kao celovitog sistema na republike. Dragi Stamenković je to objašnjavao time što je Srbija ulagala u elektrane u BiH, a da je ostala bez struje“.

Rešenje se našlo, po Perinom kazivanju, u prelaznim odredbama, tako da je hidroelektrana Đerdap izgrađena sredstvima Jugoslavije. Pitanje je kako je Tito shvatao ove Penezićeve nastupe. Verovatno je sumnjao da on to čini uz odobrenje Rankovića. Iz Hrvatske su na Tita imali uticaj Bakarić, Krajačić i Blažević.

„Od njih, Krajačić je mogao imati posebnih računa sa Rankovićem. Lično mislim“, pričao je Pera, „da je Krajačić imao glavni udeo u pripremanju afere Ranković, odnosno u razilaženju Tita i Rankovića. Ranković je bez potrebe ušao u raspravu oko moralnog ponašanja Milke Kufrin, koja je bila član SIV-a i narodni heroj, i znam da je to povredilo Hrvate. U Hrvatskoj su bili nezadovoljni i time što je Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo stalno do 1965. godine u rukama Srba. Sve u svemu, kompleks odnosa između Srbije i Hrvatske u vreme narastanja etatizma u ovim ali i u drugim republikama, igrali su određenu ulogu“.

Pera je od Dolanca čuo da je i Jovanka Broz bila upletena u zaveru. U vreme kada se dešavala najveća gužva sa Jovankom, bila je formirana komisija sa Ratom Dugonjćem na čelu, sa ciljem da je partijski saslušaju. U razgovoru sa Jovankom u prisustvu Tita, Dolanca i Dugonjića, ona je od Tita tražila da ukloni generala Ivana Miškovića, šefa vojno-obaveštajne službe. „Tito, ubij ga, ti za mene nisi ništa učinio.“ „A Četvrti plenum?“, uzvratio je Tito.

„Članovi komisije zabezeknuto su slušali šta govori. Jovanka Broz mislila je da može da nasledi Tita, i iz tih razloga morala je biti protiv Rankovića. Tu su bili i odnosi između Jovanke i Slavke, koji u najmanju ruku nisu bili dobri“, rekao je Pera.

„Dugo je bilo prisutno pitanje rasterećenja Tita od poslova; zapravo od trenutka kada je počeo da stari. Diskusije su išle u pravcu da neke od tih poslova preuzme Ranković. On je imao svoje račune, obezbedio je da vodi Partiju, da kontroliše republike, da ima iza sebe podršku boraca i da drži u rukama bezbednost. Imao je dobre odnose sa Gošnjakom, a uz to, poticao je iz republike sa najbrojnijim stanovništvom. Sve ga je to vodilo ka vrhu“.

Ranije mi je Pera govorio da je Ranković bio nacionalista, a kasnije je to porekao, navodeći primere kada je Leka osuđivao pojave srpskog nacionalizma. Pera je bio prisutan prilikom jednog razgovora u klubu poslanika između Rankovića i Veselinova, kada je Ranković oštro kritikovao Veselinova što je dozvolio nacionalističko iživljavanje prilikom proslave jubileja „Politike“, koja je tom prilikom dobila orden. I Ranković potvrđuje da je Titu ukazivao na pojave srpskog nacionalizma, „posebno u vezi sa pogrešno postavljenim jubilejom ‘Politike’, koji je zaista iskorišćen za izvesne šovinističke ispade. Nikada nisam propuštao priliku da o takvim i sličnim stvarima razgovaram sa drugovima iz izvršnog komiteta CK Srbije, da o mnogim ekscesima te vrste u štampi i drugde ne samo govorim, nego i obaveštavam Veselinova, ukazujući na njihovu neaktivnost u borbi protiv tih štetnih pojava. U tom pravcu sam odlučio i sasvim javno istupio tri meseca pre brionskog plenuma CK“, pričao je Ranković.

TITOV NASLEDNIK

U Srbiji se, međutim, polako počela formirati grupa rukovodioca, koja je kritikovala Rankovićeve metode rada i birokratsku stegu koja je dolazila sa njegove strane. O tome su najpre započeli razgovore Milentije i Pera na Brionima početkom 1963. godine, kada su učestvovali na izradi Ustava. Radilo se o negativnoj ulozi Rankovića u političkom životu, o njegovom pritisku, kao i o pritiscima ljudi koje je okupio oko sebe, na politički život, te o njegovoj sve većoj moći. Tada je između ostalog rasturio i jednu grupu u CK koja se povremeno sastajala radi razmene mišljenja, a koju su organizovali Veljko Vlahović, Milentije, Koča, Pera i još neki. Ova grupa kao da je zadirala u njegove i Titove kompetencije.

„Mi smo spontalno osećali potrebu za nekom vrstom koordinacije i razmene mišljenja. Za Rankovića i Pucara u Ustav iz 1963. godine uneta je neka sumnjiva demokratija. Zatim smo govorili o njemu kao čoveku bliskom Rusima, kao kandidatu koji treba da zameni Tita, i o njegovoj konzervativnoj orijentaciji i poziciji u našem društvu. Imali smo u vidu i njegovu bliskost sa Titom, zato smo u početku bili oprezni i razgovarali o njegovim negativnim osobinama u užem društvu“.

Unapred su raspravljali šta bi se dogodilo ako bi Ranković preuzeo vlast, i u njegovoj ekipi nisu videli sebe.

Aktivnost Petra Stambolića protiv Rankovića ubrzalo je saznanje da on ima negativno mišljenje o Peri, jer ga je Šane obavestio da je njemu i Veselinovu Ranković govorio protiv Pere. Rankoviću nije promaklo da je Pera blizak sa Kardeljem, da mu se ulaguje, a jednom je imao i oštar sukob oko kadrovskih rešenja. To se dogodilo kada je Pera bio predsednik skupštine, i kada mu je za sekretara Skupštine Ranković postavio Maksa Baća, a da ga o tome prethodno nije ni obavestio.

Kada su Pera i Milentije počeli razgovore o Rankoviću, već su primetili da odnosi između njega i Tita nisu bili dobri.

„Dobro se sećam“, kazivao mi je Pera, „da smo rekli: mi smo njima (Titu, Kardelju i Rankoviću) potpisali blanko menicu da odlučuju, a oni se međusobno svađaju. Kasnije smo došli do zaključka da treba nešto preduzeti, i složili smo se da ja razgovaram sa Titom“. Pera se ne seća tačno da li je to bilo krajem 1963. ili početkom 1964. godine, kada je u Jugoslaviju došao predsednik rumunske vlade Maurer da lovi na Belju.

„Kao predsednik SIV-a ja sam mu bio domaćin. Najpre smo bili u lovu na Belju, a onda sam sa njim otišao na Brione da ga primi Tito. Iako je Tito bio bolestan, i pored toga što su mu lekari savetovali da izbegne susret, odlučio je da ga primi. Zbog dobrih odnosa između Rumunije i Jugoslavije, bilo bi nezgodno da ga ne primi. Tada je kod Tita kao gost bio Bakarić“.

Pera napominje da je to bila retka privilegija, i da on ne zna nijednog drugog našeg političara koji bi bio tako čest Titov gost. Pošto nije mogao da razgovara sa Titom, o Rankoviću je pričao sa Bakarićem, koji mu je rekao da oni u Hrvatskoj nemaju ništa protiv druga Marka. Pera priznaje da njegovi odnosi sa Bakarićem nisu bili prisni, da su se sretali i razgovarali, da se nisu sporili, ali da su zaobilazili sporne teme. Znajući Bakarića kao opreznog i lukavog političara, Pera nije bio siguran koliko je Bakarić, bar kad je u pitanju bio Rankoviću, iskren.

Pera je ipak kasnije uspeo da razgovara sa Titom o Rankoviću. On je rekao da nema ništa protiv da se sedne i da se razgovara, i da on hoće da uredi odnose sa drugom Markom, „ali brate on je nacionalist“. Iz ovog komentara već se moglo naslutiti da je Tito već fiksirao Rankovića kao svog potencijalnog protivnika. Pera se dogovorio sa Titom da posle nedelju dana dođe sa Veselinovim da nastave razgovor o Rankoviću. Pera navodi da su posle razgovora sa Titom otišli kod Rankovića.

„Na naše predloge Ranković je iznosio svoje razloge, i nije bio spreman da prihvati Titove primedbe“.

Međutim, u svojim beleškama Ranković pominje da ga je o razgovoru sa Titom samo obavestio Veselinov, kojeg je Stambolić savetovao da to ne čini. Veselinov je preneo da je Tito rekao „ni manje ni više nego da sam ja upoznat sa prisluškivanjem njegovih telefona u Beogadu“. Navodno da su njih dvojica uzvratili Titu da oni u to ne veruju, i da su okrivljavali Jovanku za unošenje nemira i stvaranje atmosfere dvorskih udara i atentata na nju i Tita po analogiji srpskog obračunavanja sa svojim kraljevima. Veselinov je molio Rankovića da o tome ništa ne govori Titu, i on je ćutao.

ZATVARANJE KRUGA ZAVERE

Evo kako je to svoje posredovanje između Tita i Rankovića objasnio Pera u jedinom govoru o Rankoviću – na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ 22. juna 1966. godine, uoči Brionskog plenuma – koji je ostao zabeležen.

„Što se tiče Marka, moram da kažem da neki članovi Izvršnog komiteta to znaju, neki ne, da je na jednoj sednici IK drug Tito izneo neke primedbe na račun druga Marka. Ja sam posle te sednice razgovarao sa drugom Titom i on je imao primedbe na neke Markove stavove. Ja sam tada smatrao da treba uticati da se nađe rešenje za to pitanje. O tome sam sa drugom Bakarićem govorio na Brionima, i rekao mu da o tome obavesti Tita, jer je on tada bio bolestan. Ja i Žarko smo kasnije razgovarali sa drugom Titom i bili jako zadovoljni tim razgovorom. Posle toga smo imali sastanak sa drugom Markom i izlagali mu da on na ovoj liniji traži rešenje i iznese svoje stavove. Kasnije je on imao sastanak sa drugom Titom i rezultat toga je bilo njegovo istupanje na Plenumu CK SKJ.“

To je bilo u martu 1966. godine, kada se posipao pepelom kritikujući srpski nacionalizam, iako to pitanje nije bilo na dnevnom redu; to mu ipak, nije pomoglo.

„U jednom razgovoru ja sam drugu Marku rekao da sam postao komunista pre nego što sam njega poznavao. Prema tome, nisam ništa obavezan prema njemu, ali cenim njegove zasluge u našem ratu i revoluciji. Ja to mislim i sada. Ono što je istorija, istorija je, i nju niko ne može pomeriti tamo i ovamo. Ali u poslednje vreme, neću da određujem datum, drug Marko i službe na ovom području, i SK, više ne samo da je bilo na čelu usaglašavanja i nošenja rada na usavršavanju sistema samoupravljanja, već je bilo i otpora našim određenim kretanjma“.

Ranković je reagovao samo na jednu Perinu rečenicu iz ovog govora.

„Stambolić je dramatično, kao na mitingu, na toj sednici IK 22. juna izjavio da ga lično nisam primio u Partiju, pa ga otuda nisam ničim zadužio da bi sada imao nekog obzira prema meni. Jadni Pera, valjda je u izgovaranju te nesuvisle rečenice momentalno pomislio na nešto nezgodnije, pa se malo zbunio. Možda je negde u nekom prikrajku njegove savesti zaiskrilo njegovo sećanje da sam mu bio u partijskoj komisiji, posle poznatog javnog skandala na Šestom kongresu, kada je general Ljubodrag Đurić rekao da mu je Stambolić oteo ženu“.

Krug zavere protiv Rankovića postepeno se širio u partijskom vrhu Srbije. U grupi su pored Milentija i Pere bili Mijalko Bobi, Šane i Koča. Dobrivoje Radosavljević je pokušao da Rankoviću sugeriše da je njegov dobri prijatelj i drug Veselinov ostario, da gubi stvar iz ruku u Srbiji i da njegova žena Stanka ima sve veći uticaj na njega, te da bi ga trebalo zameniti. Međutim, Ranković je odbio da bilo šta preduzme pod izgovorom da ima i gorih. On je bio primetio ovu sinhronizovanu akciju koju je preduzimala grupa rukovodilaca početkom 1966. godine. Istovremeno, i Kardelj je počeo da mu sugeriše da bi Mijalko mogao biti sekretar Izvršnog komiteta CK, a Veljko Vlahović predsednik Savezne skupštine, a da bi za predsednika CK Srbije mogao doći Milentije, Mijalko ili Bobi. Ranković im je odgovarao da to treba prethodno da razmotri Milentijeva izborna komisija u socijalističkom savezu. Slične razgovore vodili su i sa Veselinovim, da se on počeo žaliti Rankoviću da se vrši „grupašenje“ u Srbiji. O tim kadrovskim problemima razgovarali su sa Rankovićem Pera i Mijalko 1. februara 1966 godine.

„Od tada sam“, piše Ranković, „počeo ozbiljno da razmišljam o uzrocima i posledicama ove neuobičajene aktivnosti u SK i van foruma. Zato sam imao nameru da u junu razgovaram sa njima i predložim im da sva pitanja koja pokreću neredovnim putem iznesem pred IK ili prethodno kod Tita“.

Međutim, bio je preduhitren i nije saznao šta mu se sprema sve do sednice IK 22. juna 1966. godine.

„Nepoverenje je bilo obostrano. Tada smo živeli u atmosferi prisluškivanja“, rekao je Pera. „Kad sam išao na razgovore sa Bobijem pustili bi glasno radio dok smo razgovarali o Rankoviću i Veselinovu“.

Grupa koja se organizovala protiv Rankovića primećivala je sve vidnije znakove hlađenja odnosa između Tita i Rankovića, koji je slutio na sukob. Između ostalog, uočili su da Ranković nije u toku mnogih dešavanja koja su se zbivala oko Tita, i da je postepeno izolovan. Kad je Gomulka došao u posetu Jugoslaviji, pitao je za Rankovića, koji nije bio uključen u razgovore i ručkove, što je do tada bilo nezamislivo.

„Dušan Petrović Šane, moj drug iz predratnog rada u Partiji u Šumadiji, pitao me je da li vidim kampanju oko nasledstva. Mislio sam da bi to bilo nemoguće. Govorilo se da bi Tita moglo naslediti samo kolektivno rukovodstvo“. Pera tvrdi da nije bilo organizovane zavere oko nasleđa. „Nije ni trebalo, sve je išlo svojim tokom. Nisu računali na Titovu osetljivost i na uticaj drugih. Kardelj je bio potisnut. Mislim da nije imao veze sa pogoršanjem odnosa između Tita i Rankovića“.

SPORNO PRISLUŠKIVANJE

Obaveštajna služba Armije i Titov kabinet su na jedan ili drugi način bili u toku razlaza Tita i Rankovića, ali i pripreme obračuna.

„Mi iz Srbije nismo bili uvedeni u spor, niti u pripremu raspleta. Prihvatili smo ga kao razrešenje jednog konzervativnog bloka, kao oslonca srpskom nacionalizmu. Međutim, treba biti oprezan i pravedan. Bilo je momenata kada je Ranković oštro reagovao na pojave srpskog nacionalizma, čak i na poslednjem plenumu, na kome je učestvovao marta 1962. godine. Stavljanje na dnevni red Četvrtog Plenuma pitanja Udbe shvatili smo i primili kao otklanjanje jednog pritiska na društvo i Tita, koji je negativno delovao na razvoj samoupravljanja i celokupni društveni razvoj“, smatrao je Petar Stambolić.

„U raščišćavanju odnosa sa Rankovićem Tito je u prvi plan stavio prisluškivanje. Za nas je to bilo sporedno, iako smo živeli u uverenju da smo prisluškivani. Ja sam kao predsednik SIV-a potpisao dokument upućen Skupštini u kome se Ranković optužuje za prisluškivanje. Otpale su one prave optužbe da je prisluškivao Tita i Kardelja. Ništa što je u dokumentu rečeno nije izmišljeno, ali data je jedna interpretacija, koja nije bila argumentovano zasnovana. Naime, veze u SIV-u, od kabineta Tita i Kardelja do kabineta Rankovića, urađene su kad su oni bili u najboljim odnosima, još kada je zgrada građena. Direktna telefonska veza između Užičke 15, gde je Tito stanovao, i vile Rankovića, takođe je bila ugrađena da bi njih dvojica mogli imati direktne veze. U dokument nije uneto, ali smo otkrili da su prisluškivani neki drugovi u Srbiji, za koje nisu postojale opravdane sumnje da rade protiv naše zemlje. Zato mi, vodeći ljudi u Srbiji, Milentije, Mijalko, Koča, Šane i ja, nismo diskutovali na Četvrtom plenumu CK SKJ, ni na sednici CK Srbije, jer bi smo u centar stvari morali staviti prisluškivanje“.

„Nekad dobre osobine Rankovića, da sve do detalja ima u rukama u Partiji, sad su postale smetnje. Zauzet u CK SKJ, na bezbednosnim pitanjima i u Savezu boraca, Ranković nije stizao da obavlja kako treba te ogromne poslove. Nije znao odvojiti glavne od sporednih poslova, a sa druge strane je neke poslove obavljao na brzinu, da ne pominjem njegove prazne govore i razne druge postupke i ponašanje u političkom životu“.

Između ostalog, Pera je naveo primer da je Ranković bespotrebno izgrdio Koču Popovića prilikom prvog dolaska Hruščova u Beograd, jer nije predvideo ko će sedeti u kolima sa sovjetskim ambasadorom. Kada je smenjen, u fioci njegovog stola bio je samo spisak zvanica za proslavu službe bezbednosti 13. maja iste godine.

Pera je želeo da dokaže kako je Ranković bio čovek koji je brinuo o sitnicama. Ponovo je naglasio da nije bio u sukobu sa Rankovićem, ali i činjenicu da je drug Marko nervozno reagovao na neke Perine stavove, pa se posle izvinjavao preko Veselinova. Ranković je znao da ga kritikuje za sitne propuste i za izbegavanje odgovornosti, što je Peru iritiralo.

„Mene ni moja majka nije tukla“, rekao mi je jednom kada smo razgovarali o Rankoviću, „nego mi je samo kapu prevukla preko glave“.

Ranković je bio kritičan i prema radu ideološke komisije u kojoj je pored ostalih bio i Pera.

„Nisam krio beleške o njegovim istupanjima, čak sam se ponudio da pomognem u radu za njegov govor na otvaranje hidrocentrale u Dubrovniku, koji je bio dobro prihvaćen“.

Dok je Pera bio predsednik SIV-a, Ranković je sazvao sastanak na koji je pozvao istaknute revolucionare i učesnike NOB-a, i na koje je otprilike rekao da im zameraju što do sada ništa nisu uradili za obeležavanje bitke na Sutjescki. On je formirao jednu grupu boraca i stručnjaka, koja je pošla tragom Vrhovnog štaba i imala zadatak da obeleži značajna mesta na tom putu.  Pera zna da je od spomen obeležja izgrađena bolnica u Foči i spomenik na Tjentištu.

„Nisam se slagao da se daju tolika sredstva, ali prilike su bile takve da to nisam rekao“.

Pera je i u drugim situacijama znao kad se nešto sme i može reći, pa tako i ovom prilikom.